Nova cenzura

U opštem svetskom trendu udaljavanja od demokratije ugrožena je sloboda medija, a novinari su postali potrošna roba. Radeći svoj posao neće steći moćne prijatelje. Tek kada iznevere svoj poziv, novinari postaju korisni državama, korporacijama ili naoružanim grupama. Često nemaju podršku javnosti. U nekim zemljama je nemoguće pisati istinu, a da ne postanete predmet mržnje i meta nasilja.

Poslednjih godina izveštavanje je postalo aktivnost opasna po život. Od 2002. do 2012, prema podacima Komiteta za zaštitu novinara (CPJ), u svetu je ubijeno 506 novinara, u poređenju sa 390 deceniju ranije. Pri tome, i u najvećim ratnim zonama poput Iraka i Sirije uzrok smrti novinara najčešće je ubistvo, a ne pogibija u oružanom okršaju. Ova promena je počela 11. septembra, od kada dolazi do urušavanja široko prihvaćene ideje novinarske neutralnosti. Mnogi borci, naročito džihadisti, novinare smatraju legitimnim metama i korisnim propagandnim sredstvom, živim ili mrtvim. Najpoznatiji slučajevi vezuju se za reportere sa zapada, od Danijela Perla do Džejmsa Folija, ali najugroženiji su oni za koje verovatno nikad niste čuli – neki novinski izveštač u Tihuani, kamerman u Karačiju, bloger u Teheranu.

Džoel Sajmom, izvršni direktor CPJ-a, upravo je objavio knjigu pod nazivom „Nova cenzura: U globalnoj bici za medijsku slobodu“ (The New Censorship: Inside the Global Battle for Media Freedom). Čudan je osećaj čitati o rastućoj cenzuri u doba kada su izbori uobičajena pojava u čitavom svetu, kada lične slobode rastu čak i u represivnim zemljama poput Kine, dok nas svake nanosekunde internet i društveni mediji bombarduju neselektivnim informacijama i svako ko ima nalog na Tviteru ili profil na Fejsbuku može da bude novinar. Ali Sajmon ubedljivo zastupa tezu o svetskoj tendenciji ka manjoj, a ne većoj slobodi medija. „Preplavljeni podacima, gubimo iz vida širu realnost“, piše on. „U čitavom svetu uvode se novi sistemi kontrole. Oni guše globalnu raspravu i zaustavljaju mere i rešenja koji se temelje na obaveštenom razumevanju lokalne stvarnosti. Represija i napadi na novinare dostižu rekordni nivo, dok sloboda medija opada.“

U „Novoj cenzuri“ se navode četiri glavna razloga zašto je to tako. Prvi je uspon izabranih lidera, kao što su Vladimir Putin u Rusiji, Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, i levičarski predsednici Venecuele, Ekvadora i Bolivije, koji svoju vlast koriste za zastrašivanje nezavisnih novinara i ometanje njihovog posla. Oni zloupotrebljavaju svoja demokratska ovlašćenja i vladaju kao diktatori – Sajmon ih zove „demokratori“. To ne čine samo manipulisanjem, denuncijacijama i hapšenjima kritičkih novinara, već i stvaranjem atmosfere u kojoj se sloboda medija smatra petom kolonom političkog procesa, uvoznom pojavom sa zapada, koja u najboljem slučaju služi za propagiranje zapadnih interesa – uvodi strane vrednosti i izaziva haos – a u najgorem slučaju aktivno podriva nacionalnu bezbednost i nacionalni ponos.

Demagozi poput Putina i Erdogana stvaraju tiraniju većine, pa se disidentski stav koji je normalna pozicija nezavisnih medija lako može izolovati, optužiti za veze sa strancima i okriviti za društvene probleme. Od Pekinga do Karakasa prevladava ideja da je sloboda izražavanja, uz druge javne slobode, deo zapadne ideologije a ne univerzalno ljudsko pravo. Budući da imaju izbornu podršku građana, ovi lideri su donekle zaštićeni od kampanja osude kakve se pokreću protiv otvorenijih svetskih diktatora, kao što su Kim Džong Un iz Severne Koreje ili kralj Abdulah iz Saudijske Arabije.

Drugi izvor cenzure, prema Sajmonu, je terorizam. Odrubljivanje glave Danijelu Perlu u Karačiju početak je tendencije pretvaranja novinara u metu visoke vrednosti. Rat u Iraku – najsmrtonosniji u istoriji novinarstva, sa 150 poginulih, od čega 85 odsto iračkih novinara, najčešće likvidiranih – pogoršao je ovu tendenciju i učinio zarobljavanje i egzekuciju novinara normalnim delom medijske slike. (Moja prekretnica je nastupila kada sam izveštavao iz Iraka početkom 2004. i shvatio da oznaka „Press“ na vetrobranu kola ne pruža nikakvu zaštitu, već privlači nevolje; zamolio sam mog vozača Iračanina da je skine.) U Siriji, gde su mnogi inostrani i lokalni reporteri žrtve otmica i ubistava, novinarstvo je praktično ukinuto.

Ekstremno nasilje današnjih sukoba samo je pojačano tehnološkim napretkom. Naoružane grupe više ne moraju da štite novinare, jer i same imaju mogućnost da – kako glasi onaj užasni kliše – „ispričaju svoju priču“: mogu da objave svoje video snimke, svoje pisane izveštaje i tvitove, znajući da će međunarodni mediji preuzeti najsenzacionalnije priče. „Direktne veze između proizvođača i konzumenata sadržaja omogućavaju nasilnim grupama da zaobiđu tradicionalne medije i dođu do publike preko četova i veb-sajtova“, piše Sajmon. „Novinari su postali zamenjivi i samim tim ugroženi.“

Tehnološki razvoj je doveo i do ukidanja stranih dopisništava, to jest velikog prisustva dopisnika u gradovima kao što su Sao Paolo, Najrobi i Džakarta. Sajmon je počeo kao dopisnik iz Meksiko sitija početkom devedesetih. Ovaj sistem je očigledno postao neefikasan, jer je dvadeset Amerikanaca izveštavalo o istom događaju za različite medije na severu kontinenta. Od kada su slabljenjem tradicionalnih medija pozatvarana dopisništva širom sveta, kritičko izveštavanje je prepušteno lokalnim reporterima. Mnogi od njih su talentovani, preduzimljivi i hrabri ljudi, često sposobniji od svojih kolega sa zapada da dođu do izvora i shvate suštinu priče. Ali je njihov položaj mnogo nesigurniji. Oni iza sebe nemaju zaštitu bogate inostrane medijske organizacije ili uticajne zapadne države. Jedina država koju imaju, njihova, najradije bi ih pobila. U zemljama poput Meksika, Filipina ili Pakistana, lokalni novinari su mete brutalnih kampanja zastrašivanja i ubistava koje vrše tajne službe ili naoružane grupe, od trgovaca drogom do islamista.

Konačno, tu je nevidljiva ruka globalnog digitalnog nadzora. Kinezi su ga usavršili, Iranci su sve bolji. U ovoj zemlji posle Snoudenovih otkrića vlada sveprisutni osećaj da ste nadgledani, što je mnoge novinare primoralo da se već rutinski služe kriptografijom kako bi zaštitili svoje izvore. Aktuelna američka vlada šalje dvosmislene signale, obećavajući da nikad neće hapsiti novinare koji rade svoj posao, ali koristeći državnu silu da spreči objavljivanje svake informacije koju procenjuje kao štetnu. U doba masovnog prikupljanja podataka i fluidnih definicija novinarstva, više niko ne zna pravila niti kada se ona zloupotrebljavaju a kada krše.

Sajmonova knjiga potvrđuje moju ideju o sudbini institucija u informatičkom dobu. I pored toga što je obećavala oslobađanje, demokratizaciju i jednakost, digitalna revolucija je, podrivajući tradicionalne medije, zapravo dovela do veće koncentracije moći u manje ruku, uz manje organizovanog otpora. Kao rezultat toga, ućutkivanje novinara, što je cenzura – bilo od strane izabranih autokrata, naoružanih ekstremista, klasičnih diktatora ili državnih tužilaca koji zaustavljaju objavljivanje elektronskih dokaza – zapravo je lakše izvodivo i češće mu se pribegava nego pre dvadeset godina.

Američka javnost nema naročito visoko mišljenje o novinarima, čak ni kada oni rade svoj posao. Uprkos moći NSA i Google, u Americi ne vlada cenzura. Na vlasti nisu „demokratori“, niti nas ubijaju na ulici. Mi patimo od gubitka činjenica – empiričkih podataka koje bi američki građani mogli da prihvate kao zajedničku polaznu tačku javne debate. Bolujemo od gubljenja uverenja da se naše institucije mogu protresti i reformisati pod kritičkim pritiskom nezavisnih medija. Patimo od neodgovornih lidera i neuke javnosti. Demokratska erozija ima najrazličitije oblike – najteže je primetiti onu koja nam je pred nosom.

The New Yorker, 13.11.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.11.2014.

NOVE TEHNOLOGIJE
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA