U epicentru Njujorka: UN o Bombi, Njujorčani o bombi

Neki imaju mnogobožačku, drugi monoteističku religiju. Jedni se odlučuju da veruju, drugi da ne veruju, treći veruju da veruju, četvrti veruju da ne veruju, peti su nesigurni agnostici, šesti, nihilisti, veruju u neverovanje. Postoje i nulti, koji veruju u Nultu tačku (Ground Zero) opstanka. Veruju u mir na Zemlji, simbol njihove vere je nuklearna bomba, a sveta knjiga nije klasična dogmatska, već se „apdejtuje” na sinodu, koji predstavlja Savet bezbednosti UN. On, po nekima stvarno po drugima prividno, koliko-toliko reguliše neširenje ove vere/uverenja.

Nulti su, naravno, države posednici nuklearnog oružja. IAEA – Međunarodna agencija za atomsku energiju je, može se reći, međunarodna Inkvizicija. Neki misle da je ona samo ispostava država začetnica nuklearne religije koje ne žele širenje svoje vere, već samo da ceo svet deli njihovo uverenje – o miru koji počiva na ravnoteži nuklearnih snaga. Jer vera u odbrambenu i mirnodopsku snagu nuklearnog oružja,[1] za razliku od drugih, nema misionare za, već protiv širenja svoje vere, što dokazuje Sporazum o neširenju nuklearnog oružja (NPT, the Nuclear Non-Proliferation Treaty).

Credo quia absurdum (Verujem, jer je apsurdno)

„Verujemo u šašave stvari o nuklearnom oružju. Kao reč Bog, velikim početnim slovom pišemo i reč Bomba (u engleskom jeziku, prim. aut.) …verovatno jer je naša religija monoteistička. Asocijacije za nuklearno oružje su nam Božanska moć, kraj sveta i apokalipsa,“ piše Vard Vilson u prikazu knjige Garija Vilsa  Moderno predsedništvo i nacionalna sigurnost države.[2] Međutim, nije to nikakvo sujeverje laika. Zajedno sa njima, osećaj dele oni najupućeniji, roditelji bombe, kumovi, svedoci njenog rođenja i smrti. Vilijam Lorens, novinar Tajmsa koji je jula 1945. prisustvovao prvoj probi nuklearne bombe u američkoj državi Novi Meksiko, mada ateista, opisao je Triniti (prvo testiranje Bombe, nazvano, verovatno, po svetom Trojstvu mir-sigurnost-bezbednost) kao duboko religijsko iskustvo, događaj koji se graniči sa natprirodnim. Pristaje Kantovom opisu uzvišenog u prirodi: lepota koja zastrašuje.

Džejms Čadvik, britanski naučnik koji je radio na projektu, Eksploziju je uporedio sa „zaslepljujućom svetlošću nad nebom i zemljom u kojoj kao da se pojavljuje sam Bog,” vizijom iz Knjige Otkrovenja. Generalu Tomasu Farelu, ipak, ovo je ličio na poigravanje običnih smrtnika sa Moći oduvek rezervisanoj za Svemoćnog.

Svakako ne treba mimoići „Oca Bombe”, Roberta Openhajmera. Kažu da je ekscentrični genije, lepih manira, veliki ljubitelj umetnosti (na zidovima svog stana na Menhetnu imao je originale Rebranta, Renoara, Van Goga, Sezana i Pikasa – ali ne i Gerniku), pred „velelepnom” i strašnom slikom svog „umetničkog dela,” na generalnoj probi nuklearne bombe u Novom Mesiku poneseno citirao Bhagavad Gitu: „Ako bi u trenutku eksplodiralo hiljadu Sunaca, bilo bi to kao Veličanstvo Svemogućeg. (…) Postao sam Smrt, Razarač Sveta.”

Biće da je Logika kojom se vode kumovi Bombe „što više bogova na jednom mestu, više uspeha u razaranju.”

