Novi ateizam i stari humanizam
Poslednjih nekoliko meseci američki muslimani se pitaju: je li nam bilo bolje neposredno posle 11. septembra? Posle napada, tadašnji predsednik Džordž V. Buš otišao je u džamiju i, sa očiglednom namerom da predupredi revanšizam, poručio da je islam “religija mira“. Zatim je bilo što je bilo u Iraku i dalje, ali poruka je bila značajna za muslimane u Americi. Devet godina kasnije, napada se islam po sebi – mada je povod Islamski centar, navodno, suviše blizu tragedije – a ne oni koji terorišu u ime islama, i to verovatno najviše američku umerenu muslimansku većinu.
Matrica generalizovanja uvek je ista: Drugi je, samom svojom različitošću, fundamentalista; među Nama nama fundamentalista, Mi se branimo. Ipak, kao i uvek, najugroženiji je onaj ko je dvostruka žrtva: tek imenom i prezimenom pripadnik strane koja teroriše, a stvarno protivnik zlodela, etiketiran je kao terorista mada je i sam žrtva. Postao je saučesnik napada na samoga sebe.
Svaka religija, a „bogami“ i ateizam ima svoje fundamentaliste. Ateističke Hitlerova Nemačka i Staljinov SSSR počinile su verovatno najveće zločine u istoriji; Severna Koreja i Kina današnji su primeri ateističkih autoritarizama, ateisto-kratija. (Prema ovoj drugoj, “teokratski” Tibet bio bi država slobode; uostalom, Dalaj Lama ne-izgnanik verovatno bi napustio funkciju i političkog vođe i zadržao samo duhovnu.)
(Ne)sloboda vere. Zato nije samo ekscentrično kada Kristofer Hičens piše „slobodno ispovedanje vere – ne, hvala“, već i radikalno; izjednačujući islamske fundamentaliste i umerene muslimane, on izjednačuje islamskog agresora i islamsku žrtvu. Sve dok je “novi ateizam” kritičan, zaslužan je za kritiku verskih fundamentalizama, kako njihovih kreativnijih tako i glupih ispoljavanja i, naročito, onih tragičnih. Ali kada “novi ateisti” postaju “krstaši”, i namere im postaju pre-dalekosežne (najradije ukinuti religiju po sebi), i fundamentalističke. U pomenutoj kolumni u Slate magazine, Hičens je, navodno, protiv „poplave liberalno intoniranih kolumni“ i pristalica slobodnog ispovedanja vere “bez ikakvih ograničenja”. Nijedan razumni “liberal,” ili pre “borac za ljudska prava” ne govori ni o jednoj „slobodi,“ ne samo verskoj, bez ikakvih ograničenja – ali tako nešto, doduše selektivno i samo za vlastitu hrišćansku veru, zastupaju pristalice i članovi Tea Party.
Nikolas Kristof čita drugačije sadašnji američki trenutak. On se u Njujork tajmsu obratio američkim muslimanima kolumnom naslovljenom – Poruka muslimanima: izvinite. U svoje lično ime (s pravom novinara koji je Pulicerovu nagradu dobio za izveštavanje sa Tjenamena, a zatim iz Darfura, i još više mimo nagrada), mada i ispred Amerike. “Bujica” ima drugi smer, jer se od Nulte tačke prostor zabrane za džamiju proširio sve do Teksasa i Floride – dokaz da je Islamski centar samo povod. Uostalom, ko pomera Islamski centar treba da odgovori na logično, ali i praktično pitanje koje, na primer, postavlja gradonačelnik Njujorka, Majkl Blumberg: “Kolika bi trebalo da bude ‘zona bez džamije’ oko Svetskog trgovinskog centra?” (Donald Tramp je licitirao, “ponudivši” udaljenost od najmanje deset blokova.) One koji se brinu o njenoj tuzi, žena koja je 11. septembra izgubila ćerku pita u emisiji BBC-a: “Koliko daleko ćete pomeriti Centar (jer ne radi se o džamiji, već o kulturnom centru)? Koliko ćete odmaći Ameriku od mene? Ovo što se dešava za mene je bolno – vidim da nisam izgubila samo ćerku, već i Ameriku”. Dona Marš O’ Konor, kojoj je ubijena ćerka koja je bila u drugom stanju, kaže: “Ne mogu dozvoliti da i moja zemlja, zajedno sa mojom ćerkom, nestane u pepelu.”
Posle jedanaestog. Retki su oni koji nađu snagu da ih vlastita tragedija inspiriše da se zalažu za ljudska prava i to onih koji su, nečijom namernom pogrešnom generalizacijom, etiketirani kao krivci za njihovu tragediju. Suzan Retik i Peti Kvigli, Amerikanke koje su izgubile muževe 11. septembra, osnovale su organizaciju Posle 11-og. Pošto su saznale da u Avganistanu ima preko pola miliona žena udovica, pomislile su da je najvažnije da svojim sapatnicama pomognu da se obrazuju i zaposle, da postanu “stabilizujući faktor” Avganistana. Jedna od njih je američka Jevrejka i ne krivi islam Avganistanki za svoju ličnu tragediju. Ljudi različito nose ne samo svoju veroispovest, već i tragičnu ispovest; ne samo svoju religiju ili ateizam, već i humanost.
U očima onih koji sve izjednačavaju, umereni muslimani su saučesnici napada na same sebe, iako: oko 60 muslimana je ubijeno u napadu na STC; mnogi koji su pomagali u spasavanju i raščišćavanju ruševina danas, zajedno sa drugima, boluju od teških, najčešće plućnih bolesti; i, na kraju, šta sa “muslimanima” ateistima?
Kristof godinama izveštava o „raznim islamima“ i različitim muslimanima. O tome da neki Kuran citiraju da bi “blagoslovili” teror koji čine i nehumane rituale, dok neke Kuran inspiriše da zaštite navodno “nedovoljno ortodoksne”. Uostalom, i mnogi “ateistički autori” čitani su različto: na jedan način Ničea su čitali Hitler i nemački vojnici koji su ga, po komandi, nosili u rancima, a na sasvim drugi trezveni čitaoci; Marksa je Staljin čitao drugačije od filozofa Frankfurtske škole i tako dalje. Po onoj Hegelovoj opasci da je svako zlo koje se desilo još od Adamova vremena neko već opravdao “dobrim razlozima”.
Sa svim na šta Hičens s pravom upozorava, slažu se i umereni muslimani i oni drugih veroispovesti – tako da on kuca na otvorena vrata. Ali ne i sa tim da im treba oduzeti pravo na veroispovest. Svetu ne treba ne samo novi Ajatolah Homeini (i teror teokratije), već ni nova Robespjerova vladavina terora (nad vernicima) ili Enver Hodžina ateisto-kratija. Ako je, blago rečeno, neprikladno dok se vrši genocid nad muslimanima u Srebrenici dizati glas protiv islamskog fundamentalizma a ne protiv aktuelnih zločinaca na delu, ili to isto u trenutku kada u Beogradu i Nišu gore džamije, neprikladno je i napadati američke najumerenije muslimane kada, po svim propisima i podržani Prvim amandmanom, grade džamiju, tj. islamski, odnosno muliti-religijski centar. Kada konzervativna Amerika, na čelu sa Tea Party, od Nulte tačke pravi krug koji obuhvata cele SAD. Kada se manje ili veće pakosti počinju dešavati oko već podignutih džamija širom Amerike, što se nikada pre nije dešavalo. Prvom amandmanu je potreban amandman – kao opomena da sloboda podrazumeva i odgovornost. On bi najpre trebalo da ima efekta kod nedostojanstvenih (neodgovornih ili neuračunljivih) korisnika Prvog amandmana. Npr, dozvolu da parade neo-nacista marširaju čak i u američkim, pretežno jevrejskim četvrtima; ili kada hrišćanski sveštenik ima halucinacije o “zloj knjizi islama” i pravi joj lomaču uz amanet Prvog amandmana, i niko ne reaguje što taj akter, u ma kojoj da je odori, ne zadovoljava pred-uslov uračunljivosti.
Ima, dakle, ništa manje i raznih ateizama i ateističkih režima, kao i ispoljavanja vere. Na samom Bliskom Istoku najsuroviji je bio režim Sadama Huseina i Hafeza al-Asada, prilično sekularnih vladara, a Džordž Habaš, Palestinac, poznat po terorističkim napadima i otmicama aviona tokom sedamdesetih, bio je hrišćanin. Humano i kriminalno činjenje su činovi čoveka, koji, pre nego što se pogleda u njegovo versko ili ateističko srce, kao civil ima zasluge ili dosije. Jer muslimani fundamentalisti ubijaju one miroljubive muslimane (ne samo inovernike), hrišćanski konzervativci prete smrću doktorima hrišćanima koji poštuju pravo žene na izbor (abortusa), a Staljinovi fundamentalisti streljali su one koji su iskreno i bezazleno verovali u ideju komunizma (a ne samo proterivali Jevreje i zabranjivali hrišćanske obrede). Problem je kada mnogi Amerikanci veruju da Osama bin Laden predstavlja muslimane, a Avganistanci da sveštenik Teri Džons (samonajavljeni spaljivač Kurana) predstavlja hrišćane, kaže Kristof. I “fundamentalni” je problem kada su ateisti fundamentalisti (srećom, takve religije nema).
Kada bi „dobro i zlo“ bilo jednostavno razdvojeno po “markacionoj liniji”: religija-ateizam, izbor, onaj moralni, bio bi jednostavan. Ali nije. Jer sufijski hramovi redovno su meta napada terorista koji napadaju sufi islam u ime „islama.“ (Pakistanski Talibani su 2. jula ove godine ubili 42 ljudi u sufi hramu u Lahoru; svako malo, vehabisti podmeću bombe u sufijske i ostale “nepravoverne” muslimanske hramove, zabranjuju obrazovanje i muzičke koncerte kao jeretičku praksu.) Islam je raznovrstan ne manje nego hrišćanstvo ili ateizam.
Glas umerenih. Tačno je da se glas umerenih islamskih vernika nedovljno čuje. Delom, problem je do njih. Ipak, nije samo do njih. Dokaz je upravo Islamsko-jevrejsko-hrišćanski centar u Njujorku, Park 51, koji bitrebalo da bude – glas umerenog islama. Jer, kao što je na BBC-u primetila predstavnica islama (umerenog), najjače oružje protiv Terija Džonsa koji je, kao predstavnik minorne hrišćanske zajednice od pedesetak članova, hteo da spali Kurane “u ime hrišćana”, bio bi glas druge, daleko brojnije, lokalne evangelističke crkve. Mi smo najjače oružje protiv “islamskog terorizma”, kaže ona, a vezuju nam se ruke. Zato, kada Hičens kaže da je zabrinjavajuće što u “islamskom svetu ne postoji autoritet” koji bi takva fundamentalistička delovanja proglasio suprotnim islamskoj veri, on previđa upravo aktuelni trenutak: takav autoritet je glas umerenog islama koji bi se čuo upravo u ovakvim otvorenim islamskim centrima. Inicijativa za ovaj potekla je od sufijske “struje” za koju kažu da je otvorena čak i za ateizam – jedino začinjenog sa nešto malo misticizma, a možda i samo poetike.
Jedan od najaktivnijih aktera ove polemike, gradonačelnik Majkl Blumberg konstatovao je: „Moramo učiniti ono što je ispravno, a ne ono što je jednostavno.“ Šta je ispravno često se najlakše utvrdi kada se vidi ko su dvostruke žrtve: npr, muslimani ubijeni u terorističkom napadu 11-og septembra i njihovi najbliži. Prvi put stradali su od “njihovih fundamentalista”, drugi put od američkih fundamentalističkih konzervativaca. I od obe strane, optuženi za izdaju. Nije potrebno da postanu i trostruke žrtve, da im sudi i fundamentalistički ateizam. Svaka generalizacija nepravda je prema mnogima, a nekada i zločin.
Peščanik.net, 08.10.2010.
ATEIZAMNAŠ TERORIZAM
