Radio emisija 04.11.2011, govore: Mirko Đorđević, Sreten Ugričić, Kosana Beker, Lea Šimoković i Bojan Gavrilović.
Svetlana Lukić: Stigla je sezona slava, međutim one u novijoj verziji srpskog pravoslavlja manje znače slavljenje svetačkih vrlina, a više proslavu sarmi, prebranca, pečenja i sitnih i krupnih kolača. To onda po sili prirodnih zakona dovodi do osetnog povećanja telesne težine pravoslavnog stanovništva.
Sve smo bedniji, a sve deblji. Ta jednačina je odavno rešena, ona je rezultat lošeg načina ishrane ali i još nečega – sve manjeg korišćenja mozga koji troši najmanje petinu svih kalorija koje unosimo u organizam. Kada mozak drema, kalorije, šta će, kud će, odu u stomak ili guzu. Pitanje svih pitanja je zbog čega toliko uporno opstruiramo rad velikog mozga. To je glupo i iracionalno traćenje života, koji je ionako sve kraći i nesrećniji. Međutim, izgleda da u toj opstrukciji ima nečeg krajnje prirodnog i racionalnog. Neki poznati stručnjaci su, ispitujući razvoj ljudskog mozga kroz istoriju, zaključili da nije bilo logike da čovek razvija veliki mozak i na to troši kalorije u vreme kada mu je život bio kratak. Dug životni vek je, kažu oni, od presudne važnosti ukoliko želite da vam se investicije u veliki mozak isplate. Kao narod koji izumire i živi sve kraće – izračunali smo da nam se investiranje u veliki mozak ne isplati i time smo još jednom pokazali da nam tržišni način razmišljanja nije stran, naprotiv, to nam je upisano u DNK.
Pohodili su nas ovih dana razni strani državnici koji nas, a šta bi drugo, snažno podržavaju na evropskom putu. Međutim, malo-malo pa nam neko prepričava šta su mu ti stranci rekli u kafani ili na hodniku, popularnije rečeno na marginama skupova. Tako smo saznali šta je Dačiću rekla Anglela Merkel, a sada nam je zgodnu anegdotu prepričala i Sonja Liht, predsednikova savetnica, žena koja ne skida ruku sa predsednikovog bila i povremeno nam tumači njegova raspoloženja i misli. Naime, reče nam Liht, u susretu sa britanskim ministrom za Evropu, radoznali Englez se interesovao za sve i svašta, a jedno od pitanja bilo je: o čemu razmišlja prosečna Srpkinja kada se probudi – o svakodnevnim obavezama i porodici, ili o političkoj situaciji. Ne znam koliko je predsednikova savetnica bila ironična kad nam je ovo prepričavala, ni šta mu je odgovorila, međutim pitanje je skroz na mestu. Problem je jedino što prosečna Srpkinja kada se probudi, ako hoće da preživi dan, ako hoće da misli o porodici, mora da misli i o političkoj situaciji. Mora da razmisli da li će joj, sad, kad je kampanja počela, Rasim Ljajić, Palma ili Verko dati veći dečiji dodatak ili neće, mora da misli o tome da li će joj starije dete pretući službeno obezbeđenje Filozofskog fakulteta čiji dekan ili sam rektor moraju, radeći za stranke koje su ih postavile, pod hitno da uguše pobunu. Mora da razmisli da li će joj muž razbiti zube, nervozan što je izgubio posao jer je izabrao pogrešnu partiju. A šta ako joj se sin u pogrešno vreme nađe na pogrešnom mestu, kao nedavno onaj dečak u Novom Sadu, i prebije ga patrola policije nervozna zbog toga što ih je Dačić kao glinene golubove izložio nekoj patriotskoj rulji čija mu je podrška potrebna na sledećim izborima?
Navodni predsednik vlade Cvetković reče juče kako Srbija nikada nije bila slobodnija i demokratskija zemlja. O čuvenoj srpskoj demokratiji koja huji kroz milenijume neću da govorim, ali mi se čini da je Cvetković bio malo nervozan što uopšte mora da govori o slobodi i demokratiji, nije to njegov resor, slobodu i demokratiju duži Tadić. Premijeru je na vrh jezika bila Lukašenkova rečenica – u mojoj zemlji ima toliko demokratije da mi se povraća.
Nezgodna stvar sa demokratijom je to što ona podrazumeva da građani imaju pravo da znaju da li su neki veliki poslovi ili međudržavni sporazumi sklopljeni u njihovu korist ili na njihovu štetu. Verovatno ste videli šta je Savet za borbu protiv korupcije dobio od države kada je zatražio da vidi ugovor sa FIAT-om. Dobili su 100 strana precrtanih crnim flomasterom: sve je tajna, svaki veznik, zarez i ostali znaci interpunkcije. Ministar privrede Nebojša Ćirić kaže da je to Fijatov flomaster, jer Italijani ne žele da otkrivaju svoje poslovne tajne. Ni Sveti gral nije toliko čuvan kao ovaj ugovor sa Fijatom ili onaj sa Gaspromom. Čuvari grala su u slučaju FIAT-a Dinkićev kadar Nebojša Ćirić, gazda od Kragujevca Verko i još pola vlade; u slučaju Gasproma bratstvo templara čini pola države, na čelu sa Borisom Tadićem. Ministar Ćirić, slavan po tome što je pre neku godinu poslao dopis boginji pravde Nati Mesarović u kome zahteva da sudovi zaustave procese radnika protiv poslodavaca, sada se sprda sa celom javnošću objašnjavajući nam da je FIAT precrtao svaku reč u ugovoru. Ako je tako, onda su dužni da nam kažu koja sve poniženja možemo da očekujemo zbog neke investicije i da se ne iznenadimo ako Silvio Berluskoni pokaže prstom na neku maloletnu Kragujevčanku. A ako ministar laže, da makar znamo koliko nam poniženja sleduje ako on i njegov gazda Dinkić nekim čudom dobiju mesta i u sledećoj vladi.
Ja, kao prosečna Srpkinja, kada svane ovakav dan i osetim smog u vazduhu odmah pomislim na politiku. Doneli smo novi zakon koji predviđa povećanje tzv. rudne rente za eksploataciju nafte i gasa sa 3 na 7% na prihode od prodaje tih sirovina. Ministar životne sredine Dulić nas je obavestio pre neki dan da to ne važi za bratski Gasprom, jer je tako zapisano u međudržavnom sporazumu između Srbije i Rusije. Čast da potpiše taj istorijski sporazum koji nas je pretvorio u energetsku koloniju Vladimira Vladimiroviča Gasproma imao je Boris Tadić. Pitam se samo da li taj čovek zna šta piše u ugovorima ili zakonima koje potpisuje ili veruje na reč svojim školskim drugovima.
