Pronađi uljeza
i drugi prilozi u korist i čast čitanja
Konstantinovićeve Filozofije palanke
NOB
Opasnost: identitet. Identitet je kao vatra: dobar sluga, zao gospodar. Sluga, znamo to čak i ako nismo čitali Hegela, neumitnom dijalektikom postaje gospodar. Jer identitet, bilo koji, bilo kakav, znači odreći se slobode. Jer identitet znači svrstavanje, pripadnost. A pripadnost znači predati se, prepustiti se i podrediti sebe nečemu i nekome van sebe, a to opet znači ropstvo, znači pokornost, znači imati gospodara.
Po Konstantinoviću, palanka je načelo samoprotivrečnosti, jer stav plemena i roda ne može da dospe do stava svesti o plemenu i rodu, ne može da osvesti sopstveni mit, jer bi time sebe izneverio. Pleme nema svesti, pleme ne reflektuje svoje bivstvo, nego bivstvuje svoju nesvest. Isto se može reći za identitet: identitet je paradoksalno načelo: samoidentičnosti i samoprotivrečnosti, jer stav pripadnosti ne može da dospe do stava svesti o sebi, ne može da osvesti sopstveni mit, jer bi time sebe izneverio. Identitet nema svesti, identitet ne reflektuje svoje bivstvo, nego bivstvuje svoju nesvest. Identitet krije neslobodu. Ko hoće identitet, neće slobodu. Ko ima identitet nema slobodu. Ko ima identitet nema ništa više.
Stoga, moramo da preokrenemo takav poredak, takav svet, takav način života, takav odnos prema sebi i prema drugima. Preokret znači da jedini sadržaj identiteta mora biti sloboda. A to znači da je nužna revolucija. Revolucija nastaje kad se ljudi sete da umesto lažnih i pokoravajućih identiteta imamo samo jedan stvaran: slobodu.
Ali za revoluciju nije dovoljno individualno preobraćenje identiteta u slobodu. Jer nesloboda drugih nužno ograničava moju slobodu. Očigledna je nužnot sveobuhvatne pobune protiv sistema reprodukcije iluzije koja drži na okupu narod dobrovoljnih podanika, izvršilaca, konzumenata. Ljudi koji su takvog korenitog i sveobuhvatnog preokreta svesni, udruženi mogu da iniciraju, organizuju, pokrenu ostale i delotvorno sprovedu sveobuhvatnu narodnooslobodilačku borbu.
Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća. Ali to nije dovoljan razlog da narodnooslobodilačke borbe ne bude. Sve ključne stvari u našim životima nisu moguće, a mi ipak postupamo kao da jesu – uprkos okolnostima i uprkos nama samima – zar ne? Smisao, na primer. Savest, na primer. Brak, na primer. Demokratija, na primer. Vladavina prava, na primer. Deda Mraz, na primer. I tako dalje.
U jednom iz serije jugoslovenskih filmova o NOB-u odigrava se scena u kojoj glavni junak, borac, polemiše sa svojim najboljim drugom, koji je već, iako je revolucija tek počela, odmah umesto slobode izabrao partiju, to jest zlog gospodara identiteta. Naš junak na to ne može da pristane i kaže:
– Ako treba da biram između partije i revolucije, ja nemam izbora.
Taj film nije bio dobar, ali je replika pogodna za parafrazu. Ukratko: ako treba da se opredelimo između identiteta i revolucije, između neslobode i NOB-a, onda nemamo izbora. Stoga naše pitanje glasi: kada i kako nastaje koreniti preobražaj zadatog istorijskog ili duhovnog okruženja, koji dovodi do nesravnjive promene poretka i odnosa svih elemenata i faktora u njemu, na svim nivoima, u svim aspektima, nepovratno?
Konverzijom. Konverzijom čega? Iz čega u šta? Konverzijom teksta i konteksta. Konverzijom oznake i označenog. Konverzijom tela i energije. Konverzijom svrhe i razloga. Konverzijom pitanja i odgovora. Konverzijom gospodara i sluge. Konverzijom ideje i interesa. Konverzijom pravila i izuzetka. Dakle, konverzijom dva opozitna pola jedne strukturalne relacije. Daćemo još neke primere pa će biti jasnije.
Konverzija je pretvaranje A u B, ako između A i B postoji neka veza i odnos. Logički, to je implikacija kao ekvivalencija: smisao implikacije prenesen i u suprotnom smeru – do ekvivalencije. Retorički, konverzija je prevod, s tim da pri ovakvom prevodu pojam služi da strani jezik i maternji zamene uloge.
Odmah treba reći da je reč o istoj zakonitosti koja utemeljuje na jednoj strani socijalne revolucije, a na drugoj umetnička remek-dela, na jednoj strani velike naučne i teorijske prodore, a na drugoj uspostavljanje drugačijih ličnih i kolektivnih identiteta, na jednoj strani tipično individualno zaljubljivanje, a na drugoj strani konačnu emancipaciju od dotad naizgled neporecive i sveprisutne represije. Nekad se konverzija desi prvo u glavi, a potom u svetu, a nekad prvo u svetu, pa u jednoj glavi, pa potom u mnogim glavama.
