Ratni zločini su stigli u Srbiju! Bilo je potrebno tako malo, svega nekoliko minuta prikazivanja snimka egzekucije pa da javno mnenje burno reaguje
Kako izgleda iznenadno suočavanje sa prošlošću najbolje se videlo, i osetilo, 1. i 2. juna 2005. Prvo je pre podne preko TV B92 prikazan film o hladnokrvnom ubistvu mladića iz Srebrenice. To da je film do naših gledalaca stigao preko Haga, svakako predstavlja ne samo svojevrsnu simboliku nego i realnu sliku odnosa i raspoloženja u Srbiji. Suđenje Miloševiću odavno je postalo krajnje rutinsko i medijski neatraktivno. Utisak je da ga redovno prate isključivo vrlo nezaposlene i fanatično odane osobe iz njegovog populističkog gnezda i eksperti. Tek povremeno, zahvaljujući svedocima kao što je policijski general Obrad Stevanović koji se najmanje mešao u svoj posao zanimanje nešto poraste. A onda je došao film!
RTS 1 , dnevnik od 19,30 – period od 1. do 7. juna ukupno četiri puta tema Škorpiona i Srebrenice bila je udarna, prva vest na programu ukupno trajanje svih priloga: preko trideset minuta
TV B92, vesti dana od 19,15 – period od 1. do 7. juna pet puta udarna, prva vest ukupno trajanje: preko šezdeset minuta
TV BK, vesti dana od 18,55 – period od 1. do 7. juna tri puta udarna, prva vest ukupno trajanje: oko trideset minuta
TV Pink, Infotop u 19 – period od 1. do 7. juna četiri puta udarna, prva vest ukupno trajanje: oko dvadeset minuta
U teme su uključene deklaracija o Srebrenici i suđenje Saši Cvijetanu.
Ukoliko sve teme vezane za ratne zločine, na sve ove četiri televizijske stanice, uporedimo u jednom dužem vremenskom periodu – april, maj i jun 2005. dobićemo podatak da su samo u junu (do 22. juna 2005) na programu bila ukupno 234 priloga. U prethodnim mesecim slika je ovakva: u aprilu samo 11 priloga a u maju 22.
Sama po sebi, ova kvantitativna analiza ne znači mnogo, ukoliko se ne uporedi raspored dužine trajanja kako je ko obrađivao ovu temu – pre svega kroz nastupe javnih ličnosti. Ono što odmah upada u oči je to da je 1. juna ova tema trajala, i bila plasirana, na sledeći način: TV B92 – 15 minuta i 57 sekundi (prva vest), RTS 1 – minut i 48 sekundi (druga vest), TV BK – 43 sekunde (treći prilog) i TV Pink – 40 sekundi (peti prilog).
U dnevnim novinama situacija je prilično jasna: na prvim stranama, od 2. juna, nalaze se najave u skoro svim novinama. I sami naslovi deluju prilično indikativno: “Blic”: Prikazan snimak ubistva u Srebrenici, “Danas”: Prikazan video zapis ubijanja muslimana u Srebrenici, “Dnevnik”: Snimak pogubljenja iz Srebrenice, “Glas”: Tužilac prikazao snimak ubistva u Srebrenici, “Večernje novosti”: Kej osporava Najsov film i “Politika”: Svedok zgrožen. Tekst koji je objavljen u “Večernjim novostima” odudara od naslova, jer Kejovo osporavanje filma ne znači osporavanje njegove autentičnosti, već njegovog korišćenja na suđenju što se iz naslova ne da naslutiti. Naslov u “Politici” objašnjava psihičko stanje Slobodana Miloševića a ne sadržaj samog filma.
Tretman Srebrenice i ratnih zločina u srpskim medijima veoma je različit. Tako je to godinama. Ne samo da je različit po načinu kako se objašnjava šta se u Srebrenici stvarno odigralo nego je i profesionalni, žanrvoski pristup potpuno različit. Ima, naime, medija, posebno je ovde reč o dnevnim novinama koji Srebrenicu obrađuju kao temu isključivo kroz komentare, izjave i intervjue. Izveštaji ili širi informativni članci potpuno su nepoznati za njih. Slična se dešava i sa temom Haškog tribunala – postoje mediji u kojima nikada nećete pročitati nijedan izveštaj sa suđenja, ali ćete često čitati komentare, izjave, intervjue ili eksluzivne vesti – “saznaje se” dobijene iz nedokučivih izvora. Posebno je zanimljiva posvećenost prebrojavanju žrtava. Ni na jednom istorijskom predmetu nećete sresti toliko pseudodemografskih, forenzičkih i stručno-vojnih objašnjenja zašto je zvanična brojka od 7.800 pobijenih ljudi u Srebrenici preuveličana i netačna. Takvoj konfuziji i zloupotrebi podataka veoma doprinose ne samo novinari i urednici nego i pojedini stručnjaci sudske medicine, kao što je bivši direktor VMA general Stanković koji svoje medicinsku ekspertizu proširuje na policijsku i sudsku.
Način na koji je u medijima plasiran izveštaj Komisije Republike Srpske o događajima u Srebrenici nedvosmisleno govori o prikrivanju pa i omalovažavanju ovog izveštaja. Radikalsko objašnjenje da je reč o marionetskoj vladi koja mora da napravi upravo takav izveštaj kao da je postalo deo uređivačke politike većine medija.
Ipak, emitovanje filma o “Škorpionima” učinilo je svoje. Bez obzira što ministar Jočić ima potrebu da psihološki rastumači motive “Škorpiona” zbog čega su to uopšte snimali (“bili su infantilni”, “želeli su da se prikažu…”) teško da će se iko ozbiljno baviti psihologiziranjem uniformisanih zločinaca. (Možda na nivou fenomena.) Na istom sastanku Odbora za bezbednost napravljen je još jedan neverovatni moralni salto-mortale što je manje-više promaklo većini medija.
“Predsednik Odbora za bezbednost Milorad Mirčić tražio je da se utvrdi kakva je veza Nataše Kandić, direktorke Fonda za humanitarno pravo, Sonje Biserko i Sonje Liht sa prostitucijom i trgovinom belim robljem. Ministar policije Dragan Jočić je odgovorio da će o trgovini ljudima naknadno informisati Odbor.” (“Danas”, 18.06.2005)
Kratko i jasno: da li su Biserko, Liht i Kandić trgovke belim robljem? Mogao bi čovek da očekuje da neko od prisutnih poslanika, na primer Šutanovac koji je i podpredsednik ovog skupštinskog tela, interveniše, ogradi se od bezobrazluka svog kolege, makar on bio i radikal, a ono, ništa. Da je neko malo hrabriji od članova mogao je javno, na sednici, istog časa, da zatraži da se ispita kakve su veze Milorada Mirčića sa pedofilijom. Pošto je demokratija upravo to, da možete javno da pitate šta vam padne na pamet, onda budimo dosledni – pitajmo šta nam padne na pamet. Uostalom, mogao je tu dilemu o slobodi postavljanja pitanja, da iskaže i sam novinar, ne pišu se izveštaji sami od sebe – može u njima i interpunkcija mnogo toga da pokaže.
Ovde, naime, nedostatak hrabrosti i inteligencije stalno ide zajedno.
Mada, ruku na srce, najteže se boriti protiv zlobe kombinovane sa glupošću. Tako, na primer, pojavljuje se u “Politici” jedan skroz naivni tekst pod naslovom “Ko je Martin Šlaf”. Već u prvoj rečenici može da vam pozli ukoliko primetite o čemu je reč. Takve se gluposti, naime, gutaju refleksno. Naknadno vas udare u glavu. Ili čitave generacije.
“Austrijski Jevrejin Martin Šlaf poznat je kao vlasnik privatnog investicionog fonda koji, obično u konzorcijumu sa drugima, kupuje telekomunikacione kompanije, saznaje ‘Politika’ u dobro obaveštenim poslovnim krugovima.”
Ima kod nas još jevrejskih zanimanja osim bankara i finansijera. Takav je i nesretni Iv Montan.
Film “Nadnica za strah” posle koga su ovom šoumenu jevrejskog porekla i najstroži kritičari priznali glumački talenat, biće prikazan sutra kao i ostvarenja “Heroji su umorni” i “Veštice iz Salema”, piše u “Večernjim novostima”.
U raspravi o Jevrejima i jevrejstvu od dnevnih listova ipak najdalje ide “Srpski nacional”. Tako će ovaj list da optuži Sorosa, ni više ni manje nego za kolaboraciju sa nacistima za vreme rata. Da su samo proverili godinu njegovog rođenja – 1930. teško da bi ovo napisali.
A da su bar nešto pročitali o njegovoj biografiji onda nacizam i Sorosa ne bi nikako mogli da povežu.
“U proteklih nekoliko godina u Srbiji se vodi orkestrirana akcija za DENACIFIKACIJU SRBA, u kojoj prednjače individue formalno i neformalno povezane s agenturom Đerđa Soroša, čoveka opterećenog prošlošću nacističkog kolaboracioniste za vreme istrebljenja Jevreja u Mađarskoj pod Ajhmanom”, piše izvesni P.T.N.
Objašnjavanja razlike između cionizma, semitizma i antisemitizma poduhvatio se jedan čitalac iz Aleksinca. U Pismima čitalaca on to mudro objašnjava: “U Beogradu su nedavno trojica mladića uhapšena jer su lepili plakate koji pozivaju na bojkot televizije B92, predstavljajući tu medijsku kuću kao cionistički, mondijalistički i antisrpski punkt koji se, navodno, zalaže i za nezavisnost Kosova i Metohije. Po kratkoj sondaži „sumnjičeni” su i okrivljeni za antisemitizam. Plakat, međutim, nema nikakve antisemitske (antijevrejske i antiarapske, a Arapi su najbrojnija semitska populacija) konotacije. Šestokraka zvezda nije simbol samo Izraela i Jevreja, već i cionizma. Kad identifikujemo antisemitizam i anticionizam, ne pokazujemo li već da smo uveliko izmanipulisani i zavedeni? Kao što čovek slobodno može biti protivnik komunizma, socijalizma, mondijalizma i masonstva kao ideologije, tako može biti i protivnik cionizma kao ideologije.”
Šta reći posle svega? Da narod nije jedinstven? Ili, da na tome najviše rade sami mediji.
Helsinška povelja, maj-jun 2005.
Peščanik.net, 26.05.2005.
SREBRENICA