dečija cipela
Foto: Predrag Trokicić

Pošteni nalazač vratio… Pa sad nastavite po sećanju – novčanik, ogrlicu, prsten, torbu s parama… Jeste, uvek je u pitanju nešto dragoceno. A vest stoji na našem čuđenju – pobogu, zašto je vratio? Autori takvih vesti, dakle, obično računaju na kontrast između onoga što bi – pretpostavlja se – svako od nas uradio i izuzetnog, to jest izuzetno moralnog ponašanja pronalazača. Netom smo, međutim, dobili vest zajedno sa snimkom s nadzorne kamere – pronalazač nije vratio, u ovom konkretnom slučaju, novac.

Zašto je ovaj događaj vest kada znamo da bi većina nas uradila isto? Krilatica – „ko nađe, njegovo“, nije od juče. Možda zbog snimka? Snimak tu praktično ima ulogu ogledala. Gledamo nepoštenog pronalazača kao da gledamo sebe – dakle, tako bi to izgledalo da se nama posrećilo da nađemo… šta god dragoceno. Ali, zašto bismo gledali snimak, kada možemo da se pogledamo u ogledalo kad god to poželimo, ili da pravimo takozvane „selfije“, svojevrstan oblik autovoajerizma?

Na nešto drugo, rekao bih, računaju autori vesti. Nepošteni pronalazač o kome ovde govorimo u stvari je – porodica. Ne porodica u smislu mafije, nego prava porodica: otac, majka i dvoje dece. Kamera u jednoj kafani uhvatila ih je kako krišom uzimaju torbicu punu novca. Za nevolju, u torbici su bili i dokumenti, pa je porodica, da je bila poštena, novac mogla uredno da vrati i nada se, ako bude sreće, možda skromnoj a možda i obilatoj nagradi.

Nisu hteli da rizikuju – bolje vrabac u… Samo što je ovaj put u ruci bio golub a sićušni vrabac tek u dalekoj perspektivi. A zla kamera sa stropa kafane uhvatila ih je na delu. I tako sad imamo vest. Samo što vest ovaj put stoji na kolektivnom karakteru nepoštenog pronalazača. Ako smo vesti o poštenom pronalazaču čitali i u njima uživali ne bismo li tako kompenzovali vlastitu moralnu manjkavost, ili – preciznije – pokvarenost, jer: eto, nismo najbolji na svetu, ali barem se divimo boljima od nas; zašto se sada računa da ćemo gledati i uživati u konzumaciji priče o porodici „lopova“.

Možemo spekulisati. Iz priče o poštenom nalazaču (moralni) užitak izvlači se iz činjenice da se takvim osobama divimo iako nismo kao oni, ali ipak prepoznajemo i priznajemo njihovu izuzetnost. I užitak iz vesti o porodici nepoštenih pronalazača izvlači se iz tobože lako uočljive razlike: iako bismo i mi uzeli novac koji nije naš, samo kada bismo imali sreće da ga nađemo, ipak to ne bismo radili pred svojom decom. Ukratko, mi smo bolji od oca i majke iz vesti i uživamo u tome – jeste, nismo savršeni, ali pred decom… nikada. Tako lažemo sebe.

Ne znam ko su roditelji uhvaćeni u „porodičnom“ kriminalu. Niti želim da znam. Ne znam ni njihov materijalni status – dakle, može li im oskudica u kojoj žive, ako zaista tako žive, biti barem olakšavajuća okolnost? Ovde me zanima licemerje: autora vesti i njegovo tačno čitanje licemerja publike. Zgražaćemo se nad ocem i majkom ne zato što su uzeli, nego zato što pogrešno vaspitavaju svoju decu, daju im loš primer. A šta mi radimo? Može li se povući analogija između kafane u kome se „vaspitni“ zločin dogodio i Srbije? I između „zločinačke“ porodice i žitelja Srbije?

Naravno da može. Slike vrište sličnostima. Srbija je socijalno razbijena politička zajednica. Između žitelja Srbije ima čak manje poštovanja, o solidarnosti da ne govorimo, nego između gostiju date kafane. Žitelji Srbije, tako se sada čini, ne bi samo uzeli tuđe, ako bi vlasnik nestao iz vidokruga, oni uveliko otimaju tuđe na oči vlasnika, samo ako su jači. Dobro, ne baš svi stanovnici Srbije, ali njen elitni (u političkom smislu) deo svakako. I ne samo što to rade pred svojom decom nego i decu aktivno uključuju u zločinačke nasilničke poslove.

Ako i postoji briga kako će roditelji iz priče vaspitati svoje dvoje dece, gde ta briga nestaje, a ako je i ima, gde se artikuliše kada govorimo o roditeljima na vlasti? Ali, reći će sad već vidno iznervirani čitalac, nije tačno da se o tome ne govori i da se nad tim ne zgražava barem deo, ako ne i veći deo žitelja Srbije. Neka bude tako: da li nas to onda čini boljim roditeljima od oca i majke iz vesti?

Osnovna uloga škole je socijalizacija dece. Škola je praktično prva ustanova gde deca ne samo vide i osećaju u kakvoj zajednici žive, nego i prva ustanova koja ih lomi i preoblikuje kako bi ih prilagodila toj zajednici. Pitanje za čitaoca: kakva je razlika između date kafane i škola u koje dobrovoljno šaljemo svoju decu? Kakva je razlika između oca i majke na snimku sigurnosne kamere i, recimo, sadašnjeg ili bivšeg ministra prosvete? Hoću da kažem da su roditelji iz kafane uradili tačno ono što rade škole: pripremaju decu da budu funkcionalni članovi zajednice u kojoj će živeti.

U tom smislu ti roditelji su dobri tačno onoliko koliko su dobre domaće škole. Nije nam to po volji? Mislimo da možemo biti bolji roditelji i imati bolje škole? Dobro, šta radimo u vezi s tim? Zgražamo se nad vestima. Nije dovoljno.

Peščanik.net, 09.11.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)