Završen je još jedan istorijski sastanak u Briselu posvećen rešavanju izbegličke krize. Sastanak je – pored izvesnih bizarnosti kao što su najava raspada EU od strane slovenačkog premijera i Orbanovo likovanje zbog toga – obeležilo usvajanje plana od 17 tačaka koji je skuvan u briselskoj kuhinji i serviran hladan liderima državica na tzv. balkanskoj ruti. Naime, pored niza mera usmerenih na unapređenje koordinacije, razmene informacija, kontrole granica itd, postignut je načelni dogovor da Grčka uveća kapacitete za prihvat tražilaca azila za 50.000 mesta, dok se od država Zapadnog Balkana očekuje da obezbede još 50.000 prihvatnih mesta.
Iako se ovde ne radi o dodeljivanju izbegličkog statusa već o privremenom zbrinjavanju, postavlja se pitanje kako će ove mrzovoljne državice opsednute svojim unutrašnjim problemima i međusobnim razmiricama uspeti da se dogovore o raspodeli, a zatim uspeti da zaista izgrade kapacitete za smeštaj, makar i privremeni, 50.000 ljudi? Takođe, nije jasno od kojih balkanskih zemalja se očekuje da uvećaju smeštajne kapacitete. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker je doduše pomenuo samo Srbiju i Makedoniju.
Da li se u balkanske zemlje računaju i Hrvatska i Slovenija? Da li se i Albanija, čiji premijer je takođe bio prisutan, obavezala da preuzme jedan deo tereta? Takođe, Kosovo je, iako ne neposredno pogođeno, geografski u centru zbivanja. Imajući u vidu da je hrvatski premijer kategorički odbio da razmotri bilo kakve nove zahteve, sva je prilika da Brisel računa na spremnost Srbije da prihvati značajan broj izbeglica u zamenu za političke ustupke i novčanu pomoć. S druge strane, takva spremnost nije prepoznata kod Makedonije, čiji zvaničnici su otvoreno izjavili da mogu da smeste najviše 2.000 ljudi.
Predsednik vlade Srbije je ponovio da ne planira da gradi bilo kakve zidove, dodao da odbija da „kuka i cvili“ i priznao da mu ipak nije jasno šta se tačno od njega tj. Srbije očekuje. Imajući u vidu navedeno i činjenicu da je Srbija najveća među patuljastim državama Zapadnog Balkana, razumno je pretpostaviti da se radi o izgradnji kapaciteta za smeštaj između 15 i 30 hiljada ljudi. Podsetimo da trenutni kapaciteti svih centara za azil u Srbiji, uključujući raznorazne dotrajale iznajmljene objekte, ne prelaze nekoliko stotina mesta.
Ako ovome dodamo improvizovane centre podignute tokom prošlog leta, koji teško mogu biti od koristi u zimskom periodu, dolazimo do zaključka da Srbija trenutno, u najboljem slučaju, raspolaže kapacitetima za kakav-takav smeštaj oko 1.000 tražilaca azila. Vlada će imati težak posao da u kratkom roku uveća kapacitete između 15 i 30 puta, i još teži da to opravda pred svojim glasačima. Predsednik vlade će morati da se potrudi i ponudi više od standardnih izjava poput: nas niko ne sme da ponižava, neću da cvilim, radim 20 sati dnevno. S druge strane, moguće je i da još nekoj političkoj stranci, pored opskurne SNP, padne na pamet da pokuša da uveća svoj uticaj kroz zagovaranje zatvaranja granica i izgradnje zidova.
Bilo kako bilo, neophodno je što pre u saradnji sa UNHCR-om pristupiti potrazi za odgovarajućim čvrstim objektima pogodnim za smeštanje velikog broja ljudi, i njihovoj ubrzanoj adaptaciji. Treba voditi računa o grejanju, higijeni, toplim obrocima, pružanju medicinske pomoći, odvojenom smeštaju maloletnika, majki sa decom. Tu će iskustvo i stručnost misije UNHCR u Srbiji biti od velike pomoći. S druge strane, nikako se ne treba ugledati na raniju “dobru praksu“ Komesarijata za izbeglice, koji je manjak kapaciteta premostio smeštanjem tražilaca azila u privatni nedovršeni objekat, “Stojkovića kuću” u selu Vračevići. Ovaj potez nije naišao na razumevanje pojedinih meštana, koji su svoj protest iskazali koristeći se pravom na mirno okupljanje i pisanje peticija, ali i bacanjem kamenica.
Poslednji obrt se desio u ponedeljak uveče, kada je predsednik vlade na putu ka Moskvi, u Dnevniku RTS-a prozborio iz trbuha i rekao da nema novih obaveza i da je na sastanku u Briselu zapravo dogovoreno da srpske vlasti samo nastave da postupaju kao do sada – da sprovode tražioce azila do granica susednih država. Nejasno je kako je moguće prihvatiti plan koji eksplictno predviđa uvećanje kapaciteta prihvatilišta za tražioce azila u zemljama Zapadnog Balkana za 50.000 mesta, a dan kasnije izjaviti da nema novih obaveza? Za to postoje dva objašnjenja. Ili je trbuhozborac izgubio kontrolu nad svojom lutkom ili se, opijen ruskim vazdušnim prostorom, prepustio osećanjima.
Peščanik.net, 27.10.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI
