Pet godina nije bilo dovoljno da institucije dođu do nalogodavaca ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Na isti način institucionalizovani su prikrivanje Ratka Mladića, opstrukcija suđenju počiniocima zločina na Ibarskoj magistrali i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. Isti je institucionalni okvir nedavnog divljanja rulje koja je u gubitničkom transu zapalila nekoliko ambasada zemalja s kojima Srbija ima potrebe da dalje razvija odnose saradnje i prijateljstva.

Neko je već izrekao pretpostavku da je rušenje Beograda bila osveta svima koji su, pet godina ranije, demonstrativno ispratili premijera Đinđića u uverenju da će otvaranje enigme njegovog ubistva pomoći Srbiji da se oslobodi hipoteke svih svojih zločina. I, ujedno, nevoljno priznanje sloma, jednog u nizu, politike koja je zapretila da Srbiju ponovo svrsta u podzemni svet političkih nakaza. Od koje se pribraniji deo Srbije otima u svakoj prilici u kojoj je život važniji od smrti. Jer smrt, ni u Srbiji, kakva jeste, nije u stanju da pobedi životne snage koje su suštinske.

Nije slučajno ubistvo premijera Đinđića nalikovalo ubistvu u Orijent ekspresu. Tradicionalna politika je u Srbiji zver s bezbroj glava. I nije slučajno ono nastavilo da se ponavlja, uvek kad je bilo potrebno podsetiti ko gazduje u zemlji koja nije propala samo zahvaljujući svojoj sposobnosti da se katkad trgne na rubu provalije gde su je ostavili svi koji su od nje pobegli. Uključujući sopstvenu decu. Ili kao globalne prognanike i žrtve duhovne i materijalne mizerije kao merljivih simptoma istorijske stranputice, ili kao otpadnike od sopstvene generacije, koju su napustila u pogrešnom uverenju da vredi u svemu ličiti na svoje roditelje, oponašajući sve njihove predrasude.

Život opstaje u kulturi dobrote i prijateljstva. U martu 2003, na onoj strani Atlantika, imao sam utisak da je Zoran Đinđić bio, a da to nije znao, niti je mario, moj najpouzdaniji prijatelj i saradnik, i prijatelj moje porodice i svih mojih prijatelja. Kao da se ceo Menhtetn, u tim danima, zaledio i, sa mnom, tugovao. Svaki naknadni pokušaj njegovog potonjeg ubistva odvijao se u nastojanju da se među nama unište najdublje i najplemenitije ljudske veze, ta osnovna mreža slobode, uspeha i sreće. I u onoj meri u kojoj je martovski atentat bio kolektivna tragedija s najopštijim svojstvima, i to ostao u svih pet godina koje su protekle, neželjene, po nalogodavce, posledice tog događaja, takođe svedoče o snazi jednog uma i životnim strujanjima koja probijaju zlo kojim je Srbija okovana njegovim ubistvom. I ako je Srbija danas zaista tako nesrećno podeljena, njene raseline razgovetnije otkrivaju dva pogleda na smisao života.

Đinđićeva Srbija postojala je svuda gde je danas više nema. U Vašingtonu, Prištini, Briselu, Zagrebu, Seču, Sarajevu. Takva Srbija je potrebna svima, ona je jedina ovdašnja univerzalna vrednost. I zato su Đinđićevo ubistvo pripremale, ili priželjkivale, one mrzovoljne, prazne i neostvarene ličnosti koje su uspele da ovladaju Srbijom samo zahvaljujući njenom novom propadanju. To propadanje je njihova duhovna inicijacija, politički cilj, i smisao onih koji svoj lični uspeh zasnivaju na bedi svih ostalih. A tom bedom se vlada bedno. Zato su uklonili onoga u čijoj su senci bili mali i mizerni, a pod njegovim oseveteljenjem Srbija probijala sve svoje granice i ograničenja, ujedno i sopstvena očekivanja. Ni taj blještavi optimizam nije ubijen toga prokletog dana, samo je duboko skriven u svima koji su danas najmanje zabrinuti za sebe same.

Izbor vlade dr Zorana Đinđića bio je najveći politički uspeh Srbije u celoj njenoj modernoj istoriji. Pre svega u smislu iskoraka koji je pružila u odnosu na neposrednu prošlost. Postoje mišljenja, koja su upravo dobila još jednu potvrdu, da je taj put, ma koliko kratak i tegoban, Srbiju zadugo zaštitio od nje same. I toga je premijer Đinđić bio svestan, da Srbija u svojoj većinskoj masi, koja je u svakom smislu zaostala za sopstvenim vremenom i okruženjem, ne razume svoje potrebe i mogućnost njihovog ostvarenja. Koja je pre svega u oslobađanju od države i svih njenih stega, u njenom, istovremeno, uređenju i razbaštinjenju. Nije slučajno njegova kriminalizacija, koja je nastavljena, s njegovim ponovnim ubijanjem do današnjih dana, imala je upravo taj smisao, da se politički centar kao vodeća snaga reformi, poistoveti sa svakom vrstom ekstremizma.

U proteklih godinu dana, poštujući pronicljivost naših čitalaca, na ovom mestu nisam pominjao Čedomira Jovanovića. Ali bih morao da podsetim, u ovom sećanju na Zorana Đinđića, na Golgotu koju je, u režimu Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, morao da prolazi naš najmlađi i najtalentovaniji političar, sa svojom porodicom, s dvoje male dece. To je ujedno svakodnevica svih nas.

Bilo je čast, biti njegov savremenik, i najveća je privilegija i dalje živeti s njim. Moralna i intelektualna superiornost Zorana Đinđića je u njegovoj moći da ispunjava obećanja, i da to čini nakon svoje smrti. U njemu je i danas više života od utvara koje su naizgled zaposele njegovo mesto. Jedna od njegovih poruka je da je smrt samo jedan u nizu poslova s kojima se suočava svaki vredan i odgovoran pojedinac. I jedino nije bio u pravu kad je podsećao da ćemo se odmarati na onom svetu. On prvi to ne čini. Inače nijedan od naših života ne bi imao nikakvog smisla.

Danas, 11.03.2008.

Peščanik.net, 10.03.2008.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

Leave a Reply