Radio emisija 05.12.2014, govore: Marinko Čulić, Željko Plavšić; prilog o ljudima sa invaliditetom.
Svetlana Lukić: ‘Ima li još nešto što ovu našu lepu, a napaćenu Srbiju može da pogodi’, zapevao je juče u Majdanpeku ministar vojni Gašić, obilazeći vojnike koji pomažu građanima koji su već danima bez struje, vode, grejanja, hrane i lekara. Ne zna se tačno zbog čega je tamo odveo vojsku, a da pri tome nije proglašena čak ni vanredna situacija. Ministar za vanredne situacije Velja Ilić nije ni otišao u Majdanpek, smatrajući da tamo za njega nema posla, nego samo za ministra energetike i njegove elektromontere.
Ministar vojske smatra da za njega i vojne jedinice posla ima uvek i svuda. Jedino još nismo stigli do toga da elektromonterima komanduje načelnik generalštaba, kao onomad odbranom Šapca od poplava, nego direktori Elektromreža Srbije koji su, da bi opravdali ovu havariju sva tri dalekovoda koji Majdanpek snabdevaju strujom, morali da potegnu reči bliske ‘biblijskim razmerama’ – koje su odigrale svoju ulogu u majskim poplavama. To što se desilo u Majdanpeku, kažu ovi iz Elektromreža Srbije, nikad se u istoriji nije desilo, a isključivi uzrok su elementarne nepogode. Mislili su pritom na decembarsku ledenu kišu i jak vetar.
Međutim, ovo što preživljavaju građani Majdanpeka posledica je, pre svega, dotrajalosti i neodržavanja stubova, žica i svega onoga što čini tu elektromrežu, a ne vetra biblijskih razmera, baš kao što su strašne posledice majskih poplava u velikoj meri rezultat neodržavanja nasipa i rasula u vodoprivrednim preduzećima. Stubovi, žice, nasipi imaju vek trajanja. Vek im je istekao, a i nama će, ako neko pametniji, sposobniji, sabraniji ne bude rukovodio, za početak, državom i javnim preduzećima.
Nema ko da brine o dalekovodima, nasipima, drumovima, fakultetima, domovima zdravlja, jer se cela država, počev od predsednika vlade pa do resornih ministara, mesecima bavi dronovima, navijačima i diplomatskim ratom, prvo sa Albanijom, pa sa Turskom i sada, povodom Šešeljevog povratka iz Haga, sa Hrvatskom.
Naši susedi u Hrvatskoj uskoro imaju izbore i Šešelj je njihovim desničarima došao kao veliki i nenadani poklon u predizbornoj kampanji. Došlo je i do izglasavanja one rezolucije u Evropskom parlamentu. Ivici Dačiću su tamo skakali za vrat hrvatski poslanici. On se branio – mangupski, kao i obično – ali je na kraju rezolucija bila izglasana. A rezolucija, rekli su nam ovde, ništa ne znači, međutim Dačiću je upropastila divan provod u Argentini, u kojoj je hvalio lepu muziku, lepo vino i lepe žene.
Naš prvi današnji sagovornik je Marinko Čulić, politički komentator i kolumnista zagrebačkih Novosti, s kojim smo razgovarali o najnovijoj epizodi srpsko-hrvatskog hladnog rata, izazvanog Šešeljevim izbacivanjem iz Sheveningena.
Marinko Čulić: To je sigurno dio te priče. Međutim, kad se otvori ovako žestoka svađa, onda čovjek ne može zaobići ni neke dublje razloge i motive, a to je činjenica koja nam se javlja svakih nekoliko mjeseci ili barem godina, a to je da rat na ovim prostorima devedesetih godina nije u pravom smislu završen. Nije udarena neka stvarna točka. Dobar primjer je onaj iza Drugog svjetskog rata, gdje bivše zaraćene strane traže načine i osnove da mirno surađuju, da rade nekakve integracije i slično. Ovdje doista ništa slično nije na pomolu, mada je nekakvih slabašnih pokušaja bilo, ali su u startu samljeveni sa svih strana. I to je ukratko okvir ove priče.
Čini mi se da da je ovo sa rezolucijom u Evropskom parlamentu vezano uz konfrontaciju sa Rusijom. Mislim da kada Dačić u Evropskom parlamentu kaže da se želi destabilizirati Srbija, možda je to prejaka riječ, ali njen okvir jeste to da se Srbiju barem upozori zbog ovog balansiranja između Brisela i Moskve, zbog dobrih odnosa sa Rusijom. Zato je Hrvatskoj ovako lako uspjelo da probije tu temu u Evropskom parlamentu. Nisu oni baš da otprve malim zemljama uslišavaju ovakve želje, ali čini mi se da se to sad poklopilo sa širom geostrateškom pričom, i mislim da se ovi odnosi sa Rusijom tu ne mogu isključiti.
Svetlana Lukić: Da se vratimo samo na to što ste rekli da je to i deo predizborne kampanje u Hrvatskoj. Za očekivati je bilo da će HDZ nastupiti sa tako teškim rečima, ali sasvim dobro se drži i SDP.
Marinko Čulić: Je, je. Pa to je dio šireg jednog mehanizma, koji nije mnogo nov, ali dignut je na višu stepenicu. Naime, u Hrvatskoj postoji jedna specifičnost, a to je da HDZ nastavlja kontrolirati važne segmente vanjske politike i kada je u opoziciji. Za to ima nekoliko primjera, recimo izručenje optuženika u Hag. To niko nije smio osim HDZ-a. Onda, pitanje graničnih sporova sa Slovenijom, a u budućnosti će to biti i sa Srbijom.
Tu je HDZ sebi osigurao pravo da stavlja veto i na najrazumnije sporazume, kao što je bio sporazum Račan-Drnovšek. Čak kod kupovine vojnih aviona čeka se šta će reći HDZ, iako je u opoziciji, da ne bi, ne daj bože, se napravio nekakav domoljubno krivi čin. I sada ovo sa Šešeljem je samo odraz ili ilustracija toga. Oni su naprosto prigrabili cijeli vanjskopolitički pogon Hrvatske – mislim na HDZ – i upotrijebili ga za žestoku svađu sa Srbijom oko Šešelja. SDP tu naprosto kao đačić slijedi njih, pristajući na ovaj odnos snaga, a da je tu zapravo pravi stariješina, pravi šef HDZ. I to je ta priča.
Svetlana Lukić: Pomenuli ste rešavanje graničnog spora sa Slovenijom, a u budućnosti sa Srbijom. Tu se vraćamo na činjenicu da tu postoje otvorena pitanja. Molila bih vas da naše slušaoce podsetimo na neka nerešana, otvorena pitanja.
Marinko Čulić: Pa to je, recimo, teritorijalni spor oko te dunavske ade. Ja mislim da se to, poznavajući jednu i drugu stranu, neće riješiti bilateralno, nego će se morati ići na međunardonu arbitražu, kao što se, uostalom, dogodilo i sa Slovenijom i sa Piranskim zaljevom. Tako da ne vidim načina da se te dvije strane slože. Doslovce na svakom ozbiljnijem pitanju sve se lomi, sve se raspada, nikakve mogućnosti dogovora nema, tako da je ta međunarodna arbitraža jedini izlaz, što i nije tako loše, ali ponižava sve te države, jer ispada da su kao mala djeca kojima teta u vrtiću mora riješiti svaki spor.
Te zemlje same sebe ponižavaju i o nekakvom samopoštovanju ne može biti govora ako im doslovce svako otvoreno pitanje – osim ekonomije – moraju riješavati nekakvi arbitri izvana. To je nešto što poništava smisao osamostaljivanja tih država, samo što one to ne vide. To svako vidi osim njih. Tako da skoro dva i pol desetljeća, ovisi kako se računa, nakon rata te države se ponašaju kao štićenici velikih autoriteta. Što je najgore, toliko su navikle na to da im nije ništa više neobično da im doslovce uređuju ama baš sve.
Svetlana Lukić: Kada smo govorili o ovoj saborskoj deklaraciji kojom su osuđeni Šešelj, Srbija, Hag, pa sad redom… U kojoj meri vi mislite da je ugrožena i ona deklaracija kojom se Hrvatska obavezala da neće blokirati ulazak Srbije u Evropsku uniju?
Marinko Čulić: Pa žalosna je stvar da se to sad već gotovo otvoreno govori da hoće. Već je i Josipović na pragu toga. On se doduše vadi na to da će Hrvatska insistirati samo na onim standardima koji vrijede i za druge, na standardima koji će doći iz Brisla. Međutim, ministar pravosuđa Orsat Miljanić je već rekao da će Hrvatska blokirati ukoliko se ne ispune neki uvjeti, a to se standardno zna koji su. To su nestali, to su ovakve stvari kao što je suradnja s Hagom i tako dalje. Tu ulazimo stvarno u moguće loše rasplete, jer vidjeli smo to stotinu puta – od svakog mogućeg pitanja se može napraviti nešto što je tobože u interesu ne samo Hrvatske, nego i nekakvih općih standarda, načela Evropske unije i tako dalje. Tako da su to krajnje loši nagovještaji.
Svetlana Lukić: Na početku ovog razgovora ste rekli nešto što i mi ovde primećujemo povodom nekih drugih stvari, a to je da se često odnosi sa susedima koriste zapravo u unutrašnje političke svrhe, jer smo i u Srbiji, a i vi u Hrvatskoj, u permanentnoj izbornoj kampanji, praktično decenijama. Zbog toga što je ekonomska situacija i u Hrvatskoj i u Srbiji pa i u regionu tako katastrofalna, njima je zaista zgodno da te odnose stalno drže pod tako velikom tenzijom.
Marinko Čulić: To je već prava manufaktura, teška industrija slučajeva koji se svjesno produciraju prije izbora. Recimo primjećeno je da u hrvatsko-slovenskom slučaju ti incidenti eksplodiraju ljeti, kada se ništa drugo ne događa, pa onda eto, da se ljudi ne opuste previse. Onda se smisli nekakav incident na moru, nekakvi slovenski ribari su prešli metar-dva na ovu našu stranu, ili su hrvatski prešli metar-dva na slovensku. Uostalom, i ovi zviždači sa slovenskog državnog vrha su javno govorili da su se svojedobno Sanader i Janša dogovarali oko međusobnih incidenata, sinhronizirano su ih izmišljali i režirali kada je trebalo jednome ili drugome, pred nekakve izbore. Kažem, primjećeno je i da se to događalo ljeti, da se ljudi previše ne opuste, da ne zaborave da je život ozbiljan, da budem malo ironičan.
Svetlana Lukić: Nedavno smo imali ovde podsećanje da Srbija nema ambasadora u mnogim velikim zemljama, ali zaboravljamo da Srbija nema ambasadora ni u Zagrebu.
Marinko Čulić: Da, bilo je prije par mjeseci nekakvo objašnjenje da se administrativna nekakva procedura treba riješiti, ali to bode u oči. To je potvrda da ovakvi incidenti ne mogu ostati bez posljedica, jer diplomatski odnosi ne postoje, a iza toga se može, ovisi o raspletu događaja, valjati i nešto ozbiljnije.
Svetlana Lukić: Znamo kako reaguju Hrvatska katolička crkva, odnosno Srpska pravoslavna crkva, da su one deo podizanja stalnih tenzija i podsećanja na endemsko neprijateljstvo. E sad, ko su te snage koje su uopšte zainteresovane da rade nešto na poboljšanju odnosa u regionu?
Marinko Čulić: Pa to su standardno marginalci. Tako je bilo devedesetih. Tako je bilo u sred rata, i tako je danas. Dakle, to je nekoliko medija koje možete nabrojati na prste jedne ruke. Vi ćete lakše srbijansku stranu, ja hrvatsku, ali to je stvarno vrlo malo. To je par nekakvih individualaca, par nevladinih organizacija i slično, i oni naprosto pokušavaju gurati prste u taj mehanizam. Međutim, on melje. On se zasniva uvijek na istome: dokazuje se premisa da sadašnje države nastale raspadom Jugoslavije ne mogu zajedno, da one uvijek moraju biti na nekoj vrsti puškometa ili barem u nekim hladnim odnosima, i zato se i proizvodi ovo, a po potrebi i otvorena mržnja.
U Šešeljevom slučaju vi zapravo imate eskalaciju mržnje. Kad ogolite sve te gluposti koje ćemo zaboraviti, esenciju tog spora čini mržnja, ništa drugo. A ta mržnja je potrebna da se dokaže osnovni polazišni postulat, a to je da ovdašnji narodi ne mogu živjeti zajedno. I to je jednostavna priča koju gledamo, eto, već treće desetljeće.
Svetlana Lukić: Našu lepu, a napaćenu zemlju, ove nedelje je pogodila još jedna ozbiljna nepogoda kojoj se kao nismo nadali. Vladimir Putin je rekao, i to toliko jasno da ni premijer, ministar energetike, predsednik pa ni supruga predsednika tačka kom, nisu mogli drugačije to da protumače nego da Južnog toka biti neće. To će nam doneti nove ekonomske nevolje, pa bi nam sada dobrodošla još 2-3 Beograda na vodi. Makar makete.
Problem je međutim u tome što je, sudeći po najnovijem izveštaju agencije Transparentnost koja meri indeks percepcije korupcije, Srbija ove godine između 175 zemalja zauzela 78. mesto. Posle Albanije i Bosne, Srbija je ocenjena kao najkorumpiranija zemlja u regionu, a u takve zemlje niko ne voli da investira. Svoj doprinos ovom 78. mestu izgleda je dao i ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, Aleksandar Vulin. Naime, komisija koju je sastavljalo njegovo ministarstvo dodelila je dva miliona evra nevladinim organizacijama za koje niko ne zna, a i kako bi kada su pravljene preko noći, nekako baš uoči raspisivanja konkursa.
Kada je provaljena ova štanc-mašina za pravljenje NVO sektora, ministar se naljutio i uzeo pare natrag. Ko zna šta se tu desilo, ali ne bi bilo čudno da je Vulinu zatrebalo malo novca da od svoje nepostojeće partije stvori postojeću, da možda otme malo glasova Dačiću, Sandi Rašković i Dverima i da ne bude više samo mali od palube i najvatreniji Vučićev obožavalac, nego da pribavi realan koalicioni kapacitet za sledeće izbore. Štagod da je u pitanju, cela ova priča sa konkursom je previse drska, čak i za Aleksandra Vulina.
Slušate razgovor sa jednim od ljudi koji su prvi ukazali na nepravilnosti u izboru takozvanih nevladinih organizacija kojima su nepoznati članovi komisije odobrili poznate pare iz budžeta. Govori Željko Plavšić iz Edukacionog centra Leskovac.
Željko Plavšić: Konkurs se raspisuje za unapređenje sistema socijalne zaštite, što podrazumeva unapređenje usluga, stručnih kompetencija profesionalaca u socijalnoj zaštiti i slično. Kad se govori o unapređenju usluga, misli se na pomoć u kućama za stare, dnevnim boravcima za decu sa smetnjama u razvoju, dnevnim boravcima za stare, prihvatilištima. To je smisao ovog konkursa i on kao takav nije nov. Taj konkurs traje već godinama. I godinama nevladine organizacije, koji su u stvari najveći pružaoci usluga socijalne zaštite, unapređuju svoje usluge i obim svojih korisnika. Na kraju krajeva, na osnovu iskustva, programa rada, stručnih kompetencija, one i dobijaju licence za rad.
Svetlana Lukić: Govorimo o dva miliona evra.
Željko Plavšić: Govorimo o 226 miliona dinara.
Svetlana Lukić: Šta je sporno u rezultatima tog konkursa, po vašem mišljenju?
Željko Plavšić: Kada je objavljena lista vrednovanja projekata, videli smo da je tu jako veliki broj nama nepoznatih organizacija. U trinaest opština južne Srbije jablaničkog i pčinjskog okruga nijedna organizacija nije prošla, u Prokuplju su prošle dve nepoznate, a dve organizacije koje su pružaoci usluga već godinama – nisu ispunile kriterijume. To je bila inicijalna kapisla da pogledamo šta se tu dešava. Napravili smo analizu dobitnika preko Agencije za privredne registre i videli da je više od pola organizacija koje su dobile na konkursu registrovano u ovoj godini. Te organizacije nisu mogle da uđu u sistem vrednovanja, jer po konkursu je neophodno da se dostavi završni izveštaj za prethodnu godinu.
Daljom analizom smo utvrdili da većina tih organizacija u svom polju delovanja nema socijalnu zaštitu; neke se bave ekologijom, neke drugim stvarima. Onda smo videli da je jedan broj tih organizacija registrovan 15-20 dana pre ili čak u toku konkursa. Još gore, našli smo identične statute kod niza ovih organizacija, sa istim greškama u kucanju. Onda smo u dobroj veri i dobroj nameri uputili dopis ministarstvu da preispita rad komisije, kako ministarstvo ne bi došlo u poziciju da prekrši zakon i procedure koje je samo donelo.
Svetlana Lukić: Pogledala sam spisak te 122 organizacije. U septembru i oktobru ove godine je bila hiperprodukcija; praktično iz dana u dan su formirane razne organizacije, od Babušnice, Kosjerića, Velike Plane, Malog Zvornika itd. Upadljivo je da je oko trećina organizacija koje su dobile sredstva osnovana pre mesec, dva ili tri.
Željko Plavšić: Uvidom u podatke APR-a videćete da su u jednom slučaju suprug i supruga registrovali dve organizacije i da je obe trebalo da dobiju po dva miliona dinara. U tom mestu, organizacija koja godinama pruža usluge dnevnog boravka sa šetnjama za decu sa smetnjama u razvoju, morala je ovih dana da bude privremeno zatvorena, dok lokalna samouprava sledeće godine ne bude raspisala konkurs i dobila sredstva za njen rad. Ta deca ne znaju zašto sutra neće moći da odu u svoju školicu. Naprosto je bilo nedopustivo to uraditi na ovakav način. U dobroj veri smo intervenisali, a onda dobili jako rigidan odgovor sa kojim nismo mogli da se složimo. Naprosto to nije bio način na koji smo hteli da komuniciramo. Mi smo partner državi u razvoju socijalne zaštite, tako je definisano zakonom, a na ovaj način se kriminalizujemo samo zato što smo posumnjali da postoje neregularnosti u konkursu.
Svetlana Lukić: Prosto je neverovatno kakvu je terminologiju koristio ministar Vulin. On je to okarakterisao kao hajku protiv njega i njegovog ministarstva; da se ljute oni koji su navikli da dobijaju godinama. Na ovaj način je posredno uskraćen posao za 150 ljudi i 4.500 volontera, a postaju ugroženi invalidi, starije osobe i tako dalje, pri čemu je usledila pretnja da će ministar naknadno preispitati ko je sve ovih godina dobijao novac od države i ko se obogatio. To je bio njegov odgovor.
Željko Plavšić: Dobro je da ministarstvo ima uvid u to šta je rađeno u prethodnom periodu, dobro je da ministarstvo ode u dnevni boravak u Veliku Planu, da vidi dnevni boravak u Trsteniku, dobro je da dođe da vidi kako se sprovodi usluga Pomoć u kući u Vlasotincu i Crnoj Travi. Bilo bi odlično da se i ministarstvo pohvali radom nevladinih organizacija koje je finansiralo i brojem korisnika koji su radom tih organizacija bili zaštićeni na sistematičan način. Ali rečnik koji je upotrebljen naprosto nije ukazivao na to da ministarstvo želi uvid u kvalitet rada. Nama je to više ličilo na neki lov na veštice.
Svetlana Lukić: Ministar Vulin je sada poništio taj konkurs i rekao da će novac vratiti u budžet, a onda ga preusmeriti za lečenje dece koja boluju od retkih bolesti. To je njegovo rešenje.
Željko Plavšić: Rešenje o utrošku budžetskih sredstava ne donosi ministar. Ne može neko od ministara sutra da odluči da Peščaniku dodeli 226 miliona dinara. Postoji zakon i zakon mora da se poštuje. Nas ne interesuje ko je ministar, nego zaštita korisnika i procedure kojima ćemo preko lokalnog i centralnog nivoa da obezbeđujemo sredstva za zaštitu korisnika, da im se obezbedi dostojanstven život na osnovu njihovih potreba.
Svetlana Lukić: Da li bi bilo u interesu javnosti da se zna ko je bio u toj komisiji?
Željko Plavšić: Mi smo od ministra tražili da preispita rad članova komisije i da ponovi proceduru vrednovanja projekata. Zatražili smo da se preispitaju stručne kvalifikacije članova komisije i njihovo iskustvo u socijalnoj zaštiti. Moguće je da su u komisiji bili ljudi koji nemaju adekvatno znanje za vrednovanje projekata. Najmanje što je ministarstvo moglo da uradi je da preispita da li je kvalitetno rađeno, a očigledno je utvrdilo da nije, jer je konkurs poništen. Trebalo je samo da se imenuje kompetentna komisija i da se ponovo vrednuju svi projekti, naravno uz poštovanje svih procedura, po kojima je nemoguće da u izbor za finansiranje uđu organizacije koje su registrovane 2014. Organizacije koje su reagovale na rezultate ovog konkursa nisu protiv razvoja civilnog sektora, naprotiv, ali procedura mora da se poštuje.
Svetlana Lukić: Jasno je da je tu komisiju osnovalo samo ministarstvo gospodina Vulina, je li tako?
Željko Plavšić: Da.
Svetlana Lukić: Već je decembar, mnogi od vaših korisnika su ljudi koji imaju posebne poteškoće tokom zime. To može da dovede u dramatičnu poziciju mnoge od njih.
Željko Plavšić: Mnogi korisnici će privremeno ostati bez usluge. Postoji opravdani strah da će mnogi od njih trajno ostati bez usluge, ukoliko ova hajka i ova retorika budu prenete na nivo lokalnih samouprava, koje bi sledeće godine mogle da se odreknu svoje, inače zakonske, obaveze da finansiraju usluge socijalne zaštite. Bojimo se da ceo sistem koji je pravljen 15 godina može da bude srušen jednim potezom, velikim nerazumevanjem uloge koju svaki od sektora ima u procesu zaštite najugroženijih stanovnika.
Svetlana Lukić: Hoćete da kažete da može da bude još gore od ovoga?
Željko Plavšić: Da, to je izvesno, ukoliko se nastavi sa ovakvom retorikom.
Svetlana Lukić: Mnogi građani su sumnjičavi prema svemu i to sa razlogom. Ne funkcioniše država, ali ima problema i u nevladinom sektoru, i to ne malih. Kada je ministar odgovarao na vaše primedbe, on je potezao taj okidač koji je lako potegnuti, a to je da je bilo kurupcije, da je bilo pljačke, a bilo je i nekih njegovih izjava koje nisam mogla da razumem.
Željko Plavšić: Nijedno društvo nije savršeno, nijedan sektor ni u jednom društvu nije savršen, i svakako da tamo gde ima bilo kakvih grešaka i namera to treba sankcionisati, ali prozivati NVO mafiju i sve koji posumnjaju u bilo koju odluku države nazivati kriminalcima – to je zaista nedopustiv odnos prema građanima u 21. veku.
Svetlana Lukić: Ove nedelje su razni činovnici iz raznih ministarstava nizom manifestacija obeležili 3. decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Bilo je specijalnih zasedanja skupštinskih odbora, javnog gledanja filmova, izložbi ikona i podsećanja da su za težak život invalida u Srbiji krive pre svega predrasude i stereotipi, to jest ljudi i građani, a nikako država koja inače nije u stanju da im obezbedi da sa kolicima uđu u bolnice, gradski prevoz, da nabave lekove, da se školuju ili zaposle.
Naravno da se pri tome ne zna koliko osoba sa invaliditetom živi u Srbiji. Ako bi se uzele procene Svetske zdravstvene organizacije da u svakoj zemlji živi oko 10% invalida, to bi značilo da u Srbiji ima oko 700 ili 800 hiljada osoba sa nekom vrstom invaliditeta. Ali naši podaci govore da mi nismo kao ostali svet, nego da ih među našim sugrađanima ima 571.780, kako kaže Republički zavod za statistiku. Među njima su svakako nekoliko naših današnjih sagovornika sa kojima je razgovarala Iva Martinović, a to su Bojan Milutinović, Đorđe Jović, Mihailo Pajević, Ivanka Jovanović, Gorjana Gordić, a čućete i poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, Nevenu Petrušić.
Bojan Milutinović: Pao sam sa motora. Vozio moto-kros na Adi, na poljani nekoj. Sticajem nekih okolnosti, da nedeljom doktor ne radi, to jest ima slobodan dan u Urgentnom centru, kad su me primili, a da je bio ponedeljak, sreda, petak – bilo koji drugi dan – sve bi to bilo okej, jer je kod mene samo spinalni šok, samo je trebali da vrate sve na svoje mesto. Kad zaraste rana, posle 10 dana ideš normalno kući. E sad, kod nas nedeljom nema doktora, tako da ostaje ova druga varijanta, da ostaneš u kolicima. Eto, to se desilo. Posle toga nastupa rehabilitacija i onda kreće život u kolicima.
Đorđe Jović: Problem je bio izaći iz kuće dok nismo adaptirali rampu i preradili dvorište, izlaznu kapiju. Ne možeš da izađeš iz kuće dok sam sebi prvo to ne obezbediš, niko neće da ti pomogne. Tu su ti komšije da te tuže, dodatno da ti otežaju. Srpska klasika. Prodavnica – ne može. Mogu da zovem, k’o prosjak, da izađe da mi da šta mi treba. 95% objekata nije pristupačno. Jedan stepenik, to je znači nekih 10-12 cm prepreka – i ćao. Nema ti tu šta da budeš ljut i da ti je neko kriv i da kriviš sistem. Živiš kako živiš, brate, snađeš se.
Mihailo Pajević: Mi nismo invalidi zato što guramo kolica ili što koristimo štake, nego zato što je društvo napravilo za nas arhitektonske prepreke ili neke druge prepreke koje nam uslovljavaju da ne možemo da funkcionišemo i komuniciramo. Zakon nalaže da svi objekti od javnog značaja ne mogu da se naprave a da nisu pristupačni. Međutim, 90%, i dan danas objekata koji se izgrade, od javnog značaja, su nepristupačni.
Gorjana Gordić: Komunikacija je divna: svi vam kažu ‘da, da, da, vi ste u pravu, sve je u redu, sve ćemo mi to da uradimo, sve mi to znamo’. Verujte mi da ja, kad je pre godinu i po dana-dve donet ovaj pravilnik o pristupačnosti, ja sam sve ljude sa kojima sam komunicirala, jer mi svi iz takozvanog invalidskog pokreta komuniciramo sa velikim brojem ljudi iz ministarstava, sekretarijata i imamo tu raznorazne mejlove, telefone, i ja sam koga god sam znala poslala taj pravilnik. Ali šta to vredi? ‘Javićemo vam iduće nedelje, javićemo za dve nedelje…’
Nevena Petrušić: Moram da kažem da je bila zaista porazna činjenica da, kada smo prošle godine, pripremajući izveštaj o diskriminaciji osoba sa invaliditetom, a to je bio naš prvi poseban izveštaj koji smo uputili Narodnoj skupštini, koji je bio predmet javnog slušanja u Narodnoj skupštini, tada smo želeli da uz taj izveštaj i mi sami napravimo jedno malo istraživanje, tako što su osoba koja je kod nas zaposlena a osoba je sa invaliditetom, i još jedna osoba zaposlena u našoj službi, obišli ključne institucije u gradu Beogradu, a to su zapravo institucije nacionalnog značaja i karaktera. Porazna je činjenica da su one nepristupačne.
Čak i one institucije koje su napravile nekakvu rampu da se može ući u samu zgradu – čitav prostor u zgradi je i dalje nepristupačan. Nije stvar samo obezbediti rampu. Da ne govorimo o tome da smo mogli da vidimo kakve su to rampe i da su te kosine nesavladive za osobe sa invaliditetom, a opet je neko mislio ‘eto, ispunili smo svoju morlanu i zakonsku dužnost’. U Srbiji danas nijedan objekat ne bi smeo da bude tehnički primljen, a da taj standard ne ispunjava.
Gorjana Gordić: Apsolutno mislim da je to stvar volje. Ako vi pravite zgradu, pa to je minimalno dodatnih troškova, ali minimalno, da ta zgrada bude pristupačna. Ja stalno postavljam pitanje: šta je skuplje – napraviti veći zid za jedan red cigli ili napraviti vrata ne od 60 nego od 90 cm. I nikad nisam dobila odgovor.
Nevena Petrušić: Iako se može na razumeti da možda nema uslova za neka velika ulaganja, ima mnogo toga što zahteva minimalna sredstva. Dovoljno je da taj prekidač koji koristimo da upalimo svetlo bude za tridesetak cm niže. A da ne govorimo o tome koliko banke, koje zaista dobro zarađuju, ne vode računa o tome da bankomat treba da bude dostupan osobama sa invaliditetom, da i jedan šalter treba da bude takav da osoba sa invaliditetom može da pristupi na dostojanstven način.
Gorjana Gordić: Pre šest-sedam godine sam radila ‘Bele tačke 2’, vodič za osobe sa telesnim invaliditetom i obišla 105 škola, osnovnih i srednjih, u Beogradu. U tom momentu je jedna jedina škola, i to ona specijalna za decu obolelu od cerebralne paralize, bila pristupačna, imala lift i prilagođen toalet. U međuvremenu je sazidana jedna na Bežanijskoj kosi. Čula sam da ima lift i prilagođen toalet, i još dve škole – to je Deseta beogradska gimnazija i Prva beogradska gimnazija, imaju rampu, ali toalet ne. Znači, vi imate situaciju da roditelji dolaze i vode decu u toalet kući za vreme odmora.
Đorđe Jović: Pre neki dan sam se vozio posle 20 godina, 65-icom od Politike do kuće, do Zvezdare. To je bilo fino. Čak i ovaj momak što vozi – bila je ona rampa – zaustavio bus, izašao, otvorio rampu – bez problema.
Gorjana Gordić: Bila sam u Valensiji i vozila se autobusom posle 30 godina. Šta da vam pričam. Ne znam ni koliko karta košta, nemam pojma. Ne znam ni gde se kupuje karta. Ništa ne znam.
Mihailo Pajević: Korisnici invalidskih kolica ne prepoznaju kad dođu do ivičnjak pa ne mogu da pređu preko njega, ne prepoznaju to kao diskriminaciju. Taj deo nam fali u obučavanju ljudi, da prepoznaju diskriminaciju i da onda na osnovu toga pokreću postupke i tužbe i da traže da se isprave stvari, koje su diskriminacija.
Iva Martinović: Ko vam pomaže? Majka i baka, je l’?
Đorđe Jović: Pa majka, 99% vremena. Bili bi dobri personalni asistenti, oni bi se dosta taj deo bavljenja mnome rasteretio. Razmišljati o nekim domovima, o nekim smeštajima – i za to treba imati pare. To ti je 500 evra dok trepneš.
Ivanka Jovanović: Ali u praksi najčešće funkcionišu sledeći servisi: dnevni boravci, nega i pomoć u kući i domaćica. I naravno, ostvaruje se pravo na novčanu nadoknadu za tuđu negu i pomoć koje proizlazi iz ovog zakona o socijalnoj zaštiti, ali ostali servisi, kao što je personalni asistent, to funkcioniše u jako malom broju gradova. Paradoksalno je da Beograd kao glavni grad koji ima i najveći budžet, ne prepoznaje neophodnost da se ovaj servis finansira. Čak se dogodilo pre par meseci da privremeni organ grada iz odluke o funkcionisanju servisa podrške ukine servis personalnih asistenata, odnosno izbacio ga je, izbrisao iz odluke, mada ga ni pre toga nisu finansirali, ali su ga tim aktom i deklarativno odbacili.
Gorjana Gordić: A cela priča je počela tako što je gospođa iz Centra za samostalni život invalida donela celu ideju iz Irske, i dobila od irske vlade projekat koji je finansiran, prvi deo projekta je trajao dve godine, drugi deo projekta je trajao godinu dana i to je bilo neko naše srećno vreme sa personalnim asistentima. Аli su ljudi posle toga svi redom pričali onu jevrejsku ‘da bog da imao pa nemao’. To je bila takva jedna blagodet da vi imate pored sebe osobu koja radi upravo ono što vama treba i na način na koji vama treba.
Da uzmemo primer nekoga ko ima kvadriplegiju: ujutru vam dođe neko ko mora da ima, ako živite sami, ključ od vašeg stana, da uđe u stan, da vam pomogne da sednete u krevetu, da vam donese čašu vode, da vam spremi doručak, da vas odvede u toalet. Zamislite vi sad, probudite se ujutru, pogledate na toaletni stočić pored vas, stoji vam čaša vode. Evo, ja sam nekoliko puta to uradila. I kažem, stoji mi voda tu, a ja ne mogu da pružim ruku da uzmem tu vodu. To je strašan osećaj.
Svetlana Lukić: U nastavku slušate Ljupku Mihajlovski i Dejana Đorđevića, oca sada već 25-ogodišnje devojke Nataše koja ima veoma redak Retov sindrom.
Ljupka Mihajlovski: Ono što ja vidim kao najveći problem je upravo nepostojanje te slobode u kretanju, u izboru, jer vi, ako ste onemogućeni da se samostalno krećete, vi stalno zavisite od nekoga, a to je prilično frustrirajuće. Mali broj osoba sa invaliditetom se odlučuje da ozbiljnije reaguje u situaciji diskriminacije. Kad kažem ozbiljnije, mislim na sudske procese, tužbe i tako dalje. Znate kako, grupa koja je na margini, ona je navikla da trpi taj diskriminatorni odnos. I svaki pokušaj suprotstavljanja, oni se boje da će se to negativno odraziti na dalji proces ostvarivanja prava. Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, one nemaju pristup obrazovanju na način koji je njima potreban. Kada govorimo o pristupu, da odmah razjasnimo da se tu ne misli samo na arhitektonske barijere. Da, nažalost, u Srbiji se i danas zidaju nove škole koje nemaju lift i koje nisu prilagođene osobama koje koriste kolica ili koje se otežano kreću. Pored te fizičke nepristupačnosti, i programi su neprilagođeni.
Evo, ja mogu da kažem iz svog ugla, kao neko ko je prošao i sistem specijalnog i redovnog obrazovanja – osnovno obrazovanje sam završila u specijalnoj školi – i mogu da kažem da mi je nakon toga jako bilo teško da se uklopim u svoje regularno vršnjačko okruženje, jer sam bila navikla da budem sa decom koja imaju neku teškoću, nekako se vi tu ušuškate, uljuljkate, stručnjaci ubeđuju i vas i vaše roditelje da je to najbolje, jer su deca zla i rugaće vam se – a to uopšte nije tačno. I ono što je takođe činjenica, to je da se u tim školama ne dobija adekvatno obrazovanje. Kriterijumi su znatno niži nego u redovnim školama, i meni je zaista jako teško bilo da nadoknadim sve ono što nisam naučila u specijalnoj školi. I vi tu onda imate i jako veliki stepen odustajanja ljudi od daljeg školovanja.
Generalno imamo problem preranog napuštanja obrazovanja, ne samo među osobama sa invaliditetom, nego i među romskom populacijom, i među populacijom siromašnih; jer ako se porodica bori za golu egzistenciju, kako možete da očekujete od te porodice da investira u obrazovanje? Zamislite porodicu sa troje dece, od kojih je jedno dete sa teškoćama u razvoju. Roditelji ne znaju kome će pre da pruže podršku i po nekom automatizmu dete sa smetnjama u razvoju često ostaje i bez škole. Sad vi kad kažete ‘ne, ne, ali to je zakonom regulisano, svako dete ima pravo na obrazovanje’. Da, dobro. Nije nikome zabranjeno da se obrazuje. Ali hajde da pokušamo da ostvarimo to pravo. Uzećemo, na primer, dete koje ne vidi. Roditelji ga upisuju u redovnu školu. Sve zavisi od toga kakav je učitelj ili učiteljica, i kakav je direktor škole – ne od sistema. I to je najveći problem. Sve je prepušteno pojedincu.
Nekako, sve ide ka tome da se dokaže da to ne može. Ne da se pokuša da se može, nego da se dokaže da ne može. I onda taj napor koji ulaže porodica, da ga voze (ili je voze) u školu, vraćaju, dežuraju; ekskurzije, i tako dalje – na kraju, vi se umorite, odustajete i upisujete dete u specijalnu školu, gde ono može da provede ceo dan, ili celu nedelju. Vi ste naterani, praktično, da pribegavate tim metodama celodnevnih boravaka, jer ste umorni, jer ne možete da postignete ni finansijski, ni fizički, da svom detetu obezbedite adekvatno obrazovanje.
Recimo, donedavno je postojao poseban studentski dom u Beogradu, u kojem su živeli samo studenti koji imaju neku teškoću. To je bilo prilično getoizirano. Vi ste imali studentski dom u kome žive samo studenti sa hendikepom, i onda je svima neprijatno. Neprijatno je i onome ko nema hendikep – možda bi želeo da se druži, i da priđe, ili ponudi pomoć, ali ne zna na koji način to treba da uradi. Da ne govorimo o tome da su svi ti domovi i ustanove socijalne zaštite na nekim gradskim periferijama, okruženi nekim ogromnim zidovima. Ti ljudi ne izlaze napolje mesecima. Mislim da su sva ta odvajanja samo sklanjanje tog problema – ‘hajde da mi to ne vidimo. Mi brinemo o nekome, ali što dalje od nas’. Ja sam fakultet upisala 2001. godine. Od tada do sada, situacija jeste mnogo bolja, bar kada govorimo o Beogradu. Nije isto u celoj Srbiji.
Prepreke još uvek postoje: od fizičke nepristupačnosti do nepostojanja pristupačnih udžbenika za studente koji ne vide, koji moraju sami da se snalaze kako će doći do literature da bi pripremili ispit što zahteva dodatno vreme i dodatna finansijska sredstva. Samim tim i dužina trajanja studija se povećava, a onda i mogućnost da budete na budžetu se smanjuje i sve se tako vrti u krug.
Nekoliko godina unazad, ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sprovodi afirmativne mere upisa na visokoškolske institucije studenata sa hendikepom i studenata romske nacionalne zajednice. Afirmativne mere – one podrazumevaju da je svaka visokoškolska institucija u obavezi da od budžetske kvote koju ima izdvoji 2% za upis ovih studenata. Poštuju to uglavnom visokoškolske ustanove, upisuju studente.
Međutim, imamo studentkinju koja ima oštećenje vida i koja kada polaže kolokvijum polaže ga tako što je njena mama prisutna. Mama mora tiho da joj čita pitanja, ona mora tiho da joj daje odgovore. Mama nije stručnjak iz oblasti psihologije i nije sigurna da je nju dobro razumela kada nešto treba da upiše, i onda se postavlja pitanje tačnosti rezultata tog testa koji je ona uradila. Mama, naravno, sve vreme živi sa tom studentkinjom, a nisu iz Beograda. Morala je da ostavi porodicu, supruga i dvoje dece u drugom gradu.
Onda se postavlja pitanje zapošljavanja posle tog fakulteta – i vi na kraju odustajete. Ja sam imala užasne teškoće dok sam studirala, i stalno mi je padalo na pamet da odustanem, da ne mogu više.
Dejan Đorđević: Retov sindrom je redak neurološki poremećaj koji pogađa samo devojčice. Javlja se na rođenju, a ispoljava se obično tokom prve godine života, ili malo kasnije. Prevalenca je 1 na 12 hiljada živorođenih devojčica i predstavlja vrlo težak i kompleksan neurološki poremećaj koji ostavlja smetnje u svim aspektima života. Najčešće žene ili devojke pogođene ovim sindromom ne hodaju, najčešće ne govore, vezane su za kolica i zavisne od tuđe nege i pomoći, znači ne mogu same da se hrane, oblače, održavaju higijenu i sve ostalo. Prosto, ako vam je dete u kolicima, vi ne možete nigde doći. Evo, Kolarčev narodni univerzitet, kao zaista izvanredna jedna institucija, mnogo volim da odem tamo, ali on je potpuno nedostupan za invalide.
Nije bitan Kolarac, bitne su bolnice, imate mnogo zdravstvenih ustanova u koje invalidi ne mogu da uđu. Moje dete mora da ima ličnu kartu, a ne može da uđe u opštinu, jer nema načina da uđe u opštinu, a službenik ne želi da izađe. Znači, ja sam morao da je nosim. Na osnivanje udruženja me je naterala moja žena. Objasnila mi je da sam ja čovek koji je završio fakultet, živim u Beogradu, i ako ja ne budem to hteo da radim, neće hteti niko drugi. Pa sam ja onda nevoljno pristao, a onda smo zaista svašta radili, osim ove zaista velike stvari za nas, što smo otvorili taj boravak. Ono čime smo se još bavili jeste edukacija lekara, jer je vrlo malo lekara znalo za ovaj sindrom, i u tom smislu smo nailazili na silne probleme da dobijemo lekove, pelene, potrebnu negu. Ne samo mi u Beogradu, nama je najlakše, ali ove porodice sirote u unutrašnjosti, one ne da nisu imale ovakav boravak, ni mogućnost da ga naprave, nego nisu imale ništa.
Pravili smo nekakve seminare za edukaciju lekara i terapeuta koji su radili sa decom – to bi bili ili mlađi ljudi zaposleni u sličnim centrima koji već postoje, ili možda studenti Defektološkog fakulteta, ili tako, već ko je bio zainteresovan. U realizaciji tih projekata koje je udruženje izvodilo, kao što je izvođenje tih dnevnih boravaka ili seminara, pokušavali smo da kod državnih institucija izdejstvujemo oslobađanje od poreza i ostalih nameta, jer mi smo dobijali finansiranje nekako sa strane, teškom mukom i ne veliko. To što je trebalo da realizujemo je bilo skupo.
Znate, kad treba da odvedete 100 ljudi u banju, to je mnogo skupo, svaki dan košta užasno puno novca, a onda vas još država zatrpa nekakvim nametima, porezima, i ne pokušavajući uopšte da vidi da tu nema nikakvog profita. Znači, tretirala nas je kao nekakvu firmu, koja onda mora platiti državi porez. Mi smo molili da prosto nas toga oslobode, jer mi samo provlačimo nekakav tuđ novac i dajemo ga u Srbiju, nekakvoj banji, da bismo dobili za decu ono što nam treba. Međutim, tu nikada nismo naišli na razumevanje, kao da je taj aparat potpuno zatvorena stvar koja živi sama za sebe i na koju se ne može uticati, ni od koga, ni iz ministarstva, ni od koga.
Ako se pogledaju slike tih devojčica koje imaju Retov sindrom, one sve imaju vrlo slično krivljenje kičme i povlačenje kuka u stranu, i noge unutra i kad se dogodi tako značajno krivljenje kičme, onda se telo savija na neku stranu, obično smanjujući sa neke strane prostor gde treba da stoje vitalni organi. Kod Nataše je to pretilo da se dogodi, pa smo išli na operaciju stabilizacije kičme – to je nešto što je dosta nezgodno i dosta skupo. Platili smo te delove koji su ugrađeni, platili smo boravak u bolnici VMA i platili smo svoj ostanak tamo. Čak smo na kraju platili i krv, koju nisu hteli da nam nabave nego smo morali da nađemo donatore krvi, baš te krvne grupe, ne druge, koji su morali da dođu na VMA i da daju krv – dobro – i na kraju na računu su tu krv zaračunali. To je bilo baš čudno.
Nataši je potrebna celodnevna nega. Znači, stalno neko mora da vodi računa šta joj trenutno treba. To su presvlačenje, zabava – ona ima razna interesovanja, hrana koja treba da se pripremi, da se uzme terapija, da se presvuče. Potrebno je obezbediti lekove koji uopše nisu svi na listi. Oni jesu na listi dozvoljenih lekova, ali nisu na listi lekova koje možete otići i uzeti na recept. Neki su na takozvanoj D listi, i ja ne znam da li sam za sve ove godine dva puta uspeo da podignem taj lek, a trebalo bi svakog meseca, i sad ga uopšte nemam.
Sad sam u prilici da, pošto se ne radi o leku koji dete može malo da uzima, malo da ne uzima, nego to je terapija koja se uvodi, a isto tako i izvodi duže od mesec dana, i kad ga nema, ja moram da ga nabavim nekako. A mogu da ga nabavim tako što ga kupim u inostranstvu i prošvercujem. On nije preskup. Recimo, mesečna zaliha košta možda 15-ak evra. Ali to da morate da kupite u inostranstvu i da ga švercujete, a lekar ga je prepisao i on se nalazi na listi dozvoljenih lekova, i to je nešto što nije lako razumeti. To neće opteretiti fond, taj trošak od 10-15 evra. Zašto ga nema, teško je razumeti.
Dakle, potrebne su pelene. Pelene su nešto što je neophodno, neki prosečan dnevni trošak je oko 5 komada. Država nam daje dve dnevno. Mi dobijamo dakle dve dnevno umesto 5, i to neodgovarajuće. Tu imamo delimično rešen problem, ali čini mi se samo nebrigom: taj tender za pelene koji onemogućava dobijanje pravih pelena je pao u februaru. Ne znam zašto nije odmah u februaru bio još jedan tender koji nije pao, i ne znam zašto je ovaj pao, niti mislim time da se bavim, ali voleo bih da imam pelene, eto, zakon mi garantuje makar te dve pelene, pa da budu odgovarajuće, to bih voleo.
Ona prvo i sama zarađuje, znači, država joj daje taj puni dodatak za tuđu negu i pomoć, koji je oko 26 hiljada mesečno. Mi moramo da obezbedimo sve isto što i za zdravo dete, s tim što ona ne ide u diskoteke, naravno, i ne znam ni ja gde već idu zdrava deca, bioskope i ostalo, ali za uzvrat troši pelene, lekove, usluge fizioterapeuta, koga plaćamo, to je 3 puta nedeljno dolazak, i nekoga da je čuva kod kuće, zato što Bojana i ja radimo, mi smo zaposleni matematičari.
Ja radim u srednjoj školi, a Bojana na fakultetu, i imamo dosta obaveza i privatno, držimo časove da bismo zaradili dodatno potreban novac za sve ove stvari, a i za sebe. Trošak koji ona ima sa kupovinom pelena, lekova, usluga fizioterapeuta i čuvanja – ja mislim da bih mogao da procenim, grubo, na 60-70 hiljada mesečno. Kada je Nataša napunila 13-14 godina i prilično porasla, mi smo stanovali na 1. spratu u zgradi bez lifta, i postalo je veoma nezgodno nositi je gore-dole u stan, pa smo pokušali da zamenimo stan za isti takav u istom kraju, gde bi otprilike cena kvadrata bila ista, za prizemlje.
Onda smo morali da nađemo stan u prizemlju koji je na spoljašnjoj strani zgrade, da bismo mogli da izgradimo stazu, jer ulazi – to su zgrade iz ’74-’75, one nemaju napravljenu stazu na ulazu – pa smo je sami izgradili, odnosno platili zidaru da je napravi. Onda smo bili tuženi za narušavanje izgleda ili promenu fasade, i te okoline, ne znam kako tačno ta tužba glasi. Bila je inspekcija iz opštine i ona je ustanovila da smo mi stvarno sve to poremetili napravivši tu stazu i doneli su rešenje da to mora da se vrati u prvobitno stanje, ali su obećali da će oni to svoje rešenje staviti na dno fioke.
To je bilo posle 2000, znači možda 2004. Tad su već sve zgrade koje su se gradile imale obavezu da imaju rampu. Ovde se radi o staroj zgradi, gde smo mi napravili rampu. Imamo dete koje ima 40 kila u kolicima; ne mogu da je nosim, zato sam tu došao. Samo mi fali tri metra do trotoara i on donese rešenje da to mora da se sruši. Pa mislim, to je stvarno čudno. Šta će biti ako ja to srušim? Kako ćemo onda, čemu to?
Nataša jako voli reprodukcije. Baba i deda su slikari, ali ne verujem da ima veze sa tim. Možda i ima. Ja sam probao pre nekoliko godina, u Narodnom muzeju je bila izložba radova na pipanje. To su bile nekakve skulpture, pa kao da invalidi dođu da pipnu, koji ne mogu da vide, je l’. I onda sam ja otišao da vidim da li je moguće, pošto je za invalide, je li, na pipanje je, zbog toga. Tamo su me stavili pred one stepenice, to su ogromne stepenice, nisu baš kao u skupštini, ali kao pola tih u skupštini. Izložba je bila gore. Ima lift? Ne radi lift. Pa kao, doneće je. Ko će da je donese? Neka dva vojničića su na civilnom odsluženju. Mislim da su obojica zajedno imali manje kila od mene. I ja kažem – neka. I onda nismo otišli.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 05.12.2014.
LJUDI KOJI NESTAJU