Latinka Perović i Marko Nikezić, foto: Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević)/Vikipedija
Latinka Perović i Marko Nikezić, foto: Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević)/Vikipedija

PRELOMNA 1972.

Priredio Mijat Lakićević

Pre tačno dve decenije, 26. oktobra 2002, u beogradskom Studentskom kulturnom centru, Ekonomist magazin je organizovao okrugli sto pod naslovom „30 godina od pada srpskih liberala – pouke i poruke za budućnost“. Na skupu su učestvovali Latinka Perović, 1972. godine sekretar CK SK Srbije, Slavko Miloslavevski, sekretar CK SK Makedonije, Mirko Tepavac, ministar inostranih poslova SFRJ, Orhan Nevzati, član Sekretarijata CK SK Srbije, Mirko Čanadanović, predsednik PK SK Vojvodine, Milosav Prelić, sekretar RK SSRN Srbije, Špiro Galović, sekretar CK SK Srbije u vreme Ivana Stambolića, istoričarke Olivera Milosavljević (Filozofski fakultet, Beograd) i Olga Popović Obradović (Pravni fakultet, Beograd), Božo Repe, Institut za savremenu istoriju iz Ljubljane, ekonomista Vladimir Gligorov, Ivan Vejvoda, sociolog, Aleksandar Nenadović, u vreme liberala glavni urednik Politike te Dimitrije Boarov i Milutin Mitrović, tada novinari Ekonomske politike. Naredne, 1973. godine, izašla je i knjiga Prelom 72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine. Učinilo mi se zanimljivim da danas, kada se obeležava pola veka od kako je (posle sastanka Tita i srpskog partijsko-državnog vrha 9-12. oktobra) u Srbiji poražena liberalna politička i društvena alternativa, uz minimalne tehničke intervencije – podsetimo na neke glavne „akcente“ iz pomenute rasprave.

Olivera Milosavljević – Sukob konzervativizma i modernizma

Ovaj događaj odslikava i objašnjava ne samo svoje vreme, nego i vreme koje će za njim neposredno uslediti, ono koje danas živimo, ali na izvestan način reprezentuje u vreme koje mu je prethodilo, pokazujući dve uvek prisutne tendencije u srpskom društvu, bez obzira na širi kontekst i ideološko okruženje u kojem su se ispoljavale. Reč je o sukobu konzervativnih i liberalnih ideja, koje odlikuje sva društva, ali koji se na ovim prostorima po pravilu završava pobedom prvih.

Bez analize ovog događaja i opasnosti na koje su ukazivali liberali 70-ih, moglo bi pogrešno da se pomisli da su zbivanja iz 80-ih u Srbiji bila nova, da su ideje iznete npr. u Memorandumu bile, bar za komunističku Jugoslaviju, originalne, da su zahtevi za sukobljavanjem srpskog naroda sa drugim narodima bili proizvod zbivanja nastalih posle Titove smrti. Naprotiv, ako analiziramo ono što su liberali govorili u cilju objašnjavanja svoje pozicije, videćemo da se uglavnom sve svodilo na njihovo odbijanje i negaciju dve tendencije. S jedne strane, na negiranje mogućnosti reformisanja komunističkog sistema bez odbacivanja konzervativnih tendencija centralizacije i birokratizacije partije i države, i s druge strane, na ukazivanje na opasnost od prisutnih nacionalističkih tendencija u Srbiji, koje su, po njima, značile opasnost i po Jugoslaviju i po odnose među narodima koji su je činili i, posebno, po budućnost Srbije.

Zadržaću se samo na tri aspekta zahteva koje su postavljali liberali 1972. godine. Njihove osnovne teze bile su: da se centralizam u Jugoslaviji uvek održavao u osloncu na Srbiju pa je za slabljenje nadnacionalne birokratije bilo od važnosti da proces demokratizacije počne u Srbiji; da je za otpočinjanje tog procesa potrebno da se Srbija okrene sebi; da ona ne sme da se identifikuje sa jugoslovenskom državom, ali i da treba da se izbegne opasnost od zatvaranja u republičke okvire i unificiranje mišljenja u republici; u odnosu na jugoslovensku državu verovali su da nema jedinstvene i jake Jugoslavije bez učvršćivanja republika i pokrajina; zalagali su se za punu nacionalnu afirmaciju i samostalnost republika sa integracijom jugoslovenske zajednice; za zajedničke funkcije federacije; za razvoj samoupravljanja i demokratije kao alternative nacionalizmu i partijskom monopolizmu; u međunacionalnim odnosima tražili su razumevanje za probleme drugih naroda u Jugoslaviji, poštovanje razlika u kulturi i identitetu nacija koje ne mogu biti izvor prednosti ili predmeta nadmetanja; smatrali su da bi bez ravnopravne demokratske zajednice Srbi u Hrvatskoj bili izloženi, s jedne strane, paternalizmu srpskog nacionalizma, a s druge, asimilatorskim težnjama hrvatskog nacionalizma; verovali su da bi srpski nacionalizam, kao nacionalizam najbrojnije nacije, zaoštravao odnose unutar Jugoslavije i izazvao, a u isto vreme prikrivao i opravdavao, svaki drugi nacionalizam, da je on u suprotnosti sa stvarnim nacionalnim interesima, da vodi Srbiju unazad, i na kraju da guši šanse za stvaranje moderne Srbije.

U odnosu na sadašnjost… najznačajniji je stav liberala o srpskom nacionalizmu kao najvećoj opasnosti zbog svoje snage po Jugoslaviju i po poziciju samog srpskog naroda u odnosu na okolne narode. Ako je njegov značaj za opstanak već delimično prošlost, prošlost utoliko što je nacionalizam presudno doprineo propasti velike Jugoslavije, a delimično utoliko što evidentno utiče i uticaće u budućnosti na egzistenciju njenog ostatka, za savremenost ostaje najznačajniji stav o odsustvu šanse za modernizaciju i demokratizaciju Srbije dogod je nacionalizam smisao egzistencije društva. Liberali su pre 30 godina prepoznavali i danas aktuelne teze srpskog nacionalizma o ugroženosti Srbije i srpstva, uočavali da se one uvek grade na starateljskoj pretenziji prema Srbima van Srbije, a kao da su danas zapisane zvuče njihove reči da nacionalizam ne može pitanje pokrajina da shvati kao pitanje društvenih odnosa, nego ga uvek shvata samo kao pitanje državnih granica.

Vladimir Gligorov – Poraz od dalekosežnog značaja

Sve do 1972. godine može da se govori o nekom razumljivom razvoju u bivšoj Jugoslaviji. Postepeno su se širile slobode, što naravno nije moglo da prođe a da nema sukoba – unutar tadašnje vlasti i između nje i javnosti. Neprirodan sistem u kojem se živelo stalno se sukobljavao sa prirodnim rešenjima i postepeno je popuštao. Izgledalo je da će nekako moći da se put u ropstvo preokrene u put u slobodu. Do toga nije došlo. Naprotiv. Zašto?

Pre svega zbog ideološkog i sistemskog otpora. Tri ključna nosioca tog otpora bili su: nomenklatura, ideološki fundamentalisti i nacionalisti. Jasno je zašto partijski i vojni krugovi i sve ono što se na njih oslanjalo nisu bili zainteresovani za sistemske reforme. Zanimljiviji je ideološki otpor. Šezdesetih godina, pre svega zbog rata u Vijetnamu, porastao je antiamerikanizam u svetu, a i izgledalo je nekima kao da se pokazalo da su marksisti bili u pravu kada su pisali o prirodi potrošačkog društva i o imperijalističkom karakteru kapitalizma. Danas to može da zvuči neverovatno, ali 60-ih godina je došlo do obnove marksizma. Svuda osim u socijalističkim zemljama. U tome je Jugoslavija, međutim, bila izuzetak. Kada se uporede intelektualna kretanja u Čehoslovačkoj i u Jugoslaviji, recimo u 1968, vidi se u kojoj meri je Jugoslavija bila izuzetak u socijalističkom svetu. Dok je u Čehoslovačkoj kritikovan socijalizam, u Jugoslaviji je najviše bio kritikovan kapitalizam. To što se tu i tamo pomaljao sitan privatni sektor uzimano je kao dokaz da se u Jugoslaviji odvija kapitalistička kontrarevolucija. I tada, kao što je uvek slučaj sa marksizmom, glavna meta kritike bila je liberalna misao.

Liberalizam i nacionalizam su uvek u nekom zanimljivom odnosu. Izvorno, liberalizam je bio kosmpolitski. Ovo je prirodno za individualiste. (…) U nedemokratskim društvima i posebno u društvima gde ne vlada pravo, a komunistička društva su takva, nacionalizam ima prednost nad individualizmom naprosto zato što su individualne slobode, pa tako i mogućnosti, veoma ograničene. Usled toga, a i usled institucionalizacije nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji, zagovornici nacionalnih sloboda su bili uticajniji od zagovornika individualnih sloboda.

Srbija je bila izuzetak. (…) Činjenica je da je među komunističkim liberalima u Srbiji bila snažna struja koja je bila u sukobu sa nacionalizmom. Ovde bi se možda mogao preciznije definisati politički položaj srpskih liberala. Na jednoj strani, oni nisu stajali dobro sa onima koji su u samoupravnoj socijalističkoj robnoj proizvodnji videli rešenje svih problema. Po prirodi stvari, socijalistički elementi su morali vremenom da postanu prepreka liberalizaciji. Na drugoj strani, oni su bili u sukobu sa nacionalistima, pre svega zato što su slobode koje su liberalima bile najvažnije upravo bile privredne i individualne, a ne prevashodno nacionalne.

Značaj cele te stvari mnogo je veći nego konkretan sukob, mnogo veći nego pojedinci koji su u tome učestvovali. Znači, pitanje je zašto je taj poraz iz 1972. godine u suštini bio toliko važan? Zašto taj poraz objašnjava ono što se događalo kasnije, tj. ono što se dešavalo na Osmoj sednici. (…) Ako čovek pogleda u čemu je suština cele priče, šta su ključne stvari tog reformističkog puta, to su liberalna privreda, demokratska legitimnost, anticentralizam i antinacionalizam. Da je taj skup ideja nekako mogao da preživi do 80-ih godina, on bi predstavljao strategiju koja je mogla da dâ ključni ishod čitave one drame koja je nastupila u poslednjoj deceniji prošlog veka. Međutim, taj poraz s početka 70-ih je zatvorio tu alternativu. Otud, kad pogledate koje ideje kolaju pred Osmu sednicu, ako pogledate političke struje koje se tu bore, vidite da nijedna od njih, u suštini, nije išla u tom pravcu. Čitava tema i čitav politički sukob bio je okrenut na drugu stranu. Ono što je zanimljivo to je da komunisti nisu imali pravog oponenta. Bilo bi zbilja zanimljivo videti šta bi se dogodilo da su protiv sebe tada zaista imali za to vreme prave demokrate i prave liberale.

Prema tome, posledice i značaj tog poraza daleko prevazilaze i teme o kojima se tu raspravljalo i ljude koji su tu izgubili. U suštini, time je zatvorena, istorijski posmatrano, teorijski posmatrano, jedna alternativa, po mom mišljenju u ono vreme jedina ozbiljna alternativa u smislu političke strategije koja je mogla dati drugačiji ishod čitavom ovom pitanju.

Mirko Tepavac – Trud ipak nije bio uzaludan

Reformski potencijal jugoslovenskog društva 70-ih godina prošlog veka nisu bili neizmerni ali su realno postojali. Jugoslavija je tada bila neuporedivo sličnija proevropskim profilima nego bilo koja druga zemlja real-socijalizma. Projekat reformi 1963 (koji je potpisivao Mijalko Todorović) bio je do tada najobuhvatniji, podrazumevao je značajniju korekciju uloge partije u državi i privredi, ali je ubrzo i on počeo da malaksava suočen sa neizbežnim političkim posledicama koje tvrdo krilo partijskog vođstva nije bilo spremno da prihvati. Ukratko, prepreke svim reformskim zamislima do 1969. ležale su u političkoj sferi i zato su upravo na nju liberali pokušali da utiču u kratkom (1969-72) razdoblju svog delovanja.

Naše međunarodno okruženje potpuno je odgovaralo izgledima za uspeh reformi. Zapad nas je na njih podsticao a Istok nije bio moćan da nas osujeti. Sve je zavisilo od unutrašnjeg odnosa snaga i naše spremnosti da iskoristimo oslobođeni prostor. Moglo se, dakle, verovati da ono što je spoljna sila tamo osujetila, kod nas može da se dogodi i – zahvaljujući ubedljivo nezavisnom položaju zemlje i njenoj dobroj povezanosti sa svetom – uspešno odbrani.

Već sam dolazak Marka Nikezića na čelo SK Srbije, i pored toga što je i sam Tito bio protiv toga („Nikezića sam predvideo za neku drugu dužnost“) bio je znak povećanog uticaja demokratskog krila u srpskoj partiji. U takvim opštim okolnostima je pod rukovodstvom Marka Nikezića, i uz neumorno zauzimanje Latinke Perović, grupa mladih istomišljenika iz šireg kadrovskog sastava Saveza Komunista, pokrenula Srbiju ka modernizaciji i većem stepenu političke kulture, ka emancipaciji i evropskim demokratskim uzorima. Prvi put je sa vrha neke republičke partije ponuđena nedvosmisleno demokratska alternativa. Srpski liberali, kako su ih egzekutori kasnije krstili (čudom se nisu setili nekog „pogrdnijeg“ imena) nisu gajili iluzije da se priroda jednopartijsko centralizovanog socijalizma može lako promeniti. Mislili su, međutim, da treba ispuniti sav prostor koji je oslobađala promenjena realnost.

Poraz liberala 1972. ni sa današnjeg odstojanja ne bi smeo biti dokaz iluzornosti njihovog pokušaja. Trud ipak nije bio uzaludan, jer ono što se nije dobilo pobedom delom se dobilo porazom. Liberali su uklonjeni, ali su tekovine njihovog pokušaja ugrađene u kasnije smekšavanje režima koji je morao dokazivati da nije antizapadan i prosovjetski. Uzgred, trojica dotadašnjih ministara spoljnih poslova, označeni su kao prozapadnjaci, (malo)građanski demokrati i antisovjeti (Koča Popović, Nikezić i Tepavac – prim. ML) okrivljeni da potcenjuju nesvrstanost i zagovaraju zapadno-evropske uzore. Jugoslavija je povećala kooperativnost sa Evropom u organizaciji KEBS-a i uveravala Zapad da obračun sa liberalima ne znači napuštanje demokratizacije društva i države. Tako je u Beogradu 1976. potpisana Povelja o odnosu Evropske zajednice i Jugoslavije. I antititovski profesori Univerziteta zbog kojih su liberali zaradili to ime, jer nisu pristali da ih prognaju, uklonjeni se tek dve godine nakon njihovog pada. Ko je hteo da zna znao je i da čuvena zabrana pozorišne predstave „Kad su cvetale tikve“ nije delo liberala nego federalnog vrha. Zato je i ona, do danas neumorno ponavljana anatema da „nikada nije bilo više progona i zabrana nego za vreme liberala“ – koliko neistinita toliko i nepoštena.

Aleksandar Nenadović – Politika u političkoj areni

U konfrontaciji dva pogleda na dileme tadašnjeg jugoslovenskog i srpskog društva – za ili protiv demokratskih reformi – protivnici srpskih liberala, i u SK i izvan njega, uporno i uspešno su nametali izvrnuti redosled: prednost je zadržala težnja da se održi oligarhijski, jednopartijski monopol. A to pre svega podrazumeva partijsko-državnu („društvenu“) kontrolu medija, ako ne svih a ono svakako najuticajnijih.

Eto zašto se Politika, i ne samo ona, našla u nezahvalnoj poziciji objekta u političkoj areni. Nije naravno tajna da su njeni novinari, u težnji da se dokažu kao profesionalci, imali više razumevanja za slobodoumne proklamacije i ciljeve srpskih liberala, nego za agitpropovski tvrdu struju na drugoj strani srpskog političkog spektra. Ali, umesto da i sami krenu u susret novinarskom profesionalizmu, protivnici reformskog kursa opredelili su se za providnu politikantsku varku: Nikeziću i njegovom timu pripisivali su nameru da medije stave pod svoju kontrolu.

Bila je to opsenarska igra stvarnosti i privida. Protivnici liberalnih reformi nisu Nikezića i njegove saborce napadali kao uzurpatore zato što su goreli od ljubavi za slobodne, nezavisne medije. Nastupajući u ime višeg interesa i Srbije i Federacije, uz pozivanje na J. B. Tita kao neprikosnovenog arbitra, oni su sa svojih funkcionerskih pozicija – skupštinskih i sindikalnih naročito – polazili od uverenja da je politička kontrola medija legitimna. S tim što su naravno mislili da kontrolna uloga pripada njima.

Najteže im je, bar što se Politike tiče, padao bolji plasman pojedinih Nikezićevih istupanja. Objašnjenje da se to ne čini zbog neke personalne ili političke naklonosti primano je s podozrenjem koje je bilo teško suzbiti pozivom na medijsku profesionalnost. (…) Ostala su uzaludna nastojanja većine tadašnjih tiražnih medija da se ta funkcionerska sumnjičenja otklone dijalogom između nosilaca političkih funkcija i profesionalnih novinara.

Dozvolite mi da da ta i druga medijska i politička iskušavanja i spoticanja ilustrujem sa nekoliko fragmenata.

8.5.69: U prvom planu, iako ne na prvoj strani, tekst Marka Nikezića u Politici. U stvari, izvod iz njegovog pretežno prigodnog govora na nekom skupu u Nišu (EI). Oprezno ali razgovetno ponavljanje liberalističke političke azbuke: „Modernoj industriji i svemu onome što je savremeno u našoj privredi odgovara i šira politička koncepcija. Njoj je potrebno široko otvoreno tržište, ona ne trpi pregrade, njoj smeta svaka iscepkanost, ekonomska i politička, smeta joj improvizacija u zakonodavstvu i svaka samovolja. (…) Glavni motor tog razvoja vidimo u saznanju radnih ljudi o njihovom interesu; kad taj interes upoznaju, oni će se, i bez prinude, ujediniti da bi ga ostvarili“.

Ništa posebno novo, reklo bi se. Ali u bujici vlastodržačke propagandne retorike delovalo je kao dašak umne svežine; kao napor da se u magli jednopartijskog „samoupravljanja“ makar naznači alternativa. Jer lako je pustiti sebi na volju tamo gde ustav i stanje u društvu obezbeđuju svima političku slobodu; teško je tući se za nju kad je u pitanju i sam opstanak u tzv. javnom životu.

Ivan Vejvoda – Politika nemogućeg

Važno je kontekstualizovati događanja sa srpskim liberalima početkom 70-ih godina prošlog veka u širi proces dinamike evropskog kontinenta u razdoblju nakon Drugog svetskog rata, te sagledati organski pokušaj jednog društva koje je krajem 60-ih godina iznedrilo potrebu da se otvori i krene u proces, ma koliko komunističkom ideologijom ograničene, demokratizacije.

Srbija i tadašnja Jugoslavija, kao evropska zemlja između dva hladnoratovska bloka, nesumnjivo su učestvovale u oblicima opšte posleratne ekonomske i kulturne modernizacije. Zemlja se otvarala ka Zapadu, društvo je bilo izloženo, u pozitivnom smislu, „vesternizaciji“. Društvo i pojedinci su profitirali donekle od toga, ali su bili (…) potpuno zapreteni svim ograničenjima inherentnim svakoj komunističkoj državi pa dakle i našoj tadašnjoj. U tom strukturnom smislu SFR Jugoslavija nije ni po čemu bila drugačija od jednog Sovjetskog Saveza, zbog čega je pokušaj otvaranja i reformisanja koji su liberali KP Srbije pokrenuli bio politika nemogućeg.

Generalno govoreći, smatram da su tadašnji srpski liberali bili vesnici sasvim očigledne poruke da nema mogućnosti za demokratsko društvo, za demokratsko političko sporazumevanje, bez demokratskih ustanova. Sudarili su se sa zidom komunističkog poretka i njihov pokušaj je propao doživevši politički poraz. Pokušaj reforme iznutra, u okviru sistema, kako bi se iz njega napravio pokušaj iskoračenja je propao kao i mnogi drugi pre njega. Ostao je, međutim, duh tog pokušaja širenja granica slobode i uvođenja demokratskog unutar socijalističkog sistema. Bila je to i generacijska dinamika. Stasala je tada nova generacija, sa novim duhom, u dosluhu sa procesima u Evropi, i pokušala da krene u dalja otvaranja političkih procesa. Ona je ugradila jedan značajan kamen u građevinu moderne, demokratske Srbije čiji će trenutak doći tek tridesetak godina kasnije.

Jugoslavija i, dakle, Srbija, bile su pre 30 godina zemlje komunizma i totalitarne logike. Zato je pokušaj ukidanja stega, uvođenja razboritosti i umerenosti, demokratskog dijaloga bio „politika nemogućeg“. Strukturni parametri politike bili su zadati – sloboda, posebno politička, bila je strogo omeđena i svaki iskorak je bio strogo sankcionisan, bez obzira na njegovu istorijsku pravovremenost. Međutim, taj pravovremeni, razborit pokušaj da se Srbija postepeno otvori prema sebi i drugima, predstavljao je jedan od ozbiljnih, jasno markiranih momenata, demokratskih kamena temeljaca i borbe za veću slobodu u ovom društvu i zato ga ovde danas na ovaj način obeležavamo i na njega se podsećamo.

Danas, posle svega, svi oni pokušaji i nastojanja da se društvo otvori i učini slobodnijim, makar delom, vidljivi su, pa tako i ono što su u našu demokratsku sadašnjost tada ugradili liberali u Srbiji. Danas postoje pretpostavke da izgradnja i jačanje demokratskih ustanova, vladavina prava, zajemčena prava i slobode opstanu – da ovo društvo postane moderno evropsko građansko društvo sa demokratskom političkom kulturom. To se ne događa preko noći, niti se demokratija pomalja sa jutrom kao Atina iz Zevsove glave. Kao i svako demokratsko društvo i naše će biti tek ishod jedne teške svakodnevne borbe i zalaganja svakog pojedinca, svake grupe i udruženja, svake ustanove na ma kom se mestu u društvu nalazili. Demokratija se stvara i izumeva svakog dana iznova. Za razliku od razdoblja pre 30 godina sada su sveopšte okolnosti takve da omogućavaju konsolidaciju demokratije.

Olga Popović Obradović – Srpska i(li) srbijanska politika

Gledano u celini, za Srbiju 19. i 20. veka sva fundamentalna pitanja svodiva su na dva osnovna. Prvo je odnos prema vrednostima modernog doba ili prema modernizaciji u najširem smislu – to je ono što se često određuje i kao odnos Srbije prema Zapadu. Drugo je nacionalni program Srbije kao izraz njenog odnosa prema susedima, posebno onim u čijim granicama se u trenutku nastanka nacionalnih država na Balkanu našao znatan deo srpskog naroda. U krajnjoj liniji, oba pitanja mogla bi se svesti samo na ono prvo – modernizacijsko pitanje, budući da je svaki projekat unutrašnjeg razvoja, dakle odnos prema modernizaciji, bio i do današnjeg dana ostao nerazlučivo povezan i neposredno zavisan od odgovarajućeg programa nacionalne politike.

Ukoliko se u ovakvom analitičkom ključu posmatra srpsko rukovodstvo 1969-72, onda ono, uprkos komunističkoj ideološkoj provinijenciji opravdano može poneti liberalni predznak.

Pojava srpskih liberala predstavlja sastavni deo procesa demokratizacije i nacionalne emancipacije, koji je u celoj Jugoslaviji započeo sredinom 60-ih, a čiji je katalizator bio pad Aleksandra Rankovića. Ranković je u socijalističkoj Jugoslaviji, s razlogom ili bez, simbolisao politiku integralnog jugoslovenstva zasnovanog na konzervativnoj komunističkoj ideologiji koja je podrazumevala centralizam sa srpskim predznakom. Otklon od takve politike, na ideološkom planu praćen sve većom decentralizacijom, kod svih naroda doveo je tokom druge polovine 60-ih do pojačane afirmacije sopstvenog nacionalnog identiteta, uz istovremenu krizu pa i napuštanje jugoslovenskog identiteta. U većini republika tadašnja rukovodstva imaju manje ili više sličan politički program.

U jednom bitnom elementu, međutim, srpski se slučaj izdvojio. Srpski liberali stajali su u izrazitijem raskoraku sa nacionalizmom u sopstvenoj sredini i bili su njegovi nepomirljivi protivnici. Srpski nacionalizam i program srpskih liberala nisu imali nikakvih dodirnih tačaka. To je ono što će odlučujuće i trajno odrediti recepciju srpskih liberala u Srbiji.

Dolaskom liberala na vlast u Srbiji je došlo do redefinisanja nacionalne politike. Pored dva tradicionalna koncepta – integralnog jugoslovenstva, koje je sve više slabilo iako je opstajalo, i (sve)srpstva koje je sve više jačalo – definisana je i treća nacionalna platforma… Taj novi program Srbije definisan je u okviru projekta decentralizacije Jugoslavije, koji će biti konačno zaokružen Ustavom iz 1974, a koji su srpski liberali ne samo prihvatili nego i razumeli kao šansu za izgradnju Srbije kao moderne države. Ne ulazeći detaljnije u sadržinu tog programa, reći ću samo da je izgradnja moderne Srbije predstavljala samu suštinu programa srpskih liberala, njegov krajnji cilj i da su liberali stajali na stanovištu da je pretpostavka njegovog ostvarenja razdvajanje identiteta Srbije od Jugoslavije, u izvesnom smislu – odvajanje Srbije od Jugoslavije.

Po liberalima, i ekonomski interes Srbije i interes njene demokratizacije iziskivao je emancipaciju Republike od federalne vlasti. Po prvi put srpski političari stajali su na stanovištu da državni centralizam u Jugoslaviji nije u interesu Srbije, te da u tom pogledu nema nikakve razlike između Srbije i drugih jugoslovenskih republika. Drugim rečima: za Srbiju je, jednako kao i za druge republike, Jugoslavija opravdana samo kao racionalna državna zajednica, kao institucionalni sporazum o zajedničkim interesima.

Okrenutost Srbiji uključivala je po prvi put i relativizaciju značaja svesrpskog državnog jedinstva. Otud oni eksplicite odbacuju stav da se prava Srba u drugim republikama štite u Beogradu. Bila je to, dakle, politika okrenutosti Srbije Srbiji – „srbijanska“ umesto „srpske“ politike.

Svojim programom srpski liberali su postali prihvatljiv partner za druge u Jugoslaviji. To, međutim, nije bilo dovoljno. Trebalo je imati podršku federalnog vrha, s jedne strane, i same Srbije, s druge strane. Obe te podrške su, međutim, izostale i srpski liberali su doživeli dvostruki poraz – na federalnom vrhu i iznutra, u samoj Srbiji.

Za federalni partijski vrh, pre svega za Josipa Broza Tita, srpski liberali predstavljali su opasnost već samim tim što su isticali važnost institucija, jer su tako, iako posredno, dovodili u pitanje njegovu ličnu vlast. Takođe, insistiranjem na tržišnoj privredi, kao i širenjem unutrašnjih sloboda i zaziranjem od represivnih mera – jednom rečju svojim projektom modernizacije u celini, oni su ugrožavali same temelje komunističkog poretka. Liberalima se posebno zameralo to što su bili popustljivi prema krugu kritičkih intelektualaca okupljenih oko Dobrice Ćosića, u kome se sve otvorenije uobličavao svesrpski nacionalni program, kao i prema neomarksističkom filozofskom kružoku poznatom pod nazivom Praxis čiji su pripadnici s pozicija radikalne levice kritikovali jugoslovenski socijalizam… Sve to zajedno za federalni partijski vrh predstavljalo je dovoljan razlog za svrgavanje liberala.

Ali, gledano iz istorijske perspektive, mnogo značajniji je bio poraz srpskih liberala koji je došao iznutra, iz Srbije, koja je odbacila njihov nacionalni program, a sa njim i njihov modernizatorski projekat koji je od nacionalnog bio nerazlučiv. To je bio poraz pred sve glasnijim i organizovanijim intelektualnim krugovima koji su na napuštanje politike jugoslovenstva odgovorili povratkom na politiku svesrpstva. Dok je za liberale decentralizacija započeta ustavnim amandmanima bila početak novog koncepta Jugoslavije u kojoj će Srbija, oslobođena balasta integralnog jugoslovenstva i svesrpstva, imati više slobode da se razvija kao moderna država, dotle je za opozicionu intelektualnu elitu ta ista decentralizacija značila kraj Jugoslavije i otvaranje pitanja srpske nacionalne države koje se ne može rešavati bez Srba van Srbije. Tada se, povodom ustavnih amandmana, prvo u krugovima kritičke inteligencije, uobličava svesrpska nacionalna platforma, takoreći do najsitnijih detalja. U javnoj debati, posebno onoj na Pravnom fakultetu 1971, definisani su svi ključni elementi – i ideološki i pravni i politički – one matrice u kojoj će Ustav iz 1974. