dve patke u vodi
Foto: Goran Fejić

Volim zoološke vrtove. Stvarno ih volim. Divim se današnjim zoološkim vrtovima zato što sve više vode računa o tome da životinje imaju uslove slične onima koje bi imale u svojoj prirodnoj sredini, zato što imaju programe za gajenje ugroženih vrsta i što se trude da obrazuju posetioce o očuvanju živih bića u divljini. Ali pre svega volim zoološke vrtove iz istog razloga iz koga ih vole i drugi ljudi: zato što volim da gledam životinje.

Životinje u zatočeništvu mogu da zadovolje našu želju za prelaženjem egzistencijalne barijere koja nas deli od drugih živih bića. Ipak, tužna realnost je da su životinje u zoološkom vrtu uglavnom postale, kao što je rekao likovni kritičar Džon Berdžer 1977. godine, „živi spomenik sopstvenom nestajanju“. Najveće zadovoljstvo nalazimo u posmatranju bića koja žive na slobodi, u svojoj prirodnoj sredini. Ako raspolažete dovoljnim prihodom, možete da odete u Indiju, Južnu Ameriku ili na Antarktik da biste posmatrali životinje, videli afričku „veliku petorku“ (slon, nosorog, lav, leopard i bufalo) ili iznajmili brod i divili se ogromnim kitovima koji ispuštaju gejzire slanog daha.

Divlje životinje su dugo nastanjivale dubine ljudske imaginacije u istoj meri u kojoj su nastanjivale prirodna staništa naše zajedničke planete. Nema ljudskog društva na Zemlji, ni primitivnog ni visoko tehnološkog, koje nije izgradilo imaginarij pripitomljenih ili slobodnih životinja. Ljudska očaranost životinjama je tako drevna i tako rasprostranjena da je to, po svoj prilici, univerzalija koja preseca sve kulture.

Pećina Šove u južnoj Francuskoj sadrži brižljive, s ljubavlju izvedene crteže – nastale pre približno 34.000 godina – preko 10 različitih životinjskih vrsta: predatora kao što su pećinski medvedi, pećinski lavovi i praistorijski veliki vukovi, kao i biljojeda poput goveda, konja i mamuta. Tu je i bar jedan par dlakavih nosoroga (davno izumrlih) koji se očigledno bore.

U našoj kulturi životinje igraju važnu ulogu u dečjim pričama, da ne pominjemo igračke, odeću, pa čak i nameštaj koji su njima nadahnuti. Ali mnogi odrasli ljudi u gradskim sredinama gube interesovanje za životinje koje se smatra prirodnim sastojkom „odrastanja“.

„Odrastanje“ u tom smislu je najverovatnije deformacija naše dublje, ka životinjama orijentisane prirode. To nam je nametnuo svet u kome veća rastojanja prelazimo automobilom, autobusom, vozom i avionom nego na konju ili volovskim kolima. Meso i mleko dolazi nam iz prodavnice, a ne od našeg stada ili od našeg lovačkog truda i umeća; branimo se sistemima elektronske zaštite, policijom, ličnim oružjem ili društvenom konvencijom, a ne upozorenjima koja nam daju napola pripitomljeni pratioci. Mnogima od nas je prosto teško da držimo, pa čak i da opažamo druge životinje u gradskoj džungli. Ipak, mada se sve više distanciramo od stvarnih životinja, suočavamo se sa sve većim brojem njihovih slika. Te sveprisutne slike su, doduše, često nalik onima iz crtanih filmova.

Popularnost kućnih ljubimaca, filmova o životinjama, televizijskih emisija i knjiga o njima ukazuje na to da interakcija sa životinjama proizlazi iz duboko ukorenjene ljudske potrebe. Novija otkrića o tome da društvo životinja doprinosi fizičkom i emocionalnom zdravlju mnogih ljudi ne nude odgovor na pitanje zašto životinje imaju takvo dejstvo, već samo sugerišu da su životinje (bar neke vrste) dugo povezivane s ljudskim blagostanjem. To isto važi za jednostavna zadovoljstva koja mnogima od nas pružaju posmatranje životinja i interakcija s njima. Ta zadovoljstva moraju biti evolutivno opravdana i verovatno su tesno povezana sa našim telesnim blagostanjem. U evolutivnom smislu, zadovoljstvo je i mamac i neposredna nagrada. Pitanje dakle glasi: šta ljudi dobijaju posmatranjem životinja? I može li nam evolucija pomoći da objasnimo tu snažnu čežnju za posmatranjem drugih bića?

***

Pitanje zašto mnogi od nas gledaju životinje i dalje je uglavnom neistraženo. Jedan od mojih najranijih istraživačkih projekata u vreme kad sam studirao zoologiju na Univerzitetu Viskonsina bilo je naslovljen: „Ko koga gleda?“ Sedeo sam ispred jedne porodične grupe makaki majmuna s lavljim repom (odrasli mužjak, odrasla ženka, jedan mladi makaki i jedno mladunče), smeštene u okruženje slično njihovoj prirodnoj sredini i pravio se da ih gledam dok sam zapravo snimao razgovore posetilaca o njima. Rezultati su bili sasvim jasni: muškarci su se fokusirali na odraslog makaki mužjaka („Vidi onog velikog momka!“), žene su posebno obraćale pažnju na odraslu ženku i na mladunče („Vidi dušo, to su mama i njena beba!“) dok su deca najviše gledala svog majmunskog vršnjaka („Kako je sladak ovaj majmunčić!“). Došao sam do uverljivog objašnjenja da ljudi, bar neko vreme, gledaju životinje – posebno druge primate – kao odraze, doduše iskrivljene, samih sebe.

To se potvrđuje u mnogim kulturama: životinje se vrlo široko – možda univerzalno – koriste da označe razne ljudske „tipove“, na primer prevaranta, mudraca, vrednog radnika, hrabrog ratnika itd. U viktorijanskom društvu, posebno posle Čarlsa Darvina, očigledne sličnosti između čoveka i raznih drugih primata izazivale su uznemirenost. Priča se da je žena biskupa od Vustera uzviknula 1960: „Potekli smo od majmuna? Nadajmo se da to nije istina. A ako jeste, nadajmo se da se neće pročuti!“

Jeste istina, i pročulo se, bar među onima koji nisu zaglupljeni verskim fundamentalizmom. Jedan tako urban (i prefinjen) posmatrač kao što je nemački filozof Valter Benjamin uočio je potencijal za uzajamno prepoznavanje između ljudskog i životinjskog na način koji se u suštini ne razlikuje mnogo od reakcije biskupove žene. „U odbojnosti prema životinjama“, napisao je 1928. godine, „osnovno osećanje je strah da će nas one prepoznati ako s njima stupimo u dodir. Užas koji se komeša duboko u čoveku je mutna svest o tome da u njemu živi nešto vrlo slično životinji i da bi to moglo biti prepoznato“. Ali gledanje životinja obično ne izaziva užas. Ja se možda nalazim na nenormalno opsesivnom repu statističke krive kad je reč o entuzijazmu za posmatranje životinja. Ali izvesno nisam usamljen kad je reč o zadovoljstvu koje proizlazi iz gledanja drugih živih bića, posebno onih koja žive na slobodi.

Berdžer je žalio što je „pogled između životinje i čoveka“ – veza između vrsta koja je mogla odigrati ključnu ulogu u razvoju ljudskog društva – nestao u industrijskom dobu, onda kad smo izgubili kontakt sa živim životinjama. Nisam u to siguran. Gradski životinjski svet zapravo je povelik, mada mu žalosno nedostaje diverzitet: golubovi, pacovi, bubašvabe i – u zavisnosti od lokacije – razne vrste galebova. Kojoti i rakuni se sreću čak i u našim velikim gradovima, ali ih ipak obično ne viđamo. Čak i u urbanoj Indiji zaista ima svetih krava (obično izgladnelih i jadnih) i makaki majmuna koji znaju da budu zaista opasni. Posmatranje ptica je vrlo raširen hobi koji se drži bolje nego same ptice. Posete zoološkim vrtovima i akvarijumima su u porastu, a standardi držanja životinja na takvim mestima su bolji nego ikad. Betonski podovi i gvozdene rešetke sve češće se zamenjuju malim staništima koja liče na prirodna, u kojima životinje ponekad gaje mlade, povremeno vode polunormalan život i pružaju posetiocima (koji su i dalje u većini deca) priliku da ih gledaju i time možda pokrenu neke univerzalne ljudske neurone koji potiču iz doba našeg dugotrajnog boravka u afričkim savanama.

To ukazuje na neke evolucione osnove ljudske sklonosti prema posmatranju životinja. Pre svega na to da smo i sami životinje koje žive, dišu, znoje se, gledaju, slušaju, njuškaju, dodiruju, jedu, defeciraju, uriniraju, pare se, gaje mladunce i na kraju umiru. U ljudskoj psihi verovatno postoji jednostavno, a ipak duboko priznanje odnosa između Nas i Njih. „Mi smo iste krvi, ti i ja“ – tu pesmicu uči Mogli od svojih prijatelja u čuvenoj Knjizi o džungli (1894-95) Radjarda Kiplinga. Na taj način se potvrđuje i učvršćuje povezanost dečaka iz džungle s njegovim ne-ljudskim starateljima, prijateljima i rođacima. Možda je „sasvim prirodno“ što mi, i sami životinje, tražimo društvo drugih bića. Iako ne možemo s njima da razgovaramo onako kako to radi Doktor Dulitl, niti da s njima delimo najintimnije aspekte naših života, barem možemo, kao Mogli, da se izgubimo – ili verovatnije, da se nađemo – u posmatranju životinja.

Štaviše, tokom većeg dela naše evolucione (i novije) prošlosti, naše blagostanje – čak i naš opstanak – zavisili su od odnosa s drugim životinjama, a mnoge od njih su bile predatori koji su nas gledali kao plen. Bila je to dovoljno moćna selektivna prednost za one naše pretke koji su bolje osećali prisustvo drugih životinja – posebno velikih i opasnih vrsta kao što su mačke oštrih zuba, pećinski medvedi, veliki preistorijski vukovi, hijenodoni i slični – i bolje poznavali njihove navike, što ukazuje na to da iza Benjaminovog „užasa“ i „odbojnosti“ izviruje nešto manje pretenciozno od neprijatnog saznanja o uzajamnom prepoznavanju: samoodržanje.

Zato verovatno nije slučajno što su ljudi posebno prilagođeni aktivnostima predatora. Kao što kaže Doroti u Čarobnjaku iz Oza: „Lavovi i tigrovi i medvedi, jao nama!“ Ponekad je ta pažnja, naravno, više posledica straha nego očaranosti; u knjizi Zmije, svitanja i Šekspir (2014) ekolog Gordon Orians ukazuje na to da ljudi u svim kulturama dele strah od zmija i pauka, dok se, na primer, izbegavanje utičnica mora naučiti.

I obrnuto, bilo kao povremeni predatori ili kao lešinari – ili i jedno i drugo – naši preci su se nesumnjivo hranili drugim životinjama i osobina važna za prirodno odabiranje bila je brzo uočavanje kakav bi se obrok mogao obezbediti na štetu bližnjih bića, što je podrazumevalo osetljivost za potencijalni plen u blizini, za mesta na kojima se on može naći i za način na koji mu je najbolje pristupiti. Brižljivo posmatranje životinja bilo bi onda dvostruko nagrađeno: ne samo što bismo ređe postajali tuđ plen, već bismo se i uspešnije hranili drugima.

S obzirom na drevnost pripitomljavanja – koje obuhvata pse, ali nije na njih ograničeno – jasno je da su se razni ljudi oslanjali na različite „držane“ životinje kao na tegleću marvu, izvore jaja, mleka, mesa itd, ali i da su ih koristili kao saradnike u lovu, osetljive detektore koji upozoravaju na približavanje neprijatelja i čak obezbeđuju toplotu – ne samo krznom i kožom već i svojim živim telima uz koja su se pribijali naši preci iz Pleistocena tokom dugih, hladnih noći Ledenog doba.

***

Životinje se mogu gledati na mnogo načina. Veterinar ih posmatra da bi video ima li na njima znakova bolesti. Stanovnik grada može s divljenjem posmatrati crvene jastrebove ili sive sokole koji se gnezde na ispupčenim obodima visokih zgrada, ali biti ravnodušan prema njihovom golubijem plenu („letećim pacovima“), da i ne pominjemo užasavanje od bubašvaba ili pravih, četvoronožnih, dugorepih pacova. Mačka može drsko da gleda kralja, i obrnuto, ali nije red da poklonjenom konju gledamo u zube. (Uzgred, kao dugogodišnji odgajatelj konja, tvrdim da konj kome ne treba gledati zube ne postoji pošto su našim konjskim rođacima potrebni seno, vitamini, briga o kopitima, imunizacija i redovni pregledi veterinara. Dakle, u svakom slučaju dobro zagledajte zube svakog ponuđenog konja!) Lovac gleda svoj plen s mešavinom uzbuđenja, hladne proračunatosti i odlučnosti, a ni pogled fotografa divljih životinja nije mnogo drukčiji.