Bombe, smrtonosno oružje uopšte i vojni pohodi često nose imena preuzeta iz religijskih knjiga, i to pozitivnih junaka, anđela npr., nikada loših. Njihovi naručioci, mozgovi i dostavljači poručuju javnom mnjenju da to što čine čine u interesu Dobra. Da neko slučajno ne pomisli suprotno. Nazivi mogu biti i šaljivi, kao da su upućeni dečjem javnom mnjenju: Mali dečakLittle Boy na Hirošimu, DebeljkoFat Man na Nagasaki. Ima nečega što u tom porivu ide čak izvan granica morbidnog, nekog ludačkog humora. Ne mora um biti pacifistički ni idealistički – vojnički to, svakako, nije – da ispoštuje granice ukusa. Little Boy koji ubija little boy ili little girl zaista može izazvati osmeh samo na liku (polu)ludaka.

Doduše, na kraju verovatno niko ne zna sa kojom mišlju je „zaspao” američki predsednik (Bombe) Hari Truman koji je najpre izjavio kako nikada nije imao neprospavanu noć zbog odluke da baci Little Boy i Fat Man, a onda je stao sa bombardovanjem, požalivši se podpredsedniku Henriju Valasu kako ne bi izdržao pomisao da nastavi sa „ubijanjem sve te dece.”

Strategija (samo)destrukcije

Otkako imamo NB (jer čim je ima neko imamo je svi, ona je naša kolektivna sudbina), pitanje iz jednog filma „Koliko traje sutra?” postalo je dodatno zagonetno. Lavirintu postojanja dodat je novi teret koji je, ovoga puta, nametnu čovek sam – ne Bog, Satana, sudbina ili Majka priroda. Jer nije da su Države Posednici značajno sigurnije od onih drugih, one su jedino samouverenije – u tu svoju tezu. Klasično naoružanje je ravnoteža ubistva, nuklearno ravnoteža potencijalnih samo-ubistava.

Terorista samoubica svojom taktikom poništava svaku logiku: kako kazniti ili se osvetiti onome ko je sebe već unapred kaznio? (Anatomiju ove ne-logike dao je Bodrijar.) Taktika je instrument Obećanja koje kaže da vredi sebe kazniti na Ovom svetu radi nagrade na Onom. „Nuklearni um” isto čini u ime Strategije „mira, sigurnosti i opstanka”. Taktika samoubistva je samo-destruktivni instrument u rukama terorista. Cela Strategija moćnih vlasnika NO je samo-destruktivna. Teroristi barataju geografskim pojmovima, logičnim lokacijama, precizno određenim geografskim koordinatama, definisanim političko-verskim-ideološkim ciljevima. Želje i namere vlasnika NO takođe su definisane koordinate, ali logika sredstva razaranja koje imaju u rukama (setiti se slika Otkrovenja koje su pred sobom imali očevi(ci)) to ne dozvoljava i njihova teritorija postaje Planeta, a oni potencijalna globalna destruktivna sila i planetarna strava. Čak je Bernard Brodi, jedan od osnivača nuklearne strategije iz 1940, pred kraj života došao do zaključka da je „nuklearna strategija po sebi iluzija”, a Lorens Fridman, autor knjige Evolucija nuklearne strategije i nekadašnji savetnik Tonija Blera, priznaje da je fraza „nuklearna strategija” kontradikcija, navodi Džonatan Šel.[3]

Teroristi barataju taktikom očajnika. Vlasnici NO, njima se čini, elegantnom, promišljenom, izračunatom strategijom globalnog opstanka i mira. Oni to misle, mi ostali samo možemo da se nadamo, čak i kada u to ne verujemo. Ili da, jednostavno, o tome i ne mislimo. „Osobenost (strategije) zastrašivanja je da oružje samo po sebi, pre nego napredak u politici, diktira strategijski cilj (ne-korišćenja),” kaže Šel u istom članku. Čak i ako postoje „mudrost i dobra volja” te politike, ona je talac onoga što poseduje. (Kao onaj hegelovski gospodar koji, kao zavisnik od vlastitog roba, postaje i njegov sluga – jedino što je ta dijalektička logika ovde još vrtoglavija).

Većinu potrebnih informacija teroristi mogu dobiti čitajući dnevne novine. Njihove potrebe su skromne, jer su njihovi ciljevi očigledni (iako, zbog paradoksa taktike, meti često ostaju nepredvidivi). Moćni vlasnici NO svoje informacije, između ostalog, dobijaju koristeći i satelitske podatke. Neki kažu da se „odozgo” može videti čak i stranica koju neko čita, možda upravo taj ko priprema napad (ako to nije bila šala sa autorom koji ništa ne zna o satelitskoj tehnici). Ali ne može da vidi „šta mu je u duši”, šta čita „između redova” i koliko „bezdušno” je spreman da to što u Svetu vidi dovede u red, kako zna i „kako je zapisano”.

Nedavno je poznati američki kolumnista na pitanje povodom bliskoistočne krize rekao da onaj ko misli kako tamo važi logika da je između dve tačke najkraći put prava linija jeste loš strateg. Slično je i sa NO, koje briše svaku poznatu logiku i pravila vojne strategije. Ono ne pristaje čak ni uz makijavelističku, jer nije očigledno da li cilj opravdava sredstvo ili sredstvo opravdava cilj: da li je oružje, napravljeno da se ne bi upotrebilo, instrument mira ili pak mir, koji postoji na ravnoteži straha, vodi njegovoj neupotrebi. U međusobnom samoubistvu (koje je, ma kako bilo čudno, moguće) u nuklearnom ratu više se ne bi znalo ko je prvi „povukao oroz” i nije ispoštovao dogovor o „neupotrebi” koji nam svima, kada je u pitanju NO, pre visi nad glavama kao mač nego nas ohrabruje kao nada. Izbegavanje Katastrofe počiva na logici „korišćenja” nečega napravljenog da se, „Bože pomozi”, nikada ne iskoristi. Upotrebe straha od Stravičnog, koje se neće upotrebiti. Tačnije, što nije mala razlika, „da ga ja neću prvi upotrebiti” („no first use”). Ta uvrnuta logika, da se preti onim što se poseduje da se ne bi iskoristilo (već samo pretilo), raskrinkana je na dečjem uzrastu u onoj bajci u kojoj se glavni junak opominje da će mu se desiti nešto strašno ukoliko otvori vrata poslednje sobe, inače će živeti srećno – naravno da će ona biti otvorena. (Na tom, dečjem nivou znanja kada je u pitanju oružje generalno je i onaj ko piše ovaj tekst, što samo pokazuje koliko je sve ovo samo stvar proste logike.) Da li je to što su vrata jednom i otvorena, nad Japanom, dovoljna planetarna lekcija nikada neće biti sigurno.

Nuklearni „11. septembar” stalno je nad našim glavama, kaže Šel, jer strah je lančana reakcija: Pakistan se plaši Indije, Indija Kine, ona Rusije, koja se plaši SAD. Izgleda da se lančana reakcija ne odigrava samo u glavi Bombe, već i nacionalno-globalno, u glavama onih koji odlučuju o „nacionalnoj strategiji” iako, u stvari, sa NB u rukama, neminovno vode onu globalnu.

Očigledno da oni koji vode „nuklearnu politiku” imaju politiku „strahopoštovanja” prema dijaboličnom koje drže u rukama, kao frankenštajnovskom zaveštanju. Da li je kriminalni akt ukoliko se ostaje samo pri pretnji? Neki misle da jeste, drugi da je bar nemoralan. Prvi, i za sada jedini put kada se nije ostalo samo pri pretnji, bio je specifičan i neponovljiv je. Može se reći da tada pretnja nije mogla ni biti do kraja i detaljno izrečena, jer je Bomba, sa njenim „veličanstvenim svojstvima”, morala ostati Tajna da bi zaista i bila veličanstvena. Od tada, kada je Tajna otkrivena – posle onoga što su njeni očevi, kumovi i šegrti videli kao Otkrovenje, a žrtve Hirošime i Nagasakija kao „zaslepljujući sjaj pre mraka” ili „dugu” ispod koje će proći, ali im se neće ostvariti nijedna želja – više nema velike tajne, bar ne u tom smislu. Ima u onom statističkom: ko koliko i da li ima.

