U drugom dijelu intervjua za Dane ugledna beogradska istoričarka i nekadašnja sekretarka CK SK Srbije (1968-1972) objašnjava iz čega je Dobrica Ćosić crpio moć koju je decenijama imao, da li su i kada Srbi podržavali Tita i zašto su 1972. smijenjeni srpski liberali na čelu sa Markom Nikezićem koji je od 1968. do 1972. bio predsjednik CK SKS.
“Po energiji i koncentrisanosti na cilj, Dobrica Ćosić je u novovekovnoj istoriji Srbije uporediv samo sa Nikolom Pašićem; po sigurnosti sa kojom je u svom dugom veku radio – ni sa kim”, tvrdite u svojoj novoj knjizi Dominantna i neželjena elita. Odakle Ćosiću tolika moć?
Moć Dobrice Ćosića proizlazila je pre svega iz trajnosti ideologije srpskog nacionalizma. Slobodan Jovanović je govorio kako u XIX veku Srbija nema druge tradicije osim nacionalizma. U vreme kada je nastajala kao država, Srbija, dakle, nije imala ozbiljnu socijalnu, kulturnu ili neku drugu tradiciju; imala je – nacionalizam. Nikola Pašić zatočenik je upravo te ideje. Kao političar, bio je oslonjen na revolucionarnu, potom i na carsku Rusiju i slovenofilske krugove. Trougao u kome se kretao bio je – bog, narod i Rusija. Dobrica Ćosić zadržao je taj trokut, s tim da je boga zamenio partijom. Rusija je uvek uvažavala Ćosićevu privrženost.
Kada govorite o ruskim vezama Dobrice Ćosića, zanimljiva su dva detalja o kojima i sam govori: u vrijeme upada sovjetskih snaga u Mađarsku 1956, Ćosić se zatekao u Budimpešti. U jednom momentu ga je, tvrdi, posjetio sovjetski oficir i ponudio mu da ga, u haosu koji je nastao, iz hotela prebaci u sovjetsku bazu, što je on odbio. Ćosić kaže i da je tadašnji ambasador SSSR-a u Budimpešti Jurij Andropov pokazivao “posebno interesovanje” za njega.
Ta ruska veza je, nema sumnje, uvek postojala. U Piščevim zapisima Ćosić tvrdi da ga je, nakon 1968, sovjetski ambasador u Beogradu povremeno upozoravao na opasnost koja mu, od jugoslovenskog rukovodstva, navodno preti. Mnogi su, inače, podozrivi spram Piščevih zapisa, budući da veruju da je pojedine događaje Ćosić naknadno dopisivao. Iako ne isključujem da je bilo i te vrste intervencija, mislim da su Ćosićevi zapisi autentični. Pored toga, veoma je važno ne izgubiti iz vida kada je Ćosić odlučio da tu knjigu objavi.
Kada?
Početkom dvehiljaditih, kada je pomislio da bi oslonac na Rusiju ponovo mogao biti suštinska orijentacija Srbije.
U knjizi Dominantna i neželjena elita na jednom se mjestu pitate da li je Dobrica Ćosić protivrječan ili je dogmata. Ako uzmemo u obzir Ćosićev odnos prema Titu – koji je išao od slijepog obožavanja, čak i divljenja Titovoj muškoj ljepoti, do strasne mržnje – ako pogledamo njegov odnos prema Jugoslaviji i Slobodanu Miloševiću, šta je zapravo Dobrica Ćosić – protivrječan ili dogmata?
Ćosić je čovek dogme i sve mene kroz koje su prolazili kultovi kojima je tokom života robovao, a zatim ih se odricao, ustvari su način da se ta dogma sačuva. Ćosić je za Tita, ali samo pod uslovom da Tito Jugoslaviju čvrsto drži na okupu. Ako je to neophodno, čak i pomoću diktature. Kada je, pod pritiskom odnosa snaga unutar zemlje, Tito u jednom momentu počeo da se koleba, da pristaje na unutrašnju decentralizaciju zemlje – govorim o periodu 1968-1974., o vremenu ustavnih reformi – Ćosić je postao njegov ljuti neprijatelj. Međutim, dogma ni tada ne dolazi u pitanje.
Ako govorimo o odnosu prema Jugoslaviji, da li je Dobrica Ćosić, koji nije podnosio četnike, razumio da se Jugoslavija kakvu je želio – mislim na veliku Srbiju – mogla dobiti isključivo četničkom ideologijom i zločinima? Baš onako, uostalom, kako je pokušana da bude dobijena devedesetih.
Četništvo je Dobrica Ćosić smatrao mentalitetom, što mislim da je tačno. Ti neprestani sukobi oko međa, oko imanja, oko žena… U nekoliko knjiga Ćosić je opisao četničke zločine i ti opisi, zanimljivo, bez obzira na nespornu literarnu vrednost, nikada nisu dobili veći publicitet. U pokušaju ostvarivanja projekta svih Srba u jednoj državi – i tu ste vi u pravu – Ćosić je zaista nužno morao doći na četničke pozicije. I to je ta dogma u kojoj neprijatelj nije onaj ko je protiv moje doktrine, naprotiv; prihvati li doktrinu pomoću koje se postiže željeni cilj, on postaje – prijatelj. Ta je logika prevladala u Srbiji.
Kada je Dobrica Ćosić definitivno raskrstio sa Titom i Jugoslavijom? Poslije Brionskog plenuma 1966. i političkog sloma Aleksandra Rankovića?
Ćosić je pad Rankovića iskoristio kako bi pokazao da je neophodno otvoriti srpsko pitanje. Verovalo se da su te 1966. Srbi izgubili svog najznačajnijeg predstavnika i u partiji i u državi, a time i perspektivu da jednoga dana naslede poziciju Josipa Broza Tita.
Kakav su Srbi imali odnos prema Titu?
Bilo bi realno reći da su Tito i Srbi zapravo bili kompatibilni. Uostalom, upravo je Srbin, Petar Stambolić, tvorac krilatice I posle Tita – Tito. Ali, dozvolite da vam najpre objasnim Tita. “Kada sam 10. aprila 1941. video kako su Hrvati dočekali Nemce, pljunuo sam na Zagreb i došao u Srbiju”, rekao je Tito Šubašiću. I zaista je došao. Nekoliko nas iz tadašnjeg najužeg državnog i partijskog rukovodstva Srbije – Marko Nikezić, Dragoslav Draža Marković, Milenko Bojanić i ja – 1971. prisustvovali smo ručku u Gradskoj skupštini Beograda, na koji je Tito došao veoma ljut, uzrujan. Ali i – nesiguran. Osećao je bes protiv sebe od Srba, koji su ga u to vreme optuživali da pokriva Hrvatsko proleće, da je na strani hrvatskog rukovodstva… “Dobro, u Srbiji se protiv mene vodi kampanja, iako sam 1941. krenuo upravo odavde, iz Beograda”, rekao nam je. Tito je bio ozbiljan čovek, znao je da Jugoslavije nema bez sporazuma sa Srbima.
To su znali i Srbi?
Jesu. Zato i kažem da su Tito i Srbi bili kompatibilni. Tito je obnovio Jugoslaviju, što je Srbima odgovaralo; napravio je moćnu vojsku, koju su tokom rata cenili čak i Nemci. Jože Pirjevec je u svojoj knjizi Tito i drugovi citirao izvore: ako uhvatimo Tita, govorili su Nemci, tretiraćemo ga kao maršala. Jer Tito je čovek koji je stvarao i državu i jaku vojsku. U međuvremenu, napravio je i jaku partiju, što je Srbima takođe odgovaralo. Zašto? Zato što u svojoj političkoj istoriji Srbija nije imala partiju drugačiju od komunističke: široka stranka unutar koje postoji jezgro. Takvi su Pašićevi radikali pedeset godina, pa pedeset godina komunisti. Na kraju, Srbima je veoma odgovaralo i Titovo oslanjanje na Rusiju, zbog čega takođe nisu mogli biti protiv njega. Već sam rekla da izvesna rezervisanost počinje uklanjanjem Aleksandra Rankovića, kada u Srbiji kreće da se stvara prilično šarenolika opozicija Titu.
U kom smislu šarenolika?
U smislu da su se na istoj strani našli četnici, informbiroovci, popovi, rusofili, poraženi komunisti… Tada počinje otpor. Kada smo (srpski liberali) oktobra 1972. uklonjeni sa vlasti u Srbiji, u modernijem delu društva, u liberalnoj eliti – ako je ona ovde ikada i postojala – to je izazvalo otpor. Sećam se, vraćala sam se iz CK, već je bio emitovan Titov govor protiv nas liberala, i u Palmotićevoj ulici u Beogradu naletela na Radomira Komatinu… Uvek sam volela Crnogorce, neretko znaju da budu ljudi od stila… “Svi treba da odu, pa neka ostane sam”, rekao mi je Komatina u prolazu.
Naprosto, naša smena je pogodila ljude. Baš kao što je i mene pogodio način na koji je Tito prethodno počistio hrvatsko rukovodstvo. Pritom, nikada nisam razumela zašto su Hrvati verovali da će uspeti da nadigraju Tita. “Vi ste naivni”, govorila sam Savki Dabčević Kučar. Tito je u to vreme imao Ruse kao oslonac, u Moskvu često odlazio i bez znanja partije… U knjizi Slavoljuba Đukića Slom srpskih liberala ostalo je zabeleženo da je Marko Nikezić verovao da je Tito imao tajni sporazum sa Rusima: Jugoslavija će ostati stabilna država dok je Tito živ; a posle njega – potop.
Nedavno sam pročitala veoma zanimljivu biografiju Josifa Staljina, čiji je autor značajan ruski istoričar, koja pokazuje da su, i pored sličnosti, postojale i brojne razlike između Tita i Staljina. Opisujući Tita, ruski istoričar potvrđuje da je 1948. bila težak udarac za Staljina. I to je ono što se kod nas ne razume.
Šta ne razumije?
Tito je, nema sumnje, bio diktatorski karakter, ali vlast nije dobio iz Staljinovih ruku, kao što je to bio slučaj sa ostalim zemljama Istočnog bloka. Sam se borio protiv nacizma, što je bio opasan presedan i za Staljina i za ceo komunistički pokret. Iako je suvereno zagospodario Istočnom Evropom, Staljin suštinski nikada nije prestao da se plaši “jugoslovenskog sindroma”.
Sa druge strane, Staljinova smrt 1953. dokazala je da je u SSSR-u ipak postojala oligarhija koja je bila spremna da započne sa promenama. Staljin je bio kočnica. Ali, od čega su, nakon smrti vođe, krenuli Staljinovi naslednici? Pa, od sebe. Najpre su oslobodili lekare, trideset i sedam Jevreja – Staljin je bio strašan antisemita – zatim ženu Molotova, takođe Jevrejku, koju je Staljin držao u zatvoru; onda su krenuli na promene Gulaga, posle čega na red dolaze ostali represirani aparati… U SSSR-u se sredinom pedesetih osetio nekakav novi dah.
Koji je i doveo do čuvenog XX kongresa partije SSSR-a 1956, na kome je Nikita Hruščov osudio “kult ličnosti”, montirane procese, čistke…
Tako je. U Jugoslaviji je bilo obrnuto.
Kako obrnuto?
Tito je uklanjao one koji su se mogli odlučiti na promene.
Milovana Đilasa, recimo, januara 1954.
Đilasa svakako, ali i Staneta Kavčiča, hrvatsko rukovodstvo – Miku Tripala, Savku Dabčević Kučar – nas liberale, Veljka Mićunovića… Zbrisao nas je. Baš kao i Staljin, na mesto sekretara Izvršnog biroa Predsjedništva SKJ doveo je Staneta Dolanca, čoveka bez biografije. Dolanc je bio najvažniji akter, tumač i organizator pisanja pisma Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ, koje je predstavljalo oštar zaokret u smislu restaljinizacije partije. U tom procesu veliki uticaj imala je Rusija. Naime, nakon Staljinove smrti 1953. i otopljavanja odnosa na relaciji Beograd-Moskva, posle posete Nikite Hruščova Jugoslaviji 1955, stvari su počele da se menjaju. Veljko Mićunović je s pravom primetio da je upravo tada došlo da zastoja u emancipaciji i evropeizaciji Jugoslavije. Rusi su Titu rekli – mani Hrvate, mani srpske liberale… To, uostalom, jasno pokazuju i memoari Savke Dabčević Kučar. Pritom, Srbi su Nikezićevu i smenu nas liberala obrazlagali sledećim argumentom: moramo ih smeniti jer će se oni dogovoriti sa Hrvatima. Srpski nacionalizam je, dakle, i tu igrao veliku ulogu.
Spomenuli ste Petra Stambolića. Porodica Stambolić je, čini mi se, za noviju istoriju Srbije veoma važna i zanimljiva. U knjizi ste predsjednika Predsjedništva Srbije Ivana Stambolića, koga je ova država otela i ubila 1999, logično, smjestili među neželjenu elitu. Interesantno je da je mnogo prije tog užasnog ubistva, negdje krajem osamdesetih, akademik Antonije Isaković rekao kako “oni” Ivana Stambolića doživljavaju kao – izdajnika.
Naravno. Iako je Ivan Stambolić na promene u Jugoslaviji i na rešenje pitanja Kosova pristao dosta kasno, nacionalistički krugovi kojima je Isaković pripadao doživljavali su ga kao izdajnika. I, tačno je: za Srbiju je porodica Stambolić veoma zanimljiva… Ujak Ivana Stambolića Petar Stambolić partizanskom pokretu je prišao kao student; učestvovao je u ratu, zauzimao visoke funkcije – od predsednika Vlade Srbije, do predsedavajućeg i člana Predsedništva SFRJ. Poznavala sam Petra Stambolića, sarađivala sa njim. Stambolić je verovao da su revolucija i državni socijalizam rešenje za Srbiju i Jugoslaviju. Povremeno je imao rezerve prema Titu, prema njegovom dugom trajanju… Često mi se javljao tokom ratova devedesetih. “Srbija ratuje sa svim zemljama NATO pakta, pa to je ludilo”, govorio je 1999.
Kako je reagovao na vijest o ubistvu Ivana Stambolića?
Zaplakao je… U borbi da zadrži svoj uticaj na vlast u Srbiji, Petar je gurao svog sestrića Ivana Stambolića, koji je nesporno bio inteligentan i plemenit čovek. Ivan je devedesetih često razgovarao sa Bogdanom Bogdanovićem, sa Radomirom Konstantinovićem, sa mnom. Iako je ubistvo Ivana Stambolića rešeno – zna se ko ga je oteo i ubio – ne verujem da će se ikada do kraja razjasniti pozadina tog ubistva.
Lično sumnjam da je iza svega stajao direktno Slobodan Milošević. Pre sam sklona da mislim da je reč o osveti. Citirali ste Antonija Isakovića… Ko se od onih koji su pripadali toj grupi uzbudio kada je Ivan Stambolić nestao? Niko. Upravo zbog toga sam u knjizi Dominantna i neželjena elita toliko insistirala na ljudskoj dimenziji istorije. Reč je o ljudima koji su prolazili kroz različita kolebanja, dogme, imali različite sudbine…
I Bogdan Bogdanović jedan je od dvanaest pripadnika neželjene elite o kojoj govorite u knjizi.
Po mom mišljenju, Bogdan Bogdanović je od svih srpskih intelektualaca najviše deo evropske kulture. I Rade Konstantinović, ali… Bogdan je taj čovek. Za razliku od Srbije, Austrija i Beč, u kome je poslednje dve decenije živeo Bogdan Bogdanović, sa najdubljim su se poštovanjem odnosili prema tom vanrednom čoveku. Bogdanović je za Austrijance bio cela jedna kultura. Nakon Bogdanove smrti 2010, njegova supruga, gospođa Ksenija Bogdanović, ostala je u Beču; o njoj danas brine i austrijska država. To dvoje ljudi devedesetih su prognani iz Srbije.
Nakon Osme sednice CK SK Srbije, septembra 1987, Bogdanu Bogdanoviću bilo je jasno šta se sprema. “Da sam oćutao, danas bih živeo mirno i sramno. Ali, oćutati se nije moglo. Šifra je bila suviše jasna”, rekao je. Jasna, možda, još samo njemu.
Jasna je bila Radomiru Konstantinoviću, Srđi Popoviću, Žarku Koraću, Vama… Ipak, zašto tako malom broju ljudi?
Zato što je i tada dominantna matrica bio nacionalizam. Ljude je paralisalo jedinstvo partije i države koje je u to vreme demonstrirano. To je dogmatizam o kome sam vam govorila. Srbiju je razorio nacionalizam. Iz njega je izašao Slobodan Milošević. Krajem osamdesetih, novinara Slavoljuba Đukića pitala sam šta Dobrica Ćosić misli o Miloševiću. “Mi ćemo ga upotrebiti, pa ćemo mu staviti nož pod grlo”, preneo mi je Đukić reči Dobrice Ćosića. “Pozdravite Dobricu i recite mu da pazi da ne bude obrnuto”, odgovorila sam.
Predsjednik SK Srbije Marko Nikezić, kome u knjizi posvećujete dosta pažnje, bio je antipod Dobrici Ćosiću?
Za razliku od Čosića, koji je često govorio o neminovnosti rata Srba sa ostalim jugoslovenskim narodima, Nikezić je, recimo, još u aprilu 1969. tokom razgovora sa redakcijom Komunista, upozoravao na to šta se u Jugoslaviji može dogoditi. “Ako se srpski i hrvatski nacionalizam sukobe oko Bosne, stradaće Jugoslavija”, kazao je Marko Nikezić. Prilikom jedne od poseta Bosni i Hercegovini, Nikezić je tamošnjim Srbima poručio da je njihov centar Sarajevo, ne Beograd. I Novak Pribićević, koga takođe pominjem u knjizi, smatrao je da je za Srbe u Hrvatskoj adresa Zagreb, ne Beograd. Nekoliko decenija kasnije, predsednik Hrvatske Stjepan Mesić sličnu je poruku uputio Hrvatima u BiH. Nakon nedavne zagrebačke promocije knjige Dominantna i neželjena elita, srela sam Milorada Pupovca i podsetila ga na te reči predsednika Mesića. Uostalom, jedno od osnovnih načela nas liberala bilo je da se Srbija okrene sebi.
Šta to znači?
Znači da počne da rešava svoje probleme, da se ne meša u unutrašnje stvari drugih republika. Takav stav imao je podršku u razvijenijim delovima Srbije, kod evropski obrazovanih ljudi. U jednom trenutku on nije bio odbačen čak ni od pojedinih krugova u SANU. Pitali ste o Marku Nikeziću… Nikezić je bio federalist, evropski čovek; antipod Dobrici Ćosiću. I sam Ćosić ga je na taj način doživljavao. Sve do nas liberala, Ćosić i nacionalistički krugovi oko njega mogli su da utiču na partiju. Sa nama to više nije moglo. Imali su slobodu, mogli da izaberu koga hoće za predsednika Srpske književne zadruge; ipak, kao rukovodstvo Srbije, zadržavali smo pravo da kažemo šta mislimo o njihovim akcijama. Što Ćosić naprosto nije podnosio.
Zašto?
Nije podnosio našu autonomnost, činjenicu da nismo priznavali nacionalne autoritete koji su dolazili van partije koja nas je dovela na ta mesta. Ćosić nije želeo kompromis; hteo je “čistu situaciju”: da on i njegovi dođu i da rešavaju stvari. Drugog programa nije bilo. Najpre bi “namirili račune” sa Hrvatima, a onda – redom… Dobrica Ćosić je umro držeći se te koncepcije.
“Treba se sahraniti kao Koča, ne kao Andrić i Krleža”, govorio je Dobrica Ćosić.
Ćosić zaista nije želeo državnu sahranu. Mislim da se bojao šta bi se sve tu moglo dogoditi, šta bi moglo da provali, ko bi sve mogao da održi govor… Bio je oprezan, verovatno je hteo da se obezbedi.
Nije morao da brine: umro je maja 2014, u vrijeme katastrofalnih poplava u Srbiji, i ta voda kao da je prekrila i vijest o smrti oca nacije. Dobricu Ćosića danas gotovo niko da i ne spominje.
U pravu ste: Dobrica Ćosić danas je gotovo zaboravljen, iako su njegove ideje i dalje veoma žive. Doduše, one nisu samo njegove. Da li krug na čijem se čelu nalazio želi da sačuva Dobricu Ćosića? Ko to zna… Ma šta mislila i ma kako ocenjivala njegovu ulogu i politiku koju je personifikovao, mislim da sam kao autorka knjige Dominantna i neželjena elita prema Dobrici Ćosiću ipak bila fer: pokazala sam ga onakvog kakav je zaista i bio.
BH Dani, 29.01.2016.
Peščanik.net, 28.01.2016.
Srodni linkovi:
Tamara Nikčević: Latinka Perović – intervju (1)
