Vrlo mi je teško da govorim iz pozicije žrtve o ovoj temi, o krivici NATO za ubistva civila tokom intervencije u Srbiji 1999, iako bi nekome moglo izgledati da je to s moralnog stanovišta najjednostavnije, jer je tu direktna optužba gotovo prirodan stav.

Taj stav olakšala bi činjenica što je NATO u pojedinim slučajevima, samim izborom civilnog cilja, poput Televizije Srbije, nesumnjivo počinio ratni zločin.

Porodice žrtava izbegle su zamku da optužujući zapadnu alijansu postanu deo zvanične propagande o „NATO zločincima“, svesne nužnosti zapadne intervencije u bivšoj Jugoslaviji (jer se Milošević drugačije nije mogao zaustaviti). Štaviše, po mom dubokom uverenju, ta intervencija došla je prekasno, kad su glavni zločini već bili počinjeni, i stoga je na strani NATO ona imala i elemente osvete za izneverena Miloševićeva obećanja. Upravo zato su, verujem, portparoli Alijanse tokom napada neprestano govorili o „odlučnim porukama Miloševiću“, što je očiti eufemizam za demonstraciju sile.

Sem toga, mi smo svesni i da kolateralne žrtve nisu bile u interesu NATO, suočenog sa otporom dela svog javnog mnjenja intervenciji u Srbiji: generalna politika zapadne alijanse nesumnjivo je bila da izbegne civilne žrtve čak i po cenu slabije efikasnosti. Stoga je NATO tokom napada često upotrebljavao otvorene komunikacije, dopuštao curenje informacija o budućim ciljevima i slično.

Mi smo isto tako svesni da su civilne žrtve išle naruku Miloševiću u pokušaju da mobiliše to isto zapadno javno mnjenje protiv intervencije, utoliko pre što je to zapravo bilo njegovo jedino oružje protiv civilizovanog sveta. U jednom trenutku, NATO, suočen sa činjenicom da slike razaranja sa terena nesumnjivo jačaju otpor intervenciji, proglašava Televiziju legitimnim ciljem, ali Milošević odbija da evakuiše ljude i tehniku. Štaviše, saznavši tačno vreme napada, odlučuje da ljude ostavi u zgradi da izginu – uz puno saučesništvo vojne i državne vrhuške – ne bi li stekao važne propagandne poene.

Teče, evo, deseta godina kako porodice žrtava prikupljaju indirektne i direktne dokaze o tom zločinu, dokaze koje tužilaštva ove zemlje odbijaju da uzmu u postupak, otvoreno kršeći zakon. NATO, pak, o zločinu arogantno ćuti, sistematski se oglušujući o pozive porodica žrtava da pomogne njegovo razotkrivanje. Kao što su uostalom, po svedočenju Karle del Ponte, i srpske vlasti odbile da Tužilaštvo Haškog tribunala snabdeju dovoljnim dokazima koji bi omogućili pokretanje istrage protiv NATO u slučaju RTS. To ćutanje, na obe strane, nije plod ignorancije, nego nečiste savesti.

Glavnokomandujući za Evropu u vreme intervencije NATO general Vesli Klark januara 2004. u intervjuu jednoj američkoj radio stanici izjavljuje da je Milošević bio unapred upozoren na napad, posredstvom novinara na terenu. „Lično sam zvao izveštača Si-En-Ena i obavestio ga (o predstojećem napadu na Televiziju)“. Te njegove reči malo kasnije potvrdio je i sam ratni izveštač iz Beograda Alesio Vinči: „Mi smo to znali, a znali su i glavni menadžeri RTS-a, jer smo im mi to rekli“. Nakon tog intervjua, general Klark, međutim, ignoriše pismo u kojem ga porodice žrtava mole da im omogući da njegovu izjavu upotrebe kao sudski dokaz, da bi malo zatim istoj radio stanici dao drugi intervju, sa očitom namerom da zamagli sve ono što mu se otelo u prvom.

Nasuprot faktičkom saučesništvu NATO s miloševićevskim strukturama o pitanju prikrivanja krivaca za ovaj konkretni zločin, interes Srbije jeste da istina izađe na videlo i da krivci budu kažnjeni. U izvesnom dugoročnom smislu, ako ni zbog čega drugog, a ono iz razloga obične humanosti, to bi mogao da bude i interes NATO, utoliko pre što je njegova krivica u žrtvovanju civilnih službenika Televizije znatno manja: on se u slučaju ubistva šesnaestoro tehničara Televizije pojavio takorekuć kao sredstvo u Miloševićevim rukama.

Iako porodice žrtava od NATO do sada nisu dobile ni reč izvinjenja (suvo nam je poručeno da se obratimo Sudu za ljudska prava, koji, je pak, oglasio svoju nenadležnost), mi smatramo da nam ta organizacija duguje pomoć u našoj borbi za istinu: to je najmanje što mogu da učine za žrtve. Ako želimo društvo poštenih i ispravnih ljudi na ovoj kugli zemaljskoj, gde smo svi gosti neko vreme, onda moramo poštovati jedni druge. Rizikujući da zvučimo naivno, mi, porodice žrtava, i dalje očekujemo od NATO da nam pruži dokumente, dokaze i indicije o tome kako su i kada Miloševićeve vojne i državne strukture mogle doći do podataka o izboru cilja i vremenu napada na Televiziju Srbije. Kakva je u tome bila uloga samog NATO, a kakva pojedinih zemalja Alijanse? Mogu li o tome svedočiti diplomate ili druga lica?

Porodicama žrtava potrebni su i podaci o tipu aviona koji su izveli napad, o načinu komunikacije pilota sa bazom, audio-snimci te komunikacije (sve ovo radi upoređenja sa dokazima koje krije Ministarstvo odbrane Srbije) i avionski snimci toka napada. NATO je na svom sajtu tokom intervencije redovno objavljivao snimke pogađanja ciljeva, ali ne i snimak napada na RTS.

Nema sumnje da bi odluka NATO da pomogne porodicama žrtava u potrazi za istinom služila na čast zapadnom vojnom savezu, u skladu s njegovom proklamovanom ulogom čuvara vrednosti civilizovanog sveta.

U samoj Srbiji, tužilaštva i sudovi danas, deset godina nakon smene vlasti, i dalje odbijaju da uzmu u postupak dokaze o krivici Miloševića i njegovih generala za ubistvo šesnaestoro radnika RTS-a.

Nereformisano i nelustrirano Ministarstvo odbrane istovremeno već dve godine ignoriše zahtev porodica da otvori svoj dosije broj 466 iz 2001. u kojem krije materijalni dokaz da je Generalštab bio unapred obavešten o napadu na RTS, ali da su ljudi svejedno ostavljeni da poginu. Vojnobezbednosna agencija skriva izveštaje o praćenju stranih novinara, a Generalštab izveštaje o procenama stupnja ugroženosti objekata od značaja za odbranu zemlje, dok tužilaštva, specijalna i redovna, odbijaju da nalože bezbednosnim strukuturama da im dokumente uruče.

Sva naša traganja za dokazima uvek su se do sada završavala pred vratima Vojske Srbije, tog tamnog tela čija troma gravitacija umrtvljuje kretanje našeg društva ka normalnim građanskim vrednostima. Podsetiću vas da je opšta spoznaja istine o zločinima preduslov i precizno merilo normalizovanja srpskog društva, to jest njegove evropeizacije. Sve ostalo je prazna priča.

Žrtve natovskog bombardovanja Televizije Srbije stoga bi pozdravile ulazak naše zemlje u NATO, i to iz jednog osnovnog razloga: zapadna alijansa verovatno je jedina sila koja bi mogla da uspostavi nekakvu efektivnu kontrolu nad nereformisanim i nelustriranim srpskim vojnim strukturama. Nejako srpsko civilno društvo to zadugo neće biti u stanju samo da učini. A mislim da neću reći ništa novo ako podvučem da bez civilne kontrole nad vojnim, prvenstveno vojnobezbednosnim strukturama, demokratizacija i ozdravljenje Srbije ostaju pusta iluzija.

Ulazak Srbije u NATO nesumnjivo bi zatvorio razdoblje ratova povodom granica i takozvanog srpskog državnog pitanja i gotovo dvovekovno vanredno stanje, pa bi time ukinuo i potrebu za nedavno najavljenim domaćim jedinicama za vanredne situacije. Naša deca više ne bi ginula.

Žanka Stojanović, učiteljica u penziji

Obraćanje na skupu „Hajde da pričamo o NATO“, koji je 29. januara u Beogradu organizovao Centar za evroatlantske studije.

Danas, 31.01.2010.

Peščanik.net, 01.02.2010.

TEMA – KOSOVO

Leave a Reply