Osim ako se ne dogodi nešto neočekivano i zapanjujuće, SAD će 8. novembra, prvi put u 240 godina, izabrati ženu za najvišu funkciju u zemlji. Izbor Hillary Clinton je događaj koji pozdravljamo zbog ogromnog istorijskog značaja i dočekujemo ga sa neopisivim olakšanjem. Posebno je značajno to što ćemo posle mučne seksističke i rasističke kampanje koja je jasno ukazala na duboke probleme u našem društvu, na mestu vrhovnog komandanta imati ženu. Zlobna retorika i postupci njenog protvnika svima su dobro poznati i nadamo se da će Hillary iskoristiti svoj položaj i impresivnu odlučnost da se suprotstavi svim predrasudama.
U svim oblastima od presudnog značaja, uključujući ekonomsku politiku, životnu sredinu i spoljne poslove, Hillary Clinton je izrazito kompetentna kandidatkinja – iskusna, ozbiljna, obrazovana, čvrsta. Oduvek bolja u obavljanju funkcija nego u vođenju kampanja, verovatno je na početku trke očekivala konvencionalno sučeljavanje ideja i ličnosti sa protivkandidatom kao što je, na primer, Jeb Bush ili Marco Rubio. Međutim, u ovoj nezapamćeno prljavoj izbornoj trci demokratska kandidatkinja je bila prinuđena da prihvati naporniju ulogu. Da bi odnela prevagu, morala je da podnese dugu i iscrpljujuću borbu sa demagogom koji ne preza ni od čega. I drama se tu neće završiti. Posledice ove kampanje će još dugo zagađivati naš javni prostor.
Mogućnost da na izborima dobijemo predsednicu svakako je presedan u istoriji američke politike. Presedan je i kandidatura Donalda Trumpa, građevinskog mogula i republikanskog kandidata, presedan koji zastrašuje. Očigledno je da je on nekvalifikovan i nedostojan za predsedničku funkciju. Životno iskustvo je sticao kao preduzimač, promoter i zvezda rijaliti TV programa. Njegovo poznavanje i interesovanje za politku su minimalni. On voli teorije zavere, a politička znanja je skupljao u mračnim zapećcima interneta i “TV emisijama”. Nikada nije obavljao zvaničnu funkciju ili na bilo koji drugi način služio državu, niti se povinovao autoritetu konkurentskih vizija i političkih rešenja.
Što je još gore, on odbija da se povinuje autoritetu ustavnog republikanizma – njegovim normama, uverenjima i praksama, eksplicitnim i implicitnim pravilima. To je jasno iz izjava u kojima napada slobodu medija, osporava nezavisnost sudstva, zabranjuje imigraciju muslimana, preti deportacijama nelegalnh migranata bez prava na administrativni postupak, vraća u upotrebu praksu mučenja i u poslednjoj debati odbija da potvrdi da će prihvatiti ishod izbora. Trump je čak pretio da će svoju protiv-kandidatkinju oterati u zatvor. Američki demagozi iz prošlog veka koji se mogu porediti za njim – poput oca Coughlina i senatora Jospeha McCarthya – predstavljali su pretnju za republiku, ali nikada se nisu dokopali predsedničke nominacije vodeće političke partije. Otac Coughlin je upravljao samo svojom radio emisijom. Predsednik Trump bi upravljao oružanim snagama SAD, nukleranim šiframa, imenovao bi sudije, predlagao zakone i vodio spoljnu politiku. Uobičajeno je da svake četiri godine izbore koji dolaze opisujemo kao jedinstveno važne. Ali Donald Trump zaista jeste sasvim jedinstvena pojava. Mogućnost da dobijemo takvog predsednika – neobaveštenog, ispraznog, okrutnog, netolerantnog i korumpiranog – dovoljan je razlog za uzbunu.
Čak i u doba duboke i parališuće partijske podeljenosti, to je pitanje o kojem su razumni predstavnici obe partije postigli konsenzus. U poslednjem prebrojavanju, više od 160 republikanskih lidera odbilo je da podrži Trumpa. Odbija da ga podrži i 50 zvaničnika koji su radili u agencijama za nacionalnu bezbednost pod republikanskim administracijama. Inkvajarer iz Sinsinatija, Republika iz Arizone, Morning njuz iz Dalasa i Dispač iz Kolumbusa – sve odreda konzervativni mediji koji su podržavali isključivo republikanske kandidate u poslednjih 126 godina – sada podržavaju Hillary Clinton. USA Today, koji se nikada nije izjašnjavao o kandidatima, proglasio je Trumpa „nepodobnim za funkciju predsednika“ i podržao Hillary.
Priča o Trumpu je stara američka priča, nova verzija poznate priče o šarlatanu, koja u doba društvenih mreža doživljava novi obrt i procvat. Ne tako davno, Trump je bio redovan gost u tabloidima („Najbolji seks u životu“) i slavni direktor tiranin u TV programu „Pripravnik“. Onda je početkom 2011. usledila epizoda u kojoj je pokušao da ospori Obaminu predsedničku funkciju na osnovu mesta rođenja. Njegovi poslovni kvaliteti su već dobro poznati. Pre više od 40 godina, Ministarstvo pravde je pokrenulo postupak protiv Trumpa i njegovog oca zbog diskriminatornih praksi i kršenja građanskih prava; Trump je tada kao advokata odbrane angažovao Roya Cohna, nekadašnjeg pomoćnika Josepha McCarthya. Godine 1989. on je platio oglas preko cele strane u dnevniku Njuz u kojem je tražio smrtnu kaznu za Petorku iz Centralnog parka, četiri Afro-Amerikanca i jednog Hispano-Amerikanca koji su tada imali 14, 15 i 16 godina, a optuženi su za silovanje, osuđeni i zatvoreni. Više godina kasnije, kada su oslobođeni na osnovu analize DNK, Trump je i dalje tvrdio da su krivi, a tu tvrdnju je ponovio i pre nekoliko sedmica. To bi verovatno privuklo mnogo više pažnje da izjavu nije dao samo dan pre objavljivanja video snimka „Acceess Holywood“ iz 2005, u kojem slikovito govori o sopstvenoj sklonosti seksualnim napadima i nekažnjivosti koju je stekao zahvaljujući statusu zvezde. Ono što ga navodi da govori o seksualnom zlostavljanju žena ili podstiče skandiranje slogana „U zatvor s njom!“ protiv Hillary Clinton nije obična narcisoidnost. U pitanju je autoritarnost kao karakterna crta, što potvrđuje i divljenje koje ima prema Vladimiru Putinu.
Nasuprot konzistentnosti Trumpovog karaktera stoji nekonzistentnost njegovih politika. Svaki političar ima pravo na promenu mišljenja, ali Trump to pravo zloupotrebljava preko svake mere. Iza njegovih predomišljanja o pitanjima kao što su pravo prvog nuklearnog udara ili obaveze prema NATO-u ne stoje nikakvi misaoni procesi, već neznanje. Nekada je branio pravo na abortus, da bi nedavno izjavio da žene koje obave abortus treba kazniti. I njegovi uzori se menjaju zajedno sa okolostima. Jednom je napisao da je Ronald Reagan umeo „lepo da priča“, ali ne i da „završi posao“. Sada mu je Ronald Reagan na vrhu liste omiljenih predsednika. Kada su mu prošle godine tražili da navede 4 najbolja predsednika, Trump je izabrao i Billa Clintona, koga je i u prošlosti opisivao kao „velikog predsednika“. Sada su Clinton i njegova supruga kriminalci. Pre 3 godine Trump je izjavio da je na mestu državne sekretarke Hillary Clinton „verovatno bila bolja od svih prethodnika“; a sada je njen mandat na toj funkciji „potpuna katastrofa“.