Da li na primer zna da trećina zakona koje je potpisao ne mogu da se primenjuju jer – ili nisu doneti podzakonski akti, najčešče namerno, ili ako su doneti, nema ko da kontroliše njihovo sprovođenje. Sva te agencije, kao i državna revizorska komisija, nisu, ni posle nekoliko godina od osnivanja, tehnički i kadrovski opremljene da rade svoj posao. Ipak mi nije jasno kako ljudi u tim agencijama godinama mogu da primaju ogromne plate, a da ih nije sramota, jer je jasno da ih majmunima prave oni koji su ih tu i postavili.
Nekada je na poleđini prve strane knjige koja treba da bude objavljena pisalo Nihil obstat, tj. ne postoji nikakva prepreka da se knjiga štampa. Katolički cenzor je tim rečima čitaocima poručivao da knjiga ne sadrži moralne ili doktrinarne greške. A onda je sledila reč nadbiskupa – IMPRIMATUR – neka bude štampana. U našem slučaju, cenzori zakonskih tekstova treba da budu ministarstva koja predlažu zakone, ali nadbiskupova-predsednikova je zadnja; samo on može da napiše IMPRIMATUR i da za to odgovara. Od ogovornosti za to ga neće osloboditi nikakve ucene koalicionih partnera ili saveti marketinških magova.
Ovih dana se svi utrkuju da podrže ponovni izbor Rodoljuba Šabića na mesto Poverenika za informacije od javnog značaja. Podržavaju ga iste one stranke čiji kadrovi na mestima direktora javnih preduzeća tom istom povereniku odbijaju da daju informacije koje on traži u ime svih nas. Oduvali su ga Narodna Banka, EPS, Srbijagas, viši sud. RTS i Tijanića da ne pominjem, on odbija da dostavi informacije o tome s kojim nezavisnim produkcijskim kućama je sklopio ugovore. To je sasvim logično, jer bi se onda u pola koraka došlo do stepenica vladajućih političkih stranaka u kojima sede vlasnici tih produkcijskih kuća. Zbog tzv. nedorečenosti zakona ne možemo da saznamo kako su posao dobile supruge ministara Srećkovića (zamenica direktora beogradskog sajma), bivšeg ministra Milosavljevića (portparolka Direkcije za civilno vazduhoplovstvo sa platom od 1.550 evra), žena ministra Milana Markovića (šefica kabineta direktora Pošte Srbije – plata 1.320 evra), pa nepomenuta Danica Drašković (član UO NIS-a, kao i uvek visina primanja nepoznata). Ove Valkire se neverovatnom brzinom množe po Srbiji i njihov status bi trebalo regulisati posebnim zakonom, i to po hitnom postupku.
Niko više, pa ni predsednik, ne spori da imamo razloga za očaj. Prošle nedelje je izgovorio rečenicu kojom sam sebi konkuriše za prvo mesto na top listi glupih izjava; rekao je – možda bih i ja bio ogorčen da nisam predsednik. Iz ove izjave je moguće izvesti nekoliko zaključaka – da je njemu kao predsedniku lepo, da kao predsednik uvek mora da misli pozitivno, ili možda to znači da sa svoje predsedničke osmatračnice vidi dalje i bolje nego mi koji se valjamo po ovom blatu od države koju je napravio sa svojim koalicionim partnerima i sa svojim koalicionim opozicionim partijama. Predsednik je to pomenuo odgovarajući na pitanje novinara šta misli o izjavama nekih poznatih ličnosti o tome da na sledećim izborima treba poništiti svoj glasački listić. Nije nikakva tajna da je to u ovoj emisji pomenulo nekoliko naših sagovornika. Predsednik izgleda nema pametnija posla nego da demantuje troje-četvoro nezavisnih intelektualaca do čijeg mišljenja drži koliko do lanjskog snega. Posebno besan na pomisao o praznim glasačkim listićima je ministar dugovečniji od Tomice Milosavljevića, predsednik svih ikada stvorenih koordinacionih tela, predsednik nekoliko različitih partija – Rasim Ljajić. On je, reagujući na takve ideje, upotrebio više atributa nego u celom svom životu: to je destruktivno, licemerno, besmisleno, nonsens, kontraproduktivno… O tome ćemo sledeći put, nama se nigde ne žuri, možda njihov brod plovi u pravcu EU, ali naša Nojeva barka ne plovi nikuda, samo pluta u nadi da će se voda jednog dana povući.
I dok se još dvoumimo oko strateških pravaca zemlje, njenih granica i graničara, prebrojavamo koje je sve ostrvo u Tihom okeanu odbilo da prizna Kosovo, skoro svakoga dana jedan konkretan čovek nestane, kao da ga nikada nije ni bilo. Doživi ono što se naziva građanska smrt. A to znači da mu je neki sud oduzeo poslovnu sposobnost i zabranio mu da odlučuje o bilo kojoj stvari u svom životu. Naravno da to postoji i u razvijenim demokratskim zemljama. Ali čućete u narednih dvadesetak minuta zbog čega je to kod nas često pretvoreno u horor priču. Slušate Leu Šimoković iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom i Bojana Gavrilovića iz Beogradskog centra za ljudska prava, koji su analizirali http://pescanik.net/2011/11/gradanska-smrt/ više od 1.000 slučajeva oduzimanja poslovne sposobnosti. Čućete i Kosanu Beker, pomoćnicu poverenice za ravnopravnost građana, koja će svima nama, a nema nas malo, koji možemo jednog trenutka mentalno oboleti, objasniti pod kojim uslovima nam neko može oduzeti poslovnu sposobnost.
Kosana Beker: U našem pravu imamo dve vrste sposobnosti. Jedna se zove pravna sposobnost, druga je poslovna sposobnost. Pravnu sposobnost ima svako. U životu, od momenta kada se rodite, vi imate mogućnost da, na primer, imate kuću. Ono što je poslovna sposobnost, to je da vi možete da odlučite šta ćete da činite sa vašom imovinom. Na primer, hoćete da je prodate, poklonite, iznajmite i da ste u tome slobodni. E, to je jedan od elemenata poslovne sposobnosti. Dakle, da vi samostalno raspolažete sa svojim pravima. Poslovnu sposobnost u našem pravnom sistemu stičete sa 18 godina. Većina ljudi to nikada ni ne dovodi u pitanje niti razmišlja o tome, znači kad vi postanete punoletni od tada možete da radite sve poslove. Ono što je problem i što se u našem sistemu dešava je to da postoji institut pravnih lišavanja poslovne sposobnosti. Zakon pobrojava neke razloge zbog kojih to može da se desi, postoje dve vrste lišavanja. Jedno je delimično lišavanje. Zakon vas tada upodobljava sa starijim maloletnicima, i imate potpuno lišavanje poslovne sposobnosti kada vas upodobljavaju sa mlađim maloletnicima, koji ne mogu ništa. Znači, ni jednu radnju ne mogu samostalno da preuzimaju. Posledice toga su do te mere dalekosežne, kada vam oduzmu poslovnu sposobnost, da pod normalnim okolnostima ne možete sve da ih sagledate. Recimo, nemate pravo da birate gde ćete da živite. Neko drugi odlučuje. Ne možete da se oženite ili udate. Ne možete da odlučite o tome da li hoćete ili nećete da rodite dete, ne možete da volontirate. Ukoliko vam je oduzeta poslovna sposobnost, ne možete da dobijete državljanstvo Republike Srbije, ukoliko ste, na primer, iseljenik.
E sad, delimično lišavanje poslovne sposobnosti faktički znači da treba da se odredi lista radnji koje vi možete, odnosno ne možete samostalno da preuzimate. Naš Zakon, koji to reguliše, iz 1985, on hitno prosto mora da se promeni, ali to delimično lišavanje poslovne sposobnosti bi možda moglo, u ovom nekom prelaznom periodu, dok nemamo neka kompletnija zakonska rešenja, možda bi moglo da se upotrebi, međutim, ono što je ovo istraživanje pokazalo je da je broj slučajeva u kojima se u stvari osobe delimično liše poslovne sposobnosti, zanemarljiv. Inače bi moglo, na primer, da se kaže da neko, iz bilo kog razloga, ne može da upravlja imovinom veće vrednosti i onda se kaže: neko možda nije u stanju da proceni da li je u redu prodati kuću za 100 hiljada eura ili za 250 hiljada eura, ali kad malo bolje razmislite i malo ko od nas u stvari zna kako 100 ili 250 hiljada eura izgleda i šta je realna cena bilo čega.
Jedna od strašno važnih stvari kojih su osobe lišene poslovne sposobnosti, lišene u životu je pravo da rade, zato što imate neku smetnju ili invaliditet i pokazalo se u Srbiji da je praksa da su se ljudi lišavali poslovne sposobnosti samo i isključivo na osnovu dijagnoze koju imaju, što je naravno u suprotnosti sa konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom koje je ova zemlja ratifikovala. I to je jedna od stvari gde će stručna služba, poverenica za zaštitu ravnopravnosti da se uključi, zato što je to direktno diskriminacija na osnovu invaliditeta, jer vi ne možete na osnovu ličnog svojstsva nekoga da lišavate određenih prava ili da mu dajete neke pogodnosti.
Svetlana Lukić: O kom broju ljudi mi govorimo ovde, kojima je oduzeta poslovna sposobnost?
Kosana Beker: Ne znamo. Znamo po pojedinim domovima. Na primer, imamo podatak da je 65 posto od 900 korisnika i korisnica jednog doma lišeno poslovne sposobnosti. Ali na način da se neka evidencija vodi, objedinjena, da vi odete negde i pitate, takav podatak u ovoj državi nema ko da vam da.
Lea Šimoković: Istraživali smo sudska rešenja, znači uputili smo zahtev za pristup informacijama od javnog značaja svim osnovnim sudovima u Srbiji, njih 34 i svim višim sudovima, kojih je 26, i oni su nam uglavnom svi odgovorili. Međutim, nisu nam svi poslali sve kopije rešenja za navedene godine, jer mi smo tražili 2008, 2009. i 2010, da nam dostave kopije svih rešenja koja su doneta u postupcima lišavanja i vraćanja poslovne sposobnosti i produženja roditeljskog prava. Dobili smo 997 rešenja od osnovnih sudova, koje smo analizirali i 68 od viših sudova. I analizom tih rešenja dobili smo potvrde svih pretpostavki koje smo imali, a to su da se delimično lišavanje koje je predviđeno zakonom, vrlo rijetko upotrebljava. Znači, u odnosu na potpuno lišenje, delimično je nekih 6 posto, a potpuno je u 94 posto slučajeva.
Što se tiče postupaka za vraćanje poslovne sposobnosti, oni su stvarno u mizerno malom broju, znači 2 postupka od ukupno gotovo tisuću, su se ticala vraćanja poslovne sposobnosti. Naišli smo na nepoštovanje proceduralnih pravila i, što je Kosana također napomenula, da se u velikom broju rješenja ne da iščitati točno razlog oduzimanja, koji nije izravno povezan sa dijagnozom. Znači, nema navođenja konkretnih nekakvih slučajeva ili primera kako osoba sama ugrožava svoja ili tuđa prava ili interese, nego je to neka generalna ocjena toga da osoba ima psihičke probleme te i te vrste i da stoga nije sposobna za rasuđivanje.
Svetlana Lukić: Ko je taj koji daje, recimo, tu psihijatrijsku dijagnozu na osnovu koje sud donosi tako olako odluke.
Lea Šimoković: To su, po zakonu, dva sudska veštaka, koji su uglavnom neuropsihijatri i to je nešto čega se, kolko smo vidjeli, svi sudovi i pridržavaju. Znači, u svakom rješenju se navodi da su sudski veštaci ispitali osobu ili dali nalaz, nekad zapravo čak i nisu ispitali, ali to su više izuzeci nego pravilo. Prema zakonu, pravilo mora biti da se osoba saslušava, međutim, Zakon dopušta izuzetak od tog pravila. Znači, u slučaju da osoba zbog svog psihičkog i fizičkog stanja ne može sudjelovati u procesu, dopušta se da sud ne sasluša osobu. Međutim, ovi rezultati koje smo mi dobili pokazuju da se taj izuzetak zapravo pretvorio u pravilo. Sudija nije uopće uspostavio nikakav vizuelan kontakt, znači nije vidio uopće osobu o kojoj se odlučuje.
