Fotografije čitateljki, Miljana Radivojević, East London street art

Fotografije čitateljki, Miljana Radivojević, East London street art

Govoriti o trijumfu Konzervativne stranke na izborima za Donji dom parlamenta Ujedinjenog Kravljevstva od 7. maja 2015. u najmanju ruku je neoprezno, ako ne i sasvim netačno. Tu nije reč o trijumfu jedne stranke i njenog čelnika, dosadašnjeg i budućeg premijera Davida Camerona; radi se naprosto o učincima jednog izbornog sistema u čiju opravdanost, pokazuju to i ovi novi rezultati, iz mnogo razloga treba sumnjati. Jednokružni, većinski sistem za izbor poslanika ima brojne mane i samo jednu ili dve navodne prednosti: zagovornici tog sistema objašnjavaju da on, pre svega, omogućava formiranje stabilne vlade jer unapred eliminiše iz parlamenta predstavnike manjih stranaka, što umanjuje mogućnosti za formiranje tromih koalicionih vlada koje nisu u stanju da dosledno sprovode određenu politiku. Drugim rečima, ovaj izborni sistem stvara uslove za formiranje jakih vlada iza kojih stoji parlamentarna većina poslanika iz samo jedne, pobedničke stranke. Druga njegova prednost sastoji se u navodnoj specifičnoj vezanosti poslanika za svoj okrug: budući da se bira direktno, poslanik ima posebnu odgovornost prema glasačima iz svoje izborne jedinice. Ovo je argument koji se mnogo češće poteže kada se objašnjavaju specifičnosti lokalnih spram nacionalih izbora, i on na neki način logiku lokalnih izbora, to jest odgovornosti lokalnih vlasti, projektuje i na nacionalne izbore, a to je na više načina pogrešno: ovde recimo samo to da se politike na lokalnom i nacionalnom nivou suštinski razlikuju, pa je neprimereno prenositi pravila koja važe na jednom nivou na drugi.

Na prvi pogled, izbori od 7. maja potvrdili su upravo očekivanja u vezi sa formiranjem stabilne vlade: izborni sistem je omogućio konzervativcima da osvoje natpolovičnu većinu u parlamentu i sami formiraju vladu, koja će, kako je to već rekao Cameron, sada konačno moći da do kraja i bez mnogo obaziranja na prigovore potencijalnih partnera sprovede svoj program. U noći posle izbornog dana nisu izostali ni komentari da je ova „velika“ pobeda potvrda ispravnosti mera koje je preduzimala dosadašnja vlada konzervativaca u koaliciji sa liberalnim demokratima. Činjenice, međutim, govore drugačije. Prvo, ni jednokružni većinski sistem ne garantuje uvek formiranje jednostranačke vlade, o čemu jasno svedoči upravo prethodni mandat konzervativne vlade, da ne idemo u dalju prošlost. Od toga je, međutim, u ovom konkretnom slučaju znatno važnije da upravo broj glasova koji su osvojile stranke pokazuje da dosadašnja Cameronova vlada nije dobila veću podršku Britanaca i građana Severne Irske. Naprotiv, upravo je njen koalicioni partner Liberalno demokratska partija najveći gubitnik na ovim izborima. Nju su glasači surovo kaznili za koaliciju sa konzervativcima. Kada se gleda iz ugla liberalnih demokrata, koji su dobili oko 15 odsto manje glasova nego na prošlim izborima, Cameronova vlada je izgubila podršku svih drugih, izuzev svojih vernih pristalica. Na ovim izborima, naime, konzervativci su dobili praktično isti broj glasova kao i na prošlim izborima, ali im je izborni sistem omogućio da uprkos tome osvoje 24 poslanička mesta više.

