Оних дана када је Скупштина Републике Србије расправљала о „Резолуцији о Сребреници“, покушавајући барем на неки начин да морално прочисти себе, на улицама су се појавили људи са мајицамa, на којима је стајало „Не у моје име“, и прије тога „Резолуција о Сребреници“, са цртицом између.

Није требало много времена па да се и на друштвеној мрежи Фејсбук појаве групе сличних, па и још експлицитнијих назива. Наравно, интернет нас некако све окуражи, па су тако и у овим групама смишљани планови како да се Скупштина онемогући у својој мисији. Након усвајања Резолуције услиједило је разочарење, испуњено осјећајем горчине због издаје коју смо/су (као)браћа урадили њима/нама у РС.

Наравно, овом приликом су се огласили сви. Билтен о оном што се заиста десило у Сребреници смо већ читали – Двери Српске су антиципирале Резолуцију, па су своје просвјетитељство почели много раније. Остали су били трапавији у свом реаговању, али су сви сагласни у једном: Резолуција ће на све Србе и државу Србију навући вео одговорности за нешто што се није десило, и још више отежати ситуацију у којој се налази Република Српска, која је у сталном грчу да опстане у неприродној творевини званој Босна и Херцеговина. Према томе, морамо јасно свима рећи да Резолуција није донесена у моје/наше име.

Добро, рецимо да Резолуција није донесена у наше/моје име.

Мене интересује: у чије име је извршен злочин у Сребреници?

1995. година

Сјетио сам се свих оних мучних снимака са дјечацима и одраслим мушкарцима које шкорпиониводе да им се, како ђенерал лијепо рече, освете за Косовски бој. Пуцају им у потиљак, а онда их неко вријеме оставе док им се топла и љепљива крв на потиљку не сасуши на врелом јулском сунцу. Потом их као крепану звјерад набаце у камионе, једне на друге, и на крају скупа са сродницима убаце у иловачу, надајући се да је са тим све готово – и Косово је освећено, и цар Лазар и сви остали, Срби ван Србије су самостални, благостање и срећа ће завладати српским земљама.

Слике се потом нижу, саме од себе: неколико дана прије освајања Сребренице, војници у униформама су побожно прилазили свештенику да цјеливају крст и приме благослов прије одласка у бој за Крст Часни и Слободу Златну. Свештеник је том приликом одржао и адекватну бесједу у којој опомиње наше драге младиће-војнике да су се Турци опет повампирили. А потом их отправља да им забију глогов колац у прса.

Колико ти је година?

Након што је муслиманска одбрана коначно попустила, ђенерал улази у град. Дијели дјеци бомбоне. „Како се ти зовеш?“, пита једног дјечака. Малени одговара, или можда не – не сјећам се више, ђенерал их све увјерава да им се ништа лоше неће десити. Жене привијају дјецу уз себе и гледају у војнике који их окружују.

Шта се десило са мушкарцима?

Ваљда су се борили, можда су се и пробили до Тузле и остатка за њих слободне територије? Дио је свакако изгинуо. Над градом је након вишедневних борби мукла тишина. Заробљене ће сигурно размијенити. Ионако се осјећа да је рат при крају.

Балије су поражене

Ђенерал нам је поклонио још један град, који ћемо унизати у ђердан ослобођених градова Републике Српске…

Међутим, убрзо се почињу појављивати свакакве гласине. Жене у ослобођеном граду се већ врпоље, окрећу на све стране, наричу, питају шта им је са мужевима, синовима, очевима… Дјеца су нервозна – вруће је јако, гладна су, изморена. Обећавају им да ће их превести до муслиманске територије. И Србија прискаче у помоћ шаљући аутобусе за превоз. О мушкарцима нико ништа не прича. Међутим, много камиона долази у град. Вјероватно зато да се извезу њихове ствари, као ратни плијен…

Убрзо почињу кружити застрашујући сценарији, најприје од уста до уста, па преко медија. Ратна ТвСарајево извјештава о хиљадама убијених, СРТ извјешатава о ослобођеном граду и исмијава муслиманску пропаганду која измишља жртве, као ономад за Маркале и Капију. Народ у Републици Српској претпоставља да се нешто десило у источној Босни, нарочито они чији су се синови вратили са ратишта око Сребренице, ћутљиви и мрачни, али, опет, не може вјеровати да их (муслимана) је побијено на хиљаде. Вјероватно је опет ријеч о добро познатом муслиманском претјеривању… Убрзо је услиједило бомбардовње, па Дејтон, па мемљиви и несигурни мир…

2010. година

Међународни суд у Хагу окарактерисао је пар година прије злочин у Сребреници као геноцид.

Ми Срби смо веома осјетљиви на ту ријеч.

Власт РС 11. јул суштински игнорише, већ пар година. Послије рата смо инсистирали на комеморацији у Братунцу, за изгинуле Србе, јер смо осјећали да тиме барем дијелом оправдавамо своју одговорност, за оно што нисмо урадили, јер се никада није десило. Касније је дошло до помака, међутим, очигледно да као друштво још нисмо спремни да одговоримо на нека за даљи напредак кључна питања, те смо се вратили на старо. Сада смо опет у фази негирања. Наиме, можда бисмо ми и признали нешто, уколико бисмо увијек као еквивалент нашем прзнању добијали признање оних других и међународне заједнице да су и они скриви за штошта. Е, да – тако бисмо признали и ми нешто. Иначе, зашто? Само бисмо се беспотребно оцрнили, јер наравно, док год ми нешто не признамо, то није истина и није се десило.

Дјеца која се данас боре за српску истину о Сребреницу су махом или зачети након 1995, или пар година прије. Њих у “борби” подржавају најчешће они који рата ни видјели нису. Као и увијек, масама је потребан clumping factor да би се појединци и слабићи осјећали заштићенијима. Лако је узвикивати „Нож, жица, Сребреница“, много лакше него гледати у бесперспективну будућност и ћутати. Најтеже је, наравно, нешто радити.

А 1995. је било довољно оних који су били орни за рад. Показали смо да као народ имамо смисла за организацију и систематичност. Полако смо то одрадили. Чак смо све и снимили, за наук будућим покољењима. Јер, Српство када тражи жртве – Србин је дужан да их поднесе, или принесе – зависно од ситуације. Макар жртве подразумијевале борбу против сопственог националног насљеђа, мијењање слике о себи у свијету, злоупотребу историје и предака… И наравно, уништавање других људи, и туђих народа.

Зашто нам је тако тешко признати да смо били у криву, ја не знам. Једино кроз сазнање те истине, о сопственој кривици, бисмо могли наставити даље, али ништа од наведеног није важно, јер опијум девдесетих још лагано дјелује…

Кроз вео те опијености, ја бих још једном питао: „У чије име је извршен злочин у Сребеници?“ Мислим да је јасно. Да.

Пешчаник.нет, 07.07.2010.

TEMA – SREBRENICA