Kosana Beker: Postoji pravilo jedno, da bi osoba trebalo da učestvuje u postupku. A onda Zakon kaže da sud može da odustane od saslušanja, ako saslušanje može da bude štetno po njegovo, odnosno njeno zdravlje. E sad, ono što je problem je da kako jedno saslušanje može da bude štetno za moje zdravlje, ne kažem da nije moguće, ali to bi jako dobro veštaci morali da obrazlože. A ono što je mnogo češće u stvari slučaj, mada vi to možda ne možete jasno da vidite iz njihovih obrazloženja je, da znači oni, u većini slučajeva, neće sudiji dati ni mogućnost da recimo osobu koja ima Daunov sindrom, na primer, sasluša. Kaže se osoba ima to i to i zbog toga je nemoguće saslušati je. Mislim da se ne ulaže uopšte dovoljno truda u to i da posledice, toliko strašne po jednu osobu, potpuno ako se prihvata da je to sad tako i da ti ljudi tamo negde sad sede u nekim kućama ili u nekim domovima i sležemo ramenima svi i tako im zapečatimo sudbinu.
Bojan Gavrilović: Studenti na prvoj godini Pravnog fakulteta uče onu Aristotelovu maksimu, ići sudiji, znači ići pravdi. A upravo te procesne pretpostavke dobrim delom utiču na tu pravdu. Zato smo se mi fokusirali na to fer i pravično suđenje, da vidimo da li su te pretpostavke bile zadovoljene. E sada, ako primenimo te pretpostavke na ovo istraživanje, onda smo došli do nekih zapanjujućih rezultata. To lice mora imati pravo na delotvornu odbranu tj. na zastupanje. Sudovi obično postavljaju takozvanog privremenog staratelja tom licu. Sada, ko su ti privremeni staratelji. To je ili organ starateljstva ili je rodbina. Međutim, ono što je interesantno je da u skoro 90 odsto slučajeva se ti privremeni staratelji uopšte nisu protivili tom predlogu. Naša država može da kaže eto, on je imao staratelja. Ali ako on nije radio ništa u tom postupku, onda kao da ga nije ni imao. Mi smo naišli na 28 posto slučajeva, gde je u isto vreme organ starateljstva i podneo predlog i u isto vreme je bio privremeni staratelj. Dakle, to je sukob interesa.
U tim slučajevima gde je postojala takva dvojna uloga, u 97 posto slučajeva nije bilo protivljenja. Dakle, bilo je samo u par slučaja. E sad, ja bih hteo samo da dam neki pregled kako u stvari izgleda to lišenje poslovne sposobnosti. Dakle, to se sprovodi u vanparničnom postupku. Taj postupak inplicira da tu uopšte nema spora. To je kao da se sud, Centar za socijalni rad, rodbina i veštaci dogovaraju kako da liše neku osobu svih prava. I to u njegovom odsustvu. Naravno, u takvoj atmosferi, kao što sam već rekao, obično nema protivljenja. Zato što osoba koja se lišava nije prisutna, dok se njegov privremeni staratelj, kako izgleda, već dogovorio da je najbolje da on bude lišen poslovne sposobnosti. U tom postupku, kao krunski dokaz se prilaže mišljenje veštaka. To mišljenje, na osnovu onoga što smo mi pročitali, krajnje je nemušto sastavljeno ili kao takvo je uneseno u sudsku odluku, ali sa jakim stavom da je to lice nesposobno da odlučuje o bilo čemu, u bilo kakvim okolnostima. I sud takav nalaz uzima zdravo za gotovo i ne saslušavši protivnika predlagača, jer po mišljenju istih veštaka, to ne bi bilo svrsishodno, donosi odluku o lišenju poslovne sposobnosti.
Ovo nekritičko oslanjanje na nalaze veštaka ide dotle da neke sudije navode kao razlog za donošenje svoje odluke nalaz veštaka koji je utvrdio da je lice poslovno nesposobno. Dakle, sud ne samo da je prihvatio nalaz veštaka kao neoborivu istinu, već svoju ocenu opravdava nalazom veštaka, koji je tobože to utvrdio u tom, da kažem, medicinskom postupku. Ne znam da li je to greška u kucanju, ali na to smo naišli, dakle, u više rešenja.
Lea Šimoković: E sad, što se tiče terminologije koju koriste vještaci, pa onda i sud citira u rešenjima, to je stvarno u najmanju ruku strašno. Koriste se termini koji se zapravo više nigdje u standardnom jeziku ne čuju, pa čak ni u nekom kafanskom govoru. To zvuči strašno. Kao recimo, mongoloidna idiotija, teško mentalno retardirana osoba, teška inbecilnost.
Svetlana Lukić: To su termini koje koriste veštaci, odnosno neuropsihijatri i koje onda preuzima sud.
Lea Šimoković: Da, a i mimo te terminologije vidi se da u nekim iskazima vještaka, se oni zapravo vode svojim nekim predrasudama. Recimo, vještaci su u velikom broju predmeta preporučili institucionalizaciju kao najadekvatniji oblik smještaja za osobu. Znači, preporučuju da osoba bude smještena u instituciju, jer je to najadekvatniji oblik za nju. Mislim, danas u svjetu zaista je široko poznato da institucija nije adekvatna ni za koga, jer je život u zajednici ono gdje svaka individua treba biti smještena. Recimo, vještaci ocenjuju da osoba ne prihvata stacionarno lječenje upravo zbog svog nekog poremećaja, što je također velika predrasuda. Jer ako pogledamo neke osobe sa somatskim oboljenjima, kojer također ne prihvaćaju smještaj u bolnicu dugotrajni, zašto bi to bilo različito za osobe sa bilo kakvim mentalnim ili psihičkim problemima. Pa onda, ocjena da ona ništa ne razume i ne shvata. Kako to jedan stručnjak može izjaviti?
Svetlana Lukić: A sud prihvatiti.
Lea Šimoković: A sud prihvatiti i citirati. Sa druge strane, imamo neke navode vještaka koji nemaju apsolutno nikakve veze sa time koje su sposobnosti osobe, gdje sud daje opise vanjskog izgleda neke osobe, pa ne znam, kaže, da je osoba prijatne spoljašnosti, a zdepaste konstitucije. Da deluje tupo, neadekvatno i da se smeje. Ne znam, da je osoba svadljiva, tvrdoglava ili neposlušna. To je, evo recimo nešto što se često da vidjeti.
Bojan Gavrilović: Kada sam čitao jedan nalaz veštaka, on navodi kako ta osoba olako stupa u seksualne odnose. To se navodi više puta kao da je to veliki dokaz da ta osoba ne zna šta radi. Ja tvrdim da je moguće da na primer, ukoliko se moja porodica dogovori da mene liši poslovne sposobnosti, to i sprovede u ovakvom postupku. Naime, ako se nađu uvređeni zato što im ne posvećujem dovoljno pažnje ili sam nezahvalan sin i brat, oni mogu da pokrenu postupak. Potrebno je da podnesu predlog za lišenje i tamo napišu zašto oni misle da je to neophodno. Nakon toga, treba im samo mišljenje dva veštaka, koji će potkrepiti njihove navode da ja nisam sposoban da odlučujem. Centar za socijalni rad, psotaviće na primer, mog brata za privremenog staratelja, koji možda naslućuje da može da dobije veći deo nasledstva, gde će da pristane na to ili da postavi nekog zaposlenog u centru, koji se neće, u principu, protiviti. Sud me neće saslušati, jer bi to bilo najcelisjhodnije, Ja nisam sposoban da budem saslušan i to je to. Ja sam lišen. Kažem, u ovom postupku je to sasvim zamislivo. E sad, ukoliko ja sada padnem u neku depresiju ili pokazujem znake psihičkih smetnji ili nečega, što bi se moglo tako protumačiti, moje šanse da budem lišen se povećavaju.
Ukoliko ja budem zadržan u nekoj psihijatrijskoj ustanovi, šanse da ne budem lišen, ukoliko moja porodica ili Centar za socijalni rad to žele, postaju minimalne. Dakle, sud se ovde ne postavlja kao zaštitnik prava građana, već kao jedan organ koji izlazi u susret zahtevima predlagača i koji ne želi da pravi nepotrebne probleme, jer eto, ti predlagači imaju problem sa tim licem koje ima teškoće, tako da oni neće da im staju na muku, već jednostavno to rešavaju u tom sumarnom postupku. Interesantno je da ovde sigurno nije prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku, moj je utisak da to traje desetak minuta i da se to tako završava, to je neki generalni pregled kako to u praksi izgleda, moj utisak dok sam čitao te presude.
Kosana Beker: Htela sam još samo da dodam, kada je Bane pričao o dijagnozama, jedan predmet iz Srbije na temu lišavanja poslovne sposobnosti, koji je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava, to je predmet Robne kuće Srbije. Tu je čovek koji je delimično lišen poslovne sposobnosti, na ročištu na kojem uopšte nije bio. Međutim, u pravu postoje osobe koje smo mi u teoriji prava učili, one koje zovu kverulanti, to su osobe koje mnogo više nego što je uobičajeno podnose sudovima tužbe ili šta god. E, u tom predmetu postoji veštačenje u kojem je on dobio dijagnozu, gde je pisalo psihoza kverulanti ili šizofrenija kverulanti, gde je to što se on mnogo puta obraćao sudu pretočeno u dijagnozu koja je poslužila kao osnov da ga isključe sa ročišta, gde su ga lišili poslovne sposobnosti, koju nije uspeo da vrati četiri godine. Samo da prosto vidite razmere, dokle to ide.
Svetlana Lukić: Ovo otvara neverovatne mogućnosti zloupotrebe, je li tako?
Kosana Beker: Pazite, kad vi ne postojite, kada ste građanski mrtvi, to znači da će neko drugi, u liku staratelja ili starateljke, odlučivati o svemu što je važno za vaš život. Sada, vi faktički zavisite od toga kakva je osoba ta koja je vama postavljena za staratelja. Ukoliko je to osoba koja će se stvarno brinuti o vašim interesima, dobro ste prošli. Ukoliko je to neko ko se toga prihvati zbog imovine ili vi vrlo često imate da se iz Centra za socijalni rad ljudi postavljaju za staratelje i starateljke, takav je slučaj sa direktorima domova, pa sad vidite. Mi imamo svi neku imovinu. I sada moja imovina, ukoliko mene lišite poslovne sposobnosti, moja imovina je u rukama te neke osobe koja je zadužena da se o tome brine. Pa sami nekako možemo da izvučemo iz toga zaključke šta se sa mojom imovinom dešava. Naš sistem se opredeljuje za to, da nas gurne u dom ako može ili već negde skloni od očiju javnosti. Dalje šta se dešava sa imovinom je jedna siva do crna zona, koja je predmet možda nekog budućeg istraživanja, zato što mislim da bi tek tu rezultati bili zapanjujući, šta se desi u stvari sa tom imovinom.
Bojan Gavrilović: U toj presudi Evopskog suda iz 2009.godine je napravljena analiza celog sistema lišenja poslovne sposobnosti kod nas. Dakle, jedna od obaveza države je da preduzme mere da se povreda ljudskih prava u budućnosti više ne dešava. I ako idete na sajt Komiteta ministara za izvršenje presuda, dakle Savet Evrope, vi tu vidite da generalnih mera uopšte nema. I ne treba to da vidite tamo, već vidite ovde da se o tome uopšte ne priča. Kao da mi ovde imamo, to se uvek priča, neke važnije stvari koje treba da rešavamo, a na ovo niko, dakle, ne obraća pažnju. Još jedna bitna stvar je to da su ta lica lišena aktivnog i pasivnog biračkog prava. Dakle, oni za neke političare nisu vredni pomena, nisu vredni da se za njih bore. Sa druge strane, ta lica nemaju prava na slobodu udruživanja. Oni ne mogu da organizuju neko udruženje i da se preko njega bore za svoja prava. Ova lica su toliko segregisana, da li su u institucijama ili su u kućama gde se kriju od ljudi u četiri zida, dakle, da oni ne mogu u tom javnom životu, javnom govoru da zastupaju svoja prava i da se bore za neku promenu.
Svetlana Lukić: Zamišljam kako neko ko sluša ovu emisiju i misli kakve to veze ima sa mnom. Pa ne, svako od nas može doći u tu poziciju.
Lea Šimoković: Svako može, da. U tome jest poenta. Činjenica da se svako od nas jednog dana može naći u takvoj situaciji, kao što je Bojan rekao. Pa dovoljno je da samo obolite, uslovno rečeno, od nekakve depresije, od nekog psihičkog poremećaja te vrste, da se nađete u nekoj osjetljivoj poziciji, imate nekoga od rodbine, neko vam možda ne želi sve najbolje ili možda misli da vam želi najbolje, a zapravo to nije vaš interes. To je nešto o čem svi mi možemo razmisliti.
Svetlana Lukić: Ovih dana, srpska kultura i srpsko društvo, ostali su, a da nisu ni primetili, bez jednog od najumnijih ljudi koje smo imali, pisca i filozofa Radomira Konstantinovića. Njegovu smrt je propratilo ćutanje, što je i normalno u zemlji u kojoj je Dobrica Ćosić najveći pisac i mislilac, Nikolaj Velimirović svetac svih svetaca, a knjige Bore Čorbe među dve najprodavanije na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Govori Mirko Đorđević, koji je Radomira Konstantinovića smatrao svojim učiteljem.
Mirko Đorđević: Ničeg u njegovom delu nema, osim u palanačkoj svesti, antisrpskog. Naprotiv, moja je teza da je to najsrpskija misao i najoriginalnija, mislim. On je palanci ponudio, svojim delom, ogledalo. I kako to uvek biva, sve rugobe uklete palanačkog života ugledale su svoj lik u tom ogledalu i umesto da se postaraju da taj lik nekako koriguju, krenule su u napad sa floskulama, koje su ovoga Ahasfera nagnale da se povuče u nešto što smo mislili da je ostatak staljinističkih mračnih vremena, u unutrašnju emigraciju, koja mnogima nije bila uopšte jasna. Meni je jasna, jer sam bio blizak i mi smo ga, moja generacija, smatrali učiteljem. Jedni objašnjavaju da je on antisrpski i da se povukao iz inata, da naudi srpskoj kulturi. Oni ne shvataju da on nije mogao, kao i svaki pisac, da opstane u toj sredini. Fenomenologija palanke je takva, da je on morao da bude u sukobu sa ovom Srbijom.
Sve što se odupiralo mraku koji se nadvio nad Srbiju početkom devedesetih izvire ipak iz njegovog dela i stava, ne samo Beogradski krug, nego i brojna istupanja u Sarajevu, gde je on prihvaćen kao akademik, a pazite na zanimljiv podatak, niko se nije usudio da ga predloži za člana Srpske akademije nauka, jer je znao jednu istinu: on to prihvatiti neće. Dakle, nije se on povukao iz neke manije u tu emigraciju, nego je došao u situaciju one velike teme u njegovom delu, kamijevske njegove velike teme apsurda. Lako je piscu da se angažuje oko nekih sporednih tema. Treba ukazati na suštinu koja je Srbiju dovela do godina mraka. On se oglašavao i u Centru za kulturnu dekontaminaciju i u pristupnoj besedi u Akademiji nauka Bosne i Hercegovine, a to što se povlačio i nije bio angažovan, ovako kako smo vi i ja bili, za to je imao dovoljno razloga, koje vi i ja dobro znamo. Jedan takav duh, koji je izabrao sudbinu da bude svetionik i putokaz dositejevskog formata, nije mogao u dnevnopolitičkoj stihiji uvek da se snađe i tu imate jednu metaforu, koju on često pominje. To je albatros u vazduhu, gde on slobodno leti svojim ogromnim krilima, on se snalazi. Kad treba da siđe na palubu, u palanku, on se guši, krila su nemoćna, to je sudbina veličine. Ima još jedno objašnjenje koje sam ja lično od njega čuo, to je ona osveta veličini. Setite se iz Ničea. Nešto što se iznad palanke uzdiglo, što je pokazalo dramu njene agonije, palanka nije mogla da primi ni na jednom nivou, ni na državnom, ni na zvaničnom, ni u književnim časopisima. Od tada počinje veliko ćutanje.
On je počeo da radi ono što je Niče nameravao da radi, prevrednovanje vrednosti, revalorizacija, jer je on počeo da ruši sa pijedestala neke svetinje, pesničke idole, a rušiti u palanci spomenike palanačke, nedopustivo je. On je prvi pokazao da su neki Nikolaj ili Justin, proizvod palanke. Da tu nema misli. On je bio svestan da palanka živi agoniju, ali priznavao je da ta agonija predugo traje i da će se u predmetnoj ravni, u stvarnosti, obistiniti na najstravičniji način. To je čovek koji se nije mogao pomiriti sa tim da smo mi Srbi, odnosno u naše ime, počinili i Vukovar i Srebrenicu. On nije mogao da se pomiri sa tim da u srpskoj kulturi nije bilo, u kriznom momentu, duhovnoga potencijala koji bi se odupreo tome, a verovao je da ga ima i tu je drama ovog mislioca. Mala je to uteha, jer duh palanke proizvodi Miloševića i Ćosića. I još nešto ću vam reći, oslovljavali smo ga mi, deluje patetično, Učitelju, sa velikim „u“.
Niko pre toga nije bolje pročitao te veličine, pesnike i pisce, koji nisu bili samo pesnici i pisci, nego su bili stekli pravo na spomenik veličina u palanci, da govorimo o Disu, pa o Rakiću, o Dučiću. On je prvi ukazao da u Dučićevoj poeziji nisu vrednost tirade o kraljevima i carevima, nego neki suncokreti! Malopre sam rekao, on je verovao da u srpskoj kulturi osam punih vekova postoji suma vrednosti, potencijal vrednosti, ali je u sve posumnjao kad je srpsko društvo, država, nauka, od pesnika do akademika, potonulo u apsurd u doslovnom smislu te reči. Tu je tajna tog njegovog ćutanja i tog povlačenja u sebe. Palanka nije, da završimo time, neka metafora za čaršiju. Palanka je fenomen u kojem se iskazuju nedovršena društva i nedovršene države. Ponavljao je iz Ničea, zapamtio sam, ako čoveku ne uspe život, uspeće mu smrt. Ponekad je i vreme da odemo.
Svetlana Lukić: Slušate pisca i upravnika Narodne biblioteke Srbije, Sretena Ugričića.
Sreten Ugričić: To su dva pitanja povezana odgovorima. Jedan je odgovor u vezi sa tišinom, koja opet ima veze sa njegovom svesnom, namernom izolacijom iz ovoga okruženja. Drugo je pitanje efekta te izolacije, koji je dvostruk. Sa jedne strane, on je zaista kapitalan, u moralnom smislu, za ovo društvo i zajednicu i naš kapital moralni simbolički i eventualnu obnovu toga kapitala, a sa druge strane, kolateralna šteta te strategije je njegovo odsustvo, u smislu neprepoznatljivosti, pre svega za mlađe generacije. E sad, otkud tišina. Ja to vidim na ovaj način. Smrt Radomira Konstantinovića, jednostavno se nije dogodila. Nije se dogodila na dva ključna načina, pre svega iz ove moralne perspektive. Nije se dogodila u javnosti, koja nije želela da prepozna značaj te ličnosti i trag koji ona ostavlja, potpuno svesno prećutavši taj događaj i u tom smislu u našoj javnosti nije ni bilo te smrti. Drugi način, kako ja razumem da se ta smrt nije dogodila, je upravo ovo sad malopre što sam spomenuo, a to je njegov svesni izbor u zadnjih bar 15 godina da u toj javnosti ni na koji način dosledno ne participira, pa bi onda smrt bila samo druga forma toga odsustva. U tom smislu ona, kao druga forma, nastavlja kontinuitet istoga gesta i u tom smislu se ne događa. Ali, s tim u vezi, treba reći da je ta forma njegovog svesnog odsustva iz takve javnosti, iz tog okruženja u kome ništa zajedničko nije pronalazio između onoga u šta on veruje i za šta se zalaže i onoga što vidi oko sebe, to je opet bila, takođe druga forma onog prethodnog njegovog angažmana javnog, koji smo videli početkom devedesetih, gde je on bio osnivač Beogradskog kruga i te inicijative koja je sakupila jedan broj politički angažovanih intelektualaca, u borbi protiv onoga što je nastajalo u režimu Slobodana Miloševića i što je na kraju proizvelo je sve te katastrofalne posledice. A opet, ta faza njegovog javnog angažmana u Beogradskom krugu je takođe druga forma onoga što je tome prethodilo, a to su one decenije njegovoga rada, pisanja i delovanja intelektualnog i javnog i političkog i estetskog i kulturnog, u vreme bivše Jugoslavije. To je trajalo više decenija, o tome je on ostavio traga u formi svojih tekstova i knjiga, jedan opus koji je potpuno nezaobilazan i koji je, iako se sada u ovo vreme prećutkuje, u stvari jedan od retkih oslonaca i garancija da ova kultura i ovo društvo ima neke oslonce i garancije da može da pronađe put napred, put obnove.
Dalje objašnjenje zašto se događa ova tišina i ovo nepriznavanje događaja njegove smrti, odnosno značaja koji to delo i taj život imaju. Pa razlog je jednostavan. Dominantno javno mnenje i okruženje je zasnovano na vrednostima koje su sve suprotne od onih vrednosti koja je svojim delom i životom Konstantinović predstavljao. On je bio vrhunski intelektualac opredeljenja, pre svega, antifašističkog. On je bio antinacionalistički orijentisani intelektualac. On je bio beskompromisni kritički angažovan intelektualac, koji je snagom refleksivnosti i dubinskim uvidima uspevao da pronikne u one ključne pretpostavke problema, zbog kojih naše društvo ne uspeva da se emancipuje i da bude progresivno i da se razvija na način kako to većina drugih evropskih društava i kultura čini. Zatim, on je to radio u jednom maniru koji je poetički i intelektualno radikalan. U formi jednog visokoga modernizma, u sredini koja, u stvari, uvek kaska za osnovama modernosti, i jednostavno ne može da ga pojmi, da ga dosegne. Onda, taj stalni njegov stav otpora, njegov stav nepristajanja, dosledno i odlučno, to su sve dakle elementi jednoga habitusa, jednoga načina života i mišljenja, koji su potpuno suprotni od onoga što sada imamo kao važeće, dominantno, jedino koje ovde postoji.
Dakle, dominantno je kod nas nacionalističko opredeljenje, kao ideološko opredeljenje. Mi smo izgubili antifašizam jer smo mi u tranziciji takozvanoj prešli iz nečega što je antifašizam, u nešto što je danas, a to je antikomunizam, jer kad pogledaš politički spektar puni, jedina zajednička karakteristika svim programima političkim, ideološkim je antikomunizam. Ali problem sa tim antikomunizmom nije u tome što komunizma više nema, nego je nešto drugo nestalo. Nestao je antifašizam. I to je ono što je strašno u toj takozvanoj tranziciji. A pošto nema antifašizma, Konstantinović više nije relevantan. I onaj koji upozorava na antifašizam i koji ga dosledno demonstrira, on je tu prosto neko ko štrči, ko je višak, ko se ne uklapa u tu slagalicu i mora biti na simbolički način odstranjen, ignorisan, nepriznat. Dalje, poetički kad sam govorio, ovaj visoki modernitet njegove proze, njegovog mišljenja, stoji naspram dominantnog modela koji je i dalje trivijalno mimetički, realističan na onaj najklasičniji, dosadni način, koji je u stvari estetska forma podaništva, jer svaki mimetizam je u stvari podređivanje onome što treba da se opiše i da se razume, a ne ulaženje u pretpostavke toga i nalaženje uzroka i posledica događanja. Zatim, dominantno u ovom sadašnjem, na žalost, okruženju je antiprosvetiteljstvo, nerefleksija onoga što nam se događa. Neka vrsta beslovesnosti. Konstantinović u filozofiji Palanke govori o plemenu kao jednom entitetu koji nije svestan svoga postojanja, nego živi svoju nesvest. Eto, zbog toga je on važan i veliki, a istovremeno, to je i osnovni razlog zbog čega njega nema.
Svetlana Lukić: Ipak su mu svih ovih godina zamerali na tome da intelektualac kao što je on nije imao pravo na tu vrstu unutrašnje emigracije.
Sreten Ugričić: Pa ja mislim da je to bio iznuđen potez. On je učinio sve što je bilo do njega. Znači, on je problem uočio, prepoznao, analizirao, dijagnosticirao, predvideo njegove konsekvence, pre svega u toj kapitalnoj Filozofiji palanke, ali i u drugim svojim tekstovima. Stalno se zaboravlja, to isto takođe nije slučajno, Biće i jezik, ta višetomna, dubinska analiza nasleđa srpskog pesništva, sa svim zamkama ideološkim i poetičkim, koje su u stvari simbolička osnova toga što on naziva palanački duh. E, sve je to video, sve je dijagnosticirao i predvideo i na žalost, sve se tako i desilo. Šta može jedan intelektualac još onda da uradi?
Onda je prestao da piše i pokušao da se angažuje javnom rečju, animacijom drugih, pokušajem da se probudi, da se ta svest o onome što se na žalost obistinjuje u najgorem svetlu od onoga što je on predviđao, da se to nekako zaustavi. Da se stvori neka kritična masa koja će ipak pružiti otpor tome, kada je to isto otišlo u fejdaut, jednostavno više nije imalo šta da se uradi osim tog jednog apstraktnog, ali jedinog mogućeg, poslednjeg čina, kojim se demonstrira otpor prema tome i stav nepripadanja tome zlu, a to je samoisključivanje iz toga zla i ta njegova odsutnost, izdvajanje je za mene mnogo glasnija i mnogo dramatičnija od svih mogućih histeričnih deklarativnih i drugačijih nekakvih gestova, između ostalog i zato što taj gest nije poza, jer iza toga gesta stoji celo njegovo delo koje je prethodno pokazalo šta će se desiti.
