Varijacije na temu Hitlerove i Staljinove Evrope:
dnevnik zločina i viška istorije
 

 
Većina mojih simfonija su nadgrobni spomenici.
Šostakovič

U godinama Hitlerove vlasti još smo dovoljno verovali u knjige da bismo ih spaljivali.
Vilijam T. Volman

 
„Evropa je u ratno doba bila savršena na svoj užasan način,“ piše Vilijam T. Volman. Dok su u Hitlerovom Raj(h)u srca i duše nemačkih vojnika „pročišćeni poput zlata u belom plamenu – plamenu krematorijuma“, oni koji nose svoj sovjetski, socijalistički „krst“ žive i umiru u svojoj šizofreniji. Parolu Partije „Život je postao bolji, drugovi; život je postao radosniji!“ jedino ometa činjenica da svakoga može stići „osam grama“. Dajte mu osam grama! – povikao je neko (toliko teži metak.). Osam grama uklještenih blizu nekog vitalnog organa, i samo jedan pogrešan politički korak vodi u neku glupu, musavu, nepotrebnu smrt; ne pompeznu, junačku, smislenu, takva je politički opasna. Smisao je: poniziti čak i smrt; onemogućiti joj da zasija. Usaditi svakome metak na rizično, vitalno mesto, metak koji prati na svakom životnom koraku, metak koji čuva od smrti (suludo mudar pronalazak Sistema) i imaš: mir u kući, strah u dušama i lepe vojne parade. Metak osmatra svaki susret i rastanak, ljubav i mržnju Volmanovih junaka.

Centralna Evropa posvećena je „sećanju na Danila Kiša čije mi je remek-delo Grobnica za Borisa Davidoviča pravilo društvo u mnogim godinama tokom kojih sam pripremao ovu knjigu.“ Kao kod Kiša, sudbine junaka trideset i sedam priča čine „karmičku“ simfoniju, galeriju likova koji se u istoriji sreću direktno ili kroz tuđe sudbine: na frontovima, u zaverama, ljubavnom rivalstvu, zločinu iz (često ideološke) strasti, u lažnim prijateljstvima i iskrenim mržnjama. Volman ulazi u finese vojne strategije i taktike ratnih mesija, ali i istorijske statistike strave – od Aušvica do Katinske šume. Još od sedmotomnog, 3350 strana obimnog istraživačkog dela o ljudskom nasilju (Uspon i pad, Risen Up and Risen Down), on nastoji da dešifruje „moralni kalkulator“, tražeći odgovor na pitanje koliko zla je ponekad oprostivo, ako ne čak i nužno. Koliko ga je u Evropi dvadesetoga veka? Da li je zaista došlo samo sa jedne strane? Koliko i kakve prošlosti je koštala današnja Evropa, tj. koja je njena realna cena?


Krematorijum istorije

Evropa dvadesetoga veka ispisuje dnevnik međusobnih zločina koje vreme još nije iscelilo i post festum vrši eutanaziju istine – bolje manje preispitivati istoriju nego stvarati „nepotrebnu naknadnu patnju“. Mnogi, ipak, preispituju i savezničko nečinjenje.

Evropa dvadesetih do pedesetih godina prošloga veka (uz „naknadne“ sovjetske zločine) galerija je likova koji: se smeše umorno (433)[1], s mržnjom (388), „osmehom koji je (…) s nekog drugog sveta“ (604) i truo (670), kriju se iza osmeha (617) i na silu ih komponuju (618). Tuga Evrope je ponosna (323), srca su joj bez prozora (636), lepota pokidana (638), kosti u njoj svrbe (643), misao je zgužvana (625). Oni „koji suviše veruju u istinu“ (586), a prisiljeni su da je izdaju, egzistencijalnom matematikom najradije odbijaju da žive (591). Volman daje njemu svojstveni, po izrazu spartanski, pogled na istorijske činjenice: hladan, da ostane racionalan, očišćen od emocija, da bude objektivan. Njegov odnos prema Zlu neindoktriniran je prihvaćenom istorijom, sličan onom Hane Arent kada secira Ajhmanov zločinački „moral“. Emocije svakako ne pomažu kada pred Zlom razum staje i pamet je još prisebna jedino toliko da ga konstatuje, „uvaži“ kao činjenicu i sagleda šta se uopšte još može sa vlastitom i humanošću uopšte.

U vremenima i režimima koja stvaraju „previše istorije“, ceo svet se svodi na jednu glavnu i nekoliko uzgrednih parola koje preuzimaju mesto moralnih zapovesti, i onaj ko ne zna ideološku lozinku laka je meta. Izbrisana je, i inače fleksibilna, granica između vešto komponovanih parola za mase i „večnih istina“ koje su, po istom naređenju, dosadile; sudbine i presuđivanja; budućeg ubice i sadašnjeg pokrovitelja. Takva je egzistencijalna klackalica koja postoji između Staljina, ubice čak i sopstvenih štićenika, i Šostakoviča.

Volmanova Evropa vrvi od kompleksnih priroda i jednostavnih sudbina, koje završavaju po kratkom postupku. Ponekad i obratno, čovek je jednostavan a sudbina mu komplikovana, ali svejedno završava isto. U istorijskim lavirintima on pronalazi komplementarne likove: Nadeždu Krupsku i Fanju Kaplan; visoke oficire Paulusa i Vlasova; Kurta Gernštajna koji, kao moralno konfliktna ličnost, umorno nosi dva svoja lika…


Šostaković ili simfonija očaja

Zvali su ga muzički Kandinski, „Mocart moderne Rusije“ i „Firer muzike“. Za Solženjicina je bio „sputani genije“. Po Volmanu, Šostakovičeva šizofrenija bila je egzistencijalna taktika: muzikom je sebi opraštao ono što bi muzikom zgrešio, pristajući na pevljivi muzički kompromis sa onima koji su komponovali smrtne presude. Privatno (ako je išta u SSSR-u bilo privatno), u svakoj ženi je voleo onu koja mu je postala nedostižna. Sa njom je u muzici vodio ljubav kao što je sa njima, u svojim faustovskim kompozicijama, vodio mržnju.

Njegova zla sudbina bio je „formalizam“, egzistencijalni i muzički, što se ne bira (kao ni vlastita krvna grupa), ali je bilo anti-režimski. Formalizam, sinonim za individualizam, bio je izdajništvo radničke klase. Narodni umetnik ili pripada narodu: „nije jeo narodni hleb samo da bi živeo za sebe“, ili je narodni neprijatelj: List Pravda otkriva „pritajeni buržoaski element“ u Šostakovičevoj operi Ledi Magbet, koji protivreči dnevnom referatu: „Život je postao bolji, drugovi; život je postao radosniji“. Pravda je u pravu za one koji se drže dnevne zapovesti: „Manje šetaj, više čitaj novine.“

Sovjetska diktatura, kao i svaka druga, zapoveda nemoguće: radost, u sred gladi koja poprima i kanibalističke vidove; intelektualnoj i umetničkoj eliti da narod ob-raduje; proletarijatu veru u ovaj kao „najbolji od svih poznatih svetova“ (koji je, statistike će pokazati, za sobom ostavio još više žrtva nego nacizam) i utehu, nikada suvislo obrazloženom, mržnjom prema „kapitalističkom raju“.

Od Šostakoviča zahtevaju lepotu. On, koji „misli u notama“, voli u notama, zgražava se i mrzi u notama, čije „žlezde luče muziku“ (632) i čiji život je muzička idiosinkrazija (dar koji mu radi o glavi), jedini sme znati da je njegova Lenjingradska simfonija „o Lenjingradu koji je Staljin uništio, a Hitler samo, takoreći, dovršio.“[2] Silovan je ideologijom i zatrpan narudžbinama za socrealističke muzičke ikone, muzikom koja se „zvižduće“. Pevljivo i milozvučno, uz „crveno, volim te, crveno“, lobira za svoju umetnost. Šostakovič koji pristaje na kompromis preživljavanja (po ceni da se kada neko u prolazu pevuši neku njegovu pesmicu, napisanu za otkup povodom „simfonijskog greha“, stidi više sebe nego njih) traži indulgenciju od Šostakoviča „formalističkog nevernika“, okorelog individualiste, odmetnika i „neprijatelja naroda“. Pred svetom obratno, prvi traži oproštaj od Drugog. Posle višedecenijskih pritisaka, Prvi postaje član Partije, Drugi obećava: „Više krvi u mojoj sledećoj simfoniji.“ Prvi, vremenom, postaje muzički impotentan: „pišem kvartete umesto simfonije“, Drugi „kulturni tuđinac“. Od prvog Hruščov naručuje „proleterski pevljivu muziku“, Drugi, koji piše „ideološki manjkave kvartete“ sa „jevrejskom intonacijom“, dovoljno je inteligentan da mu je sve nepodnošljivo. Prvom se u zaslugu uzima VII simfonija, kao „umetnost u službi naroda“, Hruščov osuđuje pa rehabilituje onu VIII.[3] Drugi je mrtav još od Opusa 110 koji je proglašen za „šlajm muzike“, ali, kompromisima, Prvi ga reinkarnira. Jer, Prvi je umetnik koji u očaju ide protiv (svoje) umetnosti da bi njegova druga polovina dobila na vremenu. Drugoga sin pita: „Tata, šta ako te obese zbog ovoga?“