Kad je reč o čistom zadovoljstvu, nema sumnje da je gledanje ptica na vrhu liste. Uprkos njihovom poreklu od dinosaura (što znači da je naš najbliži zajednički predak bio neki reptil koji je živeo u kasnom Paleozoiku, pre približno 300 miliona godina), ptice su najrevnosnije posmatrane divlje životinje i za to postoji dobar razlog: mnoge od njih su izvanredno lepe i njihove blistave boje se čudesno prelivaju. Žalosna je istina da su sisari, u poređenju s njima, prilično monotoni, što nije neobično kad imamo u vidu da ptice odlično vide boje, dok većina sisara – izuzetak su, naravno, primati poput nas – vide svet samo u sivkastim ili braonkastim tonovima. Uz to (a ovo ne kažem samo kao pripadnik jedne porodice sisara, već kao istraživač čije se glavno empirijsko istraživanje odnosilo na sisare), ptice su živopisnije, živahnije, a to znači i zanimljivije za gledanje nego što su to naši bliži, dlakavi rođaci koji proizvode mleko, a pogotovo nego što su to gmizavci koji mogu da iznerviraju posmatrača jer su u stanju da mnogo minuta (pa i sati) ne rade apsolutno ništa.

Posmatranje ptica pruža veliko zadovoljstvo čak i u trenucima kad ne lete, ne pikiraju, ne poleću, ne hodaju, ne rone, ne veslaju plovnim kožicama i ne skakuću. „Nepogrešivi znak mudrosti“, napisao je Ralf Valdo Emerson 1936. godine, „jeste viđenje čudesnog u običnom“. Uzmimo neku od običnijih severnoameričkih ptica: svetlucavu zelenu glavu divljeg patka, otmeni, nagore povijeni kljun sabljarke, raskošno šarenilo vrapčarke. Tako precizno definisane oblike i boje gotovo je nemoguće ravnodušno posmatrati. Kad posmatramo ptice – kad ih zaista vidimo – čak i ono „obično“ izgleda čudesno, pa i šokantno. Kaže se da videti znači poverovati, ali ponekad baš ono što vidimo izgleda neverovatno.

Kad vidimo crveno-belo-crno klovnovsko lice evropskog češljugara – kad ga zaista vidimo a ne rasejano primetimo njegovo postojanje dok precrtavamo njegovo ime na spisku – naša svetovnost biva dovedena u pitanje. Kao i kad vidimo eteričnu, sablasnu belinu snežne sove ili blistavi kaput i jarkožuti kljun čvorka (nezgodna ptica koja je uvezena iz Velike Britanije i koju Severnoamerikanci često mrze zato što razgoni domaće vrste) ili elegantni, račvasti rep seoske laste. Videti takve životinje – „obične“ samo istrošenima i otupelima – znači osetiti veliko divljenje prema stvarnosti jer njihova vitalnost ne samo što odražava već i uvećava našu. Kao što je primetila pesnikinja Emili Dikinson 1891: „Nada je stvar s perjem“.

To viđenje – stvarno viđenje – nadahnulo je vrtoglavi svet umetničke kreativnosti, niz dela koji vodi od slika u pećini Šove do srednjovekovnih tapiserija s motivom gospe i jednoroga, niz kome svakako pripadaju i portreti ptica Džona Džejmsa Odobana i moćna sliku San (1910) Anrija Rousoa. I pesnik može biti strastven posmatrač, kao u pesmi Kristofera Smarta iz 18. veka „Radujte se s Jagnjetom“. Napisana s verskim žarom u vreme dok je Smart bio u ludnici, pesma počinje povorkom životinja, a nastavlja se izlivima divljenja Smartovom mačku Džofriju:

„Jer se on suprotstavlja silama mraka svojom električnom kožom i plamtećim očima.
Jer se suprotstavlja Đavolu, koji je smrt, svojom životnom bodrošću.
Jer u svojim jutarnjim molitvama voli sunce i sunce voli njega.
Jer je iz plemena Tigra.

Jer je spoj ozbiljnosti i ludiranja.

Jer nema ničeg slađeg od njegovog mira kad se odmara.
Jer nema ničeg bodrijeg od njegovog života kad se kreće.

Jer božanski duh ulazi u njegovo telo da u njemu podrži savršenu mačku.“

Moja omiljena pesma o životinjama verovatno je jedna iz pera Rajnera Marije Rilkea. Priča glasi ovako: godine 1905. Rilkea je unajmio skulptor Ogist Roden kao svog umetničkog sekretara, ali on je jednog dana priznao skulptoru da pati od nedostatka inspiracije. Roden mu je dao savet: „Idite u zoološki vrt, prijatelju [u stvari, u pariski Jardin des Plantes] i posmatrajte neku životinju“. „Koliko dugo?“, upitao je mladi pesnik. „Gledajte je sve dok je ne budete videli. Nekoliko meseci bi moglo biti dovoljno“. Rilke je poslušao savet i rezultat je bio „Panter“, koji se smatra njegovom najboljom pesmom.

