Proizvodnja smrti na Balkanu

Kakva se filozofija odabire zavisi od toga kakav je tko čovjek,
jer filozofski sistem nije mrtav komad pokućstva koji se može
odložiti ili prihvatiti kako nam je po volji, nego je oduhovljen
dušom čovjekovom, koji je ima.
Johan Gotlib Fihte[1]

 
Posle Drugog svetskog rata Hana Arent je optimistički predviđala da će zlo postati temeljno pitanje posleratnog intelektualnog života Evrope. Isti moralno-intelektualni optimizam pokazao se nerealnim posle ratova iz devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Sa zlom se, i posle svih iskustava, kalkuliše i igra, a njegove žrtve su tek stavka u najnovijoj “političkoj ekonomiji”: koliko se gubi kod stranih sponzora ako se dobija kod domaće javnosti; prave se psihološki profili donatora; prate se (ne)diplomatske grimase najmoćnijih svetskih političara zbog odbijanja suđenja za zločine. Vlast koja žrtve rata ostavlja samo krugu porodičnih rituala sećanja, bez pravnog institucionalizovanja njihovih sudbina, u stvari legitimiše neku vrstu mitske pravde, po kojoj je pojedinačna smrt kolaterarna u odnosu na ideju svete Teritorije. Post festum, lažnim statistikama žrtve se još jednom žrtvuju.

Ako proneveriti pravdu znači omogućiti novo zlo koje će nastaviti da potvrđuje nekažnjivost, onda je to i najveća moralna nesreća društava bivše Jugoslavije, koja su danas još uvek polja duhovnog, teritorijalnog, državnog i kulturnog nacionalizma.

*

Kada se do paroksizma razvije čulo za teritoriju, građanske vrednosti su samo fraza i poželjan refren zbog činjenice da danas više nema alimentacije za one koji svojevoljno raskinu ugovor sa ostatkom sveta. Činjenicu da se građani sveta legitimišu pod okriljem ideje Ujedinjenih nacija, pristalice državnog nacionalizma[2] karikiraju idejom ujedinjenih nacionalizama: za njih su UN naivna uvertira za budućnost (istorijski kontinuitet) ujedinjenih nacionalizama.[3] U sve većem udaljavanju od Kantove ideje o svetskom građanskom poretku, rastu nacionalističke aspiracije. Jer iako su Ujedinjene nacije pre svega ideja (opštesvetski građanski poredak još uvek egzistira samo na imaginarnoj karti), kao organizacija one su danas stvarna (logo)terapija za suočavanje sa real-političkim činjenicama.

Kartezijanski, moglo bi se reći da je u nacionalizmu odnos između res extensa i res cogitans (izvedenog i mišljenog) nadmoćno na strani prve. Svi povodi nacija za sukobe posledica su njihovog svođenja na res extensa. Volja za res extensa stvara “ekstenzivnu ideologiju”. To je još jednom pokazano na primeru bivše Jugoslavije.[4] Intelektualni (pro)izvođači i ekonomi smrti, ali i državni estradni umetnici, uz naručenu, revidiranu mitologiju i lažne svetlosne efekte Velike Istorije Nacije, manipulisali su sudbinom miliona i osmišljavali kult(uru) tradicije. Rezultat je bio prostor namiren sa onoliko smrti koliko je od savremenika naručila njihova izmišljena istorija. Nacija je sebe uramila u istorijom isk(r)vareni Prostor.

Odabirom posledica korisnih za rekonstrukciju istorije i dekonstrukciju budućnosti, Nacije su postigle visok stepen konsenzusa između državnih intelektualaca i dobrovoljnih, mentalnih žrtava njihove zavere. Najvažnije je bilo da zvanična politika, ni na jednoj strani, ne uračuna stradanje jedinih istinski nevinih žrtava, onih koji stradaju u unakrsnoj vatri dva ili više nacionalizama.

Kada intelektualne elite vlastitoj javnosti određuju i u njoj popularišu najtačniju istoriju, koja zatim postaje najpopularnija prošlost naroda, ta adaptacija istorije najava je budućih sukoba, ma koliko se elite predstavljale kao one koje u kancelarijskoj povučenosti “samo kontempliraju” o (inter)nacionalnoj zbilji. Sa alibijem blažene nekažnjivosti intelektualaca, navodeći svoju formalnu “neprisutnost” na licu mesta (stradanja), nacionalni ideolozi post festum smanjuju, ili čak ukidaju, značaj svojih nedela. Ali po njihovom diktatu, unapred nacionalno sakralizovanim činom, “terenski radnici” su obeležavali res extensa, prostor osvajanja. Ako pripadate “ostatku zaklanog naroda” (morbidna vizija najpopularnijeg srpskog pesnika, koja kada se često ponavlja, oštećuje čulo za moralnu orijentaciju većine), to što ste “slučajno živi” daje vam za pravo da, kao (nad)zemni ostatak nacionalne tragedije, dovodite u pitanje život Drugoga. Sa tim “pravom” nacionalizam je postao causa efficiens (delotvorni uzrok) raspada Prostora koji je nekada nosio različitosti, čitulja života koje je usmrtio da bi zatim licemerno analizirao tuđu, međunarodnu krivicu.

Neodgovornost mišljenja

Kada su se “intelektualne elite” vratile “tradicionalnoj ideji” o sveopštoj međusobnoj istorijskoj prevarenosti, pokrenule su smrt. Obdukcija stvarnosti iz devedesetih pokazuje da je trivijalnost smrti na ovim prostorima posledica popularisanja upravo ove teze. U stvari, rat se vodio između građana Jugoslavije koja se raspadala i nacionalista novonastalih država. Samo prvi su u sebi mogli spojiti etički i etnički patriotizam, ali oni više nisu imali svoju domovinu.

Istinski patriotizam, kakav je na primer bila Jaspersova ljubav prema Nemačkoj, do surovosti je pravedan i nepristrasan: “Sada kad je Nemačka uništena – u određenom smislu i u određenom stepenu, i sa konačnošću koju je teško bilo ko ovde zaista dokučio – ja se po prvi put osećam lagodno kao Nemac”.[5] To je patriotizam koji je, po savesti, zaštita Drugoga od podivljalog nacionalizma. Jaspersova ljubav je bila dramatična, ali sigurna egzistencijalna zaštita njegove supruge (Jevrejke), onog Drugog prema kojem je ondašnja Nemačka “razvila” najsurovije metode. “Za vreme nacističke vlasti povremeno bih govorio svojoj ženi ‘ja sam Nemačka’, kako bih oboma pomogao da se držimo zajedničkog tla. Tvrdnja kao što je ta smislena je samo u svom kontekstu. Kada se izvuče iz konteksta, ili čak prenese nekom drugom, ona postaje nepodnošljivo nadmena. Politički, ona je besmislena. Moja žena i ja bili smo u slozi čak i kada je ona tu tvrdnju odbacivala. Ja nisam Nemac na bilo kakav drugi način nego što je to ona.”[6] “Zajedničko nemačko tlo” kojeg su se dvoje nepodobnih, progonjenih Nemaca držali da bi preživeli užasnu transformaciju “patriotizma”, nije bilo ni državna teritorija proširivana planskim usmrćivanjem, ni rasna “čistota” kojoj se težilo, ni išta od onoga što je bilo sadržano u imperijalističkom planu Rajha. Za Jaspersa i njegovu suprugu Jevrejku u tadašnjoj antisemitskoj Nemačkoj “zajedničko tlo” bila je čovečnost kojom su oni jednostavno bili “na jedan isti način Nemci”, ljudi, pacifisti, koji su na isti način reprezentovali nemačku kulturu, jezik, savest.

Iza najužasnijih statistika smrti i zločina retko slede etičke reakcije većine (sa)učesnika. Vera da će se stvarnost suočiti sa zlom, nažalost, najčešće ostaje na nivou sokratovske intelektualističke zablude da se vrlina može naučiti i u okviru moralnog optimizma Hane Arent da će se savest većine suočiti sa samim apsolutom ljudskih zlodela. Ako su danas, posle Aušvica (ali i Srebrenice), zabluda i nada smislenije, izgleda i kao da je zlo otpornije. Ne samo kao zlo-činjenje, već i misaono opravdanje zla. Ne postoji lokalno, već uvek samo univerzalno iskustvo zla: “Onaj ko hoće da proglasi Aušvic za nemačku specijalnost, za proizvod neke hipotetičke nemačke duše, oduzima ovom otkriću svaku težinu”.[7] Ali optička varka koju priređuju “intelektualci” stavljeni u službu nacije, često je kobnija od sirovosti političara.

Nacionalizam je antiurbana filozofija jer istorijski, grad je začetak građanske države: “Najjednostavnija definicija je da je grad ljudsko naselje u kojem se vjerojatno susreću stranci.” [8] Kosmopolitski Grad, kao zajednica ljudi urbanog duha, za sada je jedina ideje naše civilizacije koja u svojoj definiciji ima Drugoga. “Grad (City) i ‘civiliziranost’ etimološki imaju zajednički korijen. Civiliziranost je postupanje s drugima kao da su stranci i stvaranje društvene sveze na toj društvenoj distanci. Grad je ona ljudska neseobina u kojoj se lako mogu susresti stranci. Javna geografija grada je institucionalizirana civiliziranost.”[9] Kada Grad postane iseobina iz koje se stranci proteruju i Drugi se obeleži kao istorijski, nacionalno i na druge nevoljne načine defektnim, praktično se dokazuje da niti je nacizam nemačka specijalnost, niti je hipotetička “naša duša” na njega a priori imuna.

Filozofija i nacija

Intelektualizacijom politike nacionalizma i ratova prostor BJ još jednom je balkanizovao samoga sebe u onom opšteprihvaćenom, pežorativnom smislu.[10] Takozvana “dobra (blaga) desnica” povratkom na stare nacionalne granice trebalo je da stvori novu, “stariju i bolju”[11] istoriju i drugu istinu. Prostor Nacije postao je teritorija, a ne prostor života. Po šavovima tog intelektualizovanog nacionalističkog mišljenja danas se vidi gde su vođene najveće borbe, koliko duboko je razoren život i kako je sopstvena smrt postala uzvišena, a tuđa laka. Probuđeni teritorijalni pesimizam oličavao je nezadovoljstvo ograničenošću sopstvenog staništa. A kada je prerefleksivno cogito fiksirano teritorijalno, radilo se na tome da se probudi teritorijalni optimizam masa, tj. pruži povod za novi rat.

Na primeru Francuske s kraja osamnaestog veka Deni de Ružmon konstatuje: “Ta udaljenost između Vlasti i ljudskih i prirodnih stvarnosti, taj duh apstrakcije, prezir prema osjećaju građanske odgovornosti, stvara otvoreno polje za državne geometre”.[12] Sav avanturizam pohlepnih kartografa završava se voljom za zagraničnim kao jedinim onostranim koje je još preostalo ovlašćenoj i teritorijalno ostrašćenoj “intelektualnoj eliti”. Teorije su prve zaratile. (Iživljavanje intelektualaca topdžija iznad opkoljenog Sarajevom izazvalo je strahopoštovanje onih koji su očekivali da se njihov “nebeski narod” uznese u onostrano – preciznim snajperskim ili nasumičnim plotunskim ovostranim ubijanjem.)

Pobeda nacionalističkog principa dovodi do ozvaničenja “filozofija nacionalizma”, a drugačija mišljenja svodi u granice izvaninstitucionalnog apatridstva ili jednostavno proteruje. (Tokom devedesetih, katedre filozofije na Beogradskom univerzitetu i Zagrebačkom sveučilištu ostaju bez onih koji su, obeleženi kao Drugi, morali otići Drugde). Kada filozof svojom egzistencijom ne želi ispoštovati ni sopstvene uvodne časove na studiju filozofije, on ne krši neka patetična izvorna značenja, već demantuje vlastita “etička znanja i poruke”. Svaki razuman, antiratni čin društveno je marginalizovan, i to znalački, od strane kolega koji su umeli da se pozovu na potrebne “istine” i mislioce. Laži koje artikulišu intelektualne elite kobnije su od onih koje prenosi sirova politička propaganda. Metak se uvek lakše opali sa „istorijskim pravom“, a tim pravom se lako manipuliše.

Primer Ajhmana je primer krajnjosti svesti koja je poverovala u mit (arijevski), vođu i nesposobnost za vlastito mišljenje: „8. maj 1945, zvanični datum nemačkog poraza, za Ajhmana je bio važan pre svega zato što mu je postalo jasno da će ubuduće morati da živi a da ne bude član ove ili one organizacije: Osetio sam da ću morati da vodim život bez vođe, težak individualni život.“[13] Takva beslovesnost i uverenost u sopstvenu nepodobnost za inicijativu obavezuju na pronalaženje vođe: „Što je više pričao očiglednije je postajalo da je njegova nesposobnost da govori usko povezana s nesposobnošću da misli, naime da misli s tačke gledišta nekog drugog. S njim nije bila moguća nikakva komunikacija, ne zato što je lagao, već zato što je bio okružen tom najsigurnijom zaštitom od reči i prisustva drugih, a time i od same realnosti.“[14] Oslobođen od tereta mišljenja, čovek se odaje totalitarizmu vođe, nacije, mita, svemu što ga može zaštititi od pakla života i sa samim sobom i sa Drugim.

Politika i filozofija bez etike

Kant razdvajanje ili čak suprotstavljanje etike i politike (koje se desilo u moderno doba, naročito sa Makijavelijem) želi vratiti na put na kojem misliti politički ne znači misliti bez morala; političari, kaže on, treba da budu moralni ljudi, a ne politički moralisti. Povratak paidei [15] u kojoj bi se etika i politika ponovo ujedinile promenio bi i modu filozofije, politike, kulture, umetnosti koje su ostale bez etike.

Danas se mnogi vode instinktom uspešnosti i popularnost postižu kod instinktivne, a ne samosvesne javnosti. Raditi po tržišnom učinku znači stvarati narodno raspoloženje (pa i za rat ili primirje), a ne javnost. Misliti po učinku, npr. politički, finansijski ili nacionalno poželjnom, znači prilagođavati se tržištu, ali i obratno, raspoloženje tržišta prilagođavati idolu, tj. vlasti za koju radi. “Mislim po svom učinku na javnost, dakle, (uspešno) postojim.” Taj učinak je često nepopravljiv.

Uspešni, kao Ničeov nivelator vrednosti, ubeđuju mase šta je dobro, definišu šta je lepo, obrazlažu šta je (njihova) najveća nesreća i u čemu je sreća. Uvek dobijaju, jer su nekoliko koraka ispred mase i vode igru, postavljaju pravila i uslove. Oni određuju šta je nacionalno dobro, lepo i istinito – tri sholastička stuba koja su u srednjovekovnom duhu vremena postavili sholastički intelektualci (filozofi, teolozi, vladari i zakulisni političari). Ali dok su u te “istine” nekada bili upućeni samo učeni “redovi”, danas su one javno dobro, te i predmet javne manipulacije. “Naša razmišljanja i spoznaje su još pre nego što smo ih izustili prestala da budu naša. Špringer, koga smo mi hteli da razvlastimo, razvlastio je nas.“ [16] Slično kao Nad-Ja-u funkciji Bilda, i Nad-Ja bildovanih balkanskih političara-ratnika, medijskih mislilaca i intelektualaca-manekena devedesetih je imalo svoju promociju na prostoru srpsko-hrvatsko-bosanskih ratova.

Komercijalizacija “nacionalnog pitanja” i javno licitiranje patriotskim osećanjima zahtevaju zavođenje stilom. Uspešan čovek je stilista. I paun ima stil, i to živopisan. Međutim, ratni demagog stilizuje smrt. Ukrštanjem idola stila sa njegovom erotskom zavodljivošću, postiže se da sadržaj i motiv poruke postaju manje važni od naslade čula; stil se više obraća čulima, nego duhu i zato opčinjenost njime ne “proverava” ideju koja se plasira, već samo njen nadražaj. Svaka ratna propaganda rado koristi formulu “stil radi stila” da lakše ukomponuje misaonost i “podatke”, argumente ad hominem i “svete ideje”, da se sakrije u mrtvom uglu savesti u kojem se lako glasa za tuđu smrt. Pobedom tog stila izgubljeni su mnogi životi na prostoru BJ i dobijeno mnogo ratnih dobrovoljaca i biračkih glasova.

Političko i filozofsko proizvođenje smrti

Određeni akademski krugovi prvi su najavili poslednje balkanske ratove i proizvođenje smrti. Oni su promovisali njihovu “opravdanost”. Njihova uloga je bilo važna, jer filozofija medijskog plasiranja zla ima sve atribute nauke i zahteva menadžere koji će “neumitnost nasilja” izneti u formi najprijemčivijoj (ne)moralu prosečnog čoveka.

Na liniji fronta pacifisti su uvek najfotogeničnija i najomiljenija meta. Današnji više-ne-rat na prostoru BJ najviše što može je da pacifizmu progleda kroz prste. To ne znači da se javno ne govori o miru, ali uglavnom iz ekonomskih, pragmatičkih, spoljnih razloga, iz nemanja municije; mir još nije potreban kao vera u mir i život.

Nacije, kao i pojedinci, podložne su manipulaciji čudima. Kant kaže da “umni ljudi” u svojim praktičkim poslovima ne upražnjavaju verovanje u čuda; ona mogu biti stvar njihove vere, ali ne i poslova. Vlast se, međutim, prema čudima postavlja dvosmisleno: ako je potrebno verovati u nacionalno korisno čudo (npr. sopstvenu izabranost) ona će proglasiti, isposlovati, ozvaničiti i legalizovati njegovu mogućnost, ali ako bi čudo išlo u korist njenih protivnika biće proglašeno za nešto odavno nemoguće i nezakonito, za poziv na revoluciju: “Zato su mudre vlade uvijek dopuštale, štaviše zakonski pod javnim religijskim učenjima prihvatale mišljenje da su se u staro doba čuda događala, ali nisu dopuštale nova čuda.”[17] Ili se, pak, dopuštaju “mala”, laka, neupadljiva i nemobilizirajuća, a negiraju “velika”, teže izvodiva, za masu atraktivna, a za vlast opasna čuda. Ne uzima se u obzir da: “… se za boga ne može misliti nikakva razlika između lakog i teškog.”[18] Državni nacionalizam upotrebljava mit o čudu izabranosti u vlastite svrhe. Izabranost siromašnih, nezaposlenih, izolovanih njihovo je bogatstvo. Asketizam (pa i nevoljan) dobra je predispozicija za poslanje.

“U svim zapadnim pionirskim državama utemeljenim na nacionalizmu može se zapaziti jedna sasvim prirodna pojava – sve se one oslanjaju na jevrejskohrišćansku tradiciju. Svuda se daju zapaziti četiri starozavetna elementa. Na prvom mestu je adaptirana predstava o ‘izabranom narodu’ – svaka nacija trebala je da bude sigurna u obećano spasenje. Na to se nadovezuje predstava o ‘obećanoj’ i ‘svetoj zemlji’ kao primordijalnom zavičaju.”[19]

“Misleća elita” koja proizvodi misionarsku svemoć jednog čoveka i jedne vlasti čini na kraju i sebe suvišnom, ali u toj suvišnosti, kao i u vlastitoj izuzetnosti, možda mazohistički uživa. Međutim, problem i nije u njenoj suvišnosti do koje sebe na kraju dovodi[20], već u proizvođenju suvišnosti svih drugih koji ne pripadaju vlasti. Tj. pripadaju joj samo po suvišnosti. Ako je Bog jedan jedini po svemoći spram koje su drugi bogovi suvišni, kaže Arentova, svemoćan čovek postaje jedini suvišnošću drugih ljudi.

Mistifikacija vlastite prošlosti vodi gubitku nacionalne istorije. Očigledna nekompetentnost u ovim pitanjima “oduzima” na-rodu istoriju kao pravo da je svojeručno piše, te će to učiniti stranci. “Regeneracija države uz pomoć geografije”,[21] svetovna cenzura svakog duhovnog, pravnog, kulturnog i estetskog sadržaja države, pandan je “geografskoj religiji” (Kjerkegor) koja je, po danskom misliocu, veri oduzela duhovno utemeljenje. Mnogi imaju svoju “svetu zemlju” koju ne obuhvata njihova današnja “geografija”; međutim, svetost zemlje nikada ne može biti validan razlog za oduzimanje svetosti života.

Nacionalizam u jeziku i estetici

Nacionalizam u svojoj “misiji” zloupotrebljava jezik, estetiku i teoriju ljubavi.

Jezik: Neizostavni instrument svake ideologije kolektivnog osećanja je lažni jezik. Govor mržnje nacionalizma u ratu postaje njegova osnovna municija. Tada on radi na stalnom preznačavanju maternjeg jezika i lažiranju reči. Falsifikovanjem značenja, tom verbalnom supstitucijom foto-montaže, utiče se na one koji sami nisu “hrabri” da izgovore ono što će u masi povikati.

Doba kulminacije nacionalizma u nekom društvu doba je najlažnijeg maternjeg jezika. Tada društvo postaje “peta kolona” sopstvenog jezika, a dominiraju oni koji sve nacionalno brane od Drugoga. Niko drugi (ni tuđi nacionalista, porobljivač, globalista) ne može tako vešto falsifikovati nečiji maternji jezik i sofističkom retorikom preznačavati etimologiju kao što to može njegov arhetipski, domaći korisnik. Samo dobar poznavalac jezika može (na)govoriti tako da zlodelo “postane” delo proglašeno za “nacionalno dobro” – zato što se ono prvo mora pretumačiti u prihvatljivo. Ako je pravo na imenovanje jezička strana osvajanja koje sprovode kolonizatori,[22] pravo na pre-imenovanje vlastitog jezika je izdaja koja ga kolonizuje. A onoga ko sopstveni jezik preinačuje iz trenutnih političkih interesa, teško je zaustaviti i u drugim naumima. Jedino hermeneutička nepristrasnost jezik izbavlja od svakog pa i nacionalističkog interesa. Jer jezička oštećenja zadiru u celokupni etički, misaoni i uopšte smisleni sistem vrednosti jednog naroda.

Ne možete imati pojmove dobra i zla, kaže Kant, ako prethodno ne odredite moral (moralne zakone i principe). Nacionalizam kaže suprotno: pojmovi dobra i zla određuju se nacionalno, u zavisnosti od nacionalnih potreba. Zato iz pluralizma nacionalizama proizlazi (među)nacionalna relativizacija pojmova dobra i zla, etički contradictio in adjecto. U njenim najvišim ideološkim registrima zavođenja to je retorika koja argumentiše pod lažnim imenom patriotizma.

Estetika: Srodnost između moralnosti i estetske moći suđenja uglavnom se previđa. Ali: “… moralno osećanje, ta mogućnost određenja subjekta, velim, ipak je toliko srodna sa estetskom moći suđenja i njenim formalnim uslovima, da može poslužiti tome da se zakonitost radnje koja potiče iz dužnosti predstavi u isto vreme kao estetska, tj. kao uzvišena ili takođe lepa, a da ne izgubi ništa od svoje čistote.”[23] Ružno zaodenuto u kič, propagandno, reklamno, najveću slavu dostižu u vremenima najvećih društvenih kriza, daleko od kalokagatie kao prvobitne srodnosti moralnog osećanja i estetske osetljivosti.

“Društveni odnosi mogu biti estetski odnosi zato što im je koren zajednički. To zajedničko porijeklo leži u djetinjskom iskustvu igre. Igra nije umjetnost, ali je neka vrst pripreme za nekakvo estetsko djelovanje, ono koje se ozbiljuje u društvu, ako su prisutni izvjesni uvjeti. Izgubiti sposobnost igre znači izgubiti osjećaj da se prilike u svijetu dadu oblikovati.”[24] Državna politika među svoje državne interese mora uvrstiti i one moralno-estetske. Za to nema volje jer, kako je još Kant uvideo, lepo se dopada bez ikakvog interesa, dok interes za dobro postoji u moralnom osećanju, ali ni ono se ne čini “iz interesa” (čak ni državnih).

Da li se stavljanjem njegovog moralno-estetskog lika pred posleratni multinacionalistički prostor BJ nešto može izmeniti i dramatizovati činjenica da se Nacija, oličena u nacionalnoj državi, udaljila kako od etičke tako i od estetske savesti, i da nema opšteprihvatljiv (građanski) ideal i utopiju za koju bi ljudi pre-živeli? Da li bi građani u “polisima” današnjeg, posleratnog Balkana mogli osetiti potrebu za moralnim i imaginativnim oporavkom (osim za onim materijalnim i psihičkim); potrebu za etičko-estetskim imperativom koji bi nacionalističku transformaciju patriotizma preobratio u humanizam suživota? Povodom dramatičnih pitanja savesti, većina i dalje ćuti. Kada nema sramote, stida, kajanja, odgovornosti, pravde, nema ni ideala. A bez ideala, posleratni mir samo je rezultat slučajnog događaja, umora ratnika ili jednostavno nekog (nevoljno) potpisanog mirovnog ugovora. Ideal bi, u stvari, trebalo da postane par excellence politička kategorija kao ono “što nije stvarno, ali na osnovu čega se stvarnost mora prosuđivati.” (Fihte).

“Nesvesnost” o počinjenom zlu je nesavesnost. Biti neobavešten o zločinima koji se dešavaju ma gde, posebno u vlastitom okruženju, moralno je opredeljenje. U eri mas-medija “neobaveštenost” je licemerje. Estetika i etika devedesetih, ružno (karikaturalno, nafrakano, kič) i zločin negirali su državni, politički a na kraju i ljudski život na prostoru BJ. Dok su lažni mitovi pisali “etiku” nacionalizma, estradnim usponom takve etike nastala je i njegova “estetika”. Strast prema kiču prvi put ubija fizički, drugi put “kulturom ravnodušnosti” prema žrtvama.

Teorija ljubavi: Nacionalizam se teško miri sa činjenicom da Drugi ima drugu “nacionalnu ljubav”. A: „Dovoljna je samo jedna greška u teoriji ljubavi pa da se preokrene čitavo ustrojstvo civilizovane politike i morala“, kaže Furije.[25] Kada nacionalizam ispuni ovaj dovoljan uslov za grešku, ljubav ga vodi teorijama i teritorijama mržnje.

Dok nemirna savest Evrope, preko svojih najdubljih i najsavesnijih umova, stavlja sebe u pitanje, ona preispituje “evropsku čovečnost” (H. G. Gadamer). Nacionalizam, međutim, nema interes za etičku samorefleksiju. U svesti koja sebe sagledava kao apsolut nema mesta za Drugog i njegovu apsolutnu individualnost. Nacionalista je, u stvari, par exellence ratni profiter koji u miru profitira na strahu od rata, a u ratu od same činjenice i drame rata. Neko ko parazitira na svom univerzalnom neprijatelju, Drugom. A ko svoja neprijateljstva gradi na nacionalizmu, ni za prijateljstva nema druge razloge. Njegovo izmišljanje i neprijatelja i prijatelja uvek je sa teritorijalnim predumišljajem.

Odnos patriotizam-nacionalizam Johan Hajzinha označava kao odnos ljubavi i mržnje. Patriotizam je emotivno i duhovno stanje, strast i sentiment. Uračunljivost ga čuva od mržnje prema drugoj Naciji i javnog, neukusnog izjavljivanja “ljubavi”. Ali što je nacionalizam u nekom društvu evidentniji i odlučniji, to je patriotizam zloupotrebljeniji. “Ako pravu ljubav odlikuje to što više daje nego što uzima, onda istinski patriota iskušava svoj sopstveni sentiment. Time što ispunjava patriotske dužnosti građanin još ne iskazuje ljubav. Tek kada je domovina u opasnosti, davanje postaje žrtvovanje, služenje trpljenje, a vernost ljubav. Svet je iznova na potresan način osvedočen za šta je sve kadar istinski, dobro promišljen, odlučni patriotizam”.[26] Danas izgleda još potresnije na šta je sve sposoban lažni, nepromišljeni, odlučni “patriotizam” rođen iz duha nacionalizma.

Ubistvo Sokratovo na Balkanu

Prvi beg mišljenja od “bezumlja politike” Hana Arent vidi u Platonovom očajanju povodom smrtne presude na koju atinski polis osuđuje Sokrata. Postoje, međutim, vremena u kojima se dešava obratno, kada, osim političara, ideologa, nacionalista, sami filozofi i “intelektualci” osuđuju Sokrata. Sokrata i sokrate među sobom. To se desilo na prostoru BJ. Filozofiju su oficijelno zastupali oni koji su je unapred osudili, osudivši slobodu mišljenja, naročito pacifističkog.

U nekadašnjoj Jugoslaviji u ime svoje Nacije lobirali su i neki filozofi, etičari, estetičari, svi sa reputacijom tumača “evropskih vrednosti”; svako je imao svoje promotere “etike” i “estetike” rata koji su podsetili na moralno-intelektualnu “kvadraturu kruga”, naivnost predstave da je svako dostojan svog razumevanja, da znanje dobra automatski povlači sopstveno neučestvovanje u zlu i da (dobar) etičar mora biti i dobar čovek. Izgleda moralno samorazumljivo da etičar, ni pod kojim (nacionalnim) uslovima, ne može pozvati na terorizam.[27] To poverenje u nedužnost razuma vraća Sokratovoj zabludi da se vrlina može naučiti. Nažalost, od vrline se može i odučiti. Postoje stečena neznanja koja su, kao npr. stečeno moralno neznanje, objašnjiva jedino sopstvenom (dobro)voljnom odlukom. Recimo namera da se moralno argumentuje za “neminovnost još ovoga rata”. Običan čovek, koji je svoju vrlinu školovao kod samoga sebe – učeći razliku između dobra i zla kao razliku između leve i desne ruke (Kant), nekada dođe u (istorijsku) situaciju da sprečava teror učenih i brani svoje moralno osećanje pred kvazifilozofski zasnovanom “etikom rata”, definitivnim dokazom da nije svako dostojan svog znanja.

Posle Kantovog kategoričkog imperativa, onaj Adornov: “Misli i delanje tako odredi da se Aušvic nikada ne ponovi, ništa slično da se ne dogodi”, postao je još jedan graničnik ljudskosti. Kažnjivost zločina ontološki je dokaz o egzistenciji jedinog moralnog bića na zemlji. Ali dok je medijski prostor BJ bio prepun kiča i ravnodušnosti, Aušvic se ponavljao na balkanski način, jer je podnošljivost zločina postala skoro opšteprihvatljiva.

*

Opisujući prilike u Londonu i Parizu polovinom devetnaestog veka Ričard Senet piše kako je, iz straha od javnih razgovora i pobuna, vlast donela zakone koji su zabranjivali komunikaciju radnika na javnim mestima, pa su oni počeli opijanje, stvarno ili odglumljeno, po gradskim kafanama. “Među radnicima je četrdesetih godina 19. stoljeća ušao u upotrebu izraz boire un litre (popiti litru vina); glasno izgovoren pred poslodavcem, značio je da se momci kane prikriti uz piće u kavani. Nema razloga bojazni od njihovog druženja; piće će ih onesposobiti za razgovor”.[28] Govoreći o prilikama na Balkanu početkom dvadesetprvog veka, Nerzuk Ćurak konstatuje prisilnu apstinenciju od jednodecenijskog pijanstva. Sintagme velika Srbija, velika Hrvatska, velika Albanija, velika Bugarska itd. “nemaju više, na sreću, značajnijeg geopolitičkog i geostrateškog sadržaja. Zato se tim pitanjima mogu baviti tek kafanski stratezi, jer ‘futurističke konstrukcije mogu se provjeriti samo u svijetu u kome se ne dešava ništa značajno’ (H. Arent)”.[29] Ugroženost nacija na prostoru BJ najviše dolazi od njih samih, a ne od svetske zajednice koja im, čak ni sa svim greškama koje je činila, ne može pružiti takav alibi. Svakako ne teorijama, filozofijama, memorandumima i istupanjima intelektualizovanog nacionalizma. Diktatura nacionalizama BJ dovela je do geografsko-anatomskih rasparčavanja čije će posledice još dugo imati veću vlast nad dušama, stavovima, tugama i biografijama građana svake od novonastalih iz nestale države, nego bilo koja vlast. A to su, istovremeno, i posledice intelektualizacije diktatura i nacionalizama.

Literatura:

Arent, Hana, Ajhman u Jerusalimu, Samizdat Free B92, Beograd, 2000.

Ćurak, Nerzuk, Geopolitika kao sudbina (Slučaj Bosna: postmodernistički ogled o perifernoj zemlji), Fakultet političkih nauka, Sarajevo, 2002.

De Ružmon, Deni, Budućnost je naša stvar, Književne novine, Bibl. Kristali, Beograd, 1989.

Encensberger, Hans Magnus, Flamanski prozor, Lapis, Beograd, 1994.

Encensberger, Hans Magnus, Ogledi, Svetovi, Novi Sad, 1994.

Hajzinha, Johan, Nacionalizam i patriotizam u Evropi na kraju XX veka, Prometej, Novi Sad – Tersit, Beograd, 1996.

Hobsbom Erik, Rejndžer Terens (ur.), Izmišljanje tradicije, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002.

Jaspers, Karl, Pitanje krivice, Samizdat Free B 92, Beograd, 1999.

Senet, Ričard, Nestanak javnog čovjeka, Naprijed, Zagreb, 1989.

Veler, Hans-Urlih, Nacionalizam, Svetovi, Novi Sad, 2002.

 
Autorka je filozofkinja koja trenutno živi u Njujorku.

Alexandria biblioteka, 27.03.2007.

Peščanik.net, 07.11.2009.

---