Kada javnost nema uvid u dokumente, onda političari mogu da izjavljuju šta god hoće, da obećavaju, daju svoje rokove, a kada ti rokovi isteknu, da ubeđuju da ih mediji nisu dobro razumeli. Takav je slučaj sa rokovima za Beograd na vodi. Predsednik vlade Vučić je 2014. najavljivao da će kula Beograd, veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada biti završeni do kraja 2016. godine. U martu 2015. rok za promenadu i dve kule bio je godinu dana. A kada je ovog vikenda upitan za rok, odgovorio je: „Do 2016. godine sam rekao? Ne znam, mislio sam da će zgrada da izraste. Sad kreće izgradnja tornja, mislim da smo sve u okviru rokova, oni su sve pare uplatili koliko je trebalo da uplate i gradi se“.
Kada nema dokumenta sa rokovima lako je ubeđivati javnost, a još je lakše ako mediji ne postavljaju pitanja. Pored toga, predsednik vlade često se upušta u krajnje neprimerene diskusije sa (malobrojnim) novinarima koji pitanja postavljaju, pa umesto odgovora iznosi optužbe da mediji pitaju jer zastupaju neke druge interese (N1 američke, BIRN interese EU i kao najnoviji slučaj Al Džazira Balkan – katarske interese).
Mediji koji postavljaju pitanja koja se tiču srpske javnosti zastupaju srpske interese, bez obzira odakle im je vlasnik, ili od koga su dobijali donacije. Skretanje teme na navodno „rasterivanje investitora, kao u slučaju pitanja novinara Al Džazire o Beogradu na vodi, za šta je Siniša Mali svojevremeno optuživao i Transparentnost Srbija nije odgovor na legitimno i dobro postavljeno pitanje o raspolaganju javnim resursima.
Naime, investitor iz UAE je tzv. leks specijalisom oslobođen naknada za građevinsko zemljište u zamenu za izgradnju objekata javne namene. Reč je o 33 milijarde dinara. I ne samo da nisu poznati rokovi za izgradnju objekata javne namene, već se ne zna ni o kojim objektima je reč i kako će se procenjivati njihova vrednost, odnosno ulaganje stranog investitora. Javnost nije upoznata ni sa time da li je na primer Savska promenada takav objekat i ako jeste, koliko je koštala njena izgradnja, odnosno koliki deo od 33 milijarde je privatni partner time „odradio”. I da li je na primer privatni restoran na promenadi, koji zvaničnici uporno nazivaju promotivnim štandom, takođe objekat javne namene? Uz sva ta pitanja nije jasno zbog čega predsednik vlade reaguje nervozno na benigno pitanje o roku za završetak prve zgrade u Beogradu na vodi.
Podsećamo da su premijer i gradski čelnici upornim ponavljanjem netačne informacije da je u slučaju Beograda na vodi „sve transparentno” stvorili sliku da su objavljeni svi relevantni dokumenti. Mi se iskreno nadamo da su nas i u tom pogledu slagali. Naime, u ugovoru koji je objavljen ne postoje precizni rokovi za izgradnju, izuzev onog okvirnog – da se ceo projekat završi za 30 godina, te da u roku od 20 godina mora da se izgradi 50% objekata. Ako investitor to ne učini, nema ugovorne kazne – samo mogućnost da se neiskorišćene parcele iznajme nekom drugom.
Ukoliko bi ove ugovorne odredbe bile jedine koje predviđaju rokove izgradnje, to bi zaista bilo poražavajuće, jer od dinamike gradnje i vrste objekata koji će se graditi zavisi i u kojoj meri će država Srbija kao manjinski vlasnik preduzeća „Beograd na vodi“ ostvariti kakvu-takvu korist od projekta koji bi u otvorenom nadmetanju sigurno doneo veću dobit. Zato se iskreno nadamo da postoje još neki, javnosti nedostupni aneksi i da je njima većinski partner ipak čvršće obavezan na neku dinamiku gradnje, a da se te informacije kriju zbog toga što se rokovi probijaju.
Zlatko Minić je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija. Nemanja Nenadić je programski direktor Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 12.12.2016.
BEOGRAD NA VODI