Obrnuto važi za laburiste: oni su na ovim izborima neznatno uvećali broj dobijenih glasova, ali to nije imalo nikakvog uticaja na to što su na kraju izgubili 26 poslaničkih mesta. Iz ovih podataka se vidi da su pristalice i jedne i druge najveće stranke u Ujedinjenom Kraljevstvu čvrsto ušančene na svojim pozicijama i da tu većih pomerenja kao da ne može biti. Pa kako je onda ipak došlo do tako dramatične promene odnosa u Donjem domu tamošnjeg parlamenta? Upravo je promena raspoloženja glasača prema manjim strankama bitno poremetila parlamentarnu srazmeru broja poslanika iz dve najveće stranke. Iako su konzervativci osvojili 36,9 odsto glasova a laburisti nekih šest odsto manje – 30,4, u parlamentu će konzervativci imati 331 ili 51 odsto poslaničkih mesta, a laburisti 16 odsto manje – to jest, 232 ili 35 odsto poslaničkih mesta. Da ponovimo, sve ove promene dogodile su se iako su obe stranke osvojile praktično isti broj glasova kao i na prošlim izborima. Na promenu su dakle uticali veliki izborni poraz liberalnih demokrata, kao i velika izborna „pobeda“ Škotske nacionalne partije. Oba ova rezultata svedoče o negativnom odnosu prema konzervativcima i njihovoj vladi. Liberalni demokrati su, rekli smo već, kažnjeni za koaliciju sa konzervativcima i Konzervativna stranka ih je praktično progutala na ovim izborima. Škotska nacionalna partija je jaki kritičar konzervativne vlade i njenog predsednika i krajnji politički oponent konzervativnoj stranci, dok je po nekim programskim opredeljenjima bliska laburistima. Pa ipak, na talasu referenduma o otcepljenju, nacionalni (ili nacionalistički) sentiment je prevladao, pa su se Škoti mahom opredeljivali za Škotsku nacionalnu partiju, a na štetu svojih potencijalnih političkih saveznika laburista, koje su tako lišili jakog izbornog uporišta u Škotskoj.

Iz ovoga se jasno vidi da je otpor glasača prema konzervativcima i njihovoj vladi u konačnom ishodu doveo do prekomernog jačanja upravo Konzervativne stranke. Nije to, naravno, jedino iskrivljavanje izborne volje građana na ovim izborima kao rezultat većinskog jednokružnog izbornog sistema. Sa 1.454.436 glasova, Škotska nacionalna partija osvojila je 56 poslaničkih mesta, dok je partija Zelenih sa 1.157.613 glasova osvojila jedno mesto. Populistička stranka UKIP, koja se zalaže za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, osvojila je 3.881.129 glasova (dva i po puta više od Škotske nacionalne partije) a samo jedno poslaničko mesto, dok su liberalni demokrati osvojili 2.415.888 glasova i osam poslaničkih mesta (sa 15 odsto glasova manje nego na prošlim izborima, ova stranka je izgubila 49 poslaničkih mesta). Rezultati koje su postigli UKIP i Škotska nacionalna partija govore o jačanju nacionalnog sentimenta u političkom opredeljivanju građana, što su u izbornoj noći više puta naglasili i laburisti i liberalni demokrati: prvi su objasnili da su se laburisti našli u makazama dva nacionalizma, dok su potonji naglašavali da su liberalne ideje stradale na izborima u duboko podeljenoj zemlji. (Imali su predstavnici laburista i smešne izjave u izbornoj noći, pogotovo Alister Campbell, savetnik ovdašnjeg predsednika vlade, ali o tome neki drugi put).

Čitava ova priča o izborima u Britaniji i Severnoj Irskoj za nas ovde ima i jedan dodatni značaj. Kako je na to u svom tekstu opravdano upozorio Mario Reljanović, najavljenu promenu političkog sistema i Ustava Srbije treba posmatrati i u svetlu pokušaja da se izmeni domaći izborni sistem. Na primeru iz Ujedinjenog Kraljevstva jasno se vidi kako stranka sa stabilnom podrškom glasača zahvaljujući izbornom sistemu može tridesetak odsto osvojenih glasova (što čini tek četvrtinu ukupnog broja birača) pretvoriti u natpolovičnu parlamentarnu većinu. Ovaj primer pokazuje i kako izborni sistem može učiniti da ogroman broj građana, koji su na izborima jasno izrazili svoju volju glasajući za određene stranke, može ostati bez svojih predstavnika u parlamentu. No, onima sa dužim pamćenjem u Srbiji ovaj primer je praktično suvišan. Mnogo dramatičniji po svojim posledicama jeste slučaj prvih parlamentarnih izbora u Srbiji od 1990, koji su takođe održani po većinskom (istina, dvokružnom) sistemu. Jedna od najvećih tekovina opozicione borbe iz devedesetih jeste upravo proporcionalni izborni sistem, koji tretira čitavu Srbiju kao jednu izbornu jedinicu (korisno bi bilo pogledati kako je sve tadašnji režim krojio izborni sistem, ne bi li sebi obezbedio apsolutnu vlast sa minimalnom podrškom građana; jedno takvo podsećanja jasno se reflektuje i u Reljanovićevom tekstu). Sve i kada bi stranka koja je trenutno na vlasti u Srbiji želela to da odbaci, nema razloga da joj u tom konstitucionalnom nedelu opozicione stranke budu saučesnici.

Peščanik.net, 09.05.2015.

USTAV SRBIJE

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).