Američka TV mreža CNN prenela je 20. januara blog slavnog lingviste i intelektualca Noama Čomskog, u kojem on teroristički napad na redakciju satiričnog nedeljnika „Šarli Ebdo“ nesrećno poredi sa NATO bombardovanjem Televizije Srbije aprila 1999. Čomskom očigledno nisu poznate ključne činjenice o tom bombardovanju, počev od toga da u RTS-u nije poginuo nijedan novinar – svi su bili tehničko osoblje. Miloševićeva vrhuška, uključujući njegove generale, danima unapred je bila upoznata sa predstojećim napadom i žrtvovala je ove ljude sa grotesknom idejom da se pred svetom prikaže kao žrtva terorističkog napada („Ja sam RTS“) – dok je istovremeno sprovodila pravi teror na Kosovu.
Čomski tvrdi da oružani napad na bilo koju novinsku redakciju nije opravdan ni pod kakvim okolnostima, čak ni kada je ona propagandni oslonac zločinačkog režima. Namerno gađanje civilnih ciljeva je zabranjeno, a Televizija Srbije je bila civilni cilj. Nemojte posezati za terorom, ako ne želite da i sami postanete njegova žrtva, poručuje Čomski vladama zapadnog sveta.
Njegovu jednostavnu poruku domaći propagandisti, poput Ljiljane Smajlović, Slobodana Reljića, Nebojše Krstića i mnogih drugih, pokušavaju da iskoriste kao dokaz da su žrtve u Parizu i Beogradu tobože iste, jer su u oba slučaja u pitanju novinari, to jest borci za istinu a protiv „jednoumlja“. I jedne i druge ubili su „teroristi“, a to onda znači da su Miloševićeva vlada, njegovi generali i akademici nevini kao jaganjci božji, ne samo za taj nego i za sve druge zločine („koji uostalom nisu ni dokazani“).
Miloševićevski propagandisti i nacionalni radnici to tvrde već 16 godina, od kada su naši najmiliji hladnokrvno žrtvovani u ime sulude ideje da se zločinci predstave kao žrtve.
Sve dok se ne bude suočila sa vlastitim zločinima, uključujući i žrtvovanje šesnaestoro radnika RTS-a, Srbija će živeti pod staklenim zvonom, a zločinci će biti zaštićeni. Novinari neće pisati o šesnaestoro ubijenih ljudi, o generalštabu i ministarstvu odbrane koji odbijaju da izruče konkretno označena dokumenta da su tehničari RTS-a ostavljeni da poginu, niti o tužilaštvu koje odbija da razmotri podnete dokaze o smišljenom ubistvu tih ljudi, nego će, bez ikakvog stida, učestvovati u plaćenim kampanjama, praveći od naših mrtvih alibi za zločince koji su ih žrtvovali.
Tiražne novine davaće ogroman publicitet neposrednom ubici naših najmilijih, koji danas na sav glas viče da je nevin, da je on žrtva („kažu Čomski i Handke“) i zahteva „svoja prava“.
Budući da je raspisan novi konkurs za direktora RTS-a, mi se uopšte ne bismo začudili kad bi se ubica kandidovao i bio ponovo izabran, ni kad bi mu država isplatila milionsku odštetu za pretrpljene duševne boli, kao što je to u sličnim slučajevima već činila.
U Srbiji, zemlji pokornih, u kojoj vlada zlo, sve je danas moguće.
U ime porodica žrtava,
Žanka Stojanović,
učiteljica u penziji
Peščanik.net, 23.01.2015.
NAŠ TERORIZAM