Svetogorski srpski manastir Hilandar priprema se za proslavu svoje osamstogodisnjice. Manastir je tokom osam vekova stekao takav ugled da se sa njim ne moze porediti nijedna srpska institucija.

Nazalost, u ova mutna vremena upravo taj ugled privlaci mnogobrojne lovce u mutnom koji bi zeleli da sjaj ovog drevnog duhovnog sredista, makar i na silu, povezu sa svojim necistim poslovima, i tako u ocima naivnog sveta i sami malo porastu. Ti pokusaji su toliko brojni i toliko uporni da prete, upravo u ovim jubilarnim godinama, da ugroze i sam ugled Hilandara.

Na samo nekoliko meseci pred pocetak masovnog krvoprolica u bivsoj Jugoslaviji, bio sam svedok nenajavljene helikopterske blic posete manastiru tadasnjeg sefa jugoslovenskog generalstaba, u pratnji nekoliko grckih generala. U svecanoj manastirskoj sali, pred okupljenim bratstvom Hilandara, grckim i jugoslovenskim novinarima i predstavnicima grcke vojske, general Adzic je tada pretio ratom (“ova je Jugoslavija u krvi stvarana, u krvi ce se i rusiti”). Mesto na kojem je ova pretnja izgovorena trebalo je da uveri grcke generale kako ce srpski komunisticki generali voditi pravoslavni rat u kojem im grcka braca mogu samo biti saveznici.

Dva meseca kasnije desila se nekoliko puta najavljivana poseta Slobodana Milosevica Hilandaru. Buduci da je poseta najavljivana, manastir je mogao da reaguje, i to je ucinio tako sto je uporno stavljao do znanja da je predsednik Srbije na Svetoj gori nepozeljan. Na kraju, posle intervencije dva grcka ministarstva (spoljnih i unutrasnjih poslova), dve patrijarsije (carigradske i beogradske) i vise “uglednih srpskih episkopa”, manastir je bio prinudjen da primi nezeljenog gosta. O toj poseti se u zvanicnoj srpskoj stampi pisalo na istaknutim mestima. Milosevic je, u trenutku kada je rat vec zapocinjao staranjima njegovih emisara u Hrvatskoj (videti sta o tome danas govori sam Martic), prikazivan kao prijatelj pravoslavlja i gost najuglednije pravoslavne kuce.

Proslog oktobra, u jeku predizborne kampanje, slusao sam nocni program Radio Beograda, jer me privuklo grcko liturgijsko pevanje koje sam iznenada u sitne sate uhvatio na radio-talasima. Monasi su pevali u pauzama izmedju govornih blokova u kojima je voditelj nasiroko govorio o znacaju Hilandara i o pripremama za veliki jubilej. Nekolicina gostiju emisije je ponovila da “takav manastir nema nijedan narod na svetu”. A onda je isti voditelj, istim nadahnutim tonom, presao na citanje vesti. Sve sama svecana otvaranja bolnica, fabrickih pogona i cega sve ne, u kojima ucestvuju predstavnici vladajuce stranke i njihovi koalicioni partneri. Pa, ko je gde i uz kakvo odusevljenje naroda odrzao predizborni miting koalicije “Slobodan Milosevic”. O izbornim aktivnostima nevladinih stranaka samo dve osudjujuce recenice. Pa opet duhovna muzika i razgovor snimljen u sobi hilandarskog starca Nikanora. Neka slusaoci znaju ciju podrsku Milosevic uziva!

A Hilandarci verovatno ni slutili nisu u kakvom sosu ce biti servirani njihovi blagocestivi razgovori o osam vekova duhovne misije medju Srbima. Koliko je sve u svemu bilo slicnih zloupotreba Hilandara tesko bi bilo i izbrojati. Naravno, Hilandar ce ih sve preziveti, kao sto je preziveo i stosta gore, ali je steta za ceo srpski narod ako sa takvim zalosnim utiscima bude docekivao svoj duhovni praznik.

Ipak, najveca mrlja na obrazu manastira bi mogla da se stvori nepaznjom samih Hilandaraca. Sve se cesce u stranoj i domacoj stampi pominje mogucnost da ovaj drevni manastir i duhovni rasadnik pruzi utociste najtrazenijim vojnim zlocincima sa podrucja bivse Jugoslavije, Mladicu i Karadzicu. Samo po sebi to ne bi bilo nista strasno. U proslosti su manastiri cesto primali pod svoje okrilje i stitili od dalje potere i razbojnike i pljackase i ubice. Samo sto ovoga puta nije jasna svrha pruzanja utocista, a Hilandarci se ne trude da je razjasne. Naime, nekada su manastiri pljackasima i ubicama davali poslednju ovozemaljsku mogucnost da u teskom monaskom podvigu okaju svoje mnogobrojne grehe i spasu svoju dusu, a danonocna pokajnicka molitva je sama po sebi bila najcvrsca garancija da su se oni zaista i promenili – mnogo cvrsca nego sto je mogu dati i najsavremenije vaspitne mere u kazneno-popravnim zavodima. U datom slucaju, medjutim, iz vesti bi se pre dalo naslutiti da bi politicki i vojni izvrsioci zlocinacke politike u Bosni i Hercegovini na Svetoj gori bili ne skruseni iskusenici, nego pocasni gosti pred cijim se likom i delom srpska pravoslavna Crkva klanja, a sve grehe im velikodusno oprasta, bez ikakvog pokajanja. Time bi se gostoprimci izjednacili sa onim elementima katolicke Crkve koji su na kraju Drugog svetskog rata zastitili od progona mnoge zlocince, a sto inace srpska Crkva cesto zamera katolicima.

Sa takvim ziteljima Hilandar rizikuje da u jubilarnoj godini umesto duhovnog hodocasca – privuce obozavaoce zlocinackog cinizma, bahatosti, nepopustljivosti i krvozednosti, koji su u crno zavili ne samo srpske protivnike, nego i sam srpski narod. Jedini nacin da se spreci ovo mracno hodocasce ratoljubaca bio bi da se manastirski sabor izjasni o tome kakav status nudi, ako ga uopste nudi, ovoj dvojici kandidata za stanovnike Svete gore. Doduse, to bi takodje trebalo da ucini i carigradska patrijarsija, kao i grcko ministarstvo unutrasnjih poslova, koji inace pred obicnim srpskim kandidatima za iskusenike cesto umeju da postave nepremostive prepreke.

 
Republika, decembar 1996.

Peščanik.net, 16.12.2006.

Leave a Reply