U ovoj priči (kao i u samoj pesmi) volim to ona što govori o razlici između naučne discipline u kojoj sam se obučavao na doktorskim studijama (etologije) i jednog konkurentskog i, po mom mišljenju, daleko manje naučnog poduhvata (uporedne psihologije). Uporedna psihologija tradicionalno se bavi proučavanjem životinja u laboratoriji i stavlja jedinke iz vrlo ograničenog spektra – obično laboratorijske pacove ili golubove – u Skinerovu kutiju da bi merila neke njihove reakcije: učestalost pritiskanja poluga, vreme koje prođe pre nego što počnu to da rade i tako dalje. Ona izvesno ne obuhvata posmatranje same životinje nakon što je njeno ponašanje „uobličeno“ na odgovarajući način ili nakon što je naučila ono što je eksperimentator želeo. Naprotiv, etologija – biološko proučavanje životinjskog ponašanja – zahteva da životinje budu posmatrane, kad god je to moguće, u njihovoj prirodnoj sredini (ili – kad se to ne može izbeći – u simulakrumu njihove sredine). Etologija nadasve insistira na tome životinje posmatramo, a ne da merimo njihovo izvođenje neke arbitrarne, nametnute radnje kao što je pritiskanje poluge. A za posmatranje nikad nije dovoljno nekoliko meseci.

Etologija je naučna verzija dobrog staromodnog posmatranja životinja. Primatološkinja Džejn Gudol, jedna od džinovskih figura etoloških istraživanja, stekla je ogromnu slavu zahvaljujući svojim dragocenim otkrićima, ali ta otkrića ne bi bila moguća da Gudol nije provela doslovno hiljade sati posmatrajući šimpanze u njihovim prirodnim sredinama i pažljivo motreći svaki njihov pokret.

U jezgru etologije je Rodenovo i Rilkeovo duboko, usredsređeno, podrobno i strpljivo posmatranje, izuzetno pažljivo gledanje izabranih jedinki ili vrsta s ciljem da prodremo u njihov svet, a ne da ih na silu prilagodimo sebi. Prirodnjak Henri Beston opisao je to 1928. godine. Sledeći njegov pasus smatram najboljim što je ikad napisano o životinjama (u njemu je sadržan i najbolji meni poznati savet onima koji ih posmatraju):

„Potreban nam je drugi, mudriji… pojam životinje. Udaljen od univerzalne prirode i u svom životu oslonjen na komplikovano lukavstvo, čovek u civilizaciji posmatra živa bića kroz naočare svog znanja i zato vidi uvećano pero i iskrivljenu sliku. Odnosimo se prema životinjama s visine zbog njihove nepotpunosti, zbog toga što im je tragična sudbina dodelila oblik toliko niži od našeg. I u tome grešimo. Jer životinje ne treba da sameravati sa čovekom. One se kreću u jednom svetu starijem i potpunijem nego što je naš, dovršene i potpune, obdarene rasponom čula koji smo mi izgubili ili nikad nismo ni imali, upravljajući se prema glasovima koje mi nikad nećemo čuti. Oni nisu naša braća, nisu ispod nas: oni su druge nacije, uhvaćene s nama u mrežu života i vremena, bližnji zatočenici zemaljskog sjaja i muke.“

Moj savet svim budućim posmatračima životinja glasi (reći ću to rečima E. M. Forstera): „samo se povežite… nemojte više živeti u fragmentima“. Prosto otvorite oči, najbolje uz pomoć dvogleda, prema stvarnosti životinjskih života koja je različita od vaše. Budite spremni da se izgubite u jednom od najpozitivnijih „tripova“ koji su nam dostupni bez upotrebe halucinogenih droga, da kroz sočiva budete uvučeni u svet posmatranih životinja, da se izgubite dok stupate – makar nakratko – u život drugih, koji će uvek ostati različit iako u njemu odzvanja vaš sopstveni.

„U svemu postoji pukotina“, pevao je Leonard Koen. „Upravo kroz nju dopire svetlost“. Posmatranjem životinja ta pukotina se širi i omogućuje nam bolji pogled – ne samo na životinje nego i na nas same.

Autor je evolucioni psiholog, profesor emeritus na Univerzitetu Vašington u Sijetlu.

David P. Barash, Aeon, 13.05.2014.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 19.09.2020.

KLIMA