Evo primera. Evo kada i kako dolazi do paradigmatskih promena, do smena epoha: kada podatak dobije status metafore, ili kada metafora dobije status podatka; kada želja dobije status savesti, ili kada savest dobije status želje; kada Sfinga dobije status Edipa, a Edip status Sfinge; kada sluga dobije status gospodara, ili kada gospodar dobije status sluge; kada apsolutno dobije status relativnog, ili kada relativno dobije status apsolutnog; kada sidro dobije status jedra, ih kada jedro dobije status sidra; kada buka dobije status tišine, ili kada tišina dobije status buke; kada tačka dobije status volumena, ili kada volumen dobije status tačke; kada neizrecivo dobije status izrecivog, ili kada izrecivo dobije status neizrecivog; kada argumentacija dobije status represije, ili kada represija dobije status argumentacije; kada logos dobije status apokalipse, ili kada apokalipsa dobije status logosa; kada matica dobije status alternative, ili kada alternativa dobije status matice; kada sećanje dobije status projektovanja, ili kada projektovanje dobije status sećanja; kada vlastito dobije status našeg, ili kada naše dobije status vlastitog; kada vera dobije status sumnje, ili kada sumnja dobije status vere; kada politika dobije status ekonomije, ili kada ekonomija dobije status politike; kada Mao dobije status Taoa, ili kada Tao dobije status Maoa; kada konačno dobije status beskonačnog, ili kada beskonačno dobije status konačnog; kada slučajno dobije status neizbežnog, ili kada neizbežno dobije status slučajnog; kada spolja dobije status unutrašnjeg, ili kada unutrašnje dobije status spoljnjeg; kada zločinac dobije status heroja, ili kada heroj dobije status zločinca; kada genotip dobije status fenotipa, ili kada fenotip dobije status genotipa; kada nadgradnja dobije status podležećeg, ili kada podležeće dobije status nadgradnje…
Preovlađujuća predstava sveta i na toj predstavi zasnovan vladajući poredak preobraziće se iz korena i nepovratno uvek kada u sistemu zamene mesta i funkcije: Kasijus Kles i Muhamed Ali, poznato i nepoznato, hardver i softver, težište i obod, virtualno i fizičko, javno i privatno, očigledno i skriveno, meditacija i akcija, neopravdano i nezakonito, prijatno i bolno, otrov i lek, ulaz i izlaz, pre i posle, dati i primiti, putovanje i povratak. Svako putovanje je povratak kući.
Ko ovo razume, već je prvoborac NOB-a.
O čovekolikom
Sad si čovekoliki. Nema više prepuštanja, nema više praznih maštanja, nema više odlaganja, nema više zavaravanja – ovog puta to ćeš i da učiniš.
Startuješ igru. Biraš okruženje: mali grad pod opsadom. Biraš opremu i oružja: mitraljez, bombe, bazuku, nišane za noć i maglu, titanijumski pancir, ABH zaštitu, busolu. Biraš opciju: sam protiv svih. Biraš trajanje: neograničeno. Repetiraš. Akcija te u trenu usisava.
Proviriš iz polurazrušenog podruma. Odmah pucaju na tebe, s leva. Prilaziš drugom otvoru i bacaš bombu. Čim eksplodira istrčavaš. Oko tebe prašte kuršumi. Jedan pogodak odbija se o tvoj oklop. U trku pucaš i ubiješ dvojicu. Bacaš se iza jednog zida. Moraš odmah odavde, ubijanje je ovog puta striktno samoodbrana, najnužniji potezi za uspešno izvlačenje napolje.
Sa desna, tik iznad glave proleće helikopter i zaprašuje te bojnim otrovom. Navlačiš gas-masku. Leđima uz zid, kao kraba, povlačiš se ka suprotnom kraju. Skidaš jednog upornog snajperistu u prozoru na trećem spratu zgrade prekoputa. Neko se prebacuje preko zida i napada nožem. Otrgneš se i zarivaš mu bajonet u grudi. Zdereš mu masku i kacigu. Žena. Ne poznaješ je.
Skidaš svoju masku. Obrišeš znoj i krv sa lica. Zatišje. Gotovo je. Ovo je bila poslednja osoba koju si ubio.
Pred tobom je prazan put. Okrećeš se i bežiš. Crvena uzbuna te prati u stopu. Trčiš, zaobilaziš i preskačeš prepreke, leševe, požare. Na periferiji si. Izbegavaš svaki kontakt. Kriješ se u ruševinama, u đubretu, u kanalizaciji. Rušiš zidove, kopaš kanal, preskačeš preko bodljikave žice. Nema predaha.
Tvoj jedini preostali cilj je da u ovome više ne učestvuješ. Pada noć. Zvezde se roje nesuvislo i ima ih previše. Iskradaš se pod okriljem tame, tvoji pokreti ne razlikuju se od pokreta okruženja. Izašao si iz tog malog grada satrtog ratom. Horizont je daleko. Pred zoru dospevaš na ivicu šume. Šta je tamo?
Zakoračiš. Nešto nevidljivo te zaustavlja, ne dozvoljava ti da dovršiš taj korak. Nema bola, nema otpora, nema prostora. Ruka utone u ništa i vrati se prazna.
Pokušavaš i na drugim mestima, ali ivica šume je izgleda i ivica igre. Sunce se pomalja iznad krošnji. Ponovo si vidljiv, uhvatljiv, smrtan kao beba. Ležiš u travi, puziš. Ni ležeći ne možeš da pređeš granicu. Uspravljaš se, koračaš ivicom kojoj nema ni početka ni kraja. Tragaš za procepom.
