Falš doktorat probušio balon

Aleksandar Vučić neprekidno destabilizuje sopstvenu poziciju koja je postavljena tako da su on i njegovi ljudi apsolutni gospodari. Stvaranjem kriza i nestabilnosti, premijer Vučić možda toga nije svestan, on ruši i poziciju Srbije i njenih državnih institucija. Kakav imidž može da ima zemlja u kojoj policija ucenjuje predsednika vlade da bi podneo ostavku i u kojoj se širi priča da policijom vlada nekakav kriminalac pod imenom general Papaja. Ništa manje nije pogubno kada se piše da DS i tajkuni smeraju da premijera udave u poplavama; da je plagijat o doktoratu Nebojše Stefanovića smišljen zarad rušenja vlade i samoga Vučića (opet podlost svemoćne Demokratske stranke); da se prisluškuju premijerovi privatni razgovori sa sinom; da mu se podmeće cenzura i kontrola medija iz najpodlijih namera. Takve izmišljene afere bi na prvom mestu trebalo da smetaju premijeru Srbije. Ali nije tako. On sam izmišlja afere. To govori o tome da on baš na aferama gradi svoju vlast i svetački moralni lik. Što više pretnji i ugroženosti, to je više dokaza da premijer čini nekakva velika i hrabra dela za Srbiju.

Iako je posle izbora premijer mogao mirno i bez trzavica da vodi vladu, kako bi ona krenula u rešavanje teških ekonomskih i drugih problema, od toga izgleda neće biti ništa. Premijer se upliće u nove i nove manipulacije, koje se nimalo ne tiču građana i njihovih muka. Manipulacije sa njegovom ugroženošću zapravo govore o tome da je Vučiću potrebno još ućutkivanja javnosti, još podaništva i divljenja, još vlasti i totalne kontrole. To je profesor Zoran Tomić, u listu Danas, a povodom cenzure u Srbiji, nazvao manipulativnom političkom privatizacijom. U nju spadaju: pritiskanje medija, agresivno zauzimanje mejnstrima, morala i dobrog ukusa, zatiranje nezavisnih javnih tela, utišavanje nevladinih organizacija, privatizacija politike i partije i privatizacija države.

Po svemu sudeći, upravljanje medijima postalo je ključni mehanizam Vučićevog vladanja. Razlozi za to su poznati: da javnost ne bi saznala kakvu štetu njegova družina i on sam nanose ovom iznurenom društvu. Nešto od toga smo saznali, ali očigledno da u tome nije stvar. Klasični razlozi za skrivanje i kontrolu medija ne odgovaraju sasvim dobro ovome što vidimo. Ovu vlast karakteriše izvesna specifičnost koja je čini posebno ranjivom na svaku kritiku. Ako kreneš da izigravaš sveca i moralno savršenstvo, a to s realnošću blage veze nema, naravno da si ugrožen, jer i najmanja neopreznost te izdaje i razotkriva u pravom svetlu. Vučić je sa svojom pretenzijom da izigrava moralnog sveca samog sebe doveo na oštricu brijača, sam je sebe destabilizovao igranjem dve sasvim suprotne uloge.

Ova specifičnost njegove vlasti odavno je zapažena, ali nikad tako dramatično kao kad se pojavila vest o plagijatu ministra policije. Reakcija vlasti je bila preterano žestoka, o čemu svedoči rušenje sajta Peščanik, na kome je tekst o plagijatu objavljen. To je vodilo ka kontrareakciji (internet) javnosti, koja je takođe bila žestoka, jer je jedva dočekala da ne mora samo humorom da se izvlači iz paukove mreže laži o moralnom savršenstvu. Vlast je mogla umerenije reagovati tako što bi javnost saplela uobičajenom i efektnom metodom – čekanjem na rezultate nedokučivih istraga. Koje se nikada ne završavaju i po pravilu zaboravljaju. Dok bi „stigli rezultati istrage“, ko živ ko mrtav. Kako vidimo, nema rezultata istrage ko ruši sajt Peščanika.

Ovog puta nisu uspeli da se izvuku zato što su vučićevci uhvaćeni sa rukama u pekmezu. A toliko puta su se izvukli, blokiranjem javnosti raznim komplikovanim spinovima koje običan čovek ne može da odgoneta. Ponekad ceo Beograd zna šta se dogodilo, kao na primer šta se dogodilo na splavu „Rivera“, ali je mnogima to dovoljno i neće da troše vreme i dešifruju roman koji je Politika objavila o tom događaju. To je ona priča o policijskom ucenjivanju Vučića da bi dao ostavku. Ja sam se malo pomučila i shvatila da je Vučić poništio činjenicu da se njegov sin u sred noći makljao sa policijom i izdajničkim golmanom Stojkovićem. Optužena je policija da je beleška o makljaži njegovog sina ucenjivačka podmetačina da bi se iznudila Vučićeva ostavka. Zato odmah i hitno treba preduzeti ekspresno čišćenje policije kojom navodno vladaju „Šarićevi ljudi“ i nebulozni general Papaja. Naravno da nije bilo potrebno praviti tolike zakulisne operacije zbog nestašnog dečka. Ali jeste potrebno, ako se podsetimo da je u pitanju uzvišeni moralni lik premijera Vučića. On odmah potpisuje ostavku ako je njegov sin bio malo nestašan… i nije baš na tatu uzoran.

Usred tih nadčovečanskih napora da se očuvaju Vučićevi moralni lik i delo, odjednom se pojavio plagijat ministra policije, kao da je neko bombu bacio. Pre toga je već bila bačena OEBS-ova bombica o cenzuri. Neočekivano i bez ikakvog predznaka da će se to dogoditi, balon o savršenstvu je probušen: provaljena je crno-na-belo manipulacija o „protestantskoj vlasti“ Aleksandra Vučića koja je zbog toga toliko i na svakom koraku ugrožena. Pokazalo se da je manipulacija o ugroženosti i svetaštvu glavni mehanizam ućutkivanja javnosti i alatka cenzure. Sada je car go, zahvaljujući onim našim momcima sa engleskog univerziteta. Ko sad više da sluša ono zapevanje kako su Vučić u vučićevci vredni, marljivi, rade 22 sata dnevno, samo Srbiju vole, samo nju spasaju od zlih prethodnika, posvećeni su reformama, neće nikada krasti, pošteni su… A nisu!

Hvatanje falš doktorata je imalo neočekivano pozitivno dejstvo. Probijen je strah, javnost diže glavu, a mediji se osokolili čak dotle da je list Danas preneo članak „Fajront“ sa Peščanika. Dogodile su se i demonstracije na kojima je traženo ukidanje cenzure i da ministar-plagijator podnese ostavku.

Zaboraviše da traže da se pod hitno oslobodi Peščanik. Od toga se ne može odustati, mnogo je važan.

Peščanik.net, 07.06.2014.

PLAGIJATI