Новембар 1995. није био најсрећније доба за Републику Српску.

Поучени судбом крајишких и славонских Срба, Срби у БиХ су били у ишчекивању.

Највише српско руководство је седмицама прије бошњачко-хрватске офанзиве на Босанску Крајину обилазило западнокрајишке општине и увјеравало народ како се ништа лоше неће десити.

Док је на западу, далеко од Србије, народ ишчекивао шта ће се десити, на истоку један ђенерал ноћима није спавао.

Није се толико бринуо за Србе на западу РС (вјероватно зато јер је знао какав је договор са Хрватима и Бошњацима постигнут). Разлог његове несанице, у те спарне љетње дане, било је питање злочина и казне. Прилично философски за једног ђенерала, зар не? Није познато да ли је читао Достојевског, али је сасвим сигурно дуго посматрао карте Бирча. Вишевијековни кривци за многе српске несреће и лутања, из тог дијела РС, били су сабијени у гротло једне ружне источнобосанске варошице. Није им ни самима било лако, нити су сви међу њима били свеци, али, ту су барем били живи.

Када је љето дошло до свог врхунца, ђенерал се досјетио шта ће и како ће.

Испоставило се, касније, да је његова одлука била баш оно што је западним силама недостајало да почну са дисциплиновањем Срба у Босни.

Након што смо територијално сведени на остатке остатака, били смо приморани да одустанемо, па су наше вође, и из Београда и са Пала „пристали“ на америчко мировно посредовање.

Ратне вође су морале пријећи океан, да би могли разговарати о примирју.

Створена је данашња БиХ, као резултат неискреног и трулог компромиса. Бошњаци су били незадовољни, али Босна је барем опстала. Хрвати су изгубили мање-више све што су жељели имати, сем западне Херцеговине, али барем су као народ у БиХ опстали. Ми Срби смо такође били уједно и добитници и губитници: из Босне нисмо могли, али добили смо РС.

25. новембра је проглашено граду и свијету: Habemus pacem!

Простом народу је лакнуло, политичарима како којима, али ни незадовољних није мањкало.

Један попа је видјевши народ како се весели миру упуцао вола, у знак простеста због велике издаје коју су Срби потписали у Дејтону.

Након што се еуфорија повукла, и разишла барутна магла, прост свијет се осврнуо око себе: пуста и разрушена земља посвуда. Ту и тамо велике мрље крви по земљи. И ништа више.

Дошло је вријеме за бројање жртава, процјену штете, и упознавање са мировним споразумом, који је постигнут.

Странци су на почетку инсистирали на развијању толеранције и међунационалног дијалога. У Босну је немилице улагано. Власти РС су државу игнорисале, па је тако РС остајала без свог дијела финансијског колача у рано послијератно вријеме.

Политичари на све три стране су Дејтонски споразум тумачили онако како им је у датом тренутку одговарало. О духу и слову Дејтона смо се наслушали ових година.

Ка суштинској катарзи народ политичке елите нису водиле. Проблеми су се најчешће рјешавали тако да се о њима не разговара, и да се рјешавају онда када странци на томе инсистирају, па и тада само дјеломично.

Послије Дејтонског споразума БиХ је својевољно, попут малог дјетета које не пази мати, па одлута негдје далеко од куће, ушла у мрачни лавиринт аутодеструкције. Политичари, који су и уочи рата и за вријеме рата (па и сада), изванредно међусобно сарађивали и уважавали се, једини данас живе добро у овој држави.

Народи лутају, сваки на своју страну, често се међусобно сударајући у том кретању.

Ова чудна земља, богата само рушевинама и изворском водом, опстаје неким усудом, ево већ 15 година.

Не мислим, при том, на политички опстанак – о њему би само привидно да одлучују домаћи политичари (јасно је као дан да смо међународни протекторат), већ на економско стање које је застрашујуће.

Оно, занимљиво је, пред изборе увијек буде у сјени других питања.

Странцима, који су нас породили, није више битно како живимо. Према њиховим неуобичајеним законима, ми смо већ пунољетни, и дошло је вријеме да се финансијски бринемо сами за себе, барем радећи part-time job. На породу су нам овили колар око врата, и тако нас обиљежили као своје поријеклом, да нас лакше контролишу, али само политички.

Нама је врат одавно одебљао, те осјећамо да нас та контролна спона са родитељима све више спутава. Насамарићемо ми њих већ, и некако им умаћи. А тада – неће бити краја нашој срећи – говоре нам неки од оних које смо изабрали прије мјесец дана.

Сумњам, некако, да је срећа оно што ћемо проживаљавати предстојећих мјесеци, па чак и година.

Да би сакупили сав потрошен новац, наши господари ће бити приморани да нам подигну порезе, и повисе цијене намирница од којих живимо.

Вјерујем да ће за те непопуларне одлуке чекати топлије вријеме. Нико не воли да му се квари празнични мир, а и милиција се тешко сналази на снијегу.

Не знам шта је оном попи во био скривио.

Вјероватно ни он није био весео што су му политичари покварили претпразнични мир. Он се таман, чини се, спремао да Божић прослави у Србији. Планови су му покварени, и зато је одлучио да се искали на волу. Ипак не би било хришћански убити неку словесну душу.

Животиње су ионако без душе.

 
Peščanik.net, 04.11.2010.

Leave a Reply