Da probam da objasnim kako stoji stvar sa grčkim dugovima.
Gotovo polovina duga, nešto manje od 150 milijardi evra (ukupni javni dug je oko 320 milijardi), je obaveza prema evropskim fondovima; slede obaveze, oko 50 milijardi, prema bilateralnim suverenim kreditorima, koji su uglavnom zemlje članice Evropske unije; ostatak, takođe oko 50 milijardi, su dugovi Evropskoj centralnoj banci (ECB) i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), dok je preostalih oko 50 milijardi dug privatnim investitorima i bankama. Ovde ću pre svega imati u vidu najveći deo duga, onaj prema evropskim fondovima (a isto važi i za dugove država).
Da ne ulazim u detalje, zapazimo samo da su zemlje članice evrogrupe najpre neposredno pa onda preko izvornog stabilizacionog fonda (Evropski fond za finansijsku stabilizaciju, EFSF, osnovan 2010), koji je u međuvremenu promenio ime i namenu (Evropski stabilizacioni fond, ESM, osnovan 2012), pozajmile novac kako bi refinansirale grčka dugovanja, u najvećoj meri prema privatnim poveriocima. Zašto?
Zato što je Grčka izgubila pristup finansijskim tržištima, bar pod uslovima koji bi joj omogućili da izbegne bankrotstvo. Usput je potrebno pomenuti da je 2012. otpisan veliki deo privatnih potraživanja (preko 50 posto; to su te banke za koje se obično kaže da su bile spasene na račun grčkih dužnika), pa su grčki javni dugovi dobili već navedenu strukturu. Dakle, umesto Grčke, zemlje članice evrogrupe su se zadužile, prvobitno neposredno, a potom preko fonda, EFSF, osnovanog za tu namenu (obaveze su razvrstane po zemljama). Poverioci toga fonda ne potražuju novac od Grčke, već od tog fonda, dakle od država članica monetarne unije. Sam fond, pak, potražuje novac od Grčke. Prednost ovakvog aranžmana je u tome što je kamatna stopa niska (obveznice fonda imaju visoku investicionu ocenu), jer je mali rizik da zemlje članice evropske monetarne unije neće vratiti novac. Kako se taj dug jeftino refinansira, Grčka je dobila dug rok otplate, dug period kada joj se otplate odlažu, i veoma nisku kamatnu stopu. Jer je pozajmila, da se tako izrazim, poverenje koje poverioci imaju u zemlje članice evrogrupe. Isto važi, ceteris paribus, za ostale suverene kredite, pozajmice Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda.
Ukoliko bi Grčka tražila dodatne kredite, recimo da bi vratila dugove Međunarodnom monetarnom fondu ili Evropskoj centralnoj banci, ili preostalim privatnim poveriocima i bankama, potrebno je, kao što je upravo i učinila, da se obrati Evropskom stabilizacionom fondu, koji bi se onda dodatno zadužio za njen račun. Ukoliko, međutim, taj novi kredit nije dostupan, Grčka bi bankrotirala, jer ne bi vraćala dugove. To, međutim, ne bi promenilo stanje stvari kada je reč o fondovima, jer bi oni i dalje nastavili da refinansiraju svoje obaveze, jer su to obaveze ostalih zemalja članica Evropske unije i evrogrupe. Kako dugovi najvećim delom dolaze na naplatu tek kroz dosta godina, glavnici bi se pripisivale kamate, a ukupan dug bi se i dalje potraživao od Grčke. Zemlje članice evrogrupe ne bi u čitavom tom periodu, recimo od 10 ili 20 ili 40 godina, imale bilo kakve povećane obaveze. Na kraju tog perioda, sva je prilika da bi se stvarni teret obaveza smanjio, u odnosu na primer na uvećani dohodak zemalja članica monetarne unije.
Što se, opet, Grčke tiče, njeni bi troškovi bili u tome što bi eventualna nova zaduživanja u inostranstvu, izdavanjem grčkih, a ne obveznica fondova, bila skuplja. Usled čega bi povećani budžetski izdaci, ako bi se planirali, morali da budu finansirani iz povećanih poreza. Takođe, privatni sektor bi morao da finansira ulaganja iz domaćih izvora. Tu bi problem bilo stanje u bankama. Njih bi trebalo dodatno, to je upravo već učinjeno, finansijski sanirati, što bi moglo da bude skupo i verovatno ne bi moglo da se sprovede preterano brzo. Drugi grčki troškovi bi proistekli iz smanjenja realnih dohodaka, viših kamatnih stopa i pada proizvodnje. Sve to pre nego se uračunaju troškovi povratka drahme.
Što se tiče evrogrupe, posebno velikih zemalja u njoj, njihovi su potencijalni gubici mali i do njih bi došlo tek kada bi bilo potrebno konačno vratiti grčke dugove, ako se ne bi isplatilo nastaviti sa njihovim refinansiranjem. Taj trošak je potrebno uporediti sa onim koji bi zahtevale mere daljeg finansiranja grčkih finansijskih potreba. Međunarodni monetarni fond (MMF) ceni da bi u sledeće tri godine bilo potrebno na grčki račun dodatno pozajmiti oko 60 milijardi evra. To bi eventualno bilo prihvatljivo, ako bi se znalo da je to poslednje takvo dodatno zaduživanje. Ukoliko ne, onda ceh eventualnog grčkog bankrotstva kroz tri godine raste sa oko 150 na preko 200 milijardi evra, bar po osnovu obaveza prema evropskim fondovima.
To i dalje nisu velike pare za evrogrupu u celini, ali nije lako opravdati dalje povećanje pozajmica ako se ceni da Grčka ne može da vrati postojeće dugove. Novi kredit bi bio opravdan ako bi se njime Grčka osposobila da izvršava svoje dužničke obaveze. U suprotnom, obustavljanjem dodatnog finansiranja grčkih dugova bar se ne povećavaju već postojeći, a i ne preuzima se obaveza da se kreditiraju javni dugovi koji se ne mogu ili ne žele vratiti. Da bi, dakle, Grčkoj bio odobren dodatni zajam iz sredstava Evropskog stabilizacionog mehanizma, potrebno je da postoji razumna mogućnost da će time Grčka postati sposobna da ne traži dodatna povećanja u budućnosti.
Ako se kaže, kao što se i kaže, da je potrebno otpisati dugove, onda je, sa jedne strane, teško opravdati dodatne kredite, a oni su neophodni da bi se namirili poverioci čiji dugovi ne mogu ni da se restrukturiraju niti da se otpišu, a ti poverioci su MMF i Evropska centralna banka (ECB), a sa druge strane, manji je trošak ako se dugovi otpišu na kraju procesa, a ne na njegovom početku. To znači da se evropskim fondovima, a to će reći zemljama članicama evrogrupe, isplati da Grčka bankrotira, a da njene dugove nastave da refinansiraju i da ih otpišu na račun poreskih obveznika posle, recimo, deset ili dvadeset godina, a ne sada. Uz ostalo i zato što se time izbegavaju dodatna zaduživanja, koja bi sada bila potrebna kako bi se izbeglo bankrotstvo Grčke.
To je otprilike stanje stvari. Kako se veoma često navodi najnoviji izveštaj u kojem MMF ceni da su grčki dugovi neodrživi, nije nevažno biti načisto sa tim šta su nalazi tog izveštaja. U osnovi, poruka je da je prethodni program, koji je upravo istekao, trebalo da obezbedi da novi više nisu potrebni, što sada nije izvodivo, te je potreban novi koji bi dodatno olakšao uslove otplate duga (produžio rok na 40 godina i dodatno smanjio kamatnu stopu) i kojim bi se Grčkoj pozajmilo dodatnih 60 milijardi erva kako bi se pokrile nove trogodišnje finansijske potrebe. Razlozi za neispunjenje prethodnog programa su bar jednim delom posledica nerealnih pretpostavki o privrednom rastu i fiskalnim suficitima, dok su dodatne finansijske potrebe posledica pogoršanja ovogodišnjih privrednih kretanja. Naravno, grčke finansijske potrebe će biti još veće kada se konačno bude pregovaralo o budućem programu, ako do toga uopšte dođe.
MMF, u tom izveštaju, u osnovi zapaža nemogućnost i nespremnost grčkih vlasti da vraćaju dugove po postojećim uslovima, a smanjuje i projekciju grčkog privrednog rasta, jer ne predviđa dovoljna poboljšanja u ukupnim uslovima privređivanja u Grčkoj. Drukčije rečeno, dugove je Grčkoj potrebno praktično otpisati (to se ne odnosi na one koje potražuju MMF i ECB), mada bi oni nominalno ostali u knjigama evropskih fondova i drugih suverenih poverioca, ali bi bili produženi ad kalendas graecas, čime bi se stvorila mogućnost da se Grčkoj odobri novi zajam, uz novi trogodišnji program.
U tome je potrebno videti slabljenje grčke pregovaračke snage – potrebni otpis dugova se povećava, a i zahtevi za dodatnim zajmovima kako bi se pokrili tekući i očekivani gubici, privredni i fiskalni. Nasuprot tome, poverioci, koji su uglavnom zemlje evrogrupe, imaju interes da smanje rast obaveza koje ne mogu očekivati da će ih Grčka ispuniti, uz njihov konačni otpis na sopstveni teret u nekom času u budućnosti. Uz to, ako bi Grčka naprosto odbacila dužničke obaveze, napustila evro i prešla na drahmu, troškovi evropskih fondova i suverenih kreditora se ne bi povećali, jer se sposobnost ostatka evrogrupe da refinansira te dugove ne bi smanjila. Eventualni gubici Evropske centralne banke bi bili uglavnom knjigovodstvene prirode, dok bi neispunjavanje obaveza prema Međunarodnom monetarnom fondu otežalo Grčkoj pristup komercijalnim kreditorima, ali ne bi bilo povoljno ni po sam MMF, mada ne pre svega zbog nenaplaćenih potraživanja, koja bi se uostalom i dalje knjižila Grčkoj uz pripisivanje kamate.
Konačno, zašto 2009. nisu otpisani dugovi na račun banaka? Zato što je postojao ozbiljan sistemski rizik, ne samo u finansijskom, nego i u sistemu monetarne unije. Pozajmicama zemalja članica evrogupe izbegnuto je i bankrotsvo banaka, grčkih između ostalih, a i bankrotstvo Grčke. Zašto su privatni dugovi, potraživanja banaka pre svega, u velikoj meri otpisani 2012? Zato što se cenilo da je rizik od sistemske finansijske krize manji, a da se bankrotstvo Grčke može izbeći značajnim produženjem roka otplate uz veoma nisku kamatnu stopu na, sada, uglavnom suverene i multilateralne dugove. Sada se ceni da su sistemski rizici veoma mali, a da je manji trošak ako Grčka bankrotira i napusti evropsku monetarnu uniju nego ako se nastavi sa dodatnim finansiranjem njenih obaveza. U svim tim slučajevima je bilo i danas ima boljih rešenja, ali to je ono što je evropski sistem političke ekonomije u stanju da obezbedi.
Neprijatno (sasvim druga tema)
Ne znam da li bilo ko vodi računa o tome kolika je moralna šteta udruženih napora srpskih vlasti i velikog dela javnosti da se Srbija usprotivi donošenju rezolucije o genocidu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija? Time se navodno izbegava optužba za odgovornost tadašnjih vlasti u Republici Srpskoj i u Srbiji, koje se izjednačavaju sa srpskim narodom, za genocid u Srebrenici. A podršku odbacivanju rezolucije o genocidu su dale ruske vlasti, navodi se besplatno. Srbi i Rusi su, dakle, protiv rezolucije o genocidu. Jer, pravda, navodno, ne dovodi do pomirenja. Da bi sve to bilo još neprijatnije, preporučeno nam je da ne „likujemo“ i ne „seirimo“. Nema kraja ponižavanju.
Peščanik.net, 09.07.2015.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Događanje naroda
Der Tagesspiegel – Otvoreno pismo svetskih ekonomista Angeli Merkel
James Galbraith – Devet mitova o grčkoj krizi
GRČKA KRIZA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
