Pred sam početak krimske kampanje, dakle pre nešto manje od mesec dana, pisala sam o tome da je jedina strateška i zaista efikasna odluka koju bi Obama u ovoj situaciji mogao da donese, odluka o smanjenju svetskih cena nafte i gasa.
To je upravo ono što je predsednik Regan u svoje vreme učinio Sovjetskom Savezu. On se sa Saudijskom Arabijom tada dogovorio kako da zajedno obore svetsku cenu nafte i tako srušio SSSR. Osim toga, on je tada svima pokazao da zemlja koja sebe ubraja u progresivne, koja sebe smatra velikom silom, a u isto vreme opstaje tako što prodaje naftu i za taj novac kupuje žito, nije ni progresivna, pa ni velika sila.
Što se obaranja cene energenata tiče, danas se čak ni sa Saudijcima ne treba ništa dogovarati. Biće dovoljno da se u Poljskoj i Ukrajini realizuju projekti za izgradnju pogona za proizvodnju škriljčanog gasa i da se dozvoli izvoz nafte koju preradom škriljca već proizvodi SAD. (Mogu se još skinuti i sankcije sa Irana, zemlje koja bi na evropskom tržištu skoro u potpunosti mogla da zameni Rusiju.)
Predsednik Obama je 26. marta izjavio da su SAD spremne da Evropi isporuče sve količine gasa koje ona danas dobija od Rusije i istovremeno pozvao Evropljane da diversifikuju svoje industrijske pogone za prijem gasa dostavljenog iz Amerike.
Korisno bi bilo napomenuti da je posle „gasnog rata“ sa Ukrajinom 2006, izvoz ruskog gasa u Evropu ionako počeo nezaustavljivo da pada. Procenat ukupne proizvodnje ruskog gasa namenjen izvozu u zemlje Srednje i Zapadne Evrope pao je sa 39% 2006. na 25% 2013, a proizvodna cena gaspromovskog gasa je od početka 2000-ih porasla 13 puta i sada iznosi 41 dolar za 1000 kubnih metara.
Te iste 2006, dakle znatno pre Krima, Evropa je shvatila da gas za Kremlj nije roba, da to nije prosto energetska sirovina koje u Rusiji ima na pretek, pa se ona zato izvozi. Evropa je shvatila da ruski gas Kremlj vidi kao oružje, te se zato još pre takozvane škriljčane revolucije, svim silama trudila da snizi svoju zavisnost od „ruske cevi“. Nemačka se, na primer, prihvatila posla oko razvoja eksploatacije sunčeve energije, a visoku potrošnju u večernjim časovima uspešno kompenzira termoelektranama na ugalj. Danas Nemačka trećinu svojih potreba za električnom energijom pokriva korišćenjem sunčanih baterija i, što je zaista interesantno, za to ni u kom slučaju nisu zaslužni Zeleni. Samo zahvaljujući pretnjama koje su stizale od strane Rusije, ova severna i za eksploataciju ove vrste energije netipična zemlja, uspela je da u tako visokom stepenu ovlada ovim resursom. Nemačka je preko svake mere zavisila od ruskog gasa.
Potrošnja ruskog gasa je u prijateljskoj Finskoj od 2006. do danas pala za čitavih 28%. A upravo na početku takozvane krimske krize, 28. februara 2014, Finci i Estonci su potpisali sporazum o izgradnji zajedničkog terminala za skladištenje i preradu tečnog prirodnog gasa. Ovo novo postrojenje će obe zemlje u potpunosti osloboditi zavisnosti od ruskog gasa.
Razume se da sva ova nastojanja ne prolaze bez žestokih javnih i zakulisnih protivljenja Moskve. Prilikom nedavnog pokušaja Litvanije da u saradnji sa Južnom Korejom izgradi terminal za tečni gas, Vladimir Putin je hitno posetio Južnu Koreju i Koreanci su mu tada obećali da će na par godina odložiti izgradju ovog objekta. Ali 19. februara 2014, baš u vreme kada se Janukovič poslednji put baškario u zlatnim odajama svoje rezidencije u Mežigorju, predsednica Gribauskajte je odletela u jušnokorejski Ulsan i tamo prisustvovala krštenju plovećeg terminala za tečni gas koji je Litvanija iznajmila od Južne Koreje.
Istina, ljuti ruski patrioti su već i sami predložili da „fašističkoj Evropi treba prosto isključiti“ ruski gas i preorijentisati gaspromovske isporuke na Kinu.
Ali da bi se procenilo koliko je ova „pretnja“ realna, trebalo bi znati sledeće. U prošloj 2013. Kina je proizvela 200 kubika škriljčanog gasa. U 2015. ona planira da proizvede 6,5 milijardi, a do 2020. od 60 do 100 milijardi kubika godišnje. Osim toga, Kina je već izgradila magistralni gasovod dugačak 6,4 hiljade kilometara za transport gasa iz Turkmenije. Tri linije ovog gasovoda (dve su već izgrađene, a treća je započeta 2012) omogućiće Kini korišćenje 40 milijardi kubika turkenskog i uzbekistanskog gasa godišnje. Uzgred, ovaj gasovod je Kinu koštao oko 6,5 milijardi dolara ili milion dolara po kilometru. A upoređenja radi, gaspromovski gasovod Bovanenkovo-Uhta košta 18 miliona dolara po kilometru, to jest samo je osamnaest puta skuplji.
I na kraju, reč dve o ceni gasa. Danas se cena eksploatacije i prozvodnje gasa iz škriljca u Americi kreće između 100 i 130 dolara za 1000 kubnih metara gasa. I mada nalazišta škriljca u Kini leže nešto dublje, teško je očekivati da će kineski gas biti skuplji od američkog. Podatak o tome po kojoj ceni Kina kupuje gas od Turkmenije za sada je komercijalna tajna, ali u stručnim krugovima se procenjuje da se ona kreće negde između 100 i 140 dolara za 1000 kubika. Iz ovog kratkog predleda dostupnih količina i cena gasa, može se zaključiti da planirana proizvodnja škriljčanog, kao i uvoz turkmenskog u dogledno vreme mogu u potpunosti pokriti potrebe Kine za ovom strateškom sirovinom.
Već dugi niz godina Gaspromu nikako ne polazi za rukom da se dogovori oko isporuka ruskog gasa Kini. Osnovni sporni momenat je upravo cena, i to u uslovima kada je Gasprom bio i te kako prisutan na evropskom tržištu, a Kina nije imala na raspolaganju ni svoj škriljčani, ni uvozni turkmenski gas. Ona je doduše uvozila (i još uvek uvozi) australijski tečni prirodni gas u Guandungu po ceni od 120, i indonežanski u Funđenu po ceni od 150 dolara za 1000 kubika gasa.
Obrni okreni, Kina očigledno nema nameru da kupuje gaspromovski gas po ceni višoj od 100 ili 120 dolara za 1000 kubika, što je faktički niže od cena koje vladaju na unutrašnjem tržištu Rusije. Napominjem da Gasprom Evropi isporučuje gas po prosečnoj ceni od 360 dolara za 1000 kubika (bratskoj Ukrajini čak po 420 dolara) i da od toga ostvaruje priliv od oko 60 milijardi dolara godišnje.
Od trenutka kada je potpisan ugovor o izgradnji Severnog toka, znači od 2005. pa na ovamo, kompletna politika Kremlja prema Evropi gradila se isključivo na gasu i uvek se čvrsto zasnivala na ideji da je gas u stvari oružje, a ne roba. A danas, da ironija bude veća, nije baš jasno na koga je to oružje zapravo upereno.
Новая газета, 28.03.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 05.04.2014.
UKRAJINA
