Sat 1 – Makedonska granica
Postoje dva ulaza u Evropu: glavni i sporedni. Proverio sam oba.
– Putin! Putin! – uzvikuju mi na glavnom.
To se srpski graničar raduje mom crvenom pasošu. A preda mnom autoput – apsolutno prazan.
Sporedni ulaz je staza udaljena tri kilometra istočno od glavnog. Po stazi – a s njima i ja – polako ide duga kolona ljudi. Svi smo veoma različiti. Sirijci svetli kao ja, Kurdi tamni i brkati, Hazarejci, Asirci, avganistanski Tadžici, pa nekakvi sasvim kosooki momci i još neki čudni ljudi, zagonetno sive kože. Posledica dugog pešačenja kroz zemlje u kojima je mnogo prašine.
U susret nam trče neka deca.
– Frend! – viču ona – Taksi-taksi, handred evro!
Ima ih na desetine. Na polju koje staza preseca, stoje prastare šklopocije obeležene crno-žutim kvadratićima. Ali znamo da selo nije daleko i zato nastavljamo peške. Za mnom ide stari Hazarejac, a s njim žena i ćerka. U Iranu su pucali na njih, u Turskoj im oduzeli hranu, u Grčkoj pse na njih pujdali, u Makedoniji prebili policajci. I tako oni hodaju već mesecima.
Sve to sam kasnije doznao. A sada vidim kako se čovek spotiče, pada i ostaje da leži na zemlji.
Sat 2 – Selo i Antigona
Pred nama je selo Miratovac. Sunce zalazi za minarete. A s vrha, iz limenog levka napuklim glasom peva bogzna kada snimljeni mujezin. Formalno – ovo je Srbija. Ali u prljavim kućicama pod ljupkom crvenom ćeramidom žive Albanci. Vidim starca s kečetom na glavi kako zaliva kukuruz. Sa polja čobani doteruju stoku. Ljudi i krave zajedno izlaze na seoski trg.
Na trgu stoje i drugi ljudi – sasvim drugačiji, obučeni u čiste majice. Očigledno volonteri. Daju nam kese sa hlebom, sokovima, jabukama. Niko od njih ne govori „naš jezik“, ni arapski, ni farsi, ni urdu, ni dari. Ni moj – ruski. Ali zato su svi nasmejani. Posebno jedna devojka. Na grudima joj je latinicom napisano – Antigona. I još nekakve arapske kvačice.
Kurdi je prvi opkoljavaju. „Garaž!“ – uzvikuju oni – „Garaž!“ Na njihovom jeziku to znači „grad“. Da su Arapi, vikali bi „al-medina“.
Volonteri se ljubazno smeškaju. Do Preševa je sedam kilometara. A u Preševu je izbeglički kamp, davno željeni normalan obrok i tu se izdaju papiri. Do grada vozi besplatan autobus. Ukrcavamo se.
Sat 5 – Izbeglički kamp u Preševu
Ovde se nekada radilo. Ljudi su gajili duvan, donosili ga ovde na otkup i skladištili. A onda se desio građanski rat, skoro kao ovaj što danas bukti u Siriji. Skladište je od kraja prošlog veka napušteno i sada je to izbeglički kamp. U prizemlju zapisuju ko si i odakle si. Tu izdaju ćagu – pravo na to da za 72 sata uzduž presečeš zemlju. Kao oproštaj grehova! Svima, čak i onima koji su prolazeći onom stazom stigli do Preševa. Ali, čim istekne rok – ti si ilegalac.
Na prvom spratu su kreveti. Do njih još treba stići. Istovaruju nas. Policajci pod medicinskim maskama. Jednom je zafalila, pa je preko usta vezao šal. Tende, detektori metala, brojevi od 1 do 1000, bonovi za obrok, lekarski pregled, papiri, pa tek tada – san. Treba to iščekati.
Zato se mi, jedna omanja grupa, tiho izvlačimo iz reda. Odlazimo u „Arnold“, jedini hotel u radijusu od sto kilometara, u sobe koje gledaju na glavnu ulicu grada. U njima najbogatije izbeglice noćuju za 20 evra. Ventilator ne radi, vode nema, ali tu su kreveti. I ne svlaćeći sa sebe svoju prašnjavu odeću, stropoštavamo se u njih i padamo u san.
Sat 13 – Albanski volonteri
– Prvi su se pojavili u junu – priča Valon Arifi, šef Kancelarije za mlade u Preševu. – Stajali su eno onde, pred policijskom stanicom i čekali papire. A mi – Antigona, Behar i ostali – svi mi stanujemo tu, blizu. Primili smo ih kod nas da prenoće. Nahranili. I tako je sve počelo. Tri nedelje su tako prošle i vlast je najzad odlučila da osnuje kamp. Tako smo i zvanično postali volonteri. Nas je tridesetoro. A tu je i pet besplatnih autobusa. Radimo svaki dan, od jutra do ponoći. Inače, ja sam dizajner.
Pokušavam da razumem zašto mi njegova reč tako čudno zvuči. Ah, da! Mi razgovaramo na engleskom.
Antigona smešta ljude u autobus. Behar se bavi decom i usput flertuje s mladom Arapkinjom u fensi hidžabu. Englez Harold deli vodu i jabuke. On na Kosovu gradi vodovod. Uzeo je par slobodnih dana i došao ovamo da pomogne.
Pod točkovima autobusa glasno pucaju prazne plastične flaše. Kurdkinja pada ničice u prašinu, pokriva glavu rukama i na sav glas vrišti. Njena ćerka Mariam objašnjava: boji se glasnih zvukova. Liče joj na pucnjavu. Ona pomalo zna engleski i grupa izbeglica iz Alepa je nju izabrala da im bude prevodilac. Išla je u peti razred kada su joj srušili školu.
Sat 15 – Prosto Albanci
– Šta radite?
– Ništa.
– Gde ste zaposleni?
– Nigde.
– Kako se provodite?
– Evo – sedimo.
– Kako je moguće da svi vozite nemačke automobile?
– „Vestern Junion“!
U najlepšem kafiću u gradu, gde se konjak „Skenderbeg“ pije uz kiselu vodu, upoznao sam intelektualce Preševa.
Nderim – nezaposleni ekonomista, školovan za bankarske poslove.
– Vidiš li ti ovde neku banku?… No zato je moj brat našao ženu u Nemačkoj. U Ahenu. On radi u pivari. Sve nas hrani i odeva. I tako živi celo Preševo. Mi nemamo ništa protiv izbeglica. Oni traže isto što i mi – bolji život. S tim što kod nas zasada ne ratuju.
Dali – nezaposleni montažer, ranije je gajio duvan.
– Moj je bio odličan – pet evra za kilogram. Turski je loš – prodaju ga za dva. A onda su odjednom sve privatizovali i počeli da kupuju samo turski. Otišao sam da radim na televiziji. To je tu, u bivšem domu kulture gde je i volonterski ofis. Čak nam je i američki ambasador dolazio u posetu. Obezbeđenje me je svo vreme držalo na nišanu! Ali evo, već ide osmi mesec kako nam ništa ne plaćaju. Pomislio sam, možda ne bi bilo loše čistiti za izbeglicama, hraniti ih. Za 350 evra mesečno. Za početak – odlično!
– Zašto ne idete u Beograd? Tamo ima posla.
– Da, u Beogradu je odlično. Srbima. Ali ne Albancima. Ne Albancima.
Sat 17 – Kako napuniti autobus
Ranije nikada nije bilo nikakvog prevoza do Beograda. A sada je plato ispred izbegličkog kampa prepun autobusa. Karta – 60 evra za ilegalce i 25 za one koji imaju papire. Čista zarada od jedne ture – 1000 evra. Taksisti za istu cenu po čoveku voze direktno do mađarske granice.
Izabrao sam Pavlov autobus. On zna samo srpski i albanski.
– Izvolite. Ko je s papirima, ovamo? – s vrata autobusa se iz sveg glasa dere Pavle.
On iz principa ne vozi ilegalce. Ceo se plato prosto crni od ljudi, al’ niko ni da mrdne. Niko ga ne razume. Autobus je dopola pun, a on nema nameru da krene dok se ne napuni.
Pomislih, hajd’ da pripomognem čoveku. Ja malo natucam ivrit, a on liči na arapski taman koliko srpski liči na ruski.
– Al medina Belgrad hameš esre euro im al harta! – prizivam ja mušterije na mom divljem suržiku.
Tako se valjda i rađaju novi jezici. A tako sam i ja uštedeo na autobuskoj karti: postao sam prevodilac.
Sat 20 – Položiti ispit i ostati živ
Autobus je pun. Put krivuda. Do Beograda ima 300 kilometara. Imamo vremena da porazgovaramo.
Rami iz Sirije, 22 godine:
– Ja sam student elektrotehnike. Usred mog ispita, na našu učionicu se sručila raketa. Troje studenata je poginulo.
Džavad iz Avganistana, 21 godinu:
– I ja isto. Došli su zli ljudi i ubili našeg profesora.
Farid iz Sirije, 51 godina:
– Ja sam apotekar. Moje apoteke više nema. Bum! – i gotovo.
Muhamed iz Iraka, 34 godine:
– Mene su tamo mučili. Danima su me mučili.
Žena iz Pakistana:
– Kod nas je mnogo loše…
„Tojleta! Tojleta!“ – po koridoru između sedišta cupka neki bezimeni momak. Čini mi se da je iz Bangladeša.
Vozač me gurka laktom po rebrima – srpski mi je već kao maternji:
– Kaži mu da ovde nema toaleta. Ni radio ne radi. Nego, možeš li da zaviriš u taj tvoj telefon i vidiš kako smo prošli protiv Finaca?
Srbi mnogo vole košarku. Autobus brekće i sav se trese. Izgleda da se na zadnjem sedištu neko porađa.
Sat 22 – Karta za 15 hiljada evra
Skup je put do Evrope, a izbeglica sve plaća trostruko. Da bi stigao dovde, Avganistancu treba 10 hiljada evra. Sirijcu u proseku 5. Mustafa, programer iz Sirije, potrošio je već 15. Engleski mu je savršen, ima doktorat, dvoje dece, ženu pred porođajem, ožiljak na čelu i fali mu par prstiju na ruci. Zbog žene rezerviše sobu u najboljem hotelu u Beogradu. Da bi stigao dovde, on je prodao svoju kuću u Latakiji.
– Slušaj druže – obraća mi se Mustafa – s nama u autobusu je jedna porodica iz Iraka. Vidiš li onog starca tamo? Oni nemaju ništa. A dug je još put pred njima. Sin mu živi u Holandiji. Pomozi nam da im nešto sakupimo. Od svakog po pet evra. Evo, ja dajem pedeset.
Svi daju ponešto. Čak i vozač, malo stenjući, iz džepa vadi svoje dinare. A starac u burnusu, sedi zgureno nad hrpicom zgužvanih novčanica u svom naručju – i plače.
Sat 27 – Veče u Beogradu
Beograd su bombardovali 212 puta. NATO je izgleda mnogo precizniji od ISIS-a. U gradu ima malo ruševina. On mestimično liči na Milano (al’ je lepši), na Budimpeštu (al’ je ružniji), arhitektura u stilu malo ampir, malo art nuvo, a ima i moćnu tvrđavu u koju su uglavljeni košarkaški tereni. Srbi su zaista košarkaški zaluđenici! Na klupama se ljube. Na ulicama pevaju. U kafanama – в сербских кабаках – gde služe točeno pivo i najbolju kafu na svetu, sede starci i pričaju o životu. Kao, prolazan je i u isto vreme beskrajan.
Beograd je odličan grad. Periferija – a Evropa. A mi mu dođemo kao varvari. Istovaruju nas kod železničke stanice. Mustafa i ja se ovde opraštamo. Ugovaram taksi na srpskom i tako mu štedim 20 evra. Naši se putevi razilaze. Nije sladak život to što on traži. On prosto beži od rata i zato mu je sladak život u Nemačkoj zagarantovan. Odlazi u zasluženi raj. A ja? Ni blizu. On odlazi u luksuzni hotel – ja u hostel blizu železničke stanice. On ima ajfon, a ja sebi to ne mogu da dozvolim. Još malo pa ću početi da mu zavidim. Ali tada mi pred očima promakoše njegovi ožiljci. Mustafa me grli, njegova žena mi se (koliko joj to stomak dozvoljava) klanja. Dogovorili smo se: čim se vratim, zafrendovaćemo se na fejsbuku.
Sat 37 – Smrdljivi gadovi
Oni bogatiji – u hotelima i hostelima. Oni siromašniji – u šatorima i na travi. Izbeglice su i u „Bristolu“, i u parku ispred autobuske stanice. Izbeglice su i preko puta, na omanjem skveru ispred nečeg sa pet zvezdica. Bogato odevena gospođa – mršteći se:
– Opet ovi smrdljivi gadovi!
Bingo! Najzad čisto ruska reč i misao.
Ne oseća se nikakav smrad. Trava jeste ugažena, ali je skver relativno čist. Samo kese i plastične flaše. Deca se igraju. Mačuju se prutićima. Neki Srbin iz obližnjeg kioska trči za Arapinom. Juri ga da mu vrati kusur. Kurdi su kupili sanduk koka-kole i kesu hleba. Na klupi međusobno dele zalihe za predstojeći put. Između šatora šetaju i ovdašnji. Jedan dedica, sasvim slovenske spoljašnosti, mirno spava na obližnjoj klupi. Ljudi igraju šah. Zagrljeni parovi polako šetaju. Srbi su jedan opušten narod.
– Izbeglice? Da, teško je s njima, ali znajte da od mene ništa nećete čuti. Čim ste iz Rusije znači da će sve što kažem biti pretvoreno u laž – odgovara mi žena s dogom.
– Izbeglice k’o izbeglice. Šta im fali. I ja sam bio izbeglica kada su nas odande oterali Hrvati – odgovara mi čovek u trenerci ukrašenoj štrasom.
– To ti je život – odgovara mi stari iskusni šahista.
– Ima ih na hiljade! – odgovara mi prodavac girosa trljajući kažiprst o palac – Žive pare!
Sat 38 – Prokleti narkomani
U susret mi idu neki sumnjivi momci. Crnpurasti, ali ne preterano. Verovatno Pakistanci. U rukama su im najlon kese. Davno poznat miris. Izgleda čuveni srpski lepak „Moment“, poprilično otrovan i odlično diže. Momci se teturaju i gromko smeju. Pravi varvari. Jedan od njih sočno udiše i glasno izdiše:
– Uh, ebene ti mater u pičku!
Dobro je, domaći su. Nisu uvozni.
I ponovo miris, ali drugačiji. Iz šatora se iskobeljava apsolutno crn i srećan čovek. On je iz Kameruna i samo đavo zna kako je dovde stigao. Zove se Čuču, zna samo nekakav nakaradni francuski ali je ipak uspeo da negde nabavi marihuanu. Ispušta mlaz dima u nebo, govori mi „bonžur“ i uvlači se nazad u svoj šator.
I ponovo sumnjiv par, ovoga puta nema greške: sigurno su izbeglice. Dve devojke se o nečemu došaptavaju, zaviruju u svoje telefone, kradomice se zavlače u neki sokak. Krivudam za njima iz ulice u ulicu, s brega na breg, skrećem pored neke ruševine i vidim – trg, a na trgu stoji kiosk za prodaju sladoleda. Devojke prebrojavaju sitninu, kupuju jedan od jagoda i dele ga na dvoje.
Sat 39 – Prevodioci i patnje izbeglica
Bolničarka se zove Sofija i preziva Manijak. Ali govore, dobronamerna je. Mladi Kurd se žali na koleno. A ostali Kurdi se zabavljaju: okupili se oko nje, zadigli svoje nogavice, pipkaju jedan drugom kolena i smeju se.
U parku zajedno rade tri prevodioca. Ana – Srpkinja koja zna farsi. Jusra – Arapkinja iz Maroka, studira na Beogradskom univerzitetu. Ona je u drugom stanju i njeno će dete već biti pravo srpče. Doduše malkice crnpurasto, ali čini mi se da mu to ništa neće smetati.
– U Beogradu žive razni – priča mi Jusra. – Često biva da takve kao ja, baš mnogo i ne vole.
Treća je lepotica Saman, takođe udata za Srbina. Ona nije prevodilac. Njoj je urdu prosto maternji jezik i zato ona radi sa pakistanskim i avganistanskim izbeglicama.
– Vidiš onog dečaka? On je Avganistanac. On je američkom vojniku pokazao put. Ovako, prosto mahnuo rukom i zbog toga su Talibani hteli da ga ubiju. Celu porodicu su zlostavljali. A oni momci tamo, to su Hazarejci. Kod njih po selima i gradovima lutaju ljudi koji svima proveravaju lične karte. I ako si slučajno stanovnik nekog hazarejskog grada, odmah te na licu mesta streljaju. A ona žena je iz Kvete. Pokazala mi je svoje ožiljke. Nju su takođe mučili. Ona ne zna zašto.
– Od čega ti ljudi boluju? Ima li mnogo ranjenih?
– Od običnih bolesti. Nazeb, prelomi, proliv. Ranjenih nema. Oni ne stižu živi do Evrope.
Bolničarka Sofija muku muči s nekom ženom. Njen jezik niko ne razume i niko ne zna odakle je stigla. A ta jadna žena ne zna ni kako se koristi termometar.
Sat 59 – Subotičko pozorište
Dalje je već lakše. Od Beograda na sever do Subotice, a odande još samo 30 kilometara do mađarske granice. Do nje se lako može stići autobusom, a može se uzeti i taksi. Da su Mađari zatvorili granicu saznajem tek u vozu. Svi putnici psujući samo o tome i govore. Tamo vole izbeglice tek kad im vide leđa.
U Subotici nema volontera. Samo jedna mala ženica koja, začudo, ima odlično postavljen glas. Saznajem da je glumica u dečjem pozorištu.
– Ma ebene im mater! Prokleti globalisti! – obraća mi se ona. – Ili ćemo razgovarati na ruskom, ili nikako.
– Kako im vi pomažete?
– Učim ih koliko šta zapravo košta. Objašnjavam im da postoji autobus koji, istina, ide na svakih pet sati, ali zato košta samo pet evra. Čitam im vesti sa interneta. Zašto? Zato što se sećam rata. Sećam se kako je NATO bombardovao naše pijace i bolnice. Najviše mrzim kad lažu ljude. A izbeglice svi lažu. Svi samo gledaju kako da na njima zarade.
– Ali u Preševu nije tako. Tamo su Albanci izgradili izvrstan izbeglički kamp.
– Da, u Preševu je dobro. Albancima. Ali ne Srbima. Ne Srbima.
Sat 60 – Mađarska granica
Moj taksista je zadrti rusofil.
– Mrzim Obamu. Ne mogu da ga smislim. Za tebe brate, do granice – 30 evra. A Rusiju volim – 45 evra, pa smo kvit. Putin!-Putin! Stigli smo – 50 evra.
I ostavlja me na praznoj livadi gde taksisti sve izbeglice ostavljaju.
Jedan je put na severo-istok, železničkom prugom. Trasa zarasla u koprivu. Vidim, stotine ljudi se njome vraća. Dva kilometra odavde stoje vojnici i oklopna kola. Tuda se ne može proći. Na sve strane đubre i mađarski leci: kao, mi jesmo gostoprimljiv narod, ali ilegalne migrante trpamo u zatvor.
Drugi put je asfaltiran i udara pravo u granični prelaz. Tuda nikoga ne propuštaju. Tu takođe stoje vojnici. I izbeglice. Mladi Arapin je sebi negde pribavio ručna kolica, dogurao ih do rampe i sedi u njima demonstrativno mašući nogama. Većina ih je sa porodicama. Oni mlađi, neopterećeni odgovornošću za najbliže, otišli su da traže zaobilazne puteve. Tu je još i nekoliko novinara i krepak starčić za volanom minibusa.
– Ovde sam zbog ćerke, zbog istorijski važnih fotografija koje hoću za nju da napravim. Ova će mađarska sramota biti zauvek zapamćena. Biće zabeležena u svim budućim udžbenicima istorije. Ja sam takođe Mađar – ovdašnji. Sve ovo je nekada bila Mađarska. Do rata – još onog pretprošlog. Stid me je zbog sveg ovog što se ovde događa. Stidim se što sam Mađar.
Odlazi da fotografiše svoju ćerku ispred preteći naježenog zida od bodljikave žice.
– Izbeglice… Pa cela Srbija bi rado negde da pobegne. Ovde uopšte nema posla ni za koga. Jugoslovenska privreda je potpuno razrušena. Mi naše jabuke danas gajimo samo za vas, za vašu rusku prodavnicu „Magneto“ – tako se nekako valjda zove. I još molimo Italijane da kod nas prave svoje automobile. Molimo ih da naše ljude pretvore u robove koji će za 200 evra mesečno danima stajati za konvejerom i zašrafljivati šrafove za njih. Ja na sreću imam svoj biznis. Sečem trsku i od nje pravim krovove. Lak pos’o – odlična zarada. Novu godinu sam dočekao u Brazilu. I znaš šta ću ti reći? Čini mi se da je u Brazilu sada mnogo dobro.
Sat 63 – Crna Tanja
U bilijar sali, levo od subotičke železničke stanice, izbeglice pune svoje mobilne telefone. Dva Sirijca i dva Pakistanca, premeštaju se oko zelenog stola i guraju štapovima loptice kao da se ništa ne dešava. Odgovori već uobičajeni: drugi mesec kako putujem, dosad potrošio 5 hiljada evra, hoću da radim, imam druga u Holandiji, rođaka u Nemačkoj… I odjednom, ljutito stežući svoj štap, Pakistanac izlazi pred mene i viče:
– A ti! Ko si ti? Evropejac? Ti bi kao nas da razumeš? Ako je tako, dođi kod mene u Kašmir. Tamo su mi Indijski vojnici pobili celu porodicu. Dođi! Iskusi to na svojoj koži!
Smiruju ga. Da popravi utisak, Sirijac govori to što bez izuzetka uvek treba govoriti.
– Mi samo hoćemo da stignemo u Nemačku i da tamo vredno i pošteno radimo…
Naravno, to je prazna priča. Jasno je da je bitnije to što svi oni beže „iz“ – a ne „u“.
Povlačim se postiđen i sedam za šank. A tu, čudo! Poklon sudbine.
– A vi…
– Tanja – šankerka.
– Ali vi ste…
– Iz Afrike, sami vidite. Iz Južnoafričke Republike. Moj otac je Srbin. Radio je u Africi kao inženjer. I eto me sad ovde. U Subotici ima 27 nacionalnosti. Ovde sam se odlično snašla. A vi?
– Ženja – pisac. Dolazim iz Rusije. Ovde sam sa izbeglicama. Tri dana i 500 kilometara. Moj eksperiment se ovde završava, a njihov život se nastavlja. Može jedna kafa?
– I šta će vam sve to?
– Pokušavam da ih razumem. Da zajedno s njima prođem njihov put. Makar delimično. Zatim – reportaža. O njima, o vama, o svima nama. A na kraju aluzija na to da među nama i nema neke razlike. Da smo zapravo svi mi jedni kod drugih u gostima… I tako dalje. Tako… Nešto kao nagoveštaj ideje o nekakavom opštem humanizmu.
– Bolje bez aluzija. Bolje je govoriti direktno. Jer ljudi su glupi. Već mnogo godina živim u Evropi i odlično se sećam poslednjeg rata. Tada su svi bili dozlaboga glupi. A evo i kafe.
Sat 68 – Ja izbeglica
Stigoh do kraja puta, prilično prljav i temeljno zarastao. Na beogradskoj železničkoj stanici, na mestu gde kao i kada sam odavde odlazio još uvek hiljade ljudi spava na zemlji i pod šatorima, pred mene istrča neki dečačić i na srpskom mi ozbiljnim glasom reče:
– Idi kući.
Njegov dopinos rešavanju izbegličke krize bio je nagrađen maminom blagom ćuškom. Počešao sam se po bradi i pomislio: tog bi malca valjalo poslušati. Krenuo sam napipavajući u džepu svoju poklon ulaznicu, crveni pasoš zemlje u kojoj zasad ne ratuju. Ali po navici sam i dalje nastavio da brojim sate dokle ta sreća može trajati.
Evgenij Babuškin, Snob.ru, 16.09.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 25.09.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI