Nice, Promenade des Anglais, foto: Ivan Šepić
Nice, Promenade des Anglais, foto: Ivan Šepić

Ono što se odigralo u Nici je šokantno, ali očekivano, bar od skoro. Masovno ubistvo ljudi koji uživaju u godišnjem odmoru – roditelja i dece, parova, tinejdžera – postalo je gotovo obična vest. Isto se dogodilo evropskim turistima na plaži u Susu u Tunisu prošle godine, pakistanskim hrišćanima u zabavnom parku u Lahoreu u martu i porodicama iračkih šiita koji su proslavljali kraj Ramazana u Bagdadu pre dve nedelje. Ne iznenađuje nas više čak ni dijabolička proračunatost tih akcija, namera da se izazove najveći mogući broja žrtava. Ubice iza napada u Parizu prošlog novembra, u San Bernardinu prošlog decembra i u Orlandu prošlog meseca birali su mesta na kojima se okuplja veliki broj ljudi, sa kojih nije lako pobeći – baš kao i vozač kamiona u Nici.

Pretvaranje stvari iz našeg svakodnevnog okruženja u oružje za masovno uništenje takođe nije ništa novo. U protekloj deceniji teroristi su izvodili napade kolima i kamionima u Francuskoj, Kanadi i SAD. Pre nekoliko godina, ogranak Al-Kaide u Jemenu je objavio članak u kojem se sledbenici pozivaju da koriste upravo takve metode ubijanja, sa preciznim uputstvima. Naravno, i u napadu na SAD 11. septembra 2001. upotrebljeni su putnički avioni. Možda je napadom u Nici ova tehnika samo usavršena svođenjem na najjednostavniji skup elemenata: čoveka spremnog da kamionom od 19 tona gazi decu. Možda je imao i vatreno oružje, ali ono mu nije bilo potrebno da ubije 84 ljudi.

Kada sam prošle godine izveštavao iz Francuske o ubistvima u redakciji satiričnog magazina Charlie Hebdo i košer supermarketu u Parizu, žena po imenu Fanta Ba – stara oko 30 godina, nezaposlena, iz siromašnog predgrađa – rekla mi je da se posle svakog napda u Francuskoj moli: “Bože, samo da nije Arapin ili crni čovek ili musliman”. Ona zna da će kao francuska muslimanka afričkog porekla u tom slučaju i ona snositi posledice, da će morati da podnese gnev svojih sugrađana u potrazi za krivcima. Ali njena molitva gotovo nikada nije bila uslišena. Kada su francuski mediji objavili da je vozač kamiona u Nici bio 31-ogodišnji imigrant iz Tunisa (iz grada u blizini Susa) po imenu Mohamed Lahouaiej Bouhlel – ni to nije nikoga iznenadilo.

Tunis je sa svojih 11 miliona stanovnika u nekoliko poslednjih godina dao više džihadističkih boraca – po nekim procenama 6-7 hiljada – nego bilo koja druga zemlja uključujući i one sa daleko brojnijim stanovništvom. Gotovo svi su otišli da se bore u Siriji, Iraku ili Libiji. Ali ubica iz Nice je pokazao novi način vođenja džihada. Sva je prilika da nije imao kontakta sa globalnim džihadističkim grupama, pa čak ni sa lokalnom džamijom ili nekom terorističkom ćelijom. Iz prvih izveštaja se dalo naslutiti da se radikalizovao u francuskom zatvoru. Njegovo ime nije dospelo na spisak lica koje nadziru unutrašnje obaveštajne službe. Imao je policijski dosije zbog sitnih krađa i porodičnog nasilja, ali šta se iz toga moglo naslutiti? Već smo se pomirili s tim da više niko nigde nije bezbedan, a sada znamo i da bilo ko može postati terorista.

To je veliki uspeh Isisa. Al-Kaida je tražila od svojih članova da dokažu da zaslužuju prijem u članstvo za koje su popunjavali opširne upitnike. Isis je demokratizovao i globalizovao džihad spuštajući kriterijume za prijem na nivo izjave odanosti Kalifatu na YouTubeu pred izvršenje napada – a verovatno ni to nije obavezno. Takav džihad je savršeno prilagođen svetu urušene hijerarhije, diskreditovanih institucija i globalnih društvenih medija. Kojoj vrsti islamističke ideologije se priklanjao ubica u Nici? Možda to nije bilo ništa koherentnije i složenije od čiste mržnje koja je pokretala ubicu u Orlandu – a možda čak i manje od toga. Ubilačke ideje kruže planetom i pronalaze žrtve u različitim delovima sveta na različite načine. Svaki novi napad ih širi dalje i usađuje u neke nove glave. Andrew Hussey, britanski stručnjak za severnu Afriku i terorizam koji živi u Parizu, opisao je džihadizam kao „lebdeću ideologiju, kao oblak – dovoljno je da se nađete u njegovoj senci“.

Ubica iz Nice se povezao sa tim oblakom na neki svoj način. Možda se čitav proces radikalizacije odigrao za nekoliko sati ili nekoliko dana. Daleko smo od doba velikih ideologija Sayyida Qutba i Osame bin Ladena. Ovo je džihadizam kao impuls, kao izgovor. Ali to gotovo da nije ni bitno, jer rezultat je uvek isti: gomila leševa, svet bola i patnje.

Liberalne demokratije u kojima živimo uglavnom su pronašle načine da spreče pažljivo planirane i komplikovane napade sa velikim brojem žrtava, kao što je bio onaj u SAD 11. septembra 2001. Ali ne znaju kako da zaštite građane u noćnim klubovima, na koncetima, u supermarketima, na promenadama pored mora, od vozača kamiona. Lideri u liberalnim demokratijama ne znaju kako da svojoj javnosti povrate i uliju osećaj sigurnosti. Zato se građani koji s pravom traže bezbednost okreću onima koji nude jednostavnija i radikalnija rešenja – kao što su Marine Le Pen i Donald Trump – čiji će neuspesi biti još spektakularniji i naneće ogromnu štetu zapadnim društvima.

Nema nikakve velike pouke događaja u Nici. Nismo naučili ništa novo. Takvi događaji su nešto sa čime živimo, sa čime se navikavamo da živimo. I prestali su da nas iznenađuju – što je verovatno najstrašnije od svega.

The New Yorker, 15.07.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 18.07.2016.

NAŠ TERORIZAM