Zemlju nismo nasledili od naših predaka, već posudili od naše dece.
Indijanska poslovica
…Ili Mrtvo more. Naime, reč je o predlogu američkog komičara Stivena Kolbera (Stephen Colbert) za rešenje do sada možda najveće ekološke katastrofe zbog koje bi Meksički zaliv mogli preimenovati u Crno more. Neko je zatim prokomentarisao da je još adekvatnije nazvati ga Mrtvo more. Kako su oba imena već u geografskoj upotrebi, novi naziv za mesto još jednog čovekovog zločina prema Prirodi, ekološku katastrofu u Meksičkom zalivu, mogao bi biti Crno Mrtvo more.
Bio je drevni običaj da živi svet reflektuje boju predela, a geografski pejzaž ima kolorit života koji ga nastanjuje. Kada se prekine ta pupčana vrpca sa Prirodom, neke priče će možda nestati: “Džonatan u mislima zadrža sliku velikog jata galebova na obali jednog drugog vremena, i s izvežbanom lakoćom oseti da nije samo kost i perje, već savršena, ničim ograničena ideja slobode i leta” (Ričard Bah, Galeb Džonatan Livingston). Da su neke lepe istine i kultne pouke dovedene u pitanje, dovoljna potvrda su fotografije galebova i pelikana iz Meksičkog zaliva: oni su kost, perje i nafta, živosti je još ostalo jedino u iznenađenom pogledu, a “ideja leta” tek je uspomena pred brigom opstanka. Zalivske ptice danas su najveći slamači srca, pored njih, kome su potrebne holivudske zvezde? Šta se dešava u podvodnom svetu i ne znamo, a možemo samo da nagađamo.
Teme nuklearnog naoružanja i globalnog zagađenja, u paketu sa klimatskim promenama, sličan su alarm. Obe se tiču ljudske (samo)destrukcije, delovanja nečeg pogubnog u čovekovoj prirodi što ga čini globalnim (samo)ubicom, jedino manje svesnim svoga činjenja od teroriste sa ulice nekog od gradova; ali i jedan i drugi su sopstveni i ubica i žrtva, i još ubica drugih. Nema nacionalne ni ekološke ni nuklearne politike, svaki čin tu je odmah globalan. Najbolji pokazatelj trebalo bi da bude instrukcija za korišćenje: kada je uputstvo za neupotrebu važnije od upotrebne vrednosti, što pre to bolje je staviti moratorijum na takvu stvar/tehniku. Nuklearno naoružavanje u samom začetku podrazumeva razoružavanje, što je suluda logika. Zbog globalnog zagađenja prirode i zagrevanja potrebna je reanimacija preostalog sveta, i to animacijom ljudske vrste da za sebe osmisli nove izvore energije. Više nije važno ni koliko košta, jer se radi o životnom osiguranju. Na istoj smo Nojevoj barci i veliki zagađivači i mi, mali korisnici, bezazleni oponenti Kompanija i otpadnici ideologije: “Od sutra ću biti ljubitelj Prirode.” Mala vajda i od nas ukoliko nas (Prirodu i nas) Oni ne shvate ozbiljno.
Kao i za neke druge tragedije, neki su krivi, a svi odgovorni, koliko god nam se to ne sviđalo. Globalno zagrevanje je posledica globalne “logike” da postoji nacionalna suverenost u činjenju, čije posledice sežu do najudaljenijih geografskih koordinata i u daleku budućnost (verovatno već skraćenu). Već više od 60 dana moguće je uživo, na nekom od TV kanala, gledati prenos ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu – živi snimak sve mrtvije oblasti. Lista posledica Katastrofe, koja se desila upravo na Dan planete Zemlje, već je podugačka, kako po ljudsku vrstu (naročito ribarstvo i turizam, a ako ćemo cinično, i nastavljanje rada sa naftnim bušotinama) tako i one koji su za nas planetarni marginalci. Slike (pri)morske flore i faune su takve da bi neki impresionista tamo teško mogao naslikati neku drugu prirodu osim mrtvu. Ceo pejzaž je jedna velika mrtva priroda.
Nedavno je Pol Krigman, profesor ekonomije sa Harvarda, Nobelovac i kolumnista Njujork Tajmsa, napisao poduži tekst na temu cene “zelene ekonomije”. Na stranu to što ekonomija nije prirasla srcu autoru ovoga teksta, ali do kraja tog ekonomskog eseja postoji strepnja da li će Krigman, u njemu ne samo nemilosrdni realista, već gotovo ekonomski darvinista, biti uz Krigmana koji piše redovne oštre, kritičke kolumne u Njujork Tajmsu. Ekonomski neznalica ili amater biće vrhunski podučen o razlici između takse na zagađivanje (koliko se kome prohte, ali po toj i toj ceni) i određivanja gornje granice dozvoljenog zagađenja, bez toga da zagađivači znaju koja će im cena biti ispostavljena. Možda i najveći idealista pristane na surovu realnost ekonomsko-psihološke konstatacije da se altruistički porivi ne mogu efikasno izboriti sa klimatskim promenama i da ozbiljno rešenje počiva na sistemu u kojem je motiv da se manje zagađuje ekonomski interes svakog pojedinca, a ne njegova (eventualna) ljubav prema Prirodi. Naravno, i sam Krigman kaže kako nije pitanje da li to sebi možemo priuštiti (čak i sa početnim gubitkom od oko 2% godišnjeg rasta), već smemo li da to sebi ne priuštimo.
Ono što svakoj vrhunskoj ekonomskoj računici koja se bavi ekologijom (o)lako nedostaje je neuzimanje u obzir logike Majke Prirode, koja transcendira svaku ekonomsku i psihološku logiku – naročito kada počiva na ljudskoj pohlepi. Ako ljudi, sa svoje strane, najčešće deluju u svom trenutnom (sebičnom finansijskom) interesu, i za to očekuju najprimamljiviju ponudu, galebovi, pelikani, pegave patke, morski vrapci, riblji i ostali morski svet, danas iz Meksičkog zaliva, sutra nekog drugog, ništa ne zna i ne želi zna o (ne)povoljnosti raznih nameta na ograničavanje ljudskog nasrtanja na prirodu. Sav taj nezahtevni, skromni biljni i životinjski svet, sa svoje strane, potpuno nesebično i arhetipski, samo želi da opstane u Prirodi i zajedno sa Njom.
Tomas Fridman, drugi Tajmsov kolumnista, koji, za sada bezuspešno, pokušava da uplaši Amerikance kako će ih u trci za (tehnološku) budućnost, ako ovako nehajno nastave, Kina prestići (biće zelenija, out-green us), što možda već i jeste, navodi reči ekologa Roba Votsona: “Majka Priroda je hemija, biologija i fizika. To i ništa više … Ne možeš reći: ‘Hej, Majko Prirodo, recesija je, možeš li nam dati godinu dana pauze?’ Ona će činiti ono što joj hemija, biologija i fizika diktiraju, u zavisnosti od količine zagađenja koje pošaljemo u atmosferu.”
Dakle, opet smo kod anegdote o rimskom kralju Tarkviniju Oholom i proročici Sibili. Kako mu je cena izgledala previsoka, kralj nije kupio devet proročkih knjiga koje mu je prodavala. Proročica je spalila tri i preostalih šest mu ponudila po istoj ceni, što je on opet odbio. Sibila spali naredne tri i kralj je konačno kupio one poslednje po prvobitno ponuđenoj ceni. Priroda nikada ne ucenjuje, samo daje na znanje da je preostaje sve manje i manje za istu ekonomsku cenu, a mi kako hoćemo. Račun više ne stvara samo bol u srcu altruiste, već strpljivo čeka i na stolu svakog ekonomiste. Logika srca retko se poklapa sa onom ekonomskom, ali ovo je taj slučaj. Biznis koji čovek/čovečanstvo ima sa Prirodom takav je da početni i krajnji uslovi (posle svog nećkanja) neće biti isti, a cena hoće. Ko želi sve manje za isti ili i viši iznos?
Moraš (za)voleti Prirodu ako nećeš da postaneš ne-prirodno biće koje će, na kraju krajeva, ustanoviti da je napravilo pogrešan proračun. Ljubav prema Prirodi, na duže staze, postala je čak i najbolja ekonomska računica. Ljubav prema samome sebi i svom bankovnom računu, poznato je odavno, doživotna je ljubav. Ali sada joj i ona prva ide u prilog. Jedino što je dobra volja potrebna i za upotrebu zdravog razuma. Na šta ćemo se vratiti, posle naredne digresije.
Dva dana pošto je ovaj autor u jednoj diskusiji napomenuo da Britiš petroleum (British Petroleum-BP), o kojem već i vrapci pevaju, a zalivski galebovi i pelikani naročito, možda i nema lošije mere za slučaj vanredne situacije nego druge kompanije koje su u istom biznisu, te da se Meksički zaliv mogao desiti svakoj od njih, a igrom slučaja se, eto, desio BP-u, i da je zato u pitanju naftni biznis kao takav – američki kongresmeni su ispitivali predstavnika BP-a i predstavnike nekoliko drugih velikih naftnih kompanija. Njihove “šifre” su: Shell Oil Company, Chevron Corporation, Exxon Mobil… Svi oni imaju isti plan za slučaj nesreće: kamera je u punom anfasu prikazala papire, tzv. dokumentaciju nekih od najvećih svetskih kompanija, paragrafe i “mere zaštite” čiji je sadržaj 90% isti. Jedino su se dizajneri malo poigrali bojama i fontovima. Plan koji, što se vidi u slučaju BP, ne radi. Doduše, saznali smo i morbidne pikanterije začinjene crnim humorom. Naime, reč je o kontaktu u slučaju vanredne situacije. Telefon: 305-361-4080 (bez zloupotrebe privatnosti, jer je prikazan milionskom gledalištu) pripada osobi sa imenom i prezimenom Dr. Piter Lac (Peter Lutz), profesoru Pomorske škole u Majamiju. Njegovu privatnost više i nije moguće narušiti pošto, već dugih pet godina, iz najopravdanijih razloga ne može odgovoriti ni na jedan poziv. Tako dugo čovek je pokojan.
Odmah zaboravimo na crni humor ove priče i zadržimo simboliku. Oni koji u slučaju nesreće pozivaju mrtvog čoveka neće reanimirati Prirodu. Neće animirati ni naše saosećanje tako da bude veće za njihov gubitak (mira, sreće i blagostanja) nego nesreću ugroženih stvorenja koja su nam formalno, evolutivno dalja, ali u igri/interesu opstanka bliža. Uostalom, u “lancu smo Prirode” koji počiva na izvesnoj disciplini, a čovek je očigledno prilično anarhično biće.
Zato kada se u američkom Kongresu teksaški republikanac Džo Barton (Joe Barton) izvinjava čelniku britanske kompanije, ne radi se o saosećanju prema Toniju Hejvardu (Tony Hayward), direktoru BP-a lično, niti o poštovanju zakona biznisa (koji sledi Obama, politikom “Čikago-stila iznuđivanja” troškova za usmrćenu i potrovanu faunu), koji se krši kada se država previše upliće u (zlo)dela biznismena, već o očuvanju I zakona i bezakonja koji počivaju na saosećanju jedino prema vlastitom biznisu. Zato ovih dana, i sve do zaustavljanja Katastrofe, urednik koji poželi da na naslovnu stranicu novina stavi lik nekog republikanca/ke (medijski je “najzgodniji” onaj Sare Pejlin) ipak bolje da posegne za slikom neke zalivske ptice, nepolitičkog kandidata koji se bori jedino za vlastiti, a posredno i čovekov život – čega republikanac nije s(a)vestan. Neki žele da ubiraju poene sa obe strane Tragedije: kritikuju Obamu da ne reaguje dovoljno oštro (lice mu je bez nužnog izliva ljutitih grimasa), ali ne sme da kažnjava biznis koji je kaznio, što na smrt što na doživotnu robiju ubogaljenosti, milione stvorenja sa kojima delimo ovu Planetu.
Što jedan zabrlja (ovde bukvalno) stotine drugih ne može popraviti, možda čak ni ogromna snaga Prirode. Znalci kažu da je količina vode u reci Misisipi ogromna u odnosu na količinu nafte koja kulja, a oprezan doktor izjavljuje da “ako pacijent laže, simptomi ne lažu” – ipak, na žalost, niti ovaj pacijent niti njegovi simptomi lažu a, bez obzira na svu prirodnu snagu Misisipija, Džonatana Livingstona više nema među zalivskim galebovima. Naravno da BP neće “platiti cenu za učinjeno, ma kolika ona bila,” i pored poletnog obećanja jednog kongresmena – za nepotrebnu smrt nikada još nije pronađena adekvatna cena. Naravno da je izjava drugog, kako će problem biti ispravljen i onda se može nastaviti sa “bušenjem”, naivna, ali iz drskosti. Naravno da kada veruješ da su šanse za katastrofu 0%, investicija za plan za slučaj katastrofe ti je $0.
Jedini istinski sukob interesa ovde je: čovek vs. Priroda, što se uvek na kraju ispostavi kao: čovek vs. čovek. Čovek protiv sebe samog. Priroda može nastaviti i “neprirodnim tokom”, ali teško je znati šta će se onda desiti sa ljudskom prirodom. Za početak, dole u Zalivu, retki zalutali turista može danas da pita isto što i Diogen iz Sinope kada je ušao u prljavo kupatilo: “Gde li se kupaju oni koji se kupaju ovde?” Jedino što to beše njihov izbor, iako čudan. Naše, kao i ptičje, riblje, krablje itd. pitanje je kako da prežive oni koji se okupaju Ovde.
Zato odgovor na ekonomsku pitalicu: koliko košta sutra, ovde glasi: dovoljno današnje pažnje. Inače, vizija bi mogla da se opiše jednom neugodnom parafrazom: Kada su nestajali pelikani nisam se bunio. Kada su nestajali galebovi sa horizonta, nisam brinuo. Kada su zagadili ribu i kornjače, nisam se žalio. Kada sam ja došao na red, ne samo da se niko nije bunio, već po mene niko nije došao, jer nije bilo koga da dođe. Morao sam da odem sam, kao samoubica koji nema čak ni svoga likvidatora.
“Hoću svoj život nazad”, reči su Tonija Hejvarda, direktora BP-a, kojima je želeo da iskaže koliko mu je žao za sve što se desilo i kako je i on danas ugrožena vrsta. U početku, čovek zaista oseti da je potrebno imati saosećanja prema svakome, te i vlasniku kompanije koji sigurno nije “voleo” da se to desi. Saosećanje je, ipak, preteglo na stranu stvorenja čiji snimci i fotografije paraju srce. Patnja ovog stvorenja me unesrećuje, jer je tako nepotrebna. Braon pelikan danas više nije braon boje, već braon masnoće. Morski galeb više nije ptica, nego neostvarena ideja ptice. Kornjače i krabe nisu spore, već potpuno zaustavljene u vodi u kojoj nema vode, već samo čudnog naftnog blata. Posle svih tih slajdova, nekako je postalo jasno da je Hejvardu, ipak, verovatno preostalo više vremena da dobije svoj “život nazad,” a da je za ova nedužna stvorenja veliko pitanje da li će im preostati makar i neki faličan, ili im se odbrojavaju poslednji trenuci. Najveće su im šanse ako su među srećnicima koji će dopasti u ruke nekom obalskom aktivisti sa ribaćom četkom i deterdžentom u rukama. (Kompanija čiji se deterdžent uveliko koristi za uklanjanje nafte sa njihovih poluživih tela, odmah je, neukusno, počela da se reklamira tržišno surovo – snimcima skrhanih ptica koje njihov deterdžent pere “najbolje na svetu”.)
Ukratko, cela ova priča je o dva životna fanatika koja hoće da žive, Hejvardu i Livingstonu. Jedan mondenskim životom, zbog kojeg izaziva dodatnu buku, odlaskom na trku jahti u Engleskoj, a Pakao ostavlja (na) Drugoj Obali; a drugi jednostavim, malim, preživelim životom. Još Kant reče (taman da Kant predahne u ovom tekstu, ali evo ga) da mnogi za načelo moralnosti imaju princip sreće koji im umilno kaže: “ljubi samoga sebe iznad svega, a Boga i svoga bližnjega radi sebe samog.” Bližnji naše griže savesti danas je ptica koju smo uvaljali u naftnu mrlju.
Nigde u životinjskom svetu ne može se naići na takav dijapazon ponašanja kao u onom ljudskom: od najdubljeg saosećanja, gotovo nerazumljivo potresnog, do okrutnosti, potpuno nepotrebne. Da je više tog prvog i normalne pameti, Obamu bi trebalo kritikovati ukoliko ne produži šestomesečni moratorijum na bušotine, a ne zato što je doneo ovaj. “Pametan rešava problem, mudar ga zaobilazi”, rekao je Ajnštajn, uz napomenu da se problem nikada ne rešava na nivou na kojem je bio kreiran. Evolutivno, posle pametnog i mudrog, za očekivati bi bilo najmudrijeg. Onoga koji polako zatvara svoje stare dućane, poslove i navike i otvara neke nove. Kao što je učinila Danska, država najveće “energetske efikasnosti” u Evropskoj uniji, potirući tako staru predrasudu da je tamo stalno “nešto trulo.” Upravo ovoga trenutka, javljaju da je neki sudija iz države Luizijana, države čiji simbol je pelikan i koja je mesto Zločina, oborio Obaminu odluku o moratorijumu na duboko bušenje.
Ma kojem ateizmu ili veri pripadali, život je jedinstvena prilika. Čak i oni savesniji nisu od velike vajde ako za sobom Prirodi ostave samo testament svojih savesnih tuga. Ostali, daltonisti za boje Prirode i moralne obaveze prema Njoj, ne boluju od nostalgije za Prirodom koje ponestaje. Oni su upravo hirurzi koji joj nepotrebno, deo po deo, amputiraju. Izvorno, nostalgija znači bolno mesto. U nečijim životima ona zauzima sve veću zapreminu, za neke druge je smešna boljka.
Priroda je jednostavna, čak i kada je najbučnija, najopasnija i gotovo surova (kao u vulkanu, poplavama i tornadu). Zato što je poštena, nepotkupljiva i nezlonamerna. Ona je kao haiku, ne sadrži ništa suvišno, čak i kada izgleda drugačije. Novi cvet, ništa novo pod kapom nebeskom; a ipak, apsolutno nov, neponovljiv. Ko još gleda u čuda prirode. Ko još gleda tako da primećuje. Na ovoj Planeti, jedino mi ljudi ne vidimo ono što je uvek tu; što se podrazumeva; što podrazumevamo. Vidimo ga kada nestaje.
Haiku za Meksički zaliv:
U vodi nema vode.
Ptica je bez leta.
Nema pobednika.
Pismo iz Njujorka
Integralni tekst izlazi u julskom broju Republike.
Peščanik.net, 30.06.2010.
