Naglo opada interesovanje za studije na većini državnih fakulteta, posebno na nastavnim smerovima. Hemija i fizika su 2015. na nastavni smer upisale po 26 studenata, a prošle godine 3, odnosno 7 studenata. Uporedo s tim, već duže vreme postoji manjak nastavnog kadra u srednjim i osnovnim školama, naročito u manjim gradovima Srbije. Zbog toga je pokrenuta Platforma 8 dekana, koja je dobila podršku Senata Univerziteta u Beogradu. O tome su na okruglom stolu Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA) govorili Goran Roglić, dekan Hemijskog fakulteta, Iva Draškić Vićanović, dekanica Filološkog fakulteta, Velimir Šećerov, dekan Geografskog fakulteta, Ivan Belča, dekan Fizičkog fakulteta UB, Ana Pešikan Avramović sa Filozofskog fakulteta i Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija.
Nikola Cvetanović: Ovaj okrugli sto posvećen je gorućoj temi u društvu, koja ima dalekosežne posledice. S jedne strane imate unižen položaj nastavnika, profesora u školi, s druge strane imate onda i posledično slabo interesovanje za državne fakultete. Sada se već pokazuje da je to problem ne samo na nastavnim smerovima, nego na mnogim smerovima, na mnogim modulima na Univerzitetu u Beogradu, ali i na drugim univerzitetima. Pre nešto više od godinu dana, osam dekana fakulteta Univerziteta u Beogradu se odvažilo da formira Platformu koja je izneta na Senatu Univerziteta i usvojena. Danas će nam oni izneti njihov uvid o dosadašnjem napretku, a pre svega o samom problemu.
Goran Roglić: Cela priča oko Platforme krenula je iz više razloga. Postali smo svesni pada broja zainteresovanih na nastavnim smerovima, i taj pad je zaista krenuo strmoglavo nadole. Hemija je 2015. upisala 26 studenata, 2023. tri studenta. Fiziku je 2015. upisalo 26, 2023. sedam studenata. Slična situacija je na drugim fakultetima iz naše grupacije, ali je dominantna na nastavnim smerovima. Znači, svi naši fakulteti imaju smerove koji se regularno popunjavaju, gde upisujemo sva raspoloživa mesta, ali na nastavnim smerovima je evidentiran ovaj značajan pad.
Drugi razlog za formiranje Platforme bio je taj da se na prirodnim naukama najlakše oseti deficit znanja iz srednje škole. I to je evidentno da studenti, odnosno svršeni srednjoškolci koji upisuju naše fakultete, imaju sve slabije predznanje. U skladu s tim, dogovor je bio da pripremimo Platformu, da analiziramo sve elemente, međutim, jedan od ozbiljnijih problema je taj da mi nemamo ulazne podatke. Iz tog razloga, naš prvi zahtev je bio da država uradi presek stanja, koliko nastavnika u ovom momentu nedostaje u Srbiji, po regionima. Vrlo je bitno to što smo našu priču zasnovali na regionima, jer u univerzitetskim gradovima je deficit nastavnog kadra još i manji. Univerzitetski gradovi rešavaju probleme matematike i fizike tako što uzimaju studente treće, četvrte godine, i oni pokrivaju tu nastavu. Međutim, šta se dešava ako izađemo iz univerzitetskih gradova. Ako odemo u Kikindu, Crnu Travu, Surdulicu, Leskovac… koga će oni uzeti da drži tu nastavu? U tim gradovima nije retka situacija da nastavnik likovnog pokriva hemiju i fiziku, sa obrazloženjem da je nekada bio dobar učenik.
To je prvi segment koji smo zahtevali u Platformi da se uradi i da se uradi projekcija šta će biti za narednih pet godina. Imali smo ovakvu situaciju kod kolege na Tehnološkom: došla je nemačka firma, otvorili su fabriku u Pančevu, i došli su i tražili od njega 40 inženjera galvanizacije. On im je otvoreno rekao da on godišnje školuje troje do četvoro i da on ne može da im u narednih nekoliko godina obezbedi ta mesta. Mi sad već imamo izražen deficit na matematici i fizici, počeo je deficit na hemiji. Biologija, koliko mi znamo, još uvek se drži nekako, ali za par godina ćemo za sve predmete biti u istoj situaciji u kakvoj su danas matematika i fizika. I to je bio aspekt za koji smo mi smatrali da zaista Ministarstvu neće biti potrebno mnogo vremena, preko školskih uprava, da vrlo brzo mogu da pribave te podatke preko jedinstvenog informacionog sistema prosvete, da vide koliko nastavnika u narednih pet godina odlazi u penziju, i da dobijemo podatke, da bismo nakon toga nastavili dalje. U skladu s tim, naš predlog je bio da se ne ide više na stipendije, kao što se sada ide, gde fakulteti kao što je matematika dobijaju stipendije za nastavni smer, ali smo mi trenutno u situaciji, barem na hemiji, da nam je preko 60% studenata iz Beograda. Time ne rešavamo problem regiona. Ukoliko se daju stipendije na regionalnom nivou, sa obavezom studenta da se vrati i da određeno vreme radi u tom regionu, u tom slučaju bismo mnogo efikasnije rešili problem u celoj Srbiji. Naravno, ovo ne može da reši samo Ministarstvo prosvete, neophodno je uključivanje cele Vlade.
Još jedan od segmenata koji smo razmatrali, i koji zaista već polako dolazi u pitanje – ja sam rekao da mi imamo smerove koje regularno popunjavamo – svi naši fakulteti, a posebno ovi siromašniji, kao što je fizika i hemija, te smerove nose na svojim leđima. Mi smo obavezni da platimo troškove akreditacije, koji sa samovrednovanjem i svim ostalim iznose 500.000 dinara. Svi mi angažujemo nastavnike za predmete pedagogija i psihologija, koji su po zakonu obavezni, gde je neophodno da neko stekne taj broj poena. To je sve trošak koji mi nosimo, i sad ako pogledate da hemija ima pet studenata 2022, tri studenta ove godine – drugim rečima, mi finansiramo kompletnu nastavu, pošto imamo potpuno odvojen smer Nastava hemije. Država nas finansira po norma grupama. Norma grupa za prirodne nauke je 70 studenata na prvoj godini. Ukoliko mi upišemo ova tri studenta i organizujemo nastavu za njih, mi za njih nismo finansirani od države. Tražili smo da se prepozna specifičnost nastavnih smerova i da ukoliko država želi da mi nastavimo školovanje tih kadrova, da to mora da bude prepoznato od strane države.
Iva Draškić Vićanović: Problem je veliki, gorući i biva sve gore, prema mojim saznanjima, iz dana u dan, jer naravno, kako sam počela ovim da se bavim i uključila se u sve to, imam veliki broj kontakata sa ljudima koji su nastavnici. Ono što je ključno jeste, naravno, novac, plata za nastavnike. Besmisleno je to potcenjivati, jer imate situaciju koja je neprirodna, da je svako dete negde imućnije, svaki učenik je imućniji od onoga ko mu predaje. Oni su toga svesni i to je vrlo bitan momenat u društvu, i vrlo često se sada događa – naravno, to rade nevaspitana deca, ali ostali verovatno tako misle – da kad je neko nezadovoljan ocenom, da istrči i kaže javno na času: „Ti da si umeo nešto bolje u životu da radiš, ne bi ovo radio za ovako male pare!“ Dakle, to se može čuti, imam izveštaje sa terena… To su strašne situacije, to je potpuno uništavanje autoriteta nastavnika, i mi svi znamo da jedno društvo količinom novca koji ulaže u neko zanimanje pokazuje dignitet tog zanimanja, odnosno pokazuje kako ga vrednuje.
Drugi ogroman problem, možda još i veći od novca, jeste ugled nastavnika u društvu, i zakonska regulativa koja od njega čini najmanje bitnog čoveka u čitavom procesu obrazovanja. Mnogo su bitniji roditelji dece, učenici… Svi se pitaju, samo se nastavnik ne pita. On je tu nekako uvek optužen za sve što nije dobro. I to je potpuno pervertovan odnos u učionici. Vi uvek imate pojedince koji su nadareni, koji imaju snagu autoriteta. Imate takvih, ali ti su retki. To su oni ljudi koji su po vokaciji za učionicu. Njih prosto svi nekako slušaju i njima se ništa neprijatno ne dešava. Ali takvih je malo. I druga stvar: jedno ozbiljno društvo i jedna država ne može da se osloni na takav potencijal i redak talenat pojedinaca. To je sjajno kada se to desi, i to se dešava, mislim da takvi sada i nose i drže ovo sve, ali društvo ne može na to da se oslanja. Prosto, mora da napravi takav sistem gde jedan običan, da tako kažem, normalan nastavnik ima tu snagu autoriteta koju mu daje društvo, a toga sada nema. I to je veliki problem. Dakle, zakonska regulativa bi trebalo da se izmeni.
Ovo o čemu je kolega Roglić govorio, ista je situacija na Filološkom. Najveći pad beleži Srpski jezik i književnost, jer tu studenti vide da im je izlazna varijanta nastavnik, odnosno profesor. Ostali ne! Vi imate popunjenu anglistiku, ali neće niko od anglista posle da bude profesor engleskog, nego rade neke druge stvari. Imate i nemački, vrlo su zainteresovani da studiraju nemački, ali neće niko posle da predaje nemački. Dakle, to je problem. To je ono kad se kaže: nisu dobri nastavnici, pa nisu dovoljno zanimljivi… pa nije da nisu, onda ne bi studirali to uopšte, nego oni studiraju, ali sa željom da rade nešto drugo sa tim znanjem koje steknu, i tim kompetencijama koje steknu, a ne da budu nastavnici. Zbog, dakle, plate – naravno, ona je važna, ljudima je to važno, prosto, takvi smo, tako funkcionišemo; zbog digniteta nastavnika, položaja u društvu, dakle načina na koji se tretira nastavnik, i kako se on tretira u učionici, i treće, takođe vrlo važno – strahovito su opterećeni administrativnim poslovima koji su nepotrebni, nisu u funkciji držanja dobre nastave, i na to se mnogi žale. I sada imamo jednu takođe čudnu situaciju, da sredovečni ljudi, mlađi sredovečni i stariji sredovečni, masovno daju otkaz, napuštaju ovaj posao, ako nađu bilo šta drugo. Dakle, to su takođe svedočanstva sa terena, od velikog broja ljudi sa kojima komuniciram, pošto se bavim ovim već godinu i nešto dana. To je takođe zastrašujuća činjenica. Dakle, škole će ostati uskoro prazne.
Velimir Šećerov: Ono što smo uočili i što je bilo jednako za sve nas, da je od 2015. počeo taj drastični pad. Šta se desilo 2015? Verovatno se superponiralo više toga, između ostalog zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, smanjenje plata u javnom sektoru, druge generacije koje su došle… obavili smo razgovore sa puno srednjoškolaca u različitim fazama školovanja, recimo druga godina, treća, četvrta, i shvatili taj pragmatizam koji je danas vrlo vidljiv kod đaka. Osim ako izuzmemo nekih desetak posto onih koji znaju u startu da će da budu lekari, glumci, advokati, što po vokaciji, što po nekom uticaju roditelja, svi ostali imaju neku vrlo izraženu pragmatičnost, naročito u odnosu na ranije generacije, i bili bi i geografi i ekonomisti, možda ne lekari, to je nešto specifično, ako će to da dovede do neke finansijske sigurnosti kasnije. Ako je u tom još lepota posla dobra, onda je to super. I svi naši fakulteti su različiti, od onih koji imaju najveće probleme, koji su u osnovi najteži, do onih – geografija ne spada u te, ali spada u bivši PMF, i smerovi na geografiji su različiti. Čak i sama percepcija geografije kao smera nije jednaka kao nastavnika fizike, jer on se bavi samo nastavnim smerovima, a ovi ljudi mogu da rade drugo…
Bez obzira, od te 2015, gde smo mi bez problema punili u junu ceo fakultet, došli smo do situacije – neke podatke sam ovde izneo – 2019. je bilo 65, a sada, prošle godine, 21 na smeru čiste geografije. To znači, trećina je ostala unazad za 3-4 godine. Neki drugi fakulteti su se prilagodili. Velike pohvale za Mašinski, za FON, za neke fakultete koji su prepoznali momenat, i prepoznali ono što je aktuelno u društvu i nemaju tu vrstu problema. Međutim, ove bazične discipline, atletske discipline nauke i obrazovanja, jednostavno su neophodne. Ne može da bude neko IT ako ne zna matematiku, je l’, ili ne može da bude bilo šta ako ne zna srpski jezik. Sad još samo treba nekoga ubediti da je to važno. Pomoć možemo da očekujemo od države u tom nivou koji se zove plata. Mi smo ispodprosečni i konsultovali smo se sa ljudima koji to prate drugačije: jedina zemlja, pa može biti i u svetu, ali među retkima u svetu, koja ima ispodprosečnu platu za nastavnike. Dakle, nigde oni nisu bogati ljudi, to je jasno, ali je negde taj prosek 1,3 do 1,5 prosečne plate, što bi značilo u srpskim uslovima, je l’, i uz deklarisanu platu, koja je sad ne znam 800 evra prosečna, to je znači nekih, recimo, 1100-1200 evra, što bi moguće bilo motivišuće za mnoge ljude da se bave ovim poslom, naročito možda ne u urbanim centrima, kao što je Goran i rekao. Ako se na to doda odnos države, ako plata nije skočila, ili skače po nekom malom procentu – naše osnovice na Univerzitetu su manje nego što su u srednjoj školi ili osnovnoj školi, što ne vidimo zaista nikakav razlog ili motiv da tako bude. Davanja za materijalne troškove su na nivou od pre 10 godina, iako znamo samo da je u poslednje dve godine gorivo otišlo duplo. U svakom slučaju, taj nivo koji je bio pre 10 godina, takođe nizak i nedovoljan, sad je došao na nivo 20-30% od ukupnih davanja države prema materijalnim troškovima i ovih fakulteta. Rekoh, „bogati“ fakulteti će to pokriti iz sopstvenih prihoda, mada i to nije… što bi to radili, ali hajde, kada već moraju, a ovi koji to nemaju, dođu u situaciju da ćemo morati da zavaramo zgrade, ili da se zgrade svedu na neki rad, ako ti jednostavno nemaš šta da platiš.
Ana Dimitrijević: Plata je svakako uvek taj prvi korak. Mi živimo u potrošačkom, materijalnom društvu, i prosto niko neće da radi za kikiriki. To je normalno. Ali imate one ljude koji su entuzijasti, i koji bi zaista voleli to da rade, ali postoje neke druge stvari koje ih oteraju. Ja radim u jednoj dobroj školi, gde je stvarno jako dobar kolektiv, lepi međuljudski odnosi, škola nam je sada renovirana. I sad vi vidite da mlade ljude i to privlači, kao što privlači i dobre đake, koji su se sad otimali da se upišu u Devetu, jer je to nova škola, lepe učionice, lepe stolice, projektori, pametne table… Isto tako i mladi ljudi dođu, pa sve to vide, pa pomisle, eto… I mi ih bukvalno zalivamo kao mlade biljke, tetošimo ih i učimo ih i pomažemo im, samo da bi tu ostali, zato što smo očajni.
Niste pomenuli profesore informatike, koji su takođe jako deficitarni, to jest oni koji dolaze u škole su jako loši. Naši učenici, konkretno, upisuju ETF i budu među najboljim studentima, i kažu da im je naveći problem tamo u stvari informatičko znanje koje su stekli u srednjoj školi. Matematikom i fizikom vladaju odlično, ali informatika je loša. Znači, čak i ako nađete nekoga, on nije dorastao. Jer nije samo poenta u pronalaženju kadra, poenta je i u pronalaženju kvalitetnog kadra, znate, i onoga kome to nije poslednje, ono očajničko pribežište – ne mogu ništa drugo da nađem, radiću u školi. Pa najgora stvar koja može da se desi toj deci i vama kao kolegi jeste da dođe neko ko zapravo to ne želi, nego mu je to jedino što može, jer je završio, na primer, geografiju ili istoriju, pa se nije nigde drugde uhlebio i onda, šta će, on će u školu. I onda mrzi sebe, mrzi tu školu, mrzi tu decu – i toga ima mnogo. I onda kada pričaju o našoj profesiji, ma oni ništa ne rade, oni su ovakvi i onakvi, maltretiraju decu… znate šta: svega ima, u svakom žitu ima kukolja. To je normalno, kao i u svakom poslu. Mi smo ljudi. Ali ima jako mnogo entuzijasta i ljudi koji se užasno mnogo trude, ali to je tako malo. I vi sada primite tu vašu platu, ali vas na tu bedu, što vi kažete, mada ljudi žive i gore, nego vi onda ovako, kada primite platu u septembru, ona je smanjena, zato što ste za avgust dobili prosek od prethodne godine jer niste radili. Kome se za godišnji odmor smanjuje plata? Evo, recite mi jedno zanimanje. Nikome! A svima u nastavi, je l’ tako? Kod nas je problem što naših 12 meseci unazad nikad nisu ujednačeni. I kada nama naprave taj prosek, mi u stvari preko leta imamo jako vidnu promenu.
Problem u Beogradu, konkretno, nad kojim niko nema kontrolu, a na koji ukazujemo već godinama ali niko nas ne sluša. Samo prosvetari u Beogradu nemaju pravo na naknadu za prevoz. Samo mi moramo da uzimamo Bus Plus. Od svih zanimanja i od svih gradova u ovoj državi, samo beogradski prosvetari. Pazite vi koja je to diskriminacija. I onda vi kada imate mladu osobu koja dođe i kaže: „Ali ja neću Bus plus, ja vozim kola“. Mi mu kažemo, „dobro, ali onda samo da znaš da nećeš dobiti naknadu“. „Pa kako neću? Ja sam radio u toj firmi i dobijao sam 2500 dinara“, na primer. E, pa ovde nećeš dobiti. Obrati se, ne znam, Sekretarijatu za obrazovanje, koji opet kaže, ne da grad. I to tako ide.
Što se tiče administracije, mislim, formativnog ocenjivanja i svega ostalog: gradivo je ogromno, time se niko ne bavi, niti bilo koga zanima. Znate, te inspekcije koje nama dođu, meni dođe na čas dvoje ljudi koji ne govore engleski. Ja držim ceo čas na engleskom jeziku, možda mi je 5% časa na srpskom. A oni kažu, čas je bio fantastičan i interaktivan, jedino što mi ništa nismo razumeli. Znači, mogli smo da psujemo 45 minuta, nikom ništa. To je odnos prema školi. I naravno, uvek vam najbolje časove imaju oni koji zapravo nisu neki radnici, jer se oni opreme za taj čas, pripreme veštački, sve je najavljeno, sve je kako ne treba. Sve je lažno. Nikakav dodatni trud vam nikada nije plaćen.
Vi te mlade ljude koji dođu bodrite: hajde, spremaj decu za takmičenja, iako znaš da to ti ulazi u platu, nemaš ti nikakav bonus za to da li je tvoje dete prvo na republici, ili ide na međunarodno takmičenje. Nastavnik sprema decu, dođe trenutak da se ide u Tršić. Treba da se plati prevoz – škola nema sredstava. Daće Ministarstvo, ali retroaktivno. Znači, to sve mora da se plati iz džepa roditeljskog, ili škola ako ima neka sredstva. Oduzeli su nam mogućnost da uzimamo sopstvena sredstva od izdavanja prostora, što su ljudi koristili da ulažu u škole, da nešto urade za našu školsku zajednicu. Apsolutno sve krpimo štap-kanap, sve radimo sami, čak i ti direktori za koje vi kažete da ne mogu da dođu osim po političkoj osnovi – sada da, većinom; ima nekih direktora koji su se zapatili i dobri su i rade svoj posao. Neke škole sada ne bi menjale svoje direktore iako nisu prezadovoljne, jer znaju da bi dobili partijskog čoveka i jednostavno im je bolje sa ovim kog znaju. U smislu, bolje da znam ovo što je loše nego neko drugo zlo da mi dođe, uslovno rečeno. Preoštro se izražavam. I onda u tom smislu i direktori čupaju kosu, jer oni ne mogu da nađu ljude koji će da rade.