Spoj nesputanog oportunizma, herojske predstave o sebi, prezira prema stručnjacima i osećaja nepogrešivosti doprineli su Trumpovom konačnom razlazu sa istinom. Izjavio je da je video „hiljade i hiljade“ muslimana kako proslavljaju napade od 11. septembra u Nju Džersiju. Kada mu je rečeno da to nije tačno, on je ponovio tvrdnju i pokušao da imitira novinara sa invaliditetom koji je to rekao – ta groteskna imitacija je zabeležena na snimku – a onda poricao da je to učinio. Tvrdio je da je video fotografiju na kojoj otac Teda Cruza „doručkuje sa Lee Harvey Oswaldom“, iako takva slika ne postoji. Hvalio se razgovorima sa Putinom koji se nikada nisu dogodili. Izjavio je da Putin nije izvršio invaziju na Ukrajinu. Rekao je da je klimatska promena kineska podvala, a onda tvrdio da nije to rekao. I danju i noću, Trump na svom tviter nalogu objavljuje takve sumnjive insinuacije i obične laži. Naročito je opsednut sadašnjim predsednikom. Po Trumpovom mišljenju, Obama ima mnogo, mnogo tajni: mesto rođenja, veroispovest, za koga zapravo radi. Kao što često voli da kaže: „Nešto tu nije u redu“.
I zaista nije. Ako je Trump samo simptom širenja infekcije oportunizma kroz političko telo, kako ćemo objasniti našu podložnost infekciji? Ponuđeno je više odgovora. Veliki broj loših republikanskih kandidata na primarnim izborima. Spremnost ljudi sa kablovske televizije da prenose sate i sate Trumpovih mitinga. Strah zbog „sve tamnije boje kože Amerike“ u mandatima prvog afro-američkog predsednika. Bes zbog propusta da se kazne šefovi sa Volstrita koji su doprineli padu zemlje u najtežu recesiju posle Velike depresije. Radikalizacija vođstva Republikanske partije. Bela radnička klasa koja je u sve težem položaju, i nezainteresovanost političke klase, naročito Demokratske partije, za to. Mnogi autori i analitičari, uključujući i George Packera u ovom broju, detaljno su istraživali ove probleme.
Prolazimo kroz period građanskog revolta, velike debate o dohodovnoj nejednakosti, o „osipanju“ srednje klase i pobednicima i gubitnicima globalizacije. Možda su glasači Republikanske partije izabrali lažnog tribuna, ali ne smemo dozvoliti sebi da ignorišemo poruku zato što nam se ne dopada glasnik. Ne smemo olako otpisati strahove i patnje glasača iz redova bele radničke klase koji čine glavninu Trumpovih pristalica – ljudi koji su nekada glasali za Demokratsku partiju. Njihove nedaće zbog ekonomskog isključivanja i propusta u sistemu zdravstvene zaštite zahtevaju da im se posveti pažnja, ponudi razumevanje i pronađu politička rešenja.
Mnogi od Trumpovih pristalica su stari glasači Republikanske partije koji će glasati za svakog kandidata koga ta partija predloži. U isto vreme, poricati rasističke komponente Trumpov retorike znači uzmaći pred temeljnim istinama istorije američkog društva. Među Trumpovim glasačima zaista ima onih kojima smeta to što je predsednik Obama crn. Oni njegovu boju kože vide kao simbol svih drugih etničkih grupa i skorašnjih useljenika koji ugrožavaju njihovo mesto u društvenoj hijerarhiji. Ali glasati za Trumpa da bi se osigurali pravda i poštovanje znači uskratiti pravdu i poštovanje onima koje on vređa i prezire – naročito Afro-Amerikancima, Hispano-Amerikancima, muslimanima, ženama. U Trumpovoj skučenoj i strahom obojenoj viziji politika je igra nultog zbira.
Vizija i temperament Hillary Clinton su sušta suprotnost. Čitavog života je bila pionir u mnogim oblastima, ali njena karijera se ne može svesti na neku mitsku priču: bila je idealista i liberalni realista, žestoka advokatkinja i promišljeni pripadnik establišmenta, supruga i majka, prva dama, politički operativac sa velikim iskustvom, senatorka, državna sekretarka. To je priča o osobi koja prolazi kroz iskušavanje vatrom i izlazi promenjena, opreznija, odlučnija. Njena inteligencija i brzo uočavanje granica i mogućnosti državne uprave čine je inspirativnom, pragmatičnom i umerenom demokratskom figurom. Želeli bismo da ima protiv-kandidata dostojnog poštovanja, jer bi tako i njena pobeda bila veća i značajnija. Ali podrška koju joj pružamo ima mnogo dublje temelje od nihilizma druge strane. Takođe je važno to što je za potpredsednika izabrala Tima Kainea, veoma sposobnog političara. S druge strane, republikanski kandidat za potpredsednika, Mike Pence, najviše se isticao kao jedan od najzagriženijih anti-gej političara koji je izjavljivao da će dozvola za sklapanje gej brakova dovesti do „kolapsa društva“.
Istina je da između obećanja koja kandidati daju u kampanji i ostvarenih zakonodavnih postignuća kada se dokopaju vlasti leži provalija, ali u ovoj fazi moramo ocenjivati njihove ambicije, bez obzira na to koliko je sprovođenje datih predloga neizvesno. Kampanja Hillary Clinton je na više načina antiteza kampanjama iz prošlosti vođenih u doba ekonomske neizvesnosti. Ona ne nudi zapaljivu retoriku u stilu „Novog jutra u Americi“, „Mosta za 21. vek“ ili „Mi to možemo“. Ona nudi niz promišljenih i energičnih predloga upravo od one vrste koja bi mogla poboljšati život mnogih američkih radnika i siromašnih pripadnika svih boja. Ona predlaže pojednostavljivanje zakona o porezu za mala preduzeća, kao i olakšavanje procedura za licenciranje. Predlaže poreske olakšice za zdravstvenu zaštitu kroz Zakon o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, koji bi teorijski trebalo da proširi pokrivenost zaštitom i smanji opterećenje za poslodavce. Takođe, želi da proširi pristup programu Medicaid i spusti starosnu granicu za Medicare na 55 godina. Planira da značajno uveća fondove za finansiranje lokalnih domova zdravlja i obezbedi značajnu podršku za negu dece iz federalnog budžeta. Njen plan da univerzitetsko obrazovanje učini dostupnijim uključuje pružanje pomoći studentima da refinansiraju dugove i podršku za države koje subvencionišu obrazovanje.
Njeni planovi u domenu poreske politike takođe treba da doprinesu blagostanju šireg kruga ljudi. Ona planira da poveća poreze na kratkoročnu kapitalnu dobit za one koji najviše zarađuju i smanji stope za dugoročne investicije; da zatvori rupu u poreskom zakonu koja upravnicima hedž fondova omogućuje da izbegnu plaćanje poreza na bonuse; da uvede posebnu naknadu koju će plaćati prezadužne banke. Želi da uvede dodatnu poresku stopu od 4 odsto na godišnje dohotke veće od 5 miliona dolara i minimalnu stopu od 35 odsto na godišnje dohotke veće od milion dolara. Podržava uvođenje „izlaznog poreza“ i drugih fiskalnih propisa koji će obeshrabriti kompanije koje registruju sedište u poreskim utočištima kao što je Irska. Predlaže i poreske olakšice za investicije u gradovima koji su izgubili veliki broj radnih mesta u proizvodnji. Da bi neutralisala kombinovane efekte trgovine i tehnologije na otpuštene radnike, promovisaće obuku i ponuditi poreske olakšice za kompanije koje pružaju obuku. U periodu od 5 godina investirala bi 275 milijardi dolara u popravku infrastrukture, sa težištem na javnom prevozu i vodotokovima, što bi trebalo da obezbedi radna mesta i eliminiše neefikasnost.
Njen plan reforme poreskog sistema je manje povoljan za finansijsku industriju i više pogoduje onim preduzećima koja otvaraju radna mesta. Uprkos raširenom mišljenju da je naklonjena Volstritu, Hilari ima dobar plan kako da spreči velike finansijske institucije da prihvataju rizike koji ponovo mogu ugroziti ekonomiju. Obećala je da će se založiti za Dod-Frankove reforme (koje Trump i ostali republikanski kandidati žele da spreče), a i da će ih proširiti. Planira da uvede nove dažbine za finansijski rizik; da učvrsti Volkerovo pravilo, koje ne dozvoljava bankama da se kockaju depozitima za koje garantuje država; i reguliše takozvani bankarski sistem u senci, u kojem je finansijska kriza 2008. najvećim delom i počela. Zahtevaće da upravnici hedž fondova i drugih velikih finansijskih firmi dostavljaju regulatorima znatno više informacija o svojim transakcijama, a njena administracija će sprečiti njihovo prekomerno zaduživanje koje bi ih u slučaju loših procena moglo oterati u stečaj i izazvati ekonomsku krizu.
Hillary poseduje bogato znanje i iskustvo u pitanjima spoljne politike, ali je agresivnija od predsednika Obame. Ona je inistirala na intervenciji u Libiji, a naši propusti u koordinaciji misije u Libiji proizveli su katastrofalne posledice. Kao državna sekretraka i kao kandidatkinja bila je među onima koji su vršili pritisak na predsednika da angažuje američke oružane snage u Siriji, više nego što je on to prvobitno bio spreman da učini. Imajući u vidu razmere neuspeha u Iraku, nadamo se da je Hillary u ovoj oblasti naučila ponešto od predsednika. Ipak, kao državna sekretarka, učinila je mnogo i da popravi odnose sa stranim vladama posle mandata Busha i Cheneya i posvetila se našim komplikovanim odnosima sa Kinom. Imala je presudnu ulogu u pripremi terena za ekonomske sankcije i političke kontakte koji su doveli do nuklearnog sporazuma sa Iranom, potpisanom posle isteka njenog mandata.
Verovatno najvažniji razlog za davanje glasa Hillary Clinton je Vrhovni sud. Već dve generacije sudom dominiraju konzervativne sudije koji su nametnuli svoju volju u nekoliko kritično važnih oblasti prava. Zbog slučaja Citzens United i povezanih slučajeva propisi o finansiranju kampanja su u rasulu, a bogati donatori praktično kontrolišu politički proces. Većinom od 5 prema 4 sprečeno je usvajanje Zakona o glasačkom pravu 2013. godine, što je bio možda najvažniji zakon o građanskim pravima u američkoj istoriji. Republikanski zakonodavci na nivou država iskoristili su tu sramnu epizodu u istoriji suda da ograniče prava onih koji bi mogli glasati protiv njih – to jest, manjina i demokrata. Tokom godina, promenljivi savezi unutar Vrhovnog suda su osigurali zaštitu nekih ključnih ustavnih prava – pre svega, pravo žena na izbor i pravo univerziteta da razmatraju diverzitet kao jedan od kriterijuma prilikom upisa studenata. Hillary ima priliku da osigura te pobede, da neutrališe neke od poraza, i čak otvori jednu novu i sasvim drugačiju eru u istoriji suda.
Senat pod kontrolom republikanaca odbio je čak i da sasluša Merricka Garlanda, politički umerenog i visoko kvalifikovanog kandidata koga je predložio predsednik Obama kao zamenu za Antonina Scaliu koji je preminuo u februaru. Jedan od prvih zadataka koji čekaju Hillary jeste da ponovo nominuje Garlanda ili odabere drugog kandidata za upražnjeno mesto. Budući da Ruth Bader Ginsburg ima 83 godine, Anthony Kennedy 80, a Stephen Breyer 78, moguće je da će dobiti još nekoliko prilika da utiče na sastav suda. Progresivni Vrhovni sud mogao bi biti njeno najvažnije nasleđe, ali to bi zahtevalo snažnije prisustvo demokrata u Senatu – što glasači ne bi smeli da zaborave kada budu odlučivali o drugim trkama koje će se voditi 8. novembra. Sud sačinjen od Trumpovih kandidata verovatno ne bi bio u stanju da ga kontroliše, Trumpa ili bilo kog budućeg demagoga. U ozloglašenoj odluci iz 1944, Vrhovni sud je predsedniku Rooseveltu dozvolio da internira Amerikance japanskog porekla. Trump je nedavno oklevao da takvu odluku osudi. Kao što je sudija Robert Jackson, koji je glasao protiv odluke, tada zapisao, izuzetak takve vrste je zapeta puška. Hillary ne bi radikalizovala sud i poštovala bi njegovu najbolju tradiciju pravosudne kontrole.
Uprkos teorijama zavere koje šire njeni protivnici, njena politika je jasno i otvoreno izložena. Ona je posvećena i progresivna političarka na mnogim frontovima, uključujući prava žena i manjina i zakone o oružju (zahtevala bi temeljnije provere kupaca, zatvaranje rupa u zakonu koje omogućuju prodaju na izložbama oružja i preko interneta, i ukinula zakone koji štite proizvođače oružja od gonjenja po osnovu odgovornosti). Još jedna važna tema je problem imigracije (gde se zalaže za obuhvatne reforme, otvaranje mogućnosti za sticanje državljanstva i ukidanje zatvaranja porodica.)
U pogledu egzistencijalno važnog pitanja klimatskih promena, Hillary je najavila da će nastaviti putem koji je zacrtao predsednik Obama. Planira da sprovede njegov Plan za čistu energiju, niz propisa koji treba da smanje emisiju ugljeničkih gasova iz sektora električne energije, a koji su u postupku usvajanja. Tražila je da se do 2020. instalira pola milijarde solarnih panela koji bi proizvodili pet puta više solarne energije nego danas i, što je verovatno njen najambicionzniji plan, izjavila da želi da Amerika počne da radi na sprovođenju plana za smanjivanje ukupnih emisija za 80 odsto do 2050. Takođe, Hillary je odbila da podrži meru za koju stručnjaci tvrde da bi tu bila najefiksnija: porez na emisiju ugljedničkih gasova. Njeno oklevanje u tom slučaju, mada razočaravajuće, nije teško razumeti. Takav porez nikada ne bi prošao kroz Kongres, bar u njegovom sadašnjem sastavu.
Kao i predsednik Obama, Hillary je „evoluirala“ u pitanjima kao što su prava LGBT+ populacije, regulacija rada Volstrita i više minimalne nadnice. U protekloj godini je pažljivo slušala argumente iz kampanje senatora Bernie Sandersa i pokreta BLM i, ne napuštajući pragmatizam svoje osnovne pozicije na levom centra, usvojila neke od najodvažnijih i najprogresivnijih ideja svoje partije – o politikama u oblasti obrazovanja i reforme krivičnog zakona. Za razliku od svog oponenta, Hillary ume da sluša. Da, to je politički motivisano, ali ona je političar, pa joj se to ne može uzeti za greh.
Hillary Clinton nije ni svetica ni prorok. Ona je pragramtična političarka sa iskustvom i jasnim ciljem. Njena čvrstina, okretnost i iskustvo – kvaliteti koji su joj pomogli da sigurno porazi Trumpa u tri debate – biće joj veoma korisni u budućim političkim bitkama. U „Beleškama ukroćenog cinika“ Reinhold Neibuhr je pisao da nije bilo razloga da se „poveruje da je Abraham Lincoln, državnik i oportunista, moralno inferioran u odnosu na Williama Lloyda Garrisona, proroka. Moralna postignuća državnika moraju se ocenjivati uzimajući u obzir ograničenja ljudskog društva koja državnici, za razliku od proroka, moraju poštovati“. U doba uspona populizma argument kontinuiteta nije naročito privlačan. Ali Hillary ne obećava samo da će biti neuporedivo bolja predsednica nego njen oponent. Ona ima odlične izglede da nastavi rad koristeći postignuća i uvide prethodnika koji napušta funkciju i ostavljaja iza sebe izuzetan niz progresivnih promena i uzoran primer predsedničke staloženosti i dostojanstva u teška vremena.
Prošlog meseca, u obraćanju predstavnicima sindikata, ona je rekla: „S pravom biste mogli da pitate zašto nemam prednost od 50 poena“. Tokom čitave kampanje komentatori su imali dosta toga da kažu o njenim „lošim stranama“ i „repovima iz prošlosti“. Njen najveći politički problem – razlog zašto nema veću prednost u ispitivanjima javnog mnjenja – jeste to što joj mnogi glasači ne veruju. Ona i njen suprug nisu jedini političari koji su se obogatili od plaćenih govora i kontakata sa poslovnim svetom – to važi za sve od Ala Gorea do Rudolpha Giuliania. Ali to je razumljivo, ako honorari tokom godina dostignu vrednosti merene desetinama miliona dolara. S druge strane, kada se Hillary obraća investicionim bankarima prijateljskim tonom, protivnici odmah zamišljaju najgore. Clintonovi su u pravu kada tvrde da je njihova fondacija neuporedivo vrednija od Trumpove, ali bilo bi dobro da su, znajući da neće napustiti javni život, vodili više računa o potencijalnim sukobima interesa ili prividima mogućih sukoba interesa. Postoji još jedna oblast u kojoj bi preispitivanje bilo poželjno: njen nedostatak poverenja u medije čini je opreznom, ponekad i tvrdoglavo zatvorenom. Taj refleks često izbija u prvi plan, od odbijanja da objavi Whitewater dokumente do skrivanja činjenice da ima upalu pluća pre nekoliko sedmica.
Ipak, najčešće joj se ne veruje iz razloga koji nemaju veze sa njenim izborima i postupcima, osim izbora da bude javna figura. Ona se već 25 godina nalazi na meti mržnje, mizoginije, teorija zavere i isfabrikovanih „skandala“ – Filegate, Bengazi, elektronske poruke Stejt departmenta. Nakon što bi se pokazalo da je u svakom od tih skandala bilo više dima nego vatre, protivnici bi brzo pronašli novu metu. Sada je pažnja usmerena na poruke njenih pomoćnika koje je objavio WikiLeaks. Zahvaljujući verovatno Putinovim hakerima i njegovoj želji da utiče na američku političku klasu, sada znamo da su njeni pomoćnici razmenjivali poruke o kalkulacijama pravljenim u žaru političke borbe, da privatno govore stvari koje ne bi rekli na televiziji, da ponekad iznose nepromišljene ili arogantne komentare. Od vremena Nixonovih snimaka iz Bele kuće, privatna komunikacija nijedne političke figure nije bila izložena tako detaljnom pretresanju u javnosti. Ipak, iza svega toga nije se ukazao nikakav mračni ego. Šta god Amerikanci mislili o Hillary Clinton, ne mogu tvrditi da je ne poznaju. Dobro je poznajemo. I u tome ima dosta toga što zavređuje divljenje.
David Plouffe, koji je vodio Obaminu kampanju 2008, opisao je Trumpovu kandidaturu kao „događaj crnog labuda“ – kao nešto iracionalno i sasvim jedinstveno. Malo je verovatno da će se uskoro pojaviti neko sa sličnom sposobnošću prekoračivanja tradicionalnih institucija partije, medija i velikog novca, ko će samo uz pomoć tvitera osigurati sebi nominaciju velike partije. Ali Trump je i fenomen koji se javlja i u drugim delovima sveta. Takođe se zanemaruje potreba za reformom partije koja ga je nominovala, a čiji je glavni alternativni kandidat bio Ted Cruz (koji je takođe govorio o patrolama u muslimanskim kvartovima i o kriminalnim radnjama Hillary Clinton).
Verovatno ni ubedljivi poraz neće skloniti Trumpa sa scene. Pošto zaostaje u anketama, sada izjavljuje da su izbori „namešteni“ u zaveri medija, političkih elita i gradskih „zajednica“ i čini se da priprema teren za dugotrajno i ružno osporavanje predsedničke funkcije Hillary Clinton. Čak i neki od republikanskih lidera koji su se distancirali od Trumpa zastupaju sličan stav. Predsednik Predstavničkog doma Paul Ryan izjavio je da Hillary Clinton želi da liši živote Amerikanaca boje i radosti. Senator John McCain je obećao da će u Senatu blokirati sve njene predloge za sudije u Vrhovnom sudu. Ni jedan ni drugi izgleda nisu svesni načina na koji su taktika i retorika njihove partije omogućili Trumpov uspon. Stiče se utisak da duboko u sebi veruju da je raspirivanje strasti koje je Trump doneo dobra, a ne loša stvar za njihove političke ambicije.
Ponašanje Trumpa u nekoliko poslednjih sedmica je ponašanje čoveka koji se sprema za titulu mučenika. Nije jasno kako će pokušati da ostavi politički trag. Da li će se ponovo kandidovati? Da li će svoje pristalice pozvati na „revoluciju“? Da li će napraviti novu platformu? Ili će se jednostavno povući na Floridu? Nemoguće je predvideti postupke čoveka koji se hvali svojom nepredvidivošću. Ali iza Trumpa stoji trampizam: duboko neprijateljstvo prema profesionalizmu u politici; snažna odbojnost prema tehnokratskim elitama; razočaranje u liberalne vrednosti. Bez obzira na to da li će se te snage okupiti iza Teda Cruza ili Bena Carsona ili nekog još nepoznatog kandidata, trend jasno ukazuje na podzemnu struju nezadovoljsta kojom će svaka administracija morati da se pozabavi.
Hillary nema elokventnost Obame, a njen zadatak kao predsednice biće da pronađe način da uspostavi komunikaciju i poveže se sa javnošću. Inspirativnost i uverljivost su deo opisa radnog mesta predsednika, kako u kampanji tako i na funkciji. Ona mora pokušati da dopre do najotuđenijih i najnezadovoljnijih pripadnika biračkog dela. Obama je preuzimajući funkciju nasledio finansijsku krizu. Građanska kriza koju nasleđuje Hillary manje je jasno definisana, a njeno političko nasleđe će zavisiti od sposobnosti da tu krizu reši.
Još jedno nasleđe će joj biti osigurano. Izbor žene na predsedničku funkciju uticaće na život i institucije u zemlji na bezbroj načina. Pobeda predsednika Obame nije okončala sagu rasnih sukoba i predrasuda u SAD, ali kao važan korak napred otvorila je jedan novi svet za mnoštvo mladih ljudi. Slično, izbor predsednice dozvoljava zamišljanje novih mogućnosti. To je potvrda da žena može preživeti buru poruga i samouvereno vladati, bez dodvoravanja bilo kome, i tako proširiti naše shvatanje vlasti i ubrzati dolazak vremena kada predsednica na funkciji neće biti ništa neobično. Kao što je predsednik Obama u trenucima zastrašujuće nepravde i duboke krize uspeo da usmerni pažnju zemlje na problem rase sa potencijalno dugoročnim efektima, Hillary Clinton, koja je kroz čitavu karijeru naglašavala značaj obrazovanja u ranom detinjstvu, plaćeno porodiljsko odsustvo, jednakost zarada, takođe bi mogla značajno promeniti zemlju. To je dobrodošla mogućnost za sve Amerikance.
The New Yorker, 31.10.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 30.10.2016.
Srodni linkovi:
Tom Engelhardt – Moji roditelji se vraćaju iz mrtvih za izbore 2016.
The New York Review of Books – Glas nepoverenja
Paul Krugman – Kako namestiti izbore
Paul Krugman – Nameštanje igre
Paul Krugman – Trampova partija
Paul Krugman – Hilari pobednica
Marko Milanović – Trampov imaginarni intervju Nedeljniku
TRAMPOZOIK