Rezultati PISA testa su nas šokirali po šesti put. Naročito smo šokirani podatkom da je čak do 95% dece koja pohađaju trogodišnje stručne škole funkcionalno nepismeno. Televizija Insajder je organizovala debatu u kojoj su učestvovali bivši ministar prosvete prof. dr Srđan Verbić, bivša koordinatorka PISA testiranja prof. dr Dragica Pavlović Babić, predstavnica Sindikata obrazovanja Srbije Valentina Ilić i dr psihologije Željka Buturović, sa Instituta društvenih nauka. Svi su saglasni da poslednji rezultati PISA testiranja (sprovedenog 2022. godine) nisu dobri.
I pored toga, bivši ministar Verbić je ipak insistirao na tome da rezultati i nisu tako loši, mi smo na nekom četrdesetom mestu, negde na sredini, što i jeste realno stanje kada se uporedimo sa zemljama učesnicama. Takođe je ukazao na probleme koji postoje, a koji se uporno negiraju. Ti problemi su pre svega vezani za opremljenost škola, nemotivisanost učenika, nedostatak podrške od strane države, kao i loše strategije koje se ne sprovode. Valentina Ilić je insistirala na nedostatku kadrova i na lošem položaju prosvetnih radnika i radnica. Pavlović Babić je istakla da je naš ceo obrazovni sistem formatiran neambiciozno. Buturović je skrenula pažnju na činjenicu da PISA test nije usklađen sa našim obrazovnim sistemom i da se testiraju znanja kojima se deca u našim školama ne uče.
Debata je u isto vreme bila i detaljna i uopštena. Dosta se pričalo o konkretnim problemima koji muče prosvetu. Opremljenost škola jeste problem na kome se mora insistirati. Naše škole su zastarele ne samo po planovima i programima i načinima prenošenja znanja nego i po sredstvima koja se koriste. Glavno obrazovno sredstvo je još uvek udžbenik i tabla, nastava se još uvek u najvećoj meri izvodi ex cathedra. U takvoj situaciji nedostatak motivisanosti učenika i učenica, ali i nastavnika i nastavnica ne treba da čudi. Da ne pominjemo najosnovnije uslove koji se tiču samih školskih zgrada. Nedostatak kadrova, koji je doveo do toga da pojedine predmete drže nestručni ljudi, problem je koji će se samo uvećavati. Na to utiče loš materijalni položaj prosvetnih radnika i radnica, konstantno povećanje administrativnih obaveza i nedostatak autonomije prilikom obavljanja posla.
Prava nevolja je nastala kada je trebalo da se identifikuje srž problema. Bivši ministar je rekao da se kod nas negiraju problemi i to je pripisao našoj „kulturi“. Direktori škola ne žele da priznaju da problemi postoje, jer je, po njemu, u našoj kulturi (ne samo našoj, nego balkanskoj) da se „foliramo, da se pravimo da smo uradili domaći, a nismo“. Ilić ide i korak dalje i problem smešta u porodicu, jer sve kreće iz porodice, a kod nas su narušene porodične vrednosti. Buturović navodi primer kako sada svi žele da im deca imaju petice jer su „široke narodne mase shvatile da taj neki akademski uspeh može biti put do nekog društvenog statusa“, ali ocenjuje da to nije problem obrazovnog sistema, već šireg sistema vrednosti.
Poražavajuće je što bi verovatno i ovaj panel pao na nekom ekvivalentu PISA testa. Na konkretno pitanje voditeljke, kako bi škole mogle da usade deci pozitivne vrednosti, Buturović sleže ramenima i kaže da škola ne može da rešava problem sistema vrednosti u društvu, i da može samo primerom da pokaže, odnosno kažnjavanjem nepoželjnog ponašanja. Obrazovni sistem i te kako utiče na formiranje sistema vrednosti u društvu, i urušavan je kako bi upravo ovakav sistem vrednosti, ili „kultura“ što bi rekao Verbić, bio dominantan. Izbacivanje određenih predmeta iz srednjih stručnih škola, na primer sociologije, filozofije, ustava i prava građana, svelo je te škole na zanatske radionice. Doneta je jasna odluka da se ne formiraju budući građani i građanke, već radnici i radnice koji neće biti svesni svojih prava. Opaska koju je iznela Buturović da se u trogodišnjim školama ne bave čitanjem i analiziranjem tekstova je prilično strašna. Neće im to trebati za posao kojim će se baviti, ali će im trebati kako bi mogli da aktivno učestvuju u kreiranju svoje stvarnosti.
I tu stižemo do srži problema, koji jeste donekle pomenula Pavlović Babić. Potrebna je, naime, depolitizacija sistema obrazovanja, odnosno da ne treba da bude važno kojoj političkoj grupaciji pripada ministar ili ministarka prosvete, već da pažnja bude usmerena na izradu adekvatnih strategija obrazovanja i njihovo sprovođenje. Do depolitizacije sistema obrazovanja može da se dođe jedino preko ekstremne politizacije problema koji postoje u obrazovanju. Treba da se shvati da je i to politički problem, i da mora da se rešava politički. Niko od prisutnih nije pomenuo plagirane doktorate najvišeg političkog vrha. Siniša Mali, Jorgovanka Tabaković, Nebojša Stefanović, Aleksandar Šapić, neki su od doktora nauka sa osporenim doktoratima. Niko od njih nije podneo ostavku na funkciju na kojoj se nalazio u tom trenutku. Mnogi od njih su i avanzovali. Zašto bi u takvom društvu, takvoj kulturi, roditelji očekivali da deca u školi stiču znanja? Ionako će im obezbediti posao preko veze, pa će naučiti već šta treba da rade. Kad može Mali, što ne bi mogao i njihov sin.
Obrazovni sistem je u velikom problemu. Izuzetno je značajan za svako društvo koje teži tome da bude demokratsko i upravo zato se stavlja na poslednje mesto. I odatle se mora krenuti. Borba za obrazovanje je politička borba, i tako se mora i voditi.
Peščanik.net, 22.04.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