Drugo su uslovi rada. Vi kad se negde zapošljavate, pa sad, neka kompanija vam nudi auto, neka vam nudi bonus… toga nema u državnoj službi i svi smo toga svesni. Ali isto tako, koliko već godina pričamo o smanjenju broja učenika u odeljenju? Ja predajem u sedam odeljenja ove godine, a nijedno nema manje od 35 učenika. Tu nema ni mira ni tišine, niti ja zahtevam neki apsolutni mir, moj predmet je vrlo interaktivan, ali generalno, oni se vrpolje, oni pucaju od hormona. Jednostavno, ne možete od njih ni da tražite da budu tihi. S njima se nadvikujete. Gomila nas operiše glasne žice, imamo probleme koji idu uz posao, ne žalimo se, radimo… Ali stvarno postoje stvari koje mogu da se reše, ne bih se složila da mogu tako brzo. Mislim da je sistemski problem, i mora da se krene od nekog početka. Recimo, poštovanje prema autoritetu u obrazovanju i vaspitanju mora da se gradi od vrtića.
Ana Pešikan Avramović: Sve ovo što pominjemo nije greška nastavničkih fakulteta ili kvaliteta njihovog rada, nego jedan od znakova dubokih tektonskih poremećaja u obrazovanju, u našem obrazovanju, i reč je o sistematskom upropašćavanju obrazovanja, tako da se rešenje ne može naći na pojedinačnom fakultetu ili na nastavničkim fakultetima, nego mora sa donosiocima odluka i sa Ministarstvom prosvete. Neverovatan je broj istraživanja oko nastavničkog zanimanja. To su stotine hiljada istraživanja i ono što se dosledno dobija kao rezultat jeste, prvo, da se bez nastavnika ne može, uz sve onlajn tehnologije, što smo saznali iz istraživanja nastave i učenja u doba kovida – i drugo, da je nastavnik ključni faktor kvaliteta obrazovanja. S druge strane, evo vi ste pre mene lepo izlagali kako nastavnička profesija postaje deficitarna u Srbiji, ne samo za prirodne nauke, engleski, muzičko… svi odlaze, ako mogu, iz škole, što apsolutno nije čudo. Tek će biti deficitarno zanimanje. Nije čudo zato što mi sistematski uništavamo i postojeće, a sada i buduće kadrove. Dakle, ovaj problem je samo vrh ledenog brega. Koreni su daleko dublji.
Paketom zakona iz 2017. godine mi smo ozbiljno limitirali profesionalnu autonomiju nastavnika. Nastavnik nije zanimanje, nego je profesija. Profesiju karakterišu visoke kompetencije i odgovornost za ono što radi. Da bi neko bio profesionalac, morate mu odvezati ruke. To nije samo neko ko izvršava naloge, kao na fabričkoj traci. Puno stvari se kumuliralo u poslednjih 10 godina, posebno taj paket zakona iz 2017, koji je doneo pogubna rešenja za obrazovanje, koji je otvorio široke avenije za politizaciju obrazovanja, veću nego što smo imali u doba socijalističke Jugoslavije. Od rešenja visoke centralizacije sistema, političkih uticaja, do toga da su nastavnici kao profesija, pošto su ih tako i definisali, tim paketom zakona, nekako ostali istureni, da svako može da se hitne na njih, od uvreda, preko fizičkog napada, do ugrožavanja života.
Žao mi je što se Platforma i vaš proglas nisu više oslonili na ozbiljna istraživanja koja mi imamo, koja bi je samo pojačala. Evo, prva tačka Platforme, koja se podrazumeva, da Ministarstvo ima podatke o obrazovanju, zna te podatke i može da vam ih ponudi – tu iluziju ne biste imali. Prvo zato što je pitanje kako se računa. Kada pogledate podatke Republičkog zavoda za statistiku, podatke međunarodnih organizacija, podatke Ministarstva prosvete, vi imate rašomon, potpuni. Završavanje osnovne škole, koja je od ’58. ustavom i zakonom obavezna za sve građane ove zemlje, to je šetalo, od 98-99% u podacima Ministarstva, do realnih nekih 93%, kad pratite koliko je osipanje i kada biste pratili kohortu, a ne koliko ih je ušlo u 8. razred i izašlo. U one nesrećne godine egzodusa imali smo u Apatinu 113% završavanja škole. Dakle, prvo Jedinstveni informacioni sistem na koji se pozivate, to je naš četvrti kredit koji smo uzeli da napravimo taj Jedinstveni informacioni sistem. Nije problem informatička strana, to se uradi, to su firme uradile. Problem su koji su indikatori unutra, i kako se obezbeđuje kvalitet podataka. Mi smo prošle godine – ja sam direktno radila na tome – uradili sve analize, konsultovali ljude, ukazali na slabe tačke, dali preporuke kako da se rešava problem sa jedinstvenim informacionim sistemom, jer imamo džina na staklenim nogama. Ja ću da kažem, evo, Ana i Dragan će da rade, skupljaju podatke… zašto? Zato što sam ih odredila kao direktor, ne mogu da mi kažu ne. Ne plaćam ih, ne dajem im slobodan dan, ne dajem još neki godišnji odmor, ne dajem ništa.