Po nekim podacima, više od 95% nuklearnih bojevih glava (oko 23.000 ukupno) poseduju Rusija, oko 13.000, i SAD, oko 9.000.[4] Na razgovorima na ovu temu, koji su u martu održani u njujorškom Drušvu za etičku kulturu, uz Džonatana Šela, Kenet Benedikt i Fil Donahue, bio je prisutan i Danijel Elsberger (slavan po obelodanjivanju tzv. Pentagonskih papira, tajnih podataka iz Vijetnamskog rata). Po njemu, treća nuklearna sila je Francuska (350 NBG), zatim Kina sa oko 200 NBG, Indiija i Pakistan po oko 100. Nepoznanica je Izrael. Ipak, mnogi misle da je on četvrta nuklearna sila (moguće 200 NBG), iako sam Izrael ne kaže ni „da” ni „ne”, a ostali (se prave) da o tome ništa ne znaju. (Teško je osloniti se na „podatke” iranskog predsednika koji, i tako, Izrael želi „izbrisati sa lica zemlje”. Ako je Izrael zaista takva nuklearna sila, on je i samome sebi Ahmadinedžad. Naravno da se on sa ovim ne bi složio. U svakom slučaju, radi se o možda „nuklearno najtrusnijem” području.)

Sve u svemu, nuklearnog oružja ima(mo) toliko da nekoliko puta pobijemo sami sebe: logika kaže da je već i jednom ne samo dovoljno, nego i jedino moguće. Ali čovek više voli Svemoguće nego moguće. Mogli bismo izvršiti multigenocid, a ne genocid, komentariše Elsberg. Doduše, neko ga je ispravno korigovao: kako NB nije diskriminativna, ili, ironičnije, ona je „najdemokratskije oružje” (Kenet Benedikt), ne bi se, svakako, radilo o genocidu (koji je usmeren samo na određene grupe), već neselektivnom masakru sveopštih razmera.

Nema „polovičnog” rešenja

Ne u pretnji koja je totalna. Pola od beskonačno i dalje je beskonačno. I nekoliko stotina, i nekoliko desetina umesto nekoliko hiljada NBG je dovoljno totalna, beskonačna pretnja. Jedina moguća mirotvorna politika „arhitektura nule”, piše Šel: „Sadašnji aranžman (između SAD i Rusije, p.a.), koji će biti na snazi do 2020., postavlja plafon od 1550 NBG koji svaka strana treba da dostigne do 2017. Ovo smanjenje sa 22.000 svakako je dobrodošlo. (…) Međutim, šta činiti sa 1550 preostalih NBG? Posle svega, limit od 1550 je, takođe, dozvola za 1550. Sporazum neodređeno ostavlja netaknutim suštinsku činjenicu da su SAD i Rusija opremljene da jedna drugu raznesu više puta, kao da hladni rat nikada nije ni završen.” Zašto, pita on, Hilari Klinton u Moskvi nije predložila 300 NBG? Ili zašto ne nulu? Valjda zato što u politici nema idealista, a idealista je ovde onaj ko želi bajku o Svetu (ponovo) bez NO. Zato što politika funkcioniše po principu jakih lekova koji često, tzv. sporednim efektima, vode goroj bolesti od one koju leče.

Sada svet bez nuklearnog oružja izgleda kao Kantov ideal, s onu stranu straha i nade, a oni koji se za njega zalažu kao utopijske narikače, zaludni levičari, loši reditelji koji antičku tragediju žele da postave na svetsku scenu. Onima koji misle je danas anahrono citirati Kanta, možda nije Henrija Kisindžera. Doduše, kažu, „novoga.” Onoga koji je konstatovao da u svetu nema nesporazuma vrednog nuklearnog rata te treba obustaviti naoružavanje za isti.

Inače je zanimljivo kako većina bivših američkih državnih sekretara i sekretara odbrane danas podržava „idealističku” sliku sveta slobodnog od nuklearnog oružja. Ironično, cinično ili konačno smeju da se koriste Prvim amandmanom (slobodom govora)? Možda se, pak, osećaju nesigurno kada znaju kakvo sredstvo je sada u nekim tuđim rukama. Kao oni vozači koji, od kada polože vozački ispit, do kraja života ne pristaju da ih neko drugi vozi. Naročito ako znaju da su u pitanju kola pre-puna eksploziva.

Ko nas čuva kada nas kamere ne čuvaju

Ili kada kamermani previde što je kamera uhvatila. Onda će možda, kao što se početkom maja desilo na Tajms Skveru, reagovati ulični prodavac suvenira (naglašava se, vijetnamski veteran). Upravo tih dana, Njujork je bio u znaku tradicionalnih mirovnih protesta protiv naoružanja, doduše, pre svega, onog nuklearnog (vidi dodatak o UN Konferenciji) i budističke parade mira povodom praznika Vesak (Budinog rođenja, smrti i parinirvane). Ko zna, možda su ti mirotvorci doprineli pobedi „Dobra nad Zlom”.

Ono što je u, njemu svojstvenom, crno-humornom komentaru primetio komičar Stiven Kolbert – da teroristički napad nije bio uperen protiv Njujorčana, jer njih i tako nema na Tajms Skveru, tamo su sve sami (belo)svetski turisti – daje pravu kosmopolitsku razglednicu ovoga grada, naročito njegovih najpopularnijih mesta. Ujedno, to je i paradoks koji svaku bombu bačenu na ovaj grad čini globalnom. Na to ne računaju teroristi – da na Tajms Skveru ili u Svetskom trgovinskom centru gotovo sigurno ubijaju i nekog svog sunarodnika. Ili, upravo suprotno, računaju – ako se to desi, njihov sunarodnik, zajedno sa njima, dobija Onozemaljsku nagradu.

Incident je, pored ostalog, dokazao kako čak i na tom nižem, gotovo amaterskom nivou (bomba, kažu, nije bila stručno napravljena) borba protiv terorizma možda samo slučajno uspeva. Sve da je grad u konstantnom vanrednom stanju, nema tih čuvara koji će sigurno biti “budni” upravo onda kada je potrebno. Zabrinutost i nervoza, posle prvobitne panike, uvek preostanu neko vreme, a onda život ponovo oživi. Ipak, ponovo Kolbert: recite mu (teroristi) da je bio dobar u svom poslu, molim, ne izazivajte ih podsmešljivim komentarima o nestručnosti. Jer mi smo, zaista, u panici.

Ono što je redovna pojava, déjà vu u ovakvim situacijama, bez obzira da li se radi o terorističkom napadu na Moskvu, London ili Njujork je da teroristu-samoubicu niko nikada ne računa u žrtvu. Kada slušate brojke, on ili čak ona (kao u Moskvi) su isključeni iz tog računa. Sa stanovišta političke i ideološke logike to je razumljivo. Sa one kriminalističke i vojne nije, jer od njih se očekuje precizost i lekarska nepristrasnost – sve žrtve se prebroje, razvrstaju i kaže se toliko na jednoj strani, toliko na drugoj. Teroristu, međutim, napadnuta strana vidi kao detonator, ne ljudsko biće. Logično, jer on je, prvi, samoga sebe isključio iz statistike žrtava – svojim potpisom, isključio se iz popisa ljudskih bića i ostaje bez umrlice. Zbog njegovog (ne)dela, on nije ni žrtva. Iako je sve: svoja žrtva, svoj ubica i ubica svih ostalih.

Ako se vratimo na onu prvu temu, u potencijalnom nuklearnom napadu, vrlo je moguće da napadača, takođe, niko ne bi vodio kao žrtvu. Ovoga puta, iz sasvim drugog razloga – možda više ne bi bilo koga da to učini. Kao ni onoga kome bi se to obračunalo kao kriminalni,  (samo)ubilački akt protiv sveta. To je logika ravnoteže međusobnih totalnih samoubica. Kako je izraz raspamećujući, ali samo zato što treba da izrazi i takvu situaciju, možda je bolje reći uslovljenih samoubica, onih koji jedan na drugog reaguju kao na sopstveni uslovni refleks.

Na takvu nesrećnu nuklearnu bombu neki morbidni kum mogao bi staviti natpis Šeherezada. Naravno, bio bi ciničan, jer teško da bi neko mogao odlagati nuklearnu smrt 1001 noć, a pitanje „Koliko traje sutra?” ubrzo bi dobilo odgovor.

Međutim, u svemu tome ono što je dobro jesu zdrava pamet i odbrambeni mehanizmi običnog čoveka, kao posle pokušaja napada na Tajms Skveru. Običnom čoveku ne preostaje drugo nego da, pored svoje građanske dužnosti, naročito one građanina Sveta, redovnog praćenja „svetske situacije” i svakodnevne građanske pažnje, koja treba da zauzme mesto zakazale kamere ili kamermana, ne zapostavi ni svoju ljudsku dužnost prema životu koji, ipak, treba da živi. Njujork je, odmah sutradan, nastavio da živi u svojoj regularnoj, uhodanoj gužvi. Jedino malo poremećenoj kišom koja je padala i vikendom, kojim se obično mirnije živi. Prolećna kiša je, ipak, prirodno stanje stvari. Nukleus života na Zemlji.

Dodatak

Ujedinjene nacije – Njujork, 3-28. maj – Slobodne i nuklearne zone.

Zvučalo je neobično kada je generalni sekretar UN Ban Ki Mun na početku uobičajenog protokola, u svom obraćanju učesnicima konferencije posvećene Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja (NPT – The Nuclear Non-proliferation Treaty), sve ostale pozdravio „skupnim imenom” – jer se većinom radilo o ministrima inostranih poslova, a poimenično pomenuo samo iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, jedinog prisutnog sa najvišom državnom funkcijom. (Doduše, on se sa tim ne bi mogao složiti, jer u Iranu najvišu državnu vlast predstavlja duhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei.)

Iranski predsednik kao da je maskota konferencija na kojima je tema nuklearno naoružanje. Uvek dođe sveže poetski i istorijski inspirisan – zvuči poznato, jedino što UN nisu Skupština Srbije, a svetske diplomate nisu na doškolovavanju. Na primer, podsetio nas je da je bivši Imam Homeini bio „slobodotvorac i mudrac” i pozivao na „ljubav, saosećanje i mir u svetu.” Nekim iranskim disidentima više je ostao u sećanju po odapinjanju strela, ali ne onih Amorovih. Naravno, disonanca je ponovo bila povod da, kao i toliko puta ranije, predstavnici nekih država (SAD, Britanije, Francuske, Kanade, Holandije, Novog Zelanda, Mađarske…) odu na kafe-pauzu.

Hilari Klinton je, uzvrćajući napade, podsetila kako je: „Iran jedina zemlja prisutna u ovoj sali, koja ne poštuje preuzete obaveze o nuklearnoj bezbednosti”. Ipak, ono što, osim Irana (i Severne Koreje), danas takođe predstavlja tačku polemike na mapi sveta, koji mnogi, zajedno sa Ki Munom, želimo da vidimo kao „slobodan od nuklearnog oružja”, jeste – slučaj Izrael. O njegovom nuklearnom status neki spekulišu, Ahmadinedžad „zna”, a oni koji znaju, s jedne strane se pridružuju izraelskom ignorisanju zabrinutosti ostatka sveta, s druge, solidarišu sa njim upravo zbog pretnji Irana.

Ahmadinedžad je, u još jednom epskom momentu, rekao: „Kako kaže iranska poslovica: ‘Nož nikada ne seče sopstvenu dršku.’ Nelogično je očekivati da najveći dileri oružjem rade na uspostavljanju sigurnosti.“ Ma koliko on bio u pravu o logici „dva aršina“, u pravu su i drugi koji Svet žele spasiti od iranskog „obogaćenog uranijuma“ – naročito kada se ima u vidu njegova verzija svetske istorije po kojoj je Holokaust „falsifikat“ i želja da „Izrael izbriše sa lica Zemlje“. I valjda dokaže da Holokausta (još) može biti. Problem sa iranskim predsednikom je što svetska „nuklearna nepravda“ ne može abolirati njegovu želju da se takmiči sa Hitlerom (ako veruje da je on postojao).

Danas Ki Mun pred sve postavlja ideal zona bez nuklearnog oružja, kojih je danas pet: Latinska Amerika, Južni Pacifik, Afrika i Jugoistočna i Centralna Azija. Sa svoje strane, SAD, uz inicijativu Egipta, nastoje da takva postane upavo ona bliskoistočna, danas najrizičnije „bure baruta”. Za to postoje američke ponude u smislu ulaganja u nuklearnu energiju koja bi se upotrebljavala u miroljubive svrhe. Prvog dana Konferencije, Klinton je obavestila kako je predsednik Obama odlučio da SAD, u narednih pet godina, odvoje u te svrhe dodatnih pedeset miliona dolara.

Veći deo sveta podrazumeva da samo miroljubive zemlje nuklearnu energiju (koja se, kao i onaj Ahmadinedžadov nož, može koristiti i ovako i onako) žele koristiti u miroljubive svrhe.  U nuklearnom kontekstu, iranska poslovica postaje (samo)destruktivno sečivo, koje može povrediti i sopstvenu dršku. Logika nuklearne bombe je da ne poštuje logiku ni hladnog oruđa ni običnog naoružanja.

Šezdeset pet godina posle Hirošime i Nagasakija, možda najveći strah predstavlja „crni market”: to da „regionalni konflikti mogu postati nuklearni” (Ki Mun) i da se „terorističke grupe, kao Al Kaida, mogu domoći primitivnog nuklearnog sredstva” (H. Klinton) i onda, sofisticirano, još ubedljivije igrati po svojim pavilima. Nikome normalnom ne ide u prilog da uranijum postane novi „ciklon B”. Jer čini se da je u aprilu, ipak, stigla dobra vest – dogovor između Rusije i SAD o smanjenju broja NBG. Ipak, još uvek beskrajno daleko od „arhitekture nule.” Višestruko mogućim uništenjem.

Autorka je filozofkinja koja trenutno živi u Njujorku.

Pismo iz Njujorka

Peščanik.net, 31.05.2010.

———–    

  1.  Dalje u tekstu skraćenice: NO – nuklearno oružje, NB – nuklearna bomba (pardon, Bomba), NBG – nuklearna bojeva glava.
  2.  Magazin Disent (Dissent) – Otpadništvo , aprilsko Internet izdanje 
  3. Jonathan Schell, Reaching Zero (Dostizanje Nule), magazin The Nation (Nacija), 19. april, 2010.
  4.  Pre nekoliko dana, uoči Konferencije u Njujorku (vidi dodatak), SAD su obelodanile da poseduju 5.113 NBG (aktivnih i neaktivnih) u zalihama i više hiljada onih koje čekaju da budu demontirane – što bi bilo za oko 84% manje od broja NBG iz 1967. godine. To je drugi put u istoriji da su SAD otkrile ovakvu vrstu informacije.

Leave a Reply