Šizofrenija mu je potrebna da se naizmenično napada i brani. Da preživi jedan, moraju živeti oba, međusobni neprijatelji, i spasioci onog Trećeg, čiji je život simfonija očaja. Volman ga čini još komplikovanijim, umetanjem priče o Jeleni Konstantinovskoj, ženi kojenema.


Ljubav u doba revolucionarne kolere

Najjače Volmanove idiosinkrazije, pored muzičkih, su ljubavne – erotske i estetske, ne romantične i patetične – posebno u priči Opus 40. Jelena Konstantinovska je polustvaran lik i Volman to pedantno objašnjava na kraju knjige (uz izvinjenje Šostakovičevoj deci iz braka sa Ninom Varzar). Jelena je kompenzacija za muzičku patnju i ljubavnu neispunjenost, relikvija koju obožava u svakoj ženi, fetiš koji je opsesija. Besprekornu veru u svoje božanstvo izražava apsurdno, kao i svaki predani vernik, grižom savesti i još većom vernošću. Kada je progone u Sibir, savest mu se sleđuje. Putovanje na kraj dve ljubavi, muzičke i prema Njoj, postaje opsesija nedostižnog, muzički bolna i ljudski pogibeljna.

Uostalom, kaže Kompozitor, Volmanovom dikcijom, zašto od ljubavi napraviti fetiš. Ne slikaj moga lika, kaže Bog islama; ne definiši Boga, kažu kabalisti; ne slikaj i ne definiši Ženu, samo je komponuj, kaže Šostakovič. Bio je to dobitak očajnika: „Njegova ljubav je bila mnogo savršenija od njega samog.“[4] Mislio je još samo u notama i ljubavi prema Jeleni.

„Evropa je na oprezu pošto je bila silovana mnogo puta.“[5] Volman pokazuje da su to bili i njeni umetnici. Godinama nečujno u sebi izvodeći muziku, Vladimir Špilman je preživeo Varšavski geto; u slobodnoj Rusiji, Šostakoviču je njegova vlastita, svakim novim javnim izvođenjem, sve više dolazila glave.


Kurt Gernštajn ili Dostojevski u Aušvicu

Zvali su ga „rabin Gernštajn“ i „sveta budala“, sam je mislio da je „Božji špijun“. Uhapšen je sa SS oficirima jula 1945. i okrivljen za genocid. Dve nedelje kasnije se obesio. Rehabilitacija „SS-Obersturmfürera“ Kurta Gernštajna odbijena je 1949. i 1955, prihvaćena 1965. sa obrazloženjem da je „preuzimao (…) napore uz konstantan rizik“, mada ti napori nisu uvek „davali željene rezultate“. Bio je mistik, idealista, moralista, odani evangelista i pouzdani SS-ovac, borio se protiv nacizma, oko sebe i u sebi.

Odličan materijal za Volmanov „moralni kalkulator“, sudbina koja još jednom provocira na pitanje: zašto saveznici nisu reagovali? Dopustili su genocid u koncentracionim logorima sve do leta 1945., iako su: 1. znali šta se dešavalo i 2. mogli napasti, kao što su napadali fabrike, frontove i gradove. Po Volmanu, neko kao Gernštajn – konstantne griže savesti, sulude i šizofrene, ali neke – bar je povremeno nešto oduzimao od stradanja Jevreja (doduše, onda kada bi izbegao da ga i sprovodi) za razliku od saveznika. U takvim okolnostima i istorijskoj zatečenosti, Gernštajn je možda učinio više nego Oni u okviru njihovih mogućnosti – teza bizarna, mada, za (ne)volju istorije, verovatno delimično tačna. „Zašto saveznici (Gernštajn saveznike naziva svojim „Saveznicima“!) nisu ništa uradili? Mora biti da su se užasavali odgovornosti zaštite tolikih miliona – ili su i sami bili antisemiti?“[6] Uostalom, možda je „svrha Nemaca u Evropi“ bila da „prihvate krivicu za sve“, da ostali mogu slobodno činiti svoje zločine, razmišlja Volman.[7]

Feldmaršal Kurt Gernštajn je kontroverzan egzekutor-spasilac, konstantno na ivici između zločinca i spasioca, jednima sumnjivo blag, za druge egzekutor, obema stranama sumnjiv, sebi samom mučan. Kao u svakoj moralnoj dvosmislenosti, i u njegovoj ima šizofrenije. Dužnost SS-ovca je njegov demon, zla kob sa kojom se svakodnevno bori, najdramatičnije u dijalozima sa ocem. Na stranicama klimaksa Gernštajnove psihološke, moralne i religiozne tragedije, Volman ispisuje dostojevskijanske sekvence iz grotla nacističkog logora.

Moralno šizofren, istorijski kontroverzan, jeretik za obe strane, oksimoron za pravo, Gernštajn ima sedam smrtnih grehova, mada različitih za razne strane.

Za jevrejske žrtve njegovi su gresi – svedočenje njegovog oca da je sin, posle mladalačkih greha i antinacističkih pamfleta iz 1936, ipak, sve u svemu, bio „svesrdni antisemita“; – priznaju mu zasluge za gasne komore: „Bez lažne skromnosti, molim! Vi ste doneli Ciklon B u Belzek“; – dužnost inspektora koncentracionih logora; – jedan od „najtajnijih poslova“ koji obavlja honorarno: zlato iz usta mrtvih Jevreja; – povremeno, da ne bude sumnjiv, pokazuje „srce od čelika“; – kada se više ne usuđuje da uništava cijanovodoničnu kiselinu, postaje, kako sam konstatuje, saučesnik; – radi kamuflaže, po potrebi, podsmehne se Jevrejima koji su na samrti, dok vlastitoj deci obećava, iako sa suzama u očima, da će postati SS-ovci kada porastu.

Za naciste njegovi gresi su – „grobovi“ za cijanovodoničnu kiselinu, zakopavanu sa lažnim obrazloženjem da je „pokvarena“ (po njegovoj računici, sa 100 uništenih kilograma spasavao je 100.000 života)[8]; – beleženje tačne lokacije jama, da posle rata dokaže; – konstantno istraživanje zločina vlastite strane; – priželjkivanje da „Saveznici“ učine potrebno, zaboravljajući da „i njegov nemački narod pati“ (na šta ga podseća supruga); – neki su zaključili da ga treba prijaviti Ajhmanu; – slušanje BBC-a i Radio Moskve, i to glasno; – ima grižu savesti. Povremeno. Možda i konstantno.

Kao moralista-mučenik i vernik-evangelista, samome sebi pripisuje treći korpus grehova – držao je do svojih hrišćanskih dužnosti, ali KAKO? – držao je do zapovesti „Ne ubij!“, ali KAKO, koliko efikasno? – kolege bi ga hladno obavestile: „zajedno smo u ovome“, što dugo nije verovao jer KAKO, kada su njegove „ruke čiste“? – u mefistofelovskoj polemici, otac ga je optužio za misticizam i ponos iz potrebe da bude bolji od njih ostalih, KAKO i zašto misli da i on neće biti odgovoran? – drugi put, optužuje ga da se „igra Boga“ i za fantaziju da je „Hristos“, a KAKO može da „zaboravi na masakr u Katinskoj šumi“? – od rođenja je „bio bojažljiv, poput nekog Jevreja“, što bi trebalo da bude KAKO nacistički tako i hrišćanski greh – KAKO je bio moralno kontroverzan a religiozno melanholičan, pitao se: „Šta li Bog misli o meni?“ To je ostalo izvan domašaja i njegovog polu-biografa, polu-ispovednika Volmana.

Da preživi, Gernštajn koristi uslužni sofizam: ako ti ne možeš da živiš sam sa sobom, Bog može; dakle, zašto onda ne bi i ti? Ako si Njemu dobar, zašto ne bi bio i sebi? Sve se može dovesti na meru stvari podnošljivu za život. Ako ne može…

Kurt Gernštajn se, prenosi Volman, obesio u svojoj ćeliji. 27. jula 1945.

Oduvek je bio dobrovoljac, te i u smrti, konstatuje njegov biograf-ispovednik. Partijac i SS-ovac i, istovremeno, dobrovoljni hrišćanin i humanista koji, kao „Božiji špijun“, uhodi onoga Prvog, koji je položio zakletvu Fireru.

Nije morao, bio je SS-ovac, a ipak je imao volju da spase što više Jevreja. Tražio je pomoć od Crkve (monsinjora Orseniga i dr. Vintera, savetnika berlinskog arhiepiskopa) i švedskog ambasadora, barona fon Otera. Uz odobrenje sa vrha (od samog Ajhmana) da se slobodno kreće po leševima i pepelu konc-logora, znao je: Treblinka – potencijalno 25.000 mrtvih dnevno, Belzek 15.000, Majdek „samo 2.000“, Sobibor 25.000, Osviecim, posle „povećanja kapaciteta“, više od 8.000 dnevno. Aušvic je zaista postao „profitabilan“. U svim gasnim komorama, računao je Gernštajn, 450.000 Jevreja mesečno, što čini 5 miliona godišnje. I morbidne „pikanterije“: kupus, đubren belim pepelom Jevreja; poklon za njegovu ženu – tašna od kože „ruskog seljačkog čeljadeta“.

Po nekim saznanjima, švedska vlada Gernšajnove izveštaje (dobijene preko svog ambasadora) javnosti daje na uvid – tri meseca posle rata. Gernšajn je sebi već presudio. Po Volmanu, možda se radilo o griži savesti…

Dobrovoljac u ludilu logora, kojem stižu pritužbe na uslove rada: „ručak moramo da jedemo u krematorijumu, dan za danom, dok mrtvi Jevreji smrde i gore, a pepeo pada na naše sendviče“[9] i kojeg proganjaju kamioni puni leševa – tražio je podatke, sipao i prosipao (kada je mogao) cijanovodoničnu kiselinu, povremeno se pitao o smislu toga što čini i razlogu da saveznici tako dugo, sve do 1945, povodom Ovoga ne čine ništa.

Između vere u Hrista i Hitlera – samo je „hteo jaku Nemačku na svetskoj sceni“ – Gernštajn se u „misiji da sazna istinu zarazio užasom“, a „želeći da spasi Jevreje, postao je saučesnik.“ Čiji? Volman izveštava: „Britanci, iako dovoljno opremljeni da sami to učine, namerno (su) odbijali da bombarduju gasne komore u Aušvicu. Švajcarska je odbila da odobri azil Jevrejima. Jedino je Kurt Gernštajn imao volje da učini nešto!“[10] Ipak, ko mu, takvom, može biti zahvalan?

Činjenica da Saveznici dugo nisu bili saveznici ni nekontroverznih osoba, a ne takvih kao što je Gernšajn – a kojih je bilo[11], ne abolira naciste ni Gernštajna/e. Kolateralno, njihova zla kob samo pokazuje kako se u pravednom grehu griže savesti zbog jednih zločina upada u druge – što će biti sudbina još jednog „Volmanovog mučenika“, Vlasova, koji izdajom Staljina „pada u zagrljaj“ Hitleru.


Dijalektika dve sudbine i dve izdaje: Paulus i Vlasov

Ako su Nadežda Krupska i Fanja Kaplan u njihovoj suprotnosti dva komplementarna lika (smisao života prve je potčinjenost Lenjinu, druge odanost Ideji), sudbine Andreja Andrejviča Vlasova, na početku Rata komandanta Druge jurišne armije Volkovskog fronta, i Fridriha Paulusa, nemačkog general-pukovnika, kasnije feldmaršala, su iste sudbine, ali suprotnog predznaka. Obojica su bili na obema stranama, ali su se mimoišli, a najvažnije je ko završava na pobedničkoj. Preturajući, ne baš nežno, po istoriji, Volman (i inače avanturista) srećno otkriva ovo sinhronizovano mimoilaženje, bez potrebe da literarno „manipuliše“ sudbinama onih koji su ipak bili pijuni na pozornici istorije. „Dana 10.09.1942, baš kada su počele nevolje Šeste armije generala Paulusa u Staljingradu, Nemci su sručili pamflete na Crvenu armiju, pozivajući vojnike da dezertiraju. Na pamfletima je stajalo Vlasovljevo ime.“[12]

U njihovim sudbinama se ne zna ko je čiji vojnik a čiji zarobljenik, ko je propagator, a ko poslušnik. Početak rata je jednostavan: jedan stoji na braniku osvajanja nečije domovine, drugi brani vlastitu. Obojica su bezuslovno odana Otadžbini, a onda je zamene. Sve je najpre apsolutno, a zatim tako relativno, zavisi od toga šta je otadžbina – samo geografija ili i vlast, situacija, (ne)mir u državi, istorijski zadati cilj ili vlastita kreacija. Šta je domovina definiše šta je patriotizam – odanost teritoriji, bilo kojoj i kakvoj vlasti, ili, u nekim vremenima, čak i izdaja. Jer postoji ipatriotizam izdaje – kada je nasilje vlastite nacije prevazišlo moralno podnošljivu i istorijski „opravdanu“ meru.

Vlasova, koji decembra 1942. pada u ruke fašista, Rusi su prozvali „Hudini za proboj“, posle izdaje, iz patriotskog oduška, imenom tog „fašističkog najamnika“ zvali su vaši koje su trebili. Za Nemce je bio „politički prihvatljiv element“ i „polukrivac“, njegovi ljudi „polusaveznici“, a on sam je smislio da su dobrovoljci koji će, pod „Hitlerom Oslobodiocem“, osloboditi Rusiju i svet od boljševizma: „Borite se za slobodnu Rusiju zajedno s Rajhom!“ Alhemijom očajnika, bira militantni „srednji put“, rusko-nemački savez protiv Staljina. Bio je fizički najamnik fašista i, istovremeno, duhovni dobrovoljac. Volman je oprezan – izgleda da Vlasov nije znao za koncentracione logore u kojima su stradali Rusi, ali jeste za Katinski masakr. Primer selektivnog znanja, pogubnog za odabir istine i prave strane. Ili makar manjeg zla. Prostodušan u uverenju da za Rusiju čini pravu stvar, postaje uspešan propagator – kažu, nemački Šostakovič, sa milion vlasovaca „na terenu“. Kompozitor je imao više nota, ali ne i koncerata.

Motivacija mu je slobodna Rusija, protiv Nemaca ili sa njima. Završava u boljševičkoj Rusiji, u Lubjanki, debaklom ideje nemačke slobodne Rusije. Drveno gvožđe ipak postoji u nekim glavama.

Feldmaršal Fridrih Paulus i general pukovnik Andrej Vlasov su kao lik i odraz u ogledalu – ono što je jednome Istok drugome je Zapad, jednome domovina drugome je neprijatelj, a onda sve obratno, kada promene strane i domovine. Njihove sudbine su kao dijalektika ideje o slobodi i izdaje zbog slobode, a Dužnost rutina koja se, kao Vrhovno po sebi, ne preispituje. (Gernštajn, koji tu dijalektiku od početka do kraja nosi u jednoj uniformi, uz svesrdnu pomoć svoje moralne šizofrenije, kompleksnija je i dramatičnija ličnost.) Ako je Nemcima Vlasov „politički prihvatljiv element“, Paulus, kooperativni zarobljenik, u arhivama Štazija biće okarakterisan kao „neškodljivi predstavnik nekadašnje kaste profesionalnih vojnika“. Pre toga, bio je „pomalo kosmopolita“, slušao Baha i Betovena, hobi mu je bio da obraduje suprugu, dužnost da postane Hitlerov feldmaršal. Ironijom sudbine, dan po unapređenju, pada neprijatelju u ruke, prvi tog ranga koji je to sebi dopustio. Firer je zadao: boriti se do pretposlednjeg metka, ne do poslednjeg (koji je vlastita smrt). Paulus se usuđuje da diplomatski sročeno naređenje o samoubistvu u slučaju pada neprijatelju u ruke zameni zabranom samoubistva. Jedino je teško znati kako bi bio kažnjen onaj ko bi zapovest prekršio.

Kada je zarobljen, već je bio skrhan pod teretom istorije i reputacije koja će zauvek ostati zbog odgovornosti za neuspeh pred Staljingradom. Miran u svojoj povesnoj nesreći, pridružio se onima koji su pravili pobedničku istoriju, „besprekorno potčinjen“ Štaziju, onakav kakav je potreban, „inteligentan i bez ikakvih ličnih ambicija.“

Volman hladno i precizno opisuje psihologiju vojnika po profesiji (kojih je pun i civilni „korpus“), njihovu „bezazlenu“ ubeđenost da treba „stvarati istoriju“, ostavljajući usput poneki krvavi trag. Za njih, Dužnost je anestezija mišljenja i moralnosti; veruju u Otadžbinu, ali u određenim okolnostima, mogu (po)služiti Drugoj, ona postaje označitelj za Dužnost-profesiju. Veruju u Dužnost, ustaju i ležu s Dužnošću, ne samopreispituju se o Dužnosti, obavljaju je. Njihova vrlina je napredovanje bez samopreispitivanja, mentalna disciplina u kojoj, vremenom, prestaju i one male nezgode sa sećanjem. „Stav da je najveća vrlina ispunjenje dužnosti, a ne lična odgovornost, ukazuje na primarnu potrebu za napredovanjem.“[13] Tako postavljeni, navodno izvan dobra i zla, češće sklapaju pakt sa onim drugim.


Invazija na smisao Evrope

„Život je tranzitni zatvor“[14] i nisu samo mrtvi mrtvi, nego u to treba ubediti i žive, koji žive još jedino za svoju eutanaziju. To je slika Hitlerove i Staljinove Evrope koju opisuje Volman.

Ipak, ni najvećim zločincima nije uvek korisno ubiti, i oni imaju poneko, njima korisno dobro: „Hitlerova dobrota“, koju pominju neki, i Staljinova „politička mudrost“ u koju se poverovalo, taktička su „optička iluzija“ te negativne etike. „Mi Rusi,“ kaže Volmanov Šostakovič, „imamo odličan izraz: napraviti pitu od govana. To ja činim sa ovom (Osmom) simfonijom.“[15] Staljin, umetnik socijalističkih fuga, to je razradio. „Nacizam će uspostaviti svijet u njegovoj ljepoti, komunizam u njegovoj dobroti,“[16] okarakterisao je dva mesijanizma Alen Bezanson. U oba sveta hvalospevne parole služile su kao jedine istine.

O ludilu evropskog ratovanja Volman svedoči objektivnošću istoričara koji post festum (za jednog književnika možda i „prekovremeno“) radi na građi za knjigu o evropskoj istoriji, više kao zb(i)rci nego simfoniji najviših političkih dogovora i svađa koje se igraju ljudskim sudbinama i mnogih slučajnosti koje se sudbinama poigravaju. Svedoči o posledicama bezuslovne odanosti partiji, naciji, klasi, ideologiji, sistemu, vođi – indulgenciji za moralnu dužnost. Svedoči i o još uvek nepriznatoj kompleksnosti krivice za do sada najveće poznato ljudsko stradanje, Holokaust, pakleni rezultat ne samo nacističkog činjenja, već i političkih kalkulacija i ratne strategije nečinjenja saveznika. Oba ludila uticila su na život i smrt miliona.

Preko 600 fusnota, neočekivanih u romanu, svedoče o istraživačkoj disciplini kojoj se podvrgao Volman. Uložio je trud da bi ga, po potrebi, ignorisao, kao vrhunski muzičar koji se smelom improvizacijom „oslobađa“ puke preciznosti izvođenja. Navođenjem ogromnog broja istorijskih činjenica, Volman je sebe oslobodio „doslovnog“ pridržavanja istih i samom sebi dao indulgenciju za povremeno „kreiranje“ istorije. Ipak, bez zloupotrebe, jer nevernost se uglavnom sastoji u nekim romantičarskim intervencijama, u knjizi gotovo spartanski ogoljenoj od sentimenata. Primer je davanje većeg (ljubavnog) značaja Jeleni Konstantinovskoj u Šostakovičevom životu. Volmanov Šostakovič nemanje muzičke slobode leči čudnim protivotrovom, idealom žene koju beznadežno voli ili to umišlja (kod ideala to je teško znati). To je njegov lični protivotrov za najveću od svih bolesti – življenje srećnih sovjetskih anegdota o životu.

Nacizam i staljinizam, proklamovani ateistički sistemi, svojim svetim partijskim knjigama definisali su život: koju unifrormu da nosi, u koje parole da veruje, čemu da se nada, o čemu da ne misli. Za mnoge poslednji putokaz je bio: „Svi putevi vode u Aušvic.“ Neki su sami sebe kolateralno usmrtili smrću namenjenoj Drugom. Takvi su ispraćeni poslednjim pozdravom, svakodnevno štampanim u ratnim čituljama, mantrom žalosti za poginule nemačke vojnike: „Sudbinom zapoveđena naša ponosna tuga.“ O tuzi nasilnika može se govoriti razumno, sa podsmehom, zlurado; kao nebitna, može se i prevideti ili kao dobrodošla proslaviti.

Na kraju, o stvarnosti su odlučili moćni. Mali čovek je, uglavnom, ostao izvođač.

„Zato se sada prijavljujem, u ovoj mračnoj zimskoj noći, spremajući se na invaziju na smisao Evrope“[17], najavio je Volman na početku romana. Od kako je nacija zasnovana na istini da krv nije voda, Evropa ratuje na pogonskom gorivu nacionalizma. Doduše, nacionalizmi se u miru dobro slažu, jedini je problem što kad-tad zarate. I sve druge povedu sa sobom. Pod plaštom patriotizma, vredno rade na materijalu za novoga Šostakoviča i simfoniju nadgrobnih spomenika. Povremeno pridobijajući dovoljno dobrovoljaca za tako orkestriranu simfoniju.

 
Vilijam T. Volman, Centralna Evropa, Arhipelag, 2008, prevod Ana Ješić, američka Nacionalna nagrada za književnost 2006, naslov izvornika: William T. Volmann, Europe Central, Pinguin Books, 2005.

Ostale knjige: Uspon i pad (Rising Up and Rising Down), 2004; Siromašni (Poor People), 2007; Putujući na sve strane/posvuda (Riding Toward Everywhere), 2008; Imperija (Imperial), 2009; Ljubeći masku (Kissing the Mask), 2010.

Sedmotomno delo o ljudskom nasilju, Uspon i pad, Volman je pisao obilazeći mnoge ratom zahvaćene regije širom sveta, između ostalih i prostor bivše Jugoslavije. Na prelasku sa hrvatske na muslimansku teritoriju u blizini Mostara, ubijeni su njegov prijatelj prevodilac i vozač, a Volman je ranjen.

 
Peščanik.net, 22.06.2010.


[1] Vilijam T. Volman, Centralna Evropa, str. 433. Brojevi u zagradi u ovom pasusu označavaju stranicu na kojoj je citat ili parafrazirano mesto.

[2] Ibid, str. 623.

[3] Kralj Jozef II zamerio je Mocartu da mu kompozicije imaju “suviše nota,” a Hruščov Šostakoviču što “u duru nema više prelaza.” Na partijskim kongresima, Staljin, Hruščov, Brežnjev, Molotov i “ostali prosvetitelji“ (Volman) definisali su sovjetsku estetiku: umetnost treba da bude optimistična, a pesme sa “građanskim sadržajem”. Sa takvim mentalnim dresiranjem, u tom vrednosnom kontekstu, Šostakovičevi smrtni gresi su: individualizam, formalizam, slušanje Baha, čitanje Cvetajeve, “ideološki manjkavi” kvarteti…

[4] Ibid, str. 480.

[5] Ibid, str. 22.

[6] Ibid, str. 418.

[7] Opasnost teze Daniela Goldhagena o sve-nemačkoj krivici leži upravo tu.

[8] Volman tu Gernštajnovu računicu ispravlja, dajući u svom istraživačkom rezimeu ipak nešto nižu brojku.

[9] Ibid, str. 428. Poznati ajhmanovsko-himlerovski sindrom – kada, kao agresor, ne možeš da pobediš patnjom, apeluj na sažaljenje žrtve. Trik, koji je već opisala Hana Arent, sastoji se u jednostavnom izokretanju: „umesto da kažu ’Kakve sam užasne stvari radio drugim ljudima!’, ubice su mogle da kažu ’Kakve sam užasne stvari morao da gledam vršeći svoju dužnost’“, Ajhman u Jerusalimu, Samizdat Free B92, Beograd, 1999, str. 99.

[10] V.T.Volman, Centralna Evropa, str. 418.

[11] Karl Jaspers u knjizi Pitanje krivice konstatuje da su tridesetih godina prošloga veka, na opšte zgražanje „normalnih Nemaca“, kasniji „Saveznici“ ne samo stajali po strani, već „sklapali ugovore“ sa zlom koje je već bujalo. Čerčil još 1938. u Tajmsu piše otvoreno pismo Hitleru u kojem nemačkog vođu naziva čovekom „jake volje i snage uma“.

 U Pismima o Nemačkoj 1945-1949, prepisci između Herman Broha i Folkmara fon Cilsdorfa, drugi piše kako je odlučno evropsko „ne“ Hitleru moglo spasiti i samu Evropu i Nemačku od krvoprolića Drugog svetskog rata kao i da je Ruzvelt, još tokom rata, mogao napraviti savez sa nemačkim demokratama i, s druge strane, obuzdati Rusiju. Daleko od toga da su to sve „primedbe“ na istoriju pobede koju su, kako nalažu istorijski zakoni, pisali Pobednici.

[12] Ibid, str. 267.

[13] Ibid, str. 359.

[14] Ibid, str. 641.

[15] Ibid, str. 190.

[16]Alen Bezanson, Zla kob stoljeća – O komunizmu, nacizmu i jedinstvenosti Šoe, Gradac, Čačak – Beograd, 1999, prevod Frano Cetinić, str. 33.

[17] V. T. Volman, Centralna Evropa, str. 23.