Dakle, mi uopšte nemamo kontrolu ni ulaznih podataka, a nema ni ono što je statistički zakon, da imate kontrolu unutar sistema. Bavila sam se obrazovnom statistikom, tako da mi je to rak rana, da ne može zemlja iz četiri kredita da napravi jedan informacioni sistem na koji može da se osloni. Ovo je samo indikator, jedan od znakova, dubokog i dugoročnog upropaštavanja obrazovanja. Mislim da je ovo možda zgodan element oko koga bi trebalo da se okupe svi oni kojima je u Srbiji stalo do obrazovanja. Ne moraju uopšte da imaju decu, nego je pitanje, ako vam je iole stalo do zemlje, onda vam mora biti stalo do obrazovanja. Nije pitanje da li mi imamo RND: ne da nećemo proizvoditi inovacije, mi nećemo imati stručnjake koji će moći da inovaciju proizvedenu u inostranstvu primene ovde. Uskoro to nećemo moći, ali zato ćemo imati, verovatno, vrlo vešte motače kablova.
Goran Roglić: Mi smo u našoj platformi insistirali na tome da se uradi revizija planova i programa i da u reviziju planova i programa, što do sada nije bio slučaj, budu uključeni predstavnici nastavničkih fakulteta, predstavnici stručnih društava, pošto svako iz naše grupacije ima stručno društvo, Srpsko hemijsko, Društvo fizičara, Društvo biologa, geografa Srbije… i da, naravno, moraju biti uključeni nastavnici koji rade u školama. Mislim da je to jedan od jako velikih problema što smo mi izgubili ono što je nekada postojalo, kada sam ja išao u školu, znači jedan čas predavanja, dva časa obnavljanja. Toga više nema. Mi smo školu sveli na predavanja, kontrolne zadatke, na kontrolnim zadacima da li je neko prepisao, nije prepisao, i to je jedino merilo znanja. I onda mi dolazimo u situaciju da na Medicinskom fakultetu prošle godine 30% vukovaca nije položilo prijemni ispit. Kod njih je uslov da bi se računalo da je položio prijemni ispit, da je uradio više od 50% – a 30% onih koji su došli sa Vukovom diplomom to nisu završili. To obnavljanje smo mi na fakultetu prepoznali, Dragica je tu, zna. Mi smo uveli nešto što se zove teorijske vežbe, gde studentima prve i druge godine asistenti ili nastavnik ono što je predavao na predavanju, onda radi sa njima zadatke, pa ih izvodi na tablu. To radimo na fakultetu. Toga nekada nije bilo, jer smo mi dobijali kadar iz srednje škole koji je vredeo. Sada smo u poziciji da smo prinuđeni da radimo na taj način.
Ja sam u solidnoj meri pesimista, jer obrazovanje nije bila tema nijedne vlasti. Znači, ako pogledate kroz istoriju, sektor obrazovanja je uvek dobijala stranka koja ima manji uticaj u vlasti. Nijedna vlada od 2000. godine naovamo nije stavila u obrazovanje čoveka koji ima dovoljno jak uticaj da može da utiče na obrazovnu politiku. Zaista, uticaj na obrazovnu politiku mora da se ostvaruje i kroz Vladu, i kroz Ministarstvo finansija, i kroz druga ministarstva. Ako vi postavljate čoveka iz manjinske stranke u vladi na taj položaj, on taj uticaj jako teško može da ostvari. Iz tog razloga, kažem, plašim se da ko god da dođe na vlast, da obrazovanje neće biti centar. A slažem se s ovim, znači, da se ja jako plašim da je ovoj državi namenjena sudbina motanja kablova i sličnih poslova, i da iz tog razloga obrazovanje zauzima ovakvo mesto kakvo zauzima.
Ivan Belča: Ne možemo reći da država nema novca da uloži u obrazovanje. Ako ima za premijer ligu, za stadion, za ne znam kakve gluposti treba 17 milijardi da uloži, a ne može da uloži svake godine milijardu ili ne znam koliko za obrazovanje. Imamo i dalje seoske škole u kojima deca nemaju toalet. Zar to nije sramota? Znači, nemaš čak ni zgradu! Ili se deci obrušava plafon na glavu, zato što su škole trošne i prokišnjavaju. Pa zašto govorimo uopšte o profesorima i uništavanju obrazovanja, kad nemamo zgrade u kojima će deca da uče. Znači, to je prvo. Rekli ste, vi ste rekli da deca s radošću dolaze, je l’, i roditelji upisuju u tu novu školu, nove učionice. Pa valjda je jasno svakom imalo inteligentnom čoveku šta je potrebno, ali očigledno da nema interesa. Ima interesa da se jednostavno pljačka unapred, čitave generacije tih ljudi, te dece koja treba da idu uopšte u školu, i da se zaduže za sledećih 30 godina, umesto da se napravi ta povratna sprega, je l’, da ulažeš u obrazovanje, podižeš državu…
Ana Dimitrijević: I traži se od nas da mi te formativne ocene, kojima opisujemo to za šta je dete dobilo smajlića… mislim, neću da pričam uopšte o smajliću i osamnaestogodišnjaku, kao da smo u vrtiću, da se razumemo. I pritom vam daju trostepenu skalu, kao da samo tako možete dete da procenite, da je ovakvo, onakvo ili onakvo. I onda, to služi samo da roditelj pročita, da se opere profesor za slučaj da mora da da manju ocenu.
Ana Pešikan Avramović: Vi se verovatno svi sećate, i mi stariji i ovi mlađi, da smo svi popunjavali ŠV20 obrazac na fakultetu, i to se skuplja na Republičkom zavodu. Veoma važni podaci, da vidite strukturu studenata i sve. Obradi Republički zavod, kojem sistematski smanjuju broj ljudi, kao da jedan čovek može da pokrije kulturu, nauku i obrazovanje. Znači, veoma važni podaci, ali nema ko da ih pročita, to jest nema motiva, želje da se išta uradi spram tih podataka. Dakle, mi na Beogradskom univerzitetu iz seoskih porodica mislim skoro da nemamo studenata, ili je njihov procenat zanemarljiv.
Vi kažete nije obrazovanje nikad bilo važno. Kad poredite ovo sa socijalističkim vremenom, jer smo radili i te analize, tad ste imali program, ja sam fascinirana bila da zemlja koja je ’45. izašla iz rata, najveći broj naših naučnih instituta je pravljen ’58-’60. Pazite, ne znate šta ćete pre, sve vam je rastureno, a vi imate svest da vam je važno da ulažete u institute – Goša, Smederevska Palanka, Lola, svi su imali svoje naučne institute. Mi smo to rasturili, mi smo to pustili. Mi kupujemo tuđu pamet, svoju pamet držimo van, ne ovde. E sada, zašto ovo govorim? Zato što ste vi tačno rekli ono što su i prethodnici eksplicitno i implicitno rekli: ovo je goruće društveno i političko pitanje, pre svega političko pitanje, jer vi ne možete bez političke volje. Ako su reformski pokreti s kraja 19, početka 20. veka, posebno Džon Djui u Americi, i sada, izašlo je pre pet godina mnoštvo knjiga o njegovoj filozofiji obrazovanja i sve to, pokrenuli su, jer ne mogu graditi demokratsko društvo i ne mogu imati dobre radnike ako nisu obrazovani. A sad smo mi u situaciji da to treba da objašnjavamo.
Socijalistička država je pravila dosledno, prema svojoj filozofiji, ovo: uvela je zakon za obavezno osnovno obrazovanje za sve građane. Mi ga još nismo ispunili. Uvela je vrtiće jer je deklarisala ravnopravnost muškaraca i žena. Žena treba da radi, dakle treba država da čuva dete. Sad treba da imate para da bi išlo dete u vrtić. Roditelji dece koji ne rade ili koji su siromašni nisu na prioritetu, a treba da su oni prioritet, da njihovu decu smestite u vrtić. Pomenula sam o onoj malformaciji i tom nesrećnom paketu zakona iz 2017, podsetili ste me pominjući Nacionalni prosvetni savet, kome ste izložili. Nacionalni prosvetni savet postoji u Srbiji od 1875. godine. Od tada je bio nezavisno stručno telo, čija je funkcija da kontroliše šta se radi, da prati, da signalizira kada su problemi, da donosi planove i programe i da donosi udžbenike. Zakonom iz 2017. se ukida ta dobra tradicija u Srbiji i Nacionalni prosvetni savet je postao je klub prijatelja, savetodavno telo ministra, ne ni Ministarstva, savetodavno! Ne donosi nijednu odluku. To što ih Ministarstvo gura da urade, to je samo stvar dobre volje. Dakle, imate razrušavanje nečega što je institucija sa stogodišnjom tradicijom.
Pomenula sam ove skupove o obrazovanju, svaki od tih skupova pratili su zaključci, koje smo usvojili mi iz Programskog odbora, pa ih je usvojio Izvršni odbor SANU. To su taksativni dokumenti, nisu obimni, sve ukupno 7-8 tačaka, na jednoj stranici, nije ni obimno za čitanje. SANU ih je poslala na sve relevantne adrese ovih koji vode obrazovnu politiku i stručna tela. Ni sa jedne adrese odgovora nije bilo, ni hvala, pogledaćemo. Nije stvar da li ste za ovu vlast ili niste za ovu vlast, ali nisam za poteze iza kojih stoji ova vlast. Ne zanima me koja je vlast koja radi nešto što je zabijanje eksera u zdravu nogu, koja uništava nešto što smo imali. Mene je sramota da država ne može da mi napravi jedan informacioni sistem, jer ne može da ispuni nešto što je napisala. Ne može zato što neće.
Velimir Šećerov: Niko neće usloviti ulazak u Vladu zato što će reći, ja neću da uđem u Vladu ako Ministarstvo prosvete ne bude imalo budžet x posto, nego će da pristane na ono što jeste. Kad pristaneš na ono što jeste i ono što možeš, ja ne mogu da budem 2,10 visok koliko god da se trudim, ali to je to. Druga stvar: kao što se ovo nije desilo preko noći, ovo se kumulativno dešava, tako i ovo sad se ne može rešiti za tri dana. Taj poseban status koji govori nešto o prioritetima projekata, potpuno se slažem. Novca ima, i deklarativno i faktički, i da li su prioriteti takvi, zavisi očigledno od pritiska ili od želje. Drugačije neće moći.
