Živeti bolje

 
Bolje u odnosu na šta? Uzmimo da se primanja nekog domaćinstva smanje za pedeset odsto, a da se potom povećavaju prosečno po deset odsto godišnje. Poboljšanje je nesumnjivo značajno, dakle svakako se oseća, a i brzo. Za pet godina će primanja tog domaćinstva biti gde su bila pet godina ranije. Uzmimo neko drugo domaćinstvo koje nije prošlo kroz iskustvo smanjenja prihoda, ali su se ona povećavala prosečno tek po par procenata. Koje je domaćinstvo prošlo bolje?

To će, naravno, zavisiti i od očekivanja. Ako prvo domaćinstvo nastavi da napreduje brzo, a drugo sporo, to će svakako olakšati praktično sva poređenja koja bi imalo smisla napraviti. Što važi za domaćinstva, važi i za privrede u celini. Uzmimo za primer baltičke zemlje koje su na početku krize doživele veoma velike padove proizvodnje, a potom relativno brz oporavak, pa se sada nalaze gde su i bile. I uporedimo ih sa nekim balkanskim privredama čije su privrede uglavnom stagnirale, a sada se ponovo suočavaju sa recesijom. Ukoliko bi se privredni rast prvih nastavio, kao i stagnacija drugih, ne bi bilo teško oceniti ko je prošao bolje, bar objektivno, ako ne i subjektivno. Naravno, ukoliko bismo uzeli u obzir i privrede u srednjoj Evropi, a i neke na Balkanu, koje očekuju ubrzanje rasta posle usporavanja od pet godina, one bi objektivno prošle još bolje, mada to ne mora da bude i subjektivna ocena.

U kojim uslovima bi se mogao očekivati jedan, drugi ili treći ishod? Uzmimo, najpre, baltički slučaj. Zemlje su se suočile sa promenom u spoljnim privrednim odnosima, jer su doživele pad priliva stranih sredstava, a imale su značajne strane dugove. Izbor je bio ili da devalviraju, što je predlagao MMF, ili da smanje javnu potrošnju, što je podržavala Evropska unija. Vlasti tih zemalja su izabrale drugu varijantu, jer im je bio cilj da se pridruže evropskoj novčanoj uniji, dakle da pređu na evro, što su u međuvremenu i ostvarile. Smanjenje potrošnje je preokrenulo stanje na tekućem računu bilansa plaćanja, od velikog deficita u suficita ili mali deficit, i doprinelo održivosti stranog duga. A privredni oporavak je za oko pet godina izbrisao početni gubitak u proizvodnji.

Uzmimo sada za primer srednjoevropske zemlje, koje su uglavnom iskusile usporavanje ili pad proizvodnje na početku krize, ali se sada nalaze na putu da ubrzaju privredni rast, pod pretpostavkom da ne dođe do nekih značajnijih spoljnih poremećaja. Ove zemlje nisu imale neke značajnije probleme sa finansijskim bilansima, bilo da je reč o stranim, javnim ili privatnim dugovima. Kriza je manje-više bila izazvana spolja i ove zemlje su se našle, i još uvek se nalaze, pred izazovima da valjano koriste instrumente privredne politike kako bi smanjile negativne uticaje. U tome su neke imale više uspeha od drugih, no praktično sve, uključujući i Mađarsku i Sloveniju, koje su se suočile i sa fiskalnim odnosno bankarskim problemom, očekuju bolje dane, bar kada je reč o privrednom rastu. Za razliku od baltičkih zemalja, bar neke od srednjoevropskih privreda bi trebalo da već sada imaju veći proizvodnju nego u vreme pre krize.

Uzmimo, sada, zemlje kao što su Srbija i Hrvatska. Ova druga je u šestoj godini recesije. Razlog za to jeste što njene vlasti nisu u stanju da izaberuni baltički niti srednjoevropski scenario. Ne postoji podrška devalvaciji i drugim merama privredne politike koje bi uz nju išle, a ne postoji ni podrška smanjenju javne potrošnje, bar ne dovoljne da bi se promenio realni kurs, dakle odnos između izvoznog i sektora koji proizvodi nerazmenljiva dobra. Put koji je preostao jeste smanjenje zaposlenosti pa tako i potrošnje kako bi se popravilo stanje na tekućem računu bilansa plaćanja i očuvala održivost stranog duga. Taj proces ni posle pet godina nije završen i očekuje se da će biti potrebno još par godina da bi se krenulo u primetniji oporavak.

Uzmimo, konačno, Srbiju za primer. Bilansni problemi su bili slični baltičkim i hrvatskim – visok strani dug i visok deficit na tekućem računu bilansa plaćanja. Za razliku od Hrvatske, srpske su vlasti bile spremne da devalviraju, a i da na početku ograniče rast javne potrošnje, jer su zamrzle plate i penzije. No, nisu bile spremne da u tome istraju, pa su posegle za fiksnim kursom i za povećanim javnim rashodima. Tako da deficit u razmeni s inostranstvom nije smanjen do mere do koje bi garantovao održivost stranog duga, a nastao je i dodatni problem održanja javnog duga.

No daleko najveća greška je bila u tome što se pošlo od pretpostavke da ništa nije potrebno promeniti u, što bi se reklo, privrednom sistemu. Ta pretpostavka nije bila pogrešna, ili bar ne potpuno pogrešna, u slučaju srednjoevropskih zemalja, a ni na Baltiku, mada jeste u Hrvatskoj. Međutim, negde od otprilike 2004. preovladalo je mišljenje da je tranzicija u Srbiji završena, pa se o takozvanim strukturnim reformama više nije ni raspravljalo. I onda je bankrotirao javni sektor (sva ona preduzeća u javnom vlasništvu), a uz njega i veći deo privatnog sektora. Budžet je preuzimao njihove obaveze na jedan ili drugi način, čemu naravno ima kraj.

I sada je tu dilema, kako do boljeg života? Jedna mogućnost jeste baltička strategija sa oštrim smanjenjem javne potrošnje i većim padom proizvodnje, posle čega se očekuje ubrzani privredni oporavak. Oni koji to zagovaraju gube iz vida da Srbija nema privredni sistem baltičkih zemalja, tako da predstoji praktično čitava tranzicija. Alternativa je slična hrvatskoj: dalje smanjenje zaposlenosti i privatne potrošnje sa ciljem da se nekako podstakne proizvodnja za izvoz i iz stagnacije postepeno krene putem privrednog oporavka. Postojao je i treći put, a taj je bio da se sprovedu reforme dok se još moglo ispomagati javnim zaduživanjem. Sada verovatno tog scenarija više nema. Pa će se verovatno moći živeti bolje pošto se najpre jedno vreme živi još gore.

 
Novi magazin, 06.10.2014.

Peščanik.net, 07.10.2014.