Na dan kada je izbio novi oružani sukob između Izraela i Hamasa, društvenim mrežama i masovnim medijima proširio se snimak islamista koji su kroz grad u Gazi u zadnjem delu kamioneta vozili naizgled beživotno nago telo mlade žene, pljuvali je i čupali joj kosu. Reč je o Šani Luk koja je iz Nemačke doputovala u Izrael na muzički festival u blizini žičane ograde kojom je vlast ove države od pojasa Gaze napravila kavez sa dva miliona Palestinaca u njemu. Snimak je duboko potresao ceo svet.
Pre više od 30 godina, u bosanskom gradu Foči, pripadnici Vojske Republike Srpske zarobljavali su Bošnjakinje i držali ih u seksualnom ropstvu. Prema svedočenju zaštićene svedokinje FSW-75, jedan od vojnika je krajem decembra 1992. godine naterao nju i još dve zarobljene žene da gole sa njim prolaze gradom i odveo ih na obalu Drine preteći da će ih ubiti. Ovaj događaj u to vreme nije izazvao šok širom planete, iz prostog razloga što mobilni telefoni sa kamerama i društvene mreže tad nisu postojali, ali sistematsko i organizovano seksualno nasilje tokom ratova devedesetih do danas je poznato svima koji pred činjenicama ne zatvaraju oči. FSW-75 je preživela, ali mnoge njene sugrađanke nisu. Na primer, dvanaestogodišnja devojčica A.B, jedna od najmlađih žrtava ratnih silovanja u Foči, prodata je početkom 1993. godine za 200 nemačkih maraka i poslednji put viđena oko dva meseca nakon toga.
Dva pomenuta događaja – iz različitih ratova, istorijski i geografski udaljena, sa protagonistima različitih nacionalnosti – ukazuju na zastrašujuću činjenicu: obrazac nasilja prema ženama tokom oružanih sukoba sličan je uvek i svuda.
Dehumanizacija protivnika neizostavni je deo ratne propagande. Cilj joj je izazivanje straha od „drugog“, ubijanje empatije i viđenje protivnika isključivo kao nosioca neprijateljskog identiteta, umesto kao ljudskog bića. Tako su nacisti uoči Drugog svetskog rata predstavljali Jevreje kao nesposobne za osećanja, a kasnije i kao pacove i uzroke svakog zla. Izraelski ministar odbrane je pre samo nekoliko dana Palestince označio kao „ljudske životinje“. Očigledno da puka pripadnost narodu koji je u prethodnim ratovima bio žrtva ne garantuje izvlačenje pouka iz istorije, a ni humanost.
Žene su u ratovima dehumanizovane dvostruko: kao pripadnice neprijateljskog kolektiva, na primer nacije ili verske zajednice, ali i kao vlasništvo muškaraca iz njihove grupe. Ovaj drugi vid dehumanizacije ne zaobilazi žene ni u mirnodopskim vremenima, s tim što u vreme sveopšteg haosa i bezakonja često ima ekstremne i tragične posledice, poput masovnih silovanja. Ženska tela tretirana su kao sredstvo kojim protivnika treba poniziti, pa i psihološki oslabiti. Tako seksualno nasilje u ratu dobija novu simboličku dimenziju.
Nijedan oružani sukob u istoriji nije prošao bez sistematskog seksualnog nasilja. Dugo je ratno silovanje važilo samo za prateću pojavu ratova i još jedan vid nehumanog postupanja. Do prekretnice je došlo tek krajem 20. veka, kada je Međunarodni krivični sud za Ruandu doneo presudu kojom je utvrđeno da su masovna silovanja žena iz manjinske grupe Tutsi oblik genocida. Samo nekoliko godina kasnije, Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju presudio je u predmetu „Foča“ da su sistematska i organizovana silovanja zločin protiv čovečnosti, što je prva ovakva kvalifikacija.
Seksualno nasilje prema ženama tokom oružanih sukoba nažalost je nastavljeno. Opstala je i kultura silovanja – diskurs koji normalizuje i trivijalizuje seksualno nasilje i uznemiravanje. Taj diskurs smo internalizovali, pa je često neophodno uložiti napor da bismo ga osvestili. Na primer, samo najvećim srećnicima su promakle loše „šale“ muškaraca koji izjavljuju kako bi rado primili izbeglice iz ratnih područja, Ukrajine ili Bliskog istoka – ukoliko je reč o lepim ženama. Ovim „šalama“ smeju se i muškarci i žene. Svakome sa minimumom empatije prestaje da bude smešno kada shvati da su žene i devojčice izbeglice posebno ranjiva grupa i da prečesto bivaju žrtve seksualne eksploatacije. No, nažalost, ni ratne strahote nekim muškarcima nisu dovoljan razlog da prestanu sa objektifikacijom i pornografskom seksualizacijom žena. Dok žene često ni mrtve ne mogu da ih izbegnu.
Seksualno nasilje, uključujući ratno, nije prirodni fenomen sa kojim se moramo pomiriti – ono je posledica društvenih normi i praksi kojima se žene pretvaraju u objekte, simbole i vlasništvo muškaraca. Ratna silovanja su ratni zločin, ali i vid patrijarhalnog nasilja – ekstreman, s obzirom na ekstremne okolnosti u kojima se dešavaju. Različite kontekste u kojima žene trpe seksualno nasilje, mirnodopske i ratne, povezuje zajednička crta – kultura silovanja. Da više nikada ne bismo gledali snimke naoružanih muškaraca koji paradiraju nagim ženskim telima, neophodno je da se borimo za mir, ali istovremeno i protiv svih oblika podređenosti žena.
Peščanik.net, 13.10.2023.
FEMINIZAMIZRAEL / PALESTINA