Ana Pešikan Avramović: Meni je drago zbog ovog samokritičnog osvrta, hajde da uradimo šta mi možemo. To jeste delom da se traže, na primer, mehanizmi podrške za studente, da li domove, da li studentske domove, sve beneficije, stipendije… Izvinite, danas je neverovatno skupo studirati u Beogradu. Mi smo mogli kao studenti na indeks da uđemo u svako pozorište, ili na plivanje, ili na klizanje, ili je to bila simbolična cena. Toga nema više, nema popusta. Meni se čini da, pošto je problem sistemski, moraju i rešenja biti ozbiljna, sistemska. Prvo rešenje, prva mera je depolitizacija rada svih obrazovnih institucija. Zakonima iz 2017. je otvorena široka avenija za uticaj. Imamo profesor Ivić i ja rad u jednom međunarodnom časopisu, gde ilustrujemo i nesrećno dualno obrazovanje, kako su otvorene avenije za uticaj politike. Ne saglašava se sada Ministarstvo, da daje saglasnost na izbor direktora škole, nego ministar bira.
To je izmenjeno, dakle, ne Ministarstvo, nego ministar, u toku donošenja zakona. Hiljadu drugih rešenja, da vas ne zadržavam. Dakle, pojačan je politički uticaj, pojačana je centralizacija koja se meni čini čak da je u mnogim segmentima veća nego što smo imali u socijalističko vreme, u jednopartijskom sistemu. Druga mera: profesionalizacija rada nastavnika. Ona obuhvata nekoliko ozbiljnih mera. Jedno je, imamo nacionalni okvir kvalifikacija. U nacionalnom okviru kvalifikacija mi nemamo zanimanje nastavnik. Ne nastavnik fizičkog, biologije, hemije, geografije, nego nastavnik: kako se postaje, koliko se školuje, koje kompetencije stoje iza toga. Još nismo to uradili. Nemamo nacionalni sistem profesionalnog razvoja nastavnika, ni u preduniverzitetskom, otima se univerzitet oko toga. Sve razvijene zemlje imaju obuku nastavnika i na univerzitetu koji predaju, da prođu edukaciju iz toga kako se kvalitetna nastava drži. Nemamo stručna udruženja ili asocijacije nastavnika; ne stručna društva i ne sindikate, nego imate države sa moćnim asocijacijama nastavnika koje se pitaju, i koje raspravljaju upravo ova pitanja, stručna pitanja. Veza istraživanja i politike: puna su nam usta finskog iskustva, pa Finci ovo, pa Finci ono, pa rezultat. Niko ne pominje da u Finskoj, kada imaju problem u obrazovanju – čitala sam njihove knjige i od njihovih ljudi to čula, dakle ako oni me lažu, lažem i ja – dakle, kada imaju problem u obrazovanju, oni svoje institute angažuju, svoje naučne organizacije, oni analiziraju, zajedno sednu, diskutuju o tome i zajedno traže rešenje. Kod nas toga apsolutno nema.
Mogu da posvedočim da u poslednjih 30 godina, mnoga rešenja koja su bila proverena empirijski, sa međunarodnom evaluacijom, nije bilo šanse da uđu u sistem, da se inovira sistem. Mi se razbacujemo prirodnim resursima, pa smo to valjda preneli sada i na kadrove. Ono čega se najviše bojim, i što mislim da bi bio najcrnji i najgori scenario kod nas, to je da se jednostavno zatvore nastavni smerovi. Možda bi to privremeno rešilo neke finansijske mere nastavničkih fakulteta, glavobolju vašu sigurno, ali bi dugoročno zakopalo kvalitet obrazovanja u Srbiji.
Goran Roglić: Radna grupa za izradu Zakona o finansiranju visokog obrazovanja formirana je prošlog aprila. Od aprila meseca prošle godine do danas, ta Radna grupa je održala tri sastanka. Na ta tri sastanka su se bavili ekselentnošću. U svakom slučaju, kako će da validiraju fakultete, iako im je sa strane svih univerziteta u Srbiji sugerisano da je prvi korak održivost. Drugim rečima, imali ste prilike da vidite kakva je situacija na PMF-u u Novom Sadu, koji je u vrlo sličnom problemu kao hemijski fakultet, gde bukvalno nismo više u stanju da plaćamo račune. Mi od 2020, kad smo bili kod Branka Ružića, tada nam je ministar Ružić po tom pitanju rekao da je Vlada oročenog karaktera i da oni ne mogu da se bave Zakonom o finansiranju visokog obrazovanja. Od tog perioda, evo, treća vlada i četiri ministra obrazovanja. I to je jedan od jako zgodnih izgovora, pošto šest meseci pre raspisivanja izbora je mandat tehničke vlade, šest meseci dok se formira vlada, to je godinu dana, i tri meseca dok vlada shvati gde je došla, odnosno ministar da se snađe… to je godinu i tri meseca. Mandat vlade je dve godine. Znači, mi imamo samo sedam meseci, i to ako uhvatimo u tom periodu da nešto uradimo.
Peščanik.net, 16.05.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU