„Ja sam Nemac“, uzvikivao je David Sonboly, atentator iz Minhena, dok je ubijao ljude koje nije smatrao pravim Nemcima.
Cana L., četrnaestogodišnjaka, čiji je deda 1966. došao iz Turske, Dijamanta Z., dvadestogodišnjeg sina jednog policajca sa Kosova, i Huseyina D., sedamnaestogodišnjaka čiji su roditelji Grci.
Sonboly je bio, na osnovu onoga što znamo, rasista sa ekstremno desničarskim motivima. On nije bio ludak koji je delovao iz besa i prezira prema svetu. Njegov motiv je bila mržnja.
Sonboly je bio terorista, njegova uverenja su upravljala njegovim postupcima: isplanirao je napad poistovećujući se sa Andersom Breivikom, rasistom, teroristom i masovnim ubicom, kao što je bio i on sam.
Zašto su onda svi mediji, uključujući i Spiegel, Davida Sonbolya, koji je odrastao u Nemačkoj, proglasili ludakom? A zašto su atentatora iz Ansbaha Mohammada Daleela, Sirijca koji već dve godine živi u Nemačkoj i za koga znamo da nije bio naročito religiozan i kome je pretila deportacija, proglasili teroristom?
Ovde je reč o nečemu daleko važnijem od par jezičkih razlika. Ovde je reč o tome kako jedno društvo reaguje na neki zločin, kako i gde traga za motivima, uzrocima, kod sebe, kod drugih, negde daleko ili u sopstvenom okruženju, školama, kvartovima.
“Uvek su me tretirali kao stranca”, objašnjava otac Cana L. Hasan Washington Postu. On je rođen u Nemačkoj, radi za BMW i govori o tome kako ga je policija šikanirala posle sinovljeve smrti “samo zato što izgledam kako izgledam i što se ovako zovem”.
Zašto niko ne govori o terorističkom činu u Minhenu, a to jeste bio terorizam? To je nešto što Amerikanci zovu “zločinom mržnje”. Zašto niko ne govori o rasizmu?
Nije nas iznenadilo to što političari iz Hrišćansko-socijalne unije zahtevaju više policije, nadzora i vojsku na ulicama, niti što ministar unutrašnjih poslova Thomas de Maizière, čovek zakona-i-reda Angele Merkel, traži strože zakone i širenje mera bezbednosti.
To je tužno i pogrešno u situaciji kada strah preti da preraste u histeriju, u kojoj se različiti napadi pretvaraju u neprozirnu sliku jedne opšte nesigurnosti, ali i opasno jer se ponovo traže jednostavni odgovori.
Zašto je David Sonboly mrzeo Turke i Arape? Šta to znači da su ga “maltretirali”? Da li korene njegovog zločina treba tražiti u iransko-arijevskom narativu? I pre svega, zašto ova pitanja zanimaju samo inostrane medije?
U New York Timesu, Washington Postu i na BBC, da navedemo samo neke, imali smo priče koje su se bavile isključivo žrtvama, građanima Nemačke turskog, albanskog i grčkog porekla, licima “nove Evrope”, licima nove Nemačke.
U Nemačkoj se tradicionalno koncentrišemo na pitanje ko je počinilac. Ali i to ima određene posledice, jer ćemo odgovore na nasilje tako tražiti u širenju bezbednosnog aparata i pooštravanju zakona. A da li kompjuterske igre pucačina stvaraju masovne ubice?
Pri tome se ignorišu najvažnija društvena pitanja. Odgovori na njih su daleko složeniji i ne mogu se naći u bezbednosnom aparatu, već u školama, u socijalnoj oblasti, tamo gde su prepreke koje nekoga sprečavaju da se posle 45 godina provedenih ovde oseća građaninom Nemačke.
“Raspravljamo o pogrešnim stvarima”, objašnjava stručnjak za društvene konflikte Ulrich Wagner, koji zagovara bolju integraciju što iziskuje promenu razmišljanja celog društva, a ne samo pojedinca. “Osećanja zanemarivanja i izopštavanja su često uzorci ovakvih zločina i moramo im ozbiljno pristupiti kako bismo ih bolje rešavali.”
Svaki slučaj je različit. David Sonboly je bio na psihijatrijskom lečenju, njegov motiv bi mogla da bude osveta za poniženja podstaknuta njegovim ekstremno desnim stavovima. Mohammad Daleel je bio poznat kao nasilnik, navodno je gajio simpatije prema Islamskoj državi, dok je povod za njegov zločin verovatno bila predstojeća deportacija.
Napadi iz Minhena i Ansbaha stoje u međusobnom odnosu, ali drugačije nego što se to čini na prvi pogled. David Sonboly se osećao potisnutim na marginu upravo onom vrstom izopštavanja koje će represivne reakcije posle napada u Ansbahu dodatno ojačati.
Terorizam je uvek odgovor. Važno je samo utvrditi na koje pitanje.
Spiegel, 27.07.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 28.07.2016.
NAŠ TERORIZAM