Imamo mi nekoliko u tom kratkom i malom letopisu nepristajanja, imamo još nekoliko takvih očajničkih gestova na koje vredi uvek potsećati. To je gest profesorke Mirjane Miočinović, koja izlazi sa Fakulteta dramskih umetnosti, jer ne želi ni na koji način da učestvuje u aparatu državnom, koji preuzima Slobodan Milošević i njegova ideologija, politika, rat i zločini. Zatim, gestovi kada je Snježana Milivojević izašla iz RRI agencije ili, ako se dobro sećam, advokat Beljanski iz one prve Koštuničine komisije za istinu, koja je bila čista forma ili kada, čini mi se, Milica Tomić odbija Politikinu nagradu za likovnu umetnost godišnju, ili Mrđan Bajić kada odbija da izlaže u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Onda se sećam par gestova vojnika na početku rata, koji su vratili tenkove sa prve linije vukovarskog fronta i parkirali pred skupštinom ili general Trifunović, koji je odbio naređenje i spasio one vojnike. Ali eto, to je otprilike taj, na žalost, kratak spisak gestova nepristajanja i svesnog isključivanja iz onoga poretka i ustrojstva koji očigledno vodi u nepočinstvo, u zlo, u nanošenje nepravde i nesreće. Takav jedan gest, to je ujedno i gest vrhunske moralne hrabrosti, ali takođe i gest očajanja, jer ne može se ništa drugo učiniti. Tako ja razumem to njegovo odsustvo i isključivanje.
Ono što je on eventualno mogao da uradi, to je da pokuša ponovo da piše. Ali još jednom kažem, ništa se oko nas nije desilo a da ga on već nije opisao. Protumačio i izvukao konsekvence. Tako da stvarno, ova smrt, ponavljam, je stvarno druga forma toga njegovog samosvesnog otsustva. Mogu da zamislim da, osim nekog praznog retoričkog gesta, taj državni aparat reaguje adekvatnije. Na primer, da se njegove knjige uvrste u neke obrazovne programe na raznim nivoima obrazovanja i opšteg i specijalističkog, ili da se, recimo, formira neka nagrada sa njegovim imenom, ili da se neke ulice imenuju u spomen na njega, ili da se nešto konstruktivnije, aktivnije radi, recimo da se osnuje nekakav institut za kulturna, socijalna, filozofska, sociološka ili poetička istraživanja, na tragu njegovog dela. To bi možda bio neki zalog da će njegova baština ipak opstati i da će imati odjeka. Evo, koristim ovu priliku da se založim za tako nešto, ali da to ne bude alternativa, nego da to zaista bude stvar samog sistema, da to bude samosvesna inicijativa vlade, ministarstsva kulture, prosvete, nauke, zajednička sa ovom jasnom vizijom koliko nam je takvo delo neophodno za budućnost.
Svetlana Lukić: Koliko bi to bilo šizofreno, s obzirom na to kakvi su školski udžbenici i da su svi pesnici koje on pominje u Biću i jeziku ovde veličani.
Sreten Ugričić: Pa jeste. Zato i kažem da se bojim da takva jedna inicijativa je naivna, ali evo moje je da javno kažem, da bi to bilo dobro i važno i da se nadam da će se nekim čudom tako nešto desiti, ali ovde su, bojim se, važnije dnevnopolitičke konstelacije, proračuni, ali niko u stvari suštinski ne proispituje tu osnovnu matricu, simboličku, ideološku matricu celog sistema u koji su onda sve te, pre svega, političke partije uklopljene, jer one samo reprodukuju, a niko taj sistem ne dovodi ozbiljnije u pitanje. Konstantinović je preispitivao pretpostavke takvog jednog ideološkog sistema, koji u svojim krajnjim konsekvencama, na žalost, proizvodi i sam fašizam i uništenje bića sopstvenog naroda i drugih okolo.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Sreten Ugričić, koji takođe spada u ljude čije je moralne gestove maločas nabrojao. On je odbio da njegov roman bude nominovan za NIN-ovu nagradu godine.
Na samom kraju današnje emisije, čućete jedan snimak koji smo često puštali u Peščaniku. Zato što je to jedini snimak Radomira Konstantinovića koji imamo, ali i zbog toga što je to jedan od najuzbudljivijih snimaka koji smo napravile. To je obraćanje Radomira Konstantinovića svom prijatelju, Bori Ćosiću, zime 1997, posle još jednih propalih demonstracija protiv Slobodana Miloševića.
Radomir Konstantinović: Divno je i tužno je i strašno je što se sad ti i ja srećemo, posle 6 godina neviđenja, 6 godina tvoga, ali i moga stranstvovanja, 6 godina nacionalističko-rasističkog divljanja ovom zemljom, divno je i tužno je i strašno je, dakle, što se srećemo ovde, u ulici Jevrejskoj. Ovde je moja zemlja koju da napustim nikad neću. Moja zemlja: Papo Haim, Darvaš Šandor, Katalan Jakob, sedeo sa mnom u klupi u trećem razredu gimnazije, Koen Haim, nosio naočare sa zlatnim okvirom, Holender Josif, Rubenović Jakov – Džeki, debeli Džeki, dozvoljavao je da ga tapšemo po trbuhu i smejao se za to vreme i sav se tresao i to je bio veličanstven prizor. I Baruh Isak, Ismeju Hashaim, pa Pinto Isak, pa Sabo Josif, pa Tuvi Solomon Hiršl Martin i najzad, Albahari Avram, njih trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu, ako se ne varam, tridesetdvojica. Nisu ova deca bila, ona jesu, između ostaloga i zato što ja jesam. Ja sam sad sva ta deca. Tvoj tekst o Dekartovoj smrti, koju pisao si u Berlinu, a koju pročitao sam jedne noći u mojoj opusteloj kući, u ogromnom uzbuđenju, za mene jeste, pre i posle svega, ruka prijateljstva pružena preko provalije od 6 godina, koje godine strahote i poniženja, bile su za mene 6 vekova. Posle svega što se ovde dogodilo i pred onim što će, bojim se, da nam se dogodi, imperativ prijateljstva jeste jedini naš kategorički imperativ. Deco moja, dajte ruku, držaćemo se za ruke protiv ovoga zla. Nismo sami. Mi smo zajedno: Papo Haim, Darvaš Šandor, Katalan Jakob, Koen Haim, Holender Josif, Rubenović Jakov, Baruh Isak, Ismeju Hashaim, Pinto Isak, Sabo Josif, Tuvi Salomon, Hiršl Martin, Albahari Avram, Bora Ćosić, Rade Konstantinović.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Radio emisija Peščanik, 04.11.2011.
Peščanik.net, 07.11.2011.
LJUDI KOJI NESTAJU