CORAX, Slobodna Evropa, 4. novembar 2014.

Izvesno uzbuđenje koje je stvarao povratak Vojislava Šešelja sada je dobilo određenije značenje. Ono se ne odnosi na samoga Šešelja, već na reagovanje Aleksandra Vučića. Niko nije očekivao da će Šešelj i za dlaku promeniti svoju nacionalističku ideologiju i svoju agresivnu političku retoriku. Ta su se očekivanja u potpunosti ostvarila: on hoće da ruši s vlasti izdajnike Nikolića i Vučića i da mobiliše „sve patriote“ na suprotstavljanju uključenju Srbije u EU i NATO; ideja velike Srbije je ideja vodilja srpskih radikala; on je pobedio Haški tribunal koji sudi samo srpskim patriotima koji su branili otadžbinu; Srbija treba da se integriše u Rusiju i okrene Istoku. Nije zaboravio da kaže ni to da se radovao što je ubijen Zoran Đinđić, izdajnik i mafijaš i „tamna strana srpske istorije“.

On je svoj repertoar odigrao do tančina u svom prepoznatljivom stilu. Čak se pojavio i na liturgiji koju su održali dvojica patrijarha, srpski i ruski, u Hramu Svetog Save. To nikada ranije nije činio, ali će on i crkveno da se uprepodobi da bi naudio „izdajnicima“. A ko je omanuo? Meni se čini da premijer Vučić nije uspeo da odigra svoju novu ulogu radikala preobraženog u naprednog Evropejca. A to se iščekivalo, tj. kako će Vučić proći na testu koji mu je priredio povratak Šešelja. Meni se čini da je on na tom ispitu pao i da se nije dobro snašao. Da me osećaj ne vara, nagoveštava nepogrešivi Corax, čija poslednja karikatura crta Vučića kako prilično zabrinut sedi na noši.

Dan pre dolaska Šešelja u zemlju, Vučić je preko Vulina odigrao još jednu teoriju zavere. Ovog puta ona je takva da je s njom teško praviti viceve, jer može skupo da košta Srbiju. Vučićev trbuhozborac Vulin izjavio je kako su povratak Šešelja organizovali Amerikanci s ciljem da destabilizuju vlast premijera Vučića, zarad toga što im se ne sviđa Vučićeva spoljna politika – i EU i Rusija, odnosno prevelika bliskost sa Rusijom. Dodao je Vulin i onu kobnu rečenicu da premijer mora razmisliti o promeni spoljne politike i okretanju samo Rusiji.

Na „zaveru“ su reagovali američki i nemački ambasadori, obojica poprilično iznenađeni ovim napadom. Oni su odbacili insinuacije da Haški tribunal radi po nalogu SAD, a da im je još manje padalo na pamet da rade na destabilizaciji srpske vlade. Ambasadori su istakli da njihove zemlje podržavaju Srbiju na njenom putu ka Evropskoj uniji, te da se one tvrdnje o destabilizaciji Vučićeve vlade mogu smestiti samo u domen „teorija zavere“. Već više puta pomenuto „rušenje spolja“, sada je dobilo svoj zlokobni kreščendo, nagoveštavajući da se članstvo Srbije u EU brzo može otopiti sa obe strane – i srpske i evropske.

Ova „internacionalna zavera“ skovana povodom Šešeljevog dolaska govori o tome da je premijer Vučić vrlo plitko zaorao svoju evropsku političku karijeru. Odnos prema EU bi trebalo da bude baš onaj suštinski zaokret i dokaz da je raskinuo sa radikalskom prošlošću. Kad je mečka zaigrala pred vratima, taj dokaz je izostao. Na neke Šešeljeve izazove Vučić je naprosto morao odgovoriti i pustiti glasa od sebe. Šešelj je već prvog dana poručio da se on neće dobrovoljno vratiti u Haški tribunal. Moraće da ga uhapse i isporuče predsednik Srbije Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić. To će biti „paradoks da me isporuče oni koji su bili moji najbliži saradnici i saučesnici u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. Da li mislite da bih ja takvu priliku propustio“.

Vučić je svoju priliku propustio nemajući hrabrosti i snage da na Šešeljev izazov odgovori. Morao je reći da na vlasti u Srbiji više nisu Šešeljevi saučesnici, jer su oni tu prošlost odbacili kao pogrešnu i da će, u skladu sa zakonom i obavezama Srbije kao kandidatom za članstvo u EU, Šešelj biti uhapšen. Ništa od toga se nije dogodilo. Umesto da napravi otklon od Šešelja i potvrdi svoj novi identitet, Vučić je napravio kukavičku taktiku da iskulira Šešeljev povratak. Na dan održavanja Šešeljevog mitinga, Vučić daje intervju Blicu u kome opširno zaobilazi temu Šešelja. Svašta je napričao o svojim velikim reformama i brigama, kako je Bogićević uzeo milione evra, a u zalog dao otpad (jalovinu), kako će da pomogne privatnom sektoru, o manjinskom partneru za EPS i sve tako. Provuklo se i direktno pitanje kakva je njegova reakcija na dolazak Šešelja i da li je taj dolazak organizovana zavera SAD. Vučić ne može o tome da govori, jer nikada ne priča o zaverama! A na pitanje da li on ima bilo kakvog razloga da se plaši Šešelja, Vučić ponavlja već izgovorenu frazu – „želim mu dobro zdravlje“.

Sve u svemu, on ima mnogo važnijih poslova od Šešelja. Poruka koju je uspeo da ispovrati je – menjam se i ne stidim se toga. Očigledno je ta promena nedovoljna, jer niti mu je palo na pamet da se ogradi od „američke zavere“, niti je uspeo da se oslobodi Šešeljevog paradoksa. Vučićevo kuliranje Šešelja računalo je s tim da će njegov bivši šef imati prilike da se uveri ko je pravi šef tek kad prođe nekoliko prvih dana u kojima će se Šešelj promuvati gradom i galamiti do mile volje, dok ne padne u medijsku pomrčinu u kojoj će vikati do mile volje al’ ga više niko neće čuti. Da je to bio plan, lepo se može videti po tome kako je Šešelj pušten da se u prva dva dana izdere preko medija, a već trećeg dana, kad je držao miting, pao je na pretposlednje stranice u skraćenom formatu, sa izdiktiranom cifrom koliko je ljudi bilo na mitingu. Novinari su pomno razgovarali sa učesnicima mitinga, otkrivši njihovo veliko nezadovoljstvo i bes što je na tako važan skup došlo toliko malo ljudi. Bitka je počela, pa videćemo, ali jedno je sigurno: vrh popularnosti Vučićeve vlasti smo videli na izborima ove godine. Od tada, ona je počela da se odronjava i taj trend će se nastaviti, od čega će profitirati desne nacionalističke stranke, jer će se Vučićevo nepouzdano biračko telo najverovatnije osipati na tu stranu.

Kako sada stvari stoje, ono zaletanje prema EU i podvizi oko Kosova, što se odigralo na početku Vučićeve vlasti, istopilo se u udvaranju Rusiji i Putinu, koje se i samom Putinu smučilo na onoj preteranoj i nepotrebnoj paradi pokislih vojnika i vojne gvožđurije. Početni evroatlantski kredit se rastočio u politici nesvrstane Srbije u izmišljenom novom hladnom ratu između Zapada i Rusije. To je velika greška, jer niti je Srbija bivša Jugoslavija, niti je Vučić Tito, niti je na delu novi hladni rat. A sve i da je tako, Srbija je morala iskoristiti ukrajinsku krizu da se izvuče iz ruskog zagrljaja.

Od početnog bacanja u zagrljaj Evropi da bi se zadobila podrška za unutrašnju diktaturu, Srbija je postala još propalija kuća sa dvoje vrata, bez hrabrosti da se opredeli za Zapad, demokratiju i liberalne vrednosti. O tavorenju na ničijem terenu, svakodnevno možemo čitati u mainstream štampi. Tu ćete naići na laskanje Putinu, Rusiji (i Romanovima!), na favorizovanje evroskepticizma i nacionalističkih stranaka, pljuckanje po Obami i „licemernim Amerikancima“ i nerazumno radovanje ako bi se Škotska otcepila od Ujedinjenog kraljevstva, a Katalonija od Španije. Pri tome, u tom bućkurišu ćete na svaka dva dana naići na rutinsku izjavu da Srbija ne odustaje od svog puta ka EU. A i sam Putin kaže da protiv tog puta nema ništa protiv.

Zaključak

Vučićeva popularnost se pokazala uzaludnom, jer je nije investirao u ozbiljne promene, postavljanje Srbije na zdravije osnove i opredeljenje za evroatlantske integracije. Povratak Šešelja, tog nezgodnog protivnika, otvorio je pitanje da li će Srbija nastaviti da se udaljava od Evrope, što je započeto i pre njegovog povratka, ali bi sada moglo da se intenzivira ako Vučić odluči da bude veći pop od pape. Druga varijanta je da on nastavi sa dosadašnjom ispraznom „nesvrstanom politikom“ i utišanom radikalskom galamom, što mu neće biti teško u situaciji gotovo totalne kontrole nad medijima. Treća mogućnost je da Vučić pokuša da se spasava od nezgodnog protivnika, koji će verovatno biti u stanju da sa drugim antievropskim strankama uzme bar 20 posto na sledećim izborima. U tom slučaju, Vučić bi tražio podršku tzv. proevropskih snaga (Čedomira Jovanovića i Borisa Tadića), s namerom da skine Šešelja s vrata koalicijom sa drugom stranom i tako sebi obezbedi odstupnicu na nekom novom deljenju karata. Šta god da bude, jasno je da u Srbiji i dalje neće odlučivati ekonomsko pitanje, nego natezanje oko Istoka i Zapada.

Peščanik.net, 17.11.2014.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU


The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Latest posts by Vesna Pešić (see all)