Ministarki prosvete sve je jasno. Valjda su je zato što sve zna i sve joj je jasno i postavili na mesto ministarke – da tako pametna oblikuje i upravlja obrazovanjem u Srbiji. Samo, koliko god da zna, ministarka je nemoćna. Jer, škole u Srbiji zapravo ničemu ne služe, barem kada je reč o vaspitanju. Jer, što se vaspitanja tiče, sve se već odigra između treće i sedme godine deteta, i to u krugu porodice, odnosno u trouglu: dete, mama i tata.
Evo šta tačno kaže Slavica Đukić Dejanović:
„Ja se slažem da mediji i neke poruke iz Narodne skupštine koje šalju odrasli koji su poslati od naroda da rade na zakonodavnim aktivnostima nisu dobre. Ali modeliranje buduće agresivne osobe se pravi od treće do sedme godine, kao osnov, u porodici; identifikacija sa prvim autoritetima i njihovim sistemom vrednosti je jako bitna.“
Na jednom drugom mestu, pak, objasniće ministarka i ko je tačno prvi autoritet:
„U našoj kulturi, tata je taj koji treba da bude autoritet, treba da se doživi kao glava porodice. On obezbeđuje socijalnu afirmaciju porodice i deca vole i treba da uspostave sa tatom jedan dobar i emotivni odnos kako bi prihvatali njegove stavove i njegova ponašanja na adekvatan način. Mame su u našoj kulturi osobe koje su tu da zaštite, da budu tople, nežne. Nekada u okolnostima u kojima živi savremena porodica, a koja je nažalost, često disfunkcionalna nemamo adekvatne modele u mami i tati.Nemamo valjane modele i deca formiraju sistem vrednosti na način koji nas jako zaboli.“
Tata je, dakle, kriv za sve. I dobre mame tu ništa ne mogu da promene, makar bile i ministarke. Mi smo se pitali otkuda toliko nasilje u Srbiji, a onda je došla ministarka i naučila nas gde treba da tražimo. Da skratimo priču: između treće i sedme godine deca se ugledaju na oca i po njegovom uzoru se modeliraju u osobu. Ako je otac agresivan, do sedme godine dobićemo i agresivnog potomka. To je sve. Možete u školi da se trudite koliko hoćete, ali stvar je već završena u kući, to jest u porodici. Jeste, okolnosti su takve da su porodice disfunkcionalne, pa ni uzori nisu neki, ali to nam je što nam je, bolje od toga se ne može.
Tamo gde je iznela tezu – nazovimo je – „od 3 do 7“, Đukić Dejanović se požalila i kako je „vaspitna funkcija škole ispod optimuma“ te da se „mora podići na viši nivo“. Ali, koliko zaista može biti visok taj „viši nivo“, ministarka ne kaže. Kao da sugeriše da će – koliko god da se podigne – zapravo uvek biti ispod optimuma, jer do optimuma ni ne može da odbaci. To mogu samo „tate“ kao uzori za „modeliranje“ „buduće“ „osobe“ (ne znam kako bih drugačije naglasio da je svaka od upotrebljenih reči krajnje sporna, pa zato svaka ide pod navodnike; na „agresiju“ ćemo se vratiti).
Jedan veliki pedagog, otac pedagogije obespravljenih/potlačenih, obrazovno-vaspitni model kome je očigledna privržena Đukić Dejanović nazvao je pežorativno „bankarskim“. Taj „bankarski“ model, pisao je Paulo Freire, decu vidi kao prazne ćupove ili neispisane table u koje onda pedagozi mogu da trpaju ili po kojima mogu da ispisuju šta god im padne na pamet i tako ih oblikuju. Ministarka će reći – modeluju. Samo što je Freire i dalje govorio o školama, dok Đukić Dejanović govori isključivo o očevima. Strašan je taj determinizam naše ministarke prosvete, i silna je moć koju ona pripisuje očevima.
(Ruku na srce, ministarka nije usamljena u svom pogledu na očeve i decu. Popularna kultura nudi izobilje priča na istu temu. Samo, popularna kultura nudi i drugačije priče, u kojima deca ipak ispadnu drugačija od svojih očeva ili – kad smo već kod toga – staratelja. Još je Charles Dickens, recimo, sredinom 19. veka gradio mlade junake koji uspevaju da odole iskušenjima sredine i golom silom nametnutim – lošim – modelima, te se kao takav pokazao progresivnijim od naše današnje ministarke prosvete. S druge strane, nije nezanimljivo što je čuveni Robert Crumb u svojoj „stripovanoj“ Knjizi postanja, za lik Boga uzeo svog strogog i nasilnog oca.)
Digresija je trebalo da napravi mesta da odahnemo, pošto nam je ministarka tresnula istinu u lice. Sad možemo da joj se vratimo. Očito je da Đukić Dejanović tvrdo veruje u rodne podele, makar ih smeštala i u domen kulture, koja nikada ne može biti tako tvrda kako bi to želele dogmate. Otac je autoritet, majka nije. Otac je uzor, majka nije. Barem ne za dečake. Jer, iako to izričito ne kaže, izgleda da Đukić Dejanović baš tako misli. Ako dečak ima za oca agresivnu osobu, i sam će postati agresivan. Niko tu ništa ne može da učini da to promeni. Pa ni škola. A pogotovo ne škola na čijem je čelu majčinska figura Đukić Dejanović.
Evo, neka bude sve tako kako kaže ministarka. Zamislimo sad očeve većinskih muškaraca iz srpskog parlamenta – kakve su to hulje bile, je l da. Dođe čoveku žao ovih naših današnjih nasilnika kad zamisli pored kakvih su nasilnika morali da odrastaju. A onda, kakvi li su bili tek očevi njihovih očeva. Čemer i jad, zar ne. I onda, očevi očeva očeva njihovih očeva. I onda… Čitalac shvata, to je jedan neprekinuti lanac nasilja i zlostavljanja. Svet se menja, društva se menjaju, ali nasilnici ostaju isti i svoje agresivne modele bez ostatka prenose s kolena na koleno. Zvuči vam ovo neuverljivo? Ali baš to tvrdi ministarka prosvete.
Sve u svemu, sreća je što se nije dohvatila žena, da objasni kako se one „modeluju“. Mada, možemo da naslutimo. Jer, kaže ministarka, „savremena“ porodica živi u okolnostima zbog kojih je često „disfunkcionalna“. Što ni ženama ne ostavlja mnogo prostora da budu bolje od muškaraca, je l da. Ali, zašto baš „savremena“ porodica? Da li su okolnosti danas znatno gore nego što su bile pre 50 ili 100 ili 200 godina? Pa su porodice nekada bile funkcionalne a modeli u njima za oblikovanje dece mnogo bolji, pa je i taj nekadašnji svet bio s mnogo manje nasilja, nežniji i humaniji?
Sve što znamo, kaže nam da nije tako. Da je u ta davna vremena bilo gore nego što je danas, barem kada je reč o vaspitanju i obrazovanju dece. A ako sada vidimo da je u nekim sredinama, recimo u Srbiji, nasilje izraženije nego što je bilo donedavno, onda pada u vodu sva argumentacija ministarke prosvete. Jer, prvo – ne postoji neprekinuti lanac pedagoškog nasilja čiji su jemac prenošenja s generacije na generaciju očevi. Stvari su se s vremenom menjale (naravno, sporije nego što bismo to želeli) i najčešće su očevi uspevali da postanu bolji roditelji od svojih očeva. A ako se taj lanac boljitka prekinuo, onda se treba pitati koje su okolnosti do toga dovele i ko ih je kreirao.
A upravo to pitanje Đukić Dejanović hoće da izbegne svojim tupavim pedagoškim determinizmom „od 3 do 7“. Jer, „3 do 7“ je teza koja isključuje svaku odgovornost za bilo šta. Nisu krive škole, krivi su očevi. Ali, zapravo, nisu ni očevi, nego njihovi očevi… i tako do nekog neuhvatljivog praoca. Znamo da nije tako. Kriva je partija čija je članica Đukić Dejanović. Ona je gurnula Srbiju u ratove i zločine. I iz tih kriminalnih devedesetih Srbija nije u stanju da izađe ni ove 2024. Iz tih devedesetih i dalje kulja nasilje, samo što više ne može da se preliva preko granica Srbije, nego se izliva pravo među nas. I po tom siledžijskom kriminalnom mulju mi i dalje gacamo i čekamo da nas iz njega izvuku isti oni koji su krivi za devedesete. E pa, neće se desiti. Mislim, to ne kažem ja, to kaže Đukić Dejanović, kada nam prodaje priču „od 3 do 7“.
Peščanik.net, 29.03.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
