На дан када упитамо пакао: “Јеси ли се напунио?”, он ће одговорити: “Има ли још?”
(сура 50, Каф, ајет 30)
У Сребреницу смо стигли мало прије 3 часа. У цијелој вароши смо затекли само два дјечака, од по 10-ак година, који су играли фудбал на великом, пустом школском игралишту. Иако није било касно, сунчевих зрака у Сребреници није било.
Три сата прије тога пролазили смо источном Босном.
Предјели су то од којих ујесен застаје дах: шуме су румене, а небо плаво. Ту и тамо прођете кроз покоји градић, чега постанете свјесни тек када сте из њега изашли.
Питао сам се: шта је то толико посебно у источној Босни? О мало којој регији ове државе се толико причало. Толика крв је за њу проливена. Био сам прилично изненађен оним што сам видио: зар је могућно да смо се борили за природне љепоте све те године, па чак и вијекове? Као и већина ствари у БиХ и то је образложење имало веома мало смисла, али бесмисленост је наша стварност већ веома дуго: времена у којем су ствари имале смисла се нико више не сјећа, јер је тако далеко.
Источна Босна, регија тако нужна за територијално јединство српских крајева Босне, веома рано се нашла на удару рата. То што је већински била насељена Бошњацима била је тек успутна ствар. Данас више није већински насељена Бошњацима, али није насељена нити Србима – данас по источној Босни корачају само сабласти, које никако да се скрасе.
Почетком деведесетих, један за другим су падали (односно: ослобађани) градови: Зворник, Вишеград, Власеница, и тако редом. До те мале, на табут налик, у земљу усјечене вароши, Сребренице. Прије педесет година нико, сасвим сигурно, није очекивао да ће тај градић познат по бањи и старим налазиштима сребра икад постати вијест свјетских размјера.
У тај табут склонили су се, дакле, Бошњаци Подриња, и утекли се холандској заштити. Деценију касније неки од њих ће у табутима бити унесени у иловачу краја из кога су потекли.
Од Романије до Сребренице је веома много спомен-обиљежја, српских и бошњачких. Свако је настојао да на свој начин обиљежи, или чак и истакне сопствено страдање, и тако посије свједочанства многих ратова до истребљења.
Најпомињаније српско је споменик у Кравицама, код Братунца. Најзначајније бошњачко је Поточари, неколико километара прије уласка у Сребреницу.
Напуштене творничке хале свједоче о некада угодном и просперитетном животу у тим крајевима. Ја их се сјећам, односно препознајем их, са снимака из јула 1995. Тада су творнички кругови били испуњени избезумљеним женама, расплаканом дјецом, и краће вријеме престрашеним холандским војницима. Данас су хале и дворишта празна, сем накратко, у јулу сваке године, већ неколико година.
Необично је било наћи се у Поточарима, мјесту толико оспораваном, да сам на тренутке сумњао да уопште постоји. Дугачко поље уз једну косину начичкано бијелим и зеленим нишанима. Испред сваког нишана хумка, и на њој мало слабашне траве. На улазу се чује само жубор воде са фонтане. Прекопута гробља су хале поточарских фабрика – бивша база холандских војника. И то је све. Ко очекује нешто монументално од Поточара, разочараће се. Велико гробље, и ништа више.
Гозба за црве, справљена од најразличитијих људских специјалитета – од којих су неки и маринирани по заједничким гробницама.
Људи се непријатно осјећају на било којем гробљу. Зашто би другачије било у Поточарима? Макар неки од посјетилаца сумњају да се испод земље не крије ништа до опет сама земља.
Тај дан, међутим, иако није био неки посебан дан, уз неколико нишана сам видио жене како плачу.
Kо зна – можда су жене Сребренице организоване тако добро да сваки дан иду друге да хине своју бол за иначе живим и здравим мушкарцима?
Сиве хале, прекопута гробља, говоре, међутим, више својом ћутњом, него неко језиком.
Постављене попут леша какве гломазне животиње, стоје поред пута, хале – браник прошлости, и, како се чини, препрека будућности.
Ко жели заиста да схвати шта се десило Сребреници, довољно је да посјети накратко сам град. Близу је он, након Поточара, тек којих 10-ак минута. Атмосфера у граду сажима у себи гробљанску и ону из поточарских хала, у једно, и даје јој један виши, истанчан смисао – ако је коме до размишљања о томе.
Како рекох, у Сребреницу смо стигли мало прије три часа. Град је био пуст, већ покривен тамом (на повратку из краткотрајног обиласка града тама је била покрила све до посљедње поточарске хале). Црквица на бријегу, понад града, двије џамије њој с десна. Огромна школа. Нема јасно видљивих супермаркета, кафана, људи који се крећу градом – ствари које показују да је неко мјесто настањено.
У сивилу, нелагода је готово сублимирана. Атмосфера потпуне шизофреније вас обузме за кратко вријеме.
Чији је то град? Бошњачки дефинитивно више није. Српски би можда био када би ту барем живјели и Срби. У Сребреници данас не живи више нико.
Иронично је да је сам град најживахнији баш у јулу, сваке године.
Од Сребренице данас свако узима себи помало, а нико јој не даје ништа.
На пространом школском игралишту, два дјечака од 10-ак година изгледају као двије тачке у ништавилу. Да се нису кретали (трчећи за лоптом) сумњам да бисмо их уопште и примијетили. Упитао сам смијем ли их фотографисати. Пристали су, с тим да ме један упитао да ли се то и колико плаћа. Када сам рекао да се не плаћа свеједно су пристали. Услов је био да их сликам док играју фубал, што сам и учинио.
По повратку до кола пожелио сам да им нешто дам, али нисам знао шта. Некако смо нашли мало слаткиша. Након што сам им то понудио, и дао, запитао сам се да ли би се у Бањој Луци, или неком другом, привидно живом граду, неко толико обрадовао нечему тако безначајном и малом.
Један дјечак је имао крстић на гајтану око врата, други није. Изгледали су нестварно, и сами готово сиви као стопљени са градом у којем живе. Њихови гласови, осмијеси, и игра су дјеловали тако неприлагођено окружењу – необично је, наиме, било видјети живот у тако пустом мјесту.
Какву судбину имају ова два дјечака? Тешко да ће остати у Сребреници, сем ако баш не буду лоше среће. Шта Сребреница има да им понуди? Какву будућност ту, усред ничега, могу да имају? Дане испуњене сивилом, тамом? Њихова живост би ту брзо ишчилила, и сами би усахли, и преобразили се у људске љуштуре – то преображење је вјероватно једини вид самоодбране, у једном таквом мјесту. Ти дјечаци су трпили и трпе (а ако остану ту и наставиће да трпе) због разлога који су били над њима прије него што су и зачети. Њихово трпљење је узроковано многим слојевима мржње, који су брижљиво слагани током многих година. На тим слојевима почива Босна данас. Сребреница је само једна од неколико еруптивних тачака, мјесто на којем производ те мржње поприма своје ружно обличје, и постаје споменик многим мржњама широм свијета. Два дјечака који играју фудбал тешко да могу ишта учинити што би то измијенило. Једино што они могу је да трче по празном школском игралишту, да трче у сусрет незнатној али, ипак, постојећој срећи – да ће се мрежа на голу затрести, након њиховог ударца.
Чији је овај град који смо добили у име освете за косовске мученике?
Иначе, освета је чудна ствар: у сваком осветничком походу страдате опет, па напабирчите још покоји мотив за нове освете.
Сребреница се данас свети свима нама, и самој себи.
Посјетите ју, не треба вам за то много времена.
Само, обавезно понесите мало више слаткиша. Дјеци у Сребреници је стварност сувише горка. Ако наиђете на које дијете, то јест. Што и није баш извјесно.
Пешчаник.нет, 21.05.2011.
SREBRENICA