Više se ne plašiš. Rafalima iz očaja komadaš te krošnje privida, to lišće koje generiše ništavilo, tu fotosintezu besmisla. Dižeš u vazduh ta prva stabla pred sobom. Drveta se automatski reintegrišu u punoj veličini, boji, obličju – lepša, zelenija i stamenija nego pre.
Iz one bezimene palanke u daljini dopire potmula tutnjava i smrdljiva prašina bitaka, bola, mržnje, smrti. Dani se smenjuju. Kao da se ne smenjuju. Sve je isto, sve pamtiš, nema tu šta da se pamti, sećanje nije dovoljno.
Seo si u hladovinu da se odmoriš, da sabereš misli, da pokušaš da pronikneš kuda dalje. To drveće je na sve četiri strane sveta i potpuno je identično. Znaš da je nemoguće, ali ti to ne prihvataš. Trajanje: neograničeno. Opcija: „sam protiv svih“. Nikad nećeš odustati. Izlaza nema. Ti si dezerter. Ti si greška u algoritmu. Ništa ti ne mogu. Ti više nisi kao oni. Ti si čovekoliki.
Ovako teku tvoje misli: čovekoliki – onaj, ili ona, koji liči na čoveka, ono što podseća na čoveka, što priziva, po nekom svojstvu, predstavu o čoveku. Šimpanza je čovekolika. Delfin. Pčela. Bor. Makaze, skupljenih ili raširenih udova. Anđele zamišljamo čovekolikim.
Vanzemaljci ne mogu biti drugačiji nego čovekoliki. Robot je čovekolik. Igračke su čovekolike. More je, ponekad, čovekoliko. Nebo.
Ali svaki konkretan čovek je ipak najpotpunije, najdoslednije čovekolik. Jer upravo ljudska vrsta ima tu osvedočenu sposobnost da svojom voljom teži čovekolikosti. Iako je, kao što znaš, mnogo ljudi na svetu – bilo i biće – koji potiru svoju čovekolikost, koji poništavaju tu nestabilnu zamisao, to htenje, taj zadatak, taj izbor, tu slobodu.
Može ti biti dato rođenjem, a da ipak nećeš. To je već dovoljno za nečovečnost, to je dovoljno za sve, osim za čovekolikost. Može ti biti uskraćeno rodenjem, a da ipak hoćeš. To je već dovoljno za čovekolikost, za podvig, za čovečnost.
Čovekoliki je jedino biće na svetu koje u iskustvu ima i ono što ne postoji. To možda izgleda kao nemoguće i protivrečno, ali ipak je tako: trenutak začeća, trenutak smrti, sve što si izmaštao, sve ono u šta veruješ, sve ono što je bilo pre tebe i ne može da se vrati niti izmeni, sve što će biti a ti ne možeš znati kakvo će biti, sve ono što bi moglo biti, sve ono što bi trebalo da bude…
Pride, čovekoliki sve to čega nema u iskustvu smatra za najvažnije, podređuje tome svaki sadržaj iskustva koji dolazi od onog što je opipljivo i proverljivo. Kad ne bi bilo baš tako, sve bi opet bilo tek beskrajna smrt.
Najčovekolikiji od svih vrsta nisu ljudi, nego oni koji hoće da budu ljudi i tom htenju, spremni su da se predaju bez ostatka. Ljudi ponekad mogu biti najmanje čovekoliki. Čovek može biti samo onaj koji hoće da bude čovek. Ako tog htenja nema u tebi, čovek se ne pojavljuje, ostaje nedosegnut, unutra i spolja. Čovek može da bude samo onaj koji sve podređuje htenju da što više liči na čoveka, da se u sebi i sobom što više približi čoveštvu.
Nije čovek mera čovekolikosti, nego je čovekolikost mera čoveka.
I zato, ustani. Seo si u hladovinu da se odmoriš, da sabereš misli, da pokušaš da pronikneš kuda dalje. Rane su zacelile. Nema više prepuštanja, nema više praznih maštanja, nema više odlaganja, nema više zavaravanja — ovog puta to ćeš i da učiniš.
Znaš da je nemoguće, ali ti to ne prihvataš. Trajanje: neograničeno. Opcija: sam protiv svih. Nikad nećeš odustati. Izlaza nema. Ti si dezerter. Ti si greška u algoritmu. Biće na granici. Ništa ti ne mogu. Ti si čovekoliki.
Molitva za Njegovu Svetost patrijarha srpskog Pavla
Milostiv si Gospode, daj našem divnom ocu Pavlu zdravlja i snage, da bude jači od sebe sama, da učini po volji Tvojoj, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, da se povuče.
Šta iščekuje, Gospode? Dobri Pavle je Tvoj i Svet, Gospode, ničiji više, neka ostane Tvoj i Svet, neka odstupi i zablista, neka posrami nedostojne.
Blagoslovi i olakšaj mu, Gospode, što pre, da učini kako treba, kako odavno već pomišljao je i sam, i molio se, da mora biti učinjeno.
