grane na vetru
Foto: Peščanik

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta kojeg je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. godine. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu. Sporovi i nesporazumi, koji nisu bili mali, potisnuti su u drugi ili još neki dalji plan. Tačnije, vreme je pokazalo da su oni bili nevažni, jer je iz pozadine nadirao neprijatelj, maskiran i podmukao, koji će Srbiju zavesti na potpuno drugu stranu.

Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, „pre skoro 14 godina“ postavio sam Zoran Đinđić: „Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put, ili bi ’vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?“

SAMO JEDAN IDEAL: Za Tošića je „sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, ’Srbiju u Evropi’“. Međutim na tom putu, toj prečici bolje reći, isprečile su se bile, po Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.

Najpre, „na izgled, većina našeg življa kao da bi htela ’u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja“, pogotovo „kad se uzme u obzir apstinencija… kao da ne želi da ide ’civilizacijskim tokovima’“.

Drugi problem je u tome što su „u Petom oktobru“, za kojeg „niko nije više… zaslužan“ od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, „učestovale i druge ’antimiloševićevske snage’“, ali snage koje su želele „da zaustave ’normalan put’… koje nisu želele ’regularne civilizacijske tokove’, već poruku da ’jedemo srpsku salatu’… da ne primamo za manuelne radnike Albance“. Tako da „formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi… ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ’rikverc’. Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko, nego i dalje, unazad, u titoističke strukture, i još dalje“ u prošlost, „u nešto“, kako kaže Tošić, „neviđeno“.

Treću prepreku Tošić vidi u sve većem uticaju „naše pravoslavne Crkve“ koja „nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas“. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama „postoji i ministar-cirkuzan koji nam skreće pažnju da kad Patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju“.

Sve je to po Tošiću, mučki ubijeni predsednik vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je „uviđao naše stvarnosti“ i „bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo“. „Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti“ – citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles tajmsa iz 1997. godine.

Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa „složenom ličnošću neimara borbe za reforme“, ali i samim „činom Petog oktobra“, Tošić preporučuje knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka „o kojoj nije pisano mnogo“, a koju je prethodne 2004. godine izdao Tanjug, Srbija u Evropi. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, „čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića“. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da „Zoran Đinđić iako je hapšen još kao mlad nije bio… postkomunistički antikomunist“, već je i „na komunizam gledao i istorijski i sociološki: ’Korene totalitarizma vidim’ – citira opet Tošić Đinđića – ’u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’“.

Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da „svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje“, a zatim da „antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu“, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je „poslušnik Zapada“ i „nemački špijun“. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. „jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk“. A u stvari, Zoran Đinđić se „u više navrata, posebno posle dolaska na vlast, žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica s dvostrukim aršinom, jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našom javnošću, nije ’varao’ zapadne predstavnike kao što je to činio Milošević“. ’Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one’ – dokumentuje Tošić svoju tvrdnju Đinđićevim intervjuom nemačkom Špiglu 16. jula 2001. godine.

NESPORAZUM SA ELITOM: Međutim, od ovog „nesporazuma sa Srbijom“ još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev „nesporazum“ sa srpskom elitom. Od samog „sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike“ u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj „pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ’legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji, tako i oni pojedinci i zavereničke grupe – počev sa izvesnim vladikama, novinarima, ekspertima za televiziju, izvesnim opozicionim strankama, i nekim rukovodiocima naše nekada ’najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ’narodna odbrana’“. U tom kontekstu Tošić primećuje i „da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra, Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS“.

Posebno mesto u Tošićevom opisu ove „zavereničke grupe“ pripalo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer nakon što je „Srbija, ne samo Đinđić, nego i Ustavnu sud, odlučila da nekadašnji predsednik republike bude predat Haškom tribunalu, od strane „sveštenih lica s najvišeg pijadestala“ usledila je „pretnja“, koja je ne samo „bila teška“, nego su to bile nezapamćeno „ne-hrišćanske i osvetoljubive reči: ’Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’“ – citirao je Tošić vladiku Amfilohija Radovića (prema Tanjugu od 30. juna 2001) ne pominjući mu, doduše, ime. „Dve godine docnije našle su se delije koje su ’uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića“, zaključuje Tošić.

Izražavajući, dalje, čuđenje da je državni tužilac preko svega prešao ćutke, Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na izrečenu pretnju: ’to što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno’. „Međutim“, nastavlja Tošić, „Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna, jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila“.

Uz napomenu da „neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, profesionalne ubice su završile posao“, Tošić je Đinđića uporedio sa Džonom Kenedijem. Kao što je za američkog predsednika, povodom njegovog dolaska na vlast, pre gotovo pola veka, rekao da je „nov čovek“ tako je i za Đinđića napisao da je bio „nov čovek“ i „moderan čovek“, koji je „stalno žudeo za nekim poboljšanjem“ i koji bi „da je ostao živ, sigurno išao dalje u društvenu revoluciju, jer je i njegova misao bila živa i stalno u pokretu“.

Nije Desimir u svojim tekstovima izbegavao da pomene i „velike greške“ koje je Zoran napravio, ali ih je razumevao kao neminovnost na putu krupnih društvenih promena. Bez obzira na te greške, Tošić ističe da je Đinđić „veliki čovek reformi, ’učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Na kraju, zaključuje Desimir Tošić, Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

(Priređeno na osnovu knjige „Desimir Tošić: Između ekstrema“)

Peščanik.net, 12.03.2021.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)