Ilena Lo
Ateizam je komplikovan stav. Nema sagovornika. Religije su po pravilu militantno uređene i u svojim dokumentima dokazuju da postoji jedan bog i tačka. Svako ko razna otkrovenja čita kao književne žanrove ubrzo će se naći u iskušenju da dokazuje kako ništa nije istina. „Bog ne postoji, biblije, kurani i prateća literatura su sve pokupili od zaratustrijanaca, koji su se prvi dosetili da borbu dobra i zla sklope u ritualizovan sistem verovanja“. Militantnije raspoloženi ateisti rado će objasniti da nema velike razlike između logike nedeljnih propovedi i narativne strukture holivudskih akcionih filmova. Sve je to na isti kalup.
Ali čovek je ateista upravo zato što nerado razvija militantni odnos spram vlastitih ideja. Ne zamišlja svet kao predgrađe Bejruta, gde svaka ideologija drži u podrumu spremno oružje, čekajući zgodan trenutak da organizuje oružanu miliciju i zabarikadira ulicu. Ateizam je primamljiv ako ga razumemo onako kako Italijani razumeju katoličanstvo. Tokom sedmice nas je baš briga za deset božjih zapovesti, a nedeljom pred ručak čitamo Darvinovo „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta“. Uz sve dužno poštovanje prema drugim svetim spisima, njegov dnevnik sa plovidbe oko sveta istraživačkim brodom još uvek je najlepše napisano otkrovenje postanka stvorenja. Međutim, na jednom putopisu se teško gradi fanatičan odnos prema svetu. Simpatično je biti loš ateist koji razgovara sa ne tako dobrim hrišćaninom. Ili, kao što je jednom ustanovio milanski kardinal Karlo Maria Martini, ako ateista u kardinalu razgovara sa vernikom u romanopiscu i filozofu koji ne veruje u boga. Tako je on opravdao pisma koja je u listu Corriere della sera razmenjivao sa Umbertom Ekom.
Takav stav u današnjim okolnostima, naravno, nema nikakve šanse. Svet vode fanatični vernici, koji razumeju samo jednu istinu i nemaju nikakvog smisla za humor. Ali upravo se u svetu fanatizma događaju čuda. Čak i ako u njih ne verujemo, moramo da priznamo kako se jedno čudo dogodilo. Upravo činjenica da ne verujemo u čudo dokazuje da je reč o čudu. Tri velike monoteističke religije su u poslednjih deset dana otkrile da pored njihovog boga postoji još nešto. Katolicizam, šiitska struja islama i Sjedinjene Amerčke Države su istovremeno otkrili da jezik militantnosti treba zameniti nečim drugim. Govor udaranja glavom o kamen je, naime, iscrpeo svoje mogućnosti.
Kao što je i red, počelo je od pape Franje, koji ima pomalo smisla za razumevanje svevišnjega kao velikog komedijaša. Sjedinjene Države i Iran su se gledali preko topovskih cevi i naglas planirali kako će se sudariti u Siriji. Blaženi Jovan Pavle II i umirovljeni Benedikt bi odgovorili u skladu s doktrinom. Osudili bi nasilje fanatika nad nedužnim ljudima, molili za mir hrićanskih vernika u Siriji, a zatim bi vatrom i sumporom osuli po istopolno orijentisanim građanima sveta, pa bi potom objasnili da se treba fanatično boriti za prava nerođene dece i kažnjavati žene zbog prava na abortus. Svet bi bio na svom mestu. Svaki pošteni ateista bi izgubio želju za razgovorom, jer bi shvatio da je crkva protiv žena i gejeva, a podržava domobrane. Papa Franja je odlučio da unese malo pometnje. Umesto s prozora Vatikana, u intervjuu je rekao da je crkva previše opsednuta gejevima, abortusom i kontracepcijom, i nagovestio da bi se radije bavio ozbiljnim stvarima. Bar je malo politike izbacio iz religije. Čak i da se radi samo o promeni stila, a ne sadržaja, zvuči privlačno. Kao kad bi u Vatikanu crna odela „Hugo Boss“ zamenili jesenjom kolekcijom „Kenzo“. Svaki pristojni darvinista bio je zbunjen i morao je da prizna da mu je poglavar Rimokatoličke crkve bar za trenutak postao simpatičan.
Stvari su se još pogoršale. Novoizabrani predsednik Hasan Rohani počeo je da daje signale kako Iran želeli da se izvuče iz izolacije i da pregovara o nuklearnoj energiji i normalizacije odnosa sa velikim satanom i njegovim saveznicima. To je učinio u trenutku kada je izgledalo da će se oko njegove zemlje povesti svetski rat, pa će u Isfahanu turisti moći da se slikaju pod sjajem atomskih eksplozija. Iran pri tom trpi sankcije, umešan je u rat u Siriji, u sukobu je sa Saudijskom Arabijom, a u Libanu vodi rovovsku borbu sa Izraelom. Rohani ne može sebi dozvoliti da bude glup. Kruti govor iranske teokratije smekšao je do krajnje granice koju mogu da izdrže ajatolasi i revolucionarna garda. Hrabar političar. Osim glave ne rizikuje ništa.
Na kraju se pomakao i američki predsednik, koji se umorio od vođenja mirovne politike pomoću robotskih letelica, specijalnih jedinica ratne mornarice i navođenih raketa. Posle katastrofe u Avganistanu, Iraku i debakla sa Sirijom, on nema više šta da izgubi. Pretnje da će svetski politički ćorsokak u Siriji rešiti pametnim bombama pokazale su se kao ne naročito bistar potez, koji su Rusi matirali zavezanih očiju. Obama je morao nešto da kaže. U govoru u Ujedinjenim nacijama je izjavio je da će kraj svog spoljnopolitičkog mandata posvetiti uređenju odnosa sa Iranom i uspostavljanju palestinske države. To je još jedan strašan plan, na liniji Obaminih prethodnika. Svaki od njih je imao svoj mirovni plan. Svi su propali jer su varalli i sebe i druge. Ako mu polovina ovoga uspe, Obama će ostati upamćen kao predsednik koji je na Bliskom istoku imao spoljnu politiku. Ako mu ne uspe, pamtiće ga kao predsednika koji je voleo da daje velika obećanja.
Bilo bi lepo kad bi se iz ovoga izrodio trend da se svetski političari umesto u gluposti nadmeću u pametnim izjavama. Pred sobom imaju sjajan test uspeha politike bez fanatizma. U Siriji je ružno biti saveznik Asada, koji upotrebljava hemijsko oružje, a nemoguće je biti saveznik pobunjenika, koji su ubilački raspoloženi prema svemu. Među ljudima sa oružjem u rukama u tom ratu nema nedužnih. Istina, ugroženi su milioni civila kojima treba zaštita. Odmah. Ovog trenutka. S jedne strane ih bombarduje paranoična diktatura, s druge ih kolju verski manijaci. Problem je realan. Zahteva pametnu intervenciju koja će zaustaviti rat, ali neće sistematski rasplamsati bezumlje. Umorne velesile bi barem morale znati izvesti zaustavljanje rata na bosanski način. Iran i SAD su tamo jednom već bili saveznici. Smrtni neprijatelji iz sukoba civilizacija moraju u Siriji hitno pronaći kompromis. Sa raspravama čiji je bog u pravu nećemo nikuda stići. Međutim, možemo se složiti da postoji jedan pakao do koga vode mnogi putevi. Isplati se izbeći onaj najpogubniji.
Dnevnik.si, 26.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 03.10.2013.
ATEIZAM