Jer Svetost Njegova ne može biti da nije prosvetljena, na ovom putu za Damask, Gospode, u zemlji Srbiji, ne može biti da ne uviđa odavno još:
ako odstupi, ostaće da bude Patrijarh Srpski, ali ako ne odstupi, Patrijarhom će ga samo zvati;
ako se ne povuče, neće biti Svetosti za nas malene i grešne, za decu Njegovu, lakovernu i plahu i uplašenu. U vremenu mržnje i nasilja, Gospode, neka se povuče u molitvu, u mir, u ljubav, u nadu.
Šta iščekuje, Gospode? Blagoslovi i olakšaj mu, Gospode, jer istrajavajući po svaku cenu, kao da je sa nama i među nama dobro – a znamo da nije – Njegova Svetost utire put onim nedostojnima, koji nestrpljivo već među sobom se unižavaju i rvu i satiru, okrenuti od Boga.
A odstupajući, Gospode, Njegova Svetost čuva Svetost Svetosti Njegove – čuva i sačuva – za Dostojanstvo Dostojnog, koji u ovom času i u čistoti svojoj niti ne zna da mu je Svetost suđena Voljom Tvojom i Milošću, Gospode.
Šta iščekuje? Molim Ti se Gospode, za postojano zdravlje i besmrtnu dušu Njegove Svetosti, za snagu koja će ga održati u Svetosti, u odsjaju Nebesa, a nas u obasjanju i radosti.
A odstupajući, Njegova Svetost čuva Svetost Svetosti Njegove, za nas malene i uplašene, za decu Njegovu, lakovernu i plahu, da je sledimo i da više ne grešimo i ne skrećemo i ne gubimo se. Jer bez Svetosti pred sobom i u molitvi, nema nama pouzdanja ni puta ni spasenja.
I neka ne izgovori ni reč glasnu, Gospode, jer mi ćemo već znati zašto čini to što čini, neka samo učini i blagoslovi nas i povuče se, tiho, tiho, tiho, u slavi Tvojoj, Gospode.
Neka se povuče, o Gospode, u molitvu, u mir, u ljubav, u nadu. O, kako je to drugačije od svega ostalog medu nama i u nama! O, kako će to nesvakidašnji i čudesan događaj biti, o kako ćemo se radovati, o kako će nam srca biti puna Milosti Tvoje Gospode!
Tako je lako i tako je slatko biti slobodan, u Tvojoj Milosti Gospode, dovoljno je biti odgovoran, za sve što smo činili a nije trebalo i sve što nismo činili a trebalo je, za sve što činimo i sve što ne činimo. O, tako je teško biti slobodan, u Tvojoj Milosti Gospode.
Tvoje breme je lako, tvoj je jaram blag, Gospode. Neka uzme krst na sebe i neka odgovara Njegova Svetost, kad mi nismo dostojni da odgovaramo. Daj mu snage da bude slobodan i divan, kad već mi nismo nit’ slobodni nit’ divni.
Molimo Ti se, Gospode, Svemogući, da mu olakšaš lako, što pre, da se povuče, za nas malene, za nas izgubljene, za nas zabludele, jer za Tebe Gospode mora biti da je već učinjeno kako treba da bude učinjeno.
Još samo za nas, Gospode, Njegova Svetost Patrijarh Pavle neka se povuče, sad je čas, neka bude večno otac naš. Pavle je Tvoj i Svet, Gospode, neka ostane Tvoj i Svet, tiho, tiho, tiho, ninje i prisno.
Milostiv si Gospode, daj snage za podvig Svetosti Njegovoj, koja nas uči da se uzdignemo do visine i nazovemo se sinovima i kćerima Božjim, neka nas izvede na Tvoj Put Spasa, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin.
To je to.
Napisavši ovu molitvu, pre nekoliko godina, dugo nisam znao šta sa njom. Onda sam je pokazao nekolicini dragih, bliskih ljudi. Nisu sumnjali u moju iskrenost i dobronamernost. Pitao sam: da li da je objavim u knjizi eseja koja je bila pred štampom – ili ne?
Jedni su bili oduševljeni, govoreći da sam iskazao njihovu najintimniju preokupaciju i moralnu potrebu.
Drugi su bili zabrinuti, savetovali su me da ne činim nešto zbog čega ću se kasnije gorko kajati, čak sam od jednog prijatelja zaradio prekor: kako se usuđuješ, sram te bilo!
Kad sam pitao ove koji su protiv za obrazloženje, razlozi i reakcije svode se, u najkraćem, na ovo:
– Zapitaj se jesi li dostojan da klekneš i poljubiš mu ruku. Kako ti možeš znati bolje od njega šta je sveto i pravo! Otkud ti pravo da Patrijarhu sugerišeš šta da radi? Zar nemaš nimalo skrušenosti i poštovanja?
– To je bogohulno i nevaspitano. Zar moram da te podsećam na njegove godine i stanje zdravlja. Njegove su dužnosti više od naših i kako onda ti, ili bilo ko, može znati šta Njegova Svetost mora da čini.
– Primeni tu istu nazovimolitvu prvo na sebi: zašto se ti ne povučeš, jer ti si upravnik naše nacionalne biblioteke, obavljaš funkciju koja je vrlo važna za srpski narod, pa šta si učinio, koliko i kako samo nisi, a trebalo je.
– Ako baš ne možeš da se odupreš toj potrebi, a ti lepo zamoli za prijem pa mu to lično reci i saslušaj šta će Njegova Svetost tebi reći, imaćeš šta da čuješ i naučiš.
– Jer ti to po onoj: rekoh i spasih dušu? Nisam očekivao od tebe da budeš toliko nadobudan. Ćuti i pokrij se ušima, u molitvi ili van molitve.
– Čak i da se povuče, šta bi se time promenilo? To je samo simboličan gest.
Na sve to, oni koji su za, govorili su mi:
– Ma ne treba uopšte da se povlači, nego da kao pravi Partrijarh Srpski izađe pred kamere na glavnim vestima i neka izgrdi i opomene ovaj narod da se prizove savesti i svesti, a ne da blagosilja skupove najgorih političara demagoga, poslove okorelih kriminalaca i mafijaša, pobede ratnih zločinaca, moral nedoličnih duhovnika, knjige udvoričkih skribomanskih spisateljica.
– Blagoslovio je on i oprostio mnogima, grešnijima sto puta od tebe, za strašnije i zlokobnije stvari, pa neće imati ništa protiv ni ove tvoje molitve.
– Patrijarh je poznat po poruci: Budimo ljudi, iako smo Srbi. Njegov zadatak, zadatak duhovnog oca svekolike Srpčadi još je teži, još nemogućiji: Budi Patrijarh, iako si Srbin. Neka postupi, dakle, kao Patrijarh i onda može da se nada da će njegova deca postupiti kao ljudi. Ako sam sebi ne pomogneš, kako će ti Bog pomoći.
– Više puta sam pročitao tvoju molitvu. Nema sumnje da su tvoje reči iz čiste duše. Kad bi naš Patrijarh to uradio, Srbi bi ponovo imali u šta da veruju! Svi u Srbiji, i pravoslavni i inoverni i neverujući – svi. I videćeš, učiniće Njegova Svetost, učiniće da ponovo poverujemo u život!
I tako, ipak nisam objavio ovu molitvu. Knjiga je izašla u javnost, a molitva je ostala u privatnosti. Do ovog časa. Delim je sa vama, a svako od vas poneće se već prema tome ovako ili onako, pročitaće je ovako ili onako, razumeće je ovako ili onako. A palanka naša poneće se već nikako.
Pronađi uljeza
Pogledajmo sledeći niz: patriotizam – nacionalizam – šovinizam – nacizam.
Pronađimo uljeza.
Devet od deset ispitanika će zaokružiti: patriotizam.
Nekako to jedino izgleda sasvim neupitno.
Ali.
Tačan odgovor glasi: ovo je trik-pitanje, jer u ovom nizu nema uljeza.
Svaki član ovog niza utemeljen je u pristranosti, isključivosti, koja je iracionalna i koja prikriva neki interes, a ne nešto plemenito i dobro za većinu. U gradaciji od naizgled neupitne, bezrezervne i bezazlene emotivne vezanosti patriotizma do smrtonosnog bezobzirnog zločinstva nacizma, svaki član niza povezan je sa narednim u zakonitom sledu.
Iskažimo to po ugledu na Klauzevicev uvid da se rat svodi na nastavak politike drugim sredstvima: nacionalizam je nastavak patriotizma drugim sredstvima. Šovinizam je nastavak nacionalizma drugim sredstvima. Nacizam je nastavak šovinizma drugim sredstvima.
Svaki član niza povezan je sa narednim u zakonitom sledu. S tim da sled uspostavlja uvek ista greška u izvođenju, u koracima. U čemu je ta greška?
Pokazaćemo na primeru karike patriotizam – nacionalizam. Nacionalizam je doktrina, ideologija, dogma javnog patriotizma. A patriotizam je privatni, pounutreni, intrisični nacionalizam. U tome je istost nacionalizma i patriotizma. Razlučuje ih samo forma predstavnosti, koja je ili javna ili privatna. Radi se o dva lica istog novčića. A novčić je inflatoran i devalviran i koruptivan, jer ga pokrivaju rezerve lažnog zlata pristrasnosti i mase, koje imaju prednost u odnosu na realan kvalitet i individualnu posebnost. Duh palanke sprovodi konverziju savršeno, bez ostatka.
Patriotizam i nacionalizam ideološki su međuzavisni kao proizvodnja i potrošnja ekonomski, kao sadržina i tumačenje u hermeneutici, kao tekst i kontekst u čitanju, kao klasa i kultura u poretku, kao jutro i veče u danu…
Podaništvo je akumulacija sredstava materijalne i mentalne prinude na služenje i pokornost zatečenom poretku. Patriotizam je najefikasniji i najobuhvatniji oblik podaništva prema poretku nacionalizma. I obrnuto: nacionalizam je najefikasniji i najobuhvatniji oblik patriotizma prema podaništvu.
Tako je nacionalizam opravdan patriotizmom. Potom se sled legitimacije prenosi – sled ulagivanja kolektivnoj nekritičkoj svesti duha palanke – sa nacionalizma na šovinizam, a sa šovinizma na nacizam. Duh palanke je u svom patriotizmu i nacionalizmu duh potencijalog nacizma, kaže Konstantinović. I zaista:
Gering predsedava 23. marta 1933. prvim zasedanjem novog Rajhstaga i već na prvoj sednici proglašena je amnestija za zločine i prestupe „počinjene u rodoljubivoj nameri“, to jest one koje su učinili nacisti tokom prethodnog vajmarskog perioda. Ova amnestija bila je dopunjena zakonom koji je poništio sve presude izrečene protiv nacionalsocijalista tokom 15 godina bezobzirnih zločina, nasilja i krvavih borbi za vlast u državi koja je iskusila posledice totalne vojne, političke, materijalne i moralne kapitulacije. Zakon je naređivao da se smesta puste na slobodu svi zatvorenici, da se njihova imena izbrišu iz sudskih kartoteka i da se izvrši povraćaj novčanih globa koje su bili platili. To je očigledan primer kako se patriotizmom legitimiše nacizam i kako se niz lako zatvara.
Možemo to nazvati prirodnom pristrasnošću pripadnika primarne lokalne zajednice, a možemo to drugim rečnikom nazvati instinktom čopora i pokornošću tabuu rodovsko-plemenskog porekla. Kako god rekli, svodi se na isto i to isto stoji na početku i na kraju ovog niza, bilo da znači toplinu zavičaja ili krvoločnu bezosećajnost nepojamnog zločinstva. To je potka krvi, kaže Konstantinović, a ne potka samosvesti i savesti.
Potka krvi jasno se vidi i ako se početni niz produži na drugu stranu od inicijalnog patriotizma. Jer patriotizam je tu osovina sa dva krila, sa dve hemisfere.
Šta u suprotnom pravcu sledi ispred patriotizma kao pristrasnosti i privrženosti svojoj političkoj, jezičkoj i biološkoj zajednici? Jedna još uža, striktnija, reduktivnija privrženost, jedna još jača srodnost: privrženost rodu i plemenu. To znači da je patriotizam nastavak privrženosti plemenu drugim sredstvima.
A kad smo tu, korak iza po grimiznoj potki krvi, već smo kod koda krvne osvete. To znači da je privrženost plemenu nastavak krvne osvete drugim sredstvima.
A za krvnom osvetom sledi varvarstvo. To znači da je krvna osveta nastavak varvarstva drugim sredstvima.
A još karika ispred: nisam siguran, valjda flora i fauna. To znači da je krvna osveta nastavak sveta divljine drugim sredstvima.
Zatim surova neumitnost hemijskih zakona, utemeljenih u fizičkim, koji su pak određeni apsolutnom slobodom i neizvesnošću subatomskog haosa duha palanke. To znači da je priroda nastavak neprestanih hemijskih akcija i reakcija drugim sredstvima, koji su opet nastavak fizičkih nužnosti drugim sredstvima…
Po Hegelu, ljudi se dele na one koji izvode principe iz naklonosti i na one druge koji izvode naklonost iz principa. U tome je sve: potka krvi ili potka samosvesti i odgovornosti. Da zaključim: opravdanje nacionalizma patriotizmom neuverljivo je i neodrživo.
Verujem da ovako razmišlja izdajnik, ali koji i kakav izdajnik? Izdajnik duha palanke.
Četiri O = Četiri A
Umesto četiri S, ona ocila na našem grbu, sada su četiri A: alibi, abolicija, amnezija, amnestija.
To je sav naš napor, jedini trud koji ispoljavamo, da bi sebi bilo kako našli alibi, a pošto ga nikako nema, onda da bi sebi izradili aboliciju, a pošto je nikako ne možemo zaslužiti, onda da bi bilo kako sve zaboraviti, a pošto nema ni zaborava našem porazu i posrnuću, sav život nas neprestano na to podseća, onda da bi bilo kako bili pomilovani. Ali nema amnestije, jer ona sleduje samo onima koji su prihvatili sankciju i trpe je, pa mogu da se nadaju iznenadnoj milosti izbavljenja. Ali mi još nismo spremni da prihvatimo sankciju, uslovljavamo to garancijom da će amnestija biti trenutna. I tako, uzaludan je naš trud.
Ova 4 A su istovremeni i potirući, kako je već Konstantinović i dijagnostifikovao duh palanke: samoprotivrečan i jalov. Sa 4 A to je očigledno: alibi potire amneziju, abolicija potire alibi, amnestija potire aboliciju, amnezija potire amnestiju. Kako? Prosto. Krvavo prosto. Evo kako.
Amnezija tvrdi, praveći se neveštom:
– Ko? Šta? A, ne, nikako. Mi – ne. Mi ne znamo i nismo znali, mi nismo u tome učestvovali, mi se nismo pitali.
Onda se pokaže da su ipak znali i da znaju, da su učestvovali i da su se pitali i da se i danas pitaju. Tad duh palanke preskače sa nestabilne orbite amnezije na naizgled stabilniju orbitu alibija.
Alibi tvrdi:
– U to vreme bio sam na drugom mestu. Ili, na tom mestu sam bio, ali ne u to vreme. Ili: bio sam tada tu, ali zaokupljale su me sasvim druge misli, potrebe, interesi.
Onda se ipak pokaže da je alibi klimav, da ga je lako oboriti. Tad duh palanke hitro preskače sa nestabilne orbite alibija na naizgled stabilniju orbitu abolicije.
Abolicija tvrdi:
– Oslobađa se od odgovornosti, u ime višeg prava na solidarnost sa krhkom ljudskošću, u ime višeg ljudskog prava na ispravku greške, u ime višeg prava na razumevanje za nesavršenost i nedoslednu principijelnost. Ljudi smo.
Onda se pokaže da je lako sam sebe abolirati, a da je daleko teže zatražiti i onda možda biti a možda i ne biti aboliran od strane žrtve. Tad duh palanke preskače sa nestabilne orbite abolicije na naizgled stabilniju orbitu amnestije.
Amnestija tvrdi:
– Puštaju se na slobodu i najkrivlji i oni manje krivi.
Bez obrazloženja. Kolateralno, nekim slučajnim povodom, koji nema nikakve veze sa počinjenim delima i nedelima. Amnestija po definiciji dolazi u formi čiste milosti. Ali amnestija se može dati samo onom koji već odgovara za svoje postupke. Da bi bio amnestiran, moraš prvo da odgovaraš. Eh, kad bi moglo nekako da ta amnestija stigne pre odgovornosti… I tako, amnestija netragom iščili.
Ostane samo savest, taj uzrok svih nestabilnosti na orbitama duha palanke. Savest se onda brže bolje prekriva velom amnezije. I začarani krug stiže na početak. Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada.
Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti. Nije na odmet da podvučem i sumiram još jednom u čemu je samoprotivrečnost, ludilo ovog procesa samopotiranja kojim se duh palanke okužio.
Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost amnezije odaje se posezanjem za alibijem. A amneziji, kad je prava, ne treba nikakav alibi, ona je sama sebi najsolidniji alibi.
Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost alibija odaje se posezanjem za abolicijom. A alibiju, da je pravi, ne treba nikakva abolicija, jer je on sam sebi najsolidnije jemstvo izuzeća, tj. slobode od odgovornosti.
Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost abolicije odaje se posezanjem za amnestijom. A aboliciji, ako je prava, ne treba nikakva amnestija, jer je ona sama sebi najbolji oproštaj, zasluženo oslobođenje.
Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost amnestije odaje se posezanjem za amnezijom. A amnestiji, ako je prava, ne treba nikakva amnezija, jer je ona sama sebi dovoljno izbavljenje, iskupljenje.
Duh palanke je duh zla, jer sam sebe satire, sve nekako lakomisleno, lepršavo, skokovito, plahovito – a razarajuće, protiv istine, do ultimativnog nihilizma, kako je to već protumačio Konstantinović.
Srbi ne poštuju istinu. To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. Zašto se mučiti oko istine i obazirati se na istinu, kad može kroz prste i niz dlaku, kad postoje talovi, prečice, zaobilaznice, linije manjeg otpora… Ali, kao što znate, sa istinom ne možete biti u srodstvu, niti u talu. Istina nije ni srpska ni antisrpska. Do istine se ne može prečicom, ne može tek tako. Istina ne gleda kroz prste. I pošto tako stoje stvari, Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta – u stvari, uvređeni su posledicama svog ponašanja u takvom svetu, a ne nekakvim nepravdama koje trpe od drugih, zlonamernih i opakih, kako vole sebi da predstave stanje stvari.
Srbi su jako uvređeni što nije po njihovom, što su posledice njihovog stava i ponašanja tako bolnie. Srbima svašta pada na pamet – sve, samo ne da bi možda bilo bolje da ipak promene svoj odnos prema istini. Srbi ne shvataju da ne poštujući istinu ne poštuju sebe.
40 = 4A. Nema iskupljenja za duh palanke. Nema izbavljenja iz duha palanke.
Zašto u Srbiji nema remek-dela?
Iz istog razloga iz kog nemamo Ustav. Imamo, ali znamo da to nije to. Institucije. Imamo, ali znamo da to nije to. Automobilsku industriju. Imamo, ali znamo da to nije to. Fudbal. Imamo, ali znamo da to nije to. Berzu. Imamo, ali znamo da to nije to. Vladavinu prava. Imamo, ali znamo da to nije to. Genetička i nanotehnološka istraživanja. Imamo, ali znamo da to nije to. Medijski javni servis. Imamo, ali znamo da to nije to. I da ne nabrajamo više. Isto važi i za umetnost: imamo, ali znamo da to nije to.
Ponovo pitam: zašto u našoj Srbiji – ovoj, danas – umetnost nije moguća? Odmah odgovaram: iz istog razloga iz kog u našoj Srbiji nije moguća ni politika. A to znači: zato što u našoj Srbiji moguće nije moguće. Jer i politika i umetnost su delatni i živi u domenu mogućeg. U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu.
To da je moguće onemogućeno istovremeno znači i da je u našoj Srbiji sistemski omogućeno nemoguće. I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je i podrazumeva se.
U našoj Srbiji aktuelni vladajući poredak ima zadatak da po svaku cenu blokira i sabotira i onesposobi i zatre moć i važenje mogućeg. A zašto? Zašto da nema mogućeg? Zato što se jedino iz perspektive mogućeg ovo što nam se događa razotkriva kao beda, laž i poniženje.
Kako se postiže suspenzija mogućeg? Strateški, promovisanjem i demonstriranjem moći i važenja nemogućeg (npr: carstvo nebesko, a ne carstvo zemaljsko, ili: pravci razvoja sistema samoupravnog socijalizma, ili: i posle Tita Tito, ili: svi Srbi u jednoj državi, ili: Kosovo je Srbija). Prva pretpostavka poretka naše Srbije jeste: ako vlada nemoguće, ne vlada moguće. U strahovladi nemogućeg, moguće je izgubljeno, zaboravljeno, nedostupno, strano.
Tačnije, princip glasi: ako može da vlada nemoguće, ne može da vlada moguće. Princip se dosledno sprovodi: jedino što je moguće u našoj Srbiji mora biti isključivo nemoguće. Tako je bilo u socijalizmu, tako je bilo sa Miloševićem, tako je sad. Jedino to može. I sprovodi se po svaku cenu.
Strahovlada nemogućeg je, na taj način, vladavina radikalno mogućeg. Ali ovakav poredak je u tolikoj meri nasilan, traumatičan, nepodnošljiv, da ultimativno potvrđuje poraz mogućeg, čak i u takvom njegovom teorijski najekstremnijem vidu. Čime ipak uspešno dostiže svoju svrhu: praktično potiranje svakog traga bilo kakvom mogućem.
A gde nema mogućeg, nema slobode, nema dostojanstva, nema plemenitosti, nema budućnosti. Rezultat glasi: naša situacija je beznadna. Naša Srbija nema kud. Zato naša deca razmišljaju o bekstvu odavde čim stasaju. Zato se naša deca opiru rađanju. Naša deca neće našu Srbiju.
Nemoguće je nametnuto kao dominatna predstava. A dominantna predstava određuje dominantne društvene odnose i dominantno iskustvo i osećanje sveta, života, ljudi, vremena… U ovakvom okruženju – bez traga mogućeg – politika stalno zakazuje, predala se i pervertira u svoju suprotnost (u suprotnost bilo kakvom opštem i javnom interesu), jer više nema šta da radi, nema više ništa da kaže, nema više bilo šta bilo kome da ponudi i obeća, nema više o čemu da odlučuje, nema više čime da upravlja, nema kuda da vodi.
Strahovlada nemogućeg obezbeđuje savršenu kontrolu i pokornost. Umesto otpora neizbežnom, dešava se predaja izbežnom. Način uspostavljanja i reprodukovanja društvenih veza, kao i ličnog unutarja, u poretku nemogućeg pogoduje jedino porazu. I tako, mi u nemogućem živimo poraze, ali ništa ne preduzimamo, jer kad si u nemogućem, onda to baš tako i treba da bude.
U ovakvom okruženju, umetnost se povlači, čili, krije se, gubi se. Sad, kad u našoj Srbiji vlada zaborav i stranost mogućeg, sad kad je politici najpotrebnija. Jer umetnost je prvi i poslednji garant i čuvar domena mogućeg. Ovde, u našoj Srbiji, sećanja na moguće.
Komplementarnost i interoperabilnost politike i umetnosti ogleda se u više neizbežnih aspekata. Najopštije, jer se oboje tiču simboličkog poretka, upravljanja predstavama, osvajanja slobode, međuuslovljenosti imaginacije i odgovornosti. Umetnost konstituiše i razotkriva pretpostavke poretka, a politika manipuliše posledicama poretka.
Uže, ključna kategorija i u politici i u umetnosti zove se: reprezentacija. Reprezentacija kao predstavljanje i pripovedanje (umetnost), te reprezentacija kao zastupanje u odlučivanju (politika). Još jedna ključna zajednička kategorija je autolegitimacija: i umetnost i politika zasnivaju se na proizvođenju razloga sopstvenog važenja. Umetnost to čini u domenu privida estetske autonomije, a politika u domenu privida javne i pragmatičke neophodnosti i integrativnosti.
U čemu je još srodnost? I umetnost i politika tiču se transformacija obrazaca koji strukturiraju naše poimanje i slike sveta, zajednice, ljudske prirode. Srodni su po tome što ne znače ništa sami po sebi, nego svemu drugom daju značenje.
I zbog svega toga: umetnost koja zorno i ubedljivo demonstrira i performira moguće najpolitičkija je sila i resurs od svega što još nije protraćeno i devastirano u našoj Srbiji. U našoj Srbiji umetnost mora biti bez ostatka politička. U našoj Srbiji umetnost ili je politička ili je nema.
Umetnost mora da nas uštine gde smo najosetljiviji, tako da poplavi, do krvi. Moramo da se ugrizemo za jezik. Moramo da izvedemo salto mortale iako je zaštitna mreža odavno izmaknuta. Moramo da se suprotstavimo nemogućem. Moramo da porazimo poraz. To ima izgleda na uspeh, paradoksalno, upravo zato što izgleda da je nemoguće. U ovako tvrdom i neumitnom nemogućem, eto nama jednog uzorno nemogućeg zadatka, i to jedinog koji ima smisla.
Zadatak umetnosti u poretku nemogućeg: proseći koprenu nemogućeg, raskriliti i zaiskriti mogućim, iz čega sledi: reanimirati politiku elektro-šokovima i injekcijama adrenalina pravo u srce. A onda, sa tog najzad osvojenog, vaskrslog, zdravog mesta mogućeg, jedan po jedan, svako u onom što najbolje ume i do čega mu je naročito stalo, iz sve snage, zajedno: poraziti poraz.
Iz zbornika Fenomenologija duha palanke, Otkrovenje, 2008.
Peščanik.net, 18.02.2009
