Tip se zove Lukić, Vladan Lukić, i po zanimanju je predsednik nečega što po inerciji nazivamo Fudbalski klub Crvena Zvezda. Stariji čitaoci će se setiti: taj klub je jednom bio čak i šampion Evrope i sveta. Posle je „srpskom narodu vraćeno dostojanstvo“, a isti krenuo da svijetlim oružjem ispravlja sve nagomilane istorijske nepravde, od ishoda Kosovskog boja do rezultata Drugog svetskog rata – što nije moglo proći bez samozatajnog ukoljičkog doprinosa na nepravdu osetljivih Zvezdinih dobrovoljaca – pa je klub, baš kao i zemlja u kojoj je nastao, pomalo otklizao u posvemašnju beznačajnost i trećerazrednost. Što objašnjava kako je došlo do toga da mu takvi kao Lukić, a i gori od njega, budu Neko i Nešto.

E sad, da je ovo priča Danila Harmsa, usledio bi naizgled alogičan, ali potpuno opravdan šašavi obrat: „pošto su i Lukić i klub koji predstavlja sasvim beznačajni, hajde da pričamo o nekom drugom…“ Nažalost, ovo nije Harms – ovo žanrovski pre pripada Balzaku. Tako da nam nema bekstva od Lukića i lukića, od Zvezde i ostalih zvezda jedne samoskrivljene propasti.

Elem, narečenog Lukića je ovih dana ukebalo kako na utakmici u Novom Pazaru – od svih mesta – nosi duks sa obeležjima jedne od radikalnijih navijačkih bandi, sa početnim rečima njihove lirsko-refleksivne pesme koja veli ovako: „Dok se Zemlja oko sunca kreće, Zvezdini se huligani umiriti neće, Zveče štangle, palice i lanci, evo idu Zvezdini ludaci“. Lepa pesma, osećajna. Mada bi Udruženje ludaka, da takvo postoji, moglo s punim pravom da ih tuži, pošto jednu časnu bolest neovlašćeno pripisuju sebi, bez ikavog osnova. Ludaci su, naime, bića načelno bezazlena i neubrojiva, a ovi odlično znaju šta rade, i nisu nimalo bezopasni po okolinu.

Kako god bilo, tip Lukić je sa svojim produhovljenim duksom zapao za oko javnom tužilaštvu, koje, je li, upravo naveliko goni aktere i promotere svakojakog uličnog i ostalog nasilja, a kojem je, nasilju, fudbalski huliganizam svojevrsna kadrovska baza, nepresušan izvor nadrndanih bilmeza i univerzalno upotrebljivog ološa. Oni bi, dakle, da ga optuže zbog duksa, a on malo spokojno, a malo inadžijski odgovara da će sa zadovoljstvom platiti kaznu, ali i napominje kako je duks uredno i legalno kupljen u podavnici (PDV plaćen), pa neka država i vlast vide šta će s tim.

I nije da Lukić Vladan nije u tom smislu u pravu: ne možeš optužiti nekoga zato što upotrebljava legalno kupljenu robu. Pravo pitanje je onda: kako je moguće da je ta vrsta robe tako legalna? Još pravije pitanje bilo bi ovo: kako je moguće da je neko ko se ponosno identifikuje sa lancozveketašima i štanglonoscima predsednik nečega što je, čak i u ovako jadnom stanju, ipak nekakav posthumni ostatak najvećeg fudbalskog kluba u zemlji?

Naravno, potonje pitanje je krajnje naivno. Nismo li na početku rekli da su fudbalski klubovi, u svom osnovnom, nominalnom svojstvu, ovde ukinuti još početkom devedestih? Iza njihove već dobrano oljuštene fasade nalaze se parapolitičke, paravojne i nimalo paramafijaške družine. Nikoga drugog odavno ni ne zanimaju: normalan svet se odavno globalizovao u iznuđenoj potrazi za ozbiljnim fudbalom, pa navija za Mančester ili Liverpul, za Barsu ili Inter, tek se kao kroz maglu prisećajući da je nekad navijao i za nekoga odavde, dok je „ovde“ još postojalo i nešto značilo. Lokalna razračunavanja u kojima mučenje lopte ima sporednu ulogu danas su samo još povod za samosvrhovito, sociopatsko orgijanje besprizornika, i tako je na celom „zapadnom Balkanu“. Zato famozni „huligani“ nisu nikakav eksces, tobože nezdravi deo bazično zdravog organizma, nego su sama so i suština onoga što danas imitira fudbal u ovom kraju sveta. I zato Lukić, tako gledano, s punim pravom nosi onaj duks: on je ponosni poslodavac šljama (jer je svaki ozbiljniji huliganizam profesija, koja zahteva celog čoveka i puno radno vreme, a to neko mora da plati), dočim je taj šljam istovremeno jedini preostali osnov postojanja firme u kojoj Lukić zarađuje platu, jedino pogonsko gorivo te zarđale mašine. Bez njega, kao poslednjeg fizičkog traga postojanja Kluba u kakvoj-takvoj stvarnosti, i Zvezda i drugi preselili bi se na ahiret. Oni, dakle, žive u simbiozi, jedni drugima su neophodni za preživljavanje. U tom smislu, Lukić je nedužan: ne nosi Lukić duks, nego duks nosi Lukića.

 
Dnevni unos (011)

Peščanik.net, 02. 11. 2009.