Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Svako od nas, svakoga dana sretne bar jednu budalu koja ima konačni i jedino važeći sud o bilo čemu. O svemu što je vidljivo, prikriveno ili nedostupno nesavršenom ljudskom oku, taj će znati sve.

Takvih se mitomanskih napasti čovek može nekako i otresti: ’ajde, kuš more, idi svojim putem, sjaši brate!

Šta se događa, međutim, sa opasnim šarlatanima koji su zauzeli važna mesta, pa sa svojih zagađenih visina inficiraju podnožje svojim tupim umom i zapenušanim sveznanjem?

Takve suklate ne možemo izbeći, bar ovde još nije otkriveno kako. One su apsolutni agresori na naše živote, okužili su sve postojaće društvene kanale. Zvuke koje bez prekida ispuštaju ničije uho ne može da izbegne. Takva je to napast.

Evo, Vrhovnik koji nam se ne skida, koristi svaku nepriliku u kojoj je javno prisutan – pa tako neizbežan i sebi i nama – da neprekidno govori isključivo o stvarima koje ne razume.

Veruje se da je on lično doneo političku odluku o kapitalnom potcenjivanju virusa koji osvaja svet na svoj nedokučivi način. On ga je proglasio komičnim uljezom u svoju prokletu avliju, a takvom organizmu, koji se inače ne vidi, ne treba udeliti ni trunku pažnje.

U stvari, važno je na sve načine i iz najvažnije glave, ma šta u njoj bilo, neprekidno naglašavati da je virus korona krajnje bezopasni sićušni organizam, koji bi čak mogao postati dokaz o ovdašnjoj genetskoj nadmoći: gde god se umiralo ovde vala neće, važno je neprijatelju, ako je korona uopšte to, ne dati na značaju. Taj se nevažni stvor mora ignorisati i on će nestati pred našom spasonosnom arogancijom.

Šarmantni i nasmejani estradni lekari, svi oni klovnovi koji su virus proglasili za klovna nedostojnog ozbiljnijeg sapuna, ni u šta nisu ubedili ovdašnje buduće pacijente. Vrhovnik je tu stvar uzeo u svoje ruke. Odbio je da se testira, iako je bio u kontaktu sa ljudima koji su kasnije oboleli. Ali, i virusi imaju nešto samopoštovanja: ko bi uopšte išao na njega?

On radije bira da mu N1 ponovo pusti Vladaoca: pogled na sebe u zloj mladosti čini ga srećnim i otpornim. Kad mu ništa nije mogao film, koji pokazuje od kakve je crvotočne trulovine postao ovo što jeste, uzeo je u svoje ruke smrtonosnu statistiku. Ona bi morala da negira moć novog virusa i ohrabri čak i one koji su pomrli od njega i pre njega.

Svaki mi se statistički podatak čini sumnjivim i nemoćnim da obrazloži ono zbog čega je nastao. Na primer, šta za umrlog uopšte znači da se našao među nesrećnom manijinom od 2 posto. Smrt je za njega apsolutna. Ali antivirusnom lideru dato je da mrtve podatke dobijene od Selakovića upotrebi kao parametar za upoređivanje svih dimenzija velike ljudske tragedije.

Na primer, samoubistava je mnogo više od najmračnije projekcije učinaka virusa. Umire se na razne načine, svakoga dana, svuda u svetu. Ljudi ginu i nestaju, to je zakon velikih brojeva, starci ionako padaju kao muve, više ih iznenada nestane nego perača prozora u Americi. Evo, ratovi su samo u 20. veku odneli više od sto miliona ljudi. Niko od rođenih početkom prošlog veka više nije živ. Kuga je u srednjem veku pobila četiri petine evropskog življa. Tako mu je to, svemu dođe kraj, od bilo čega. Osim od korone.

Ovo je bio hiperbolisani, ali zato i prilično pouzdan Vrhovnikov statistički ekspoze, propraćen aplauzom priguzne netestirane bulumente.

Ako bih ipak morao da izaberem biser iz kraljeve logoreične krune, to bi svakako bili komarci. Oni jesu krvopije i napast, svakoga leta proglasim nultu toleranciju u odnosu na njih, ali nekoliko desetina takvih ipak uspe da probije moju bezvrednu kožu. No, osim besa što mi izvršilac zlodela uglavnom ostaje nepoznat, ništa mi ne fali. A to sigurno znači da do mene nije doleteo onaj pravi.

Ekspert za globalnu invaziju tih nesnosnih lakokrilaca, ohrabrio je naciju podatkom da svakoga dana, samo od ujeda komaraca, u svetu zagine 25.000 ljudi. Dobro, neki nose malariju, a oni sa više sreće virus zapadnog Nila. Ili ebolu, ako nalete na nevoljnog slepog miša. Ima ih tigrastih, prugastih i sivih, stotine vrsta tih insekata bez ikakvih simpatija leti iz mrtvaja Srbije i napadaju ljude „svojim oštrim zubima, sa namerom da ih upropaste!“ (Radovan Treći)

Mislim da povodom komaraca-ubica nema razloga za paniku. Ovi domaći još nisu naučeni da nam zadaju presudne ubode, a za predatore njihove vrste koji dolaze iz sveta eksperti će nas uputiti u način borbe: kako izgledaju, kad napadaju, kolike su im rilice. Bodu li spreda ili otpozadi, je li njihov bojni otrov nervni ili krvni? Kako se pada u agoniju, ima li leka? Ima li srpski vojnik protiv takvog neprijatelja šanse u borbi 1 na 1? Sprema li Vulinova avijacija posebnu vrstu borbenog zaprašivanja protiv moskitosa ubica?

Hteo sam da razrešim svoju nedoumicu: da li je to Vladalac pokušao da nas kolektivno zajebava i metne nam sredstvo za tu stvar u zdrav mozak?

Probao svakako jeste i to mu nije prvi put. Ali čovek naprosto nema duha, sklon je glupoj vrsti humora, a svakako želi isto takvo glasačko telo, po svaku cenu. Šta ako mora u karantin i ne bude viđen tri sedmice? Biće zaboravljen za sva vremena.

Ali, šta se ima dogoditi ako svih 25.000 smrtonosnih komaraca, iznenada i bez ikakve najave navali na nas?

Ismejaće ih Vučić i njegov zdravstveni tim, čitava kolonija laskavaca i prknastih muva svakako će reći da su takvi komarci sa reputacijom masovnih ubica i te kako dobrodošli.

Konačno bi se pojavila pošast nesnosnija, odvratnija i dosadnija od njih.

Peščanik.net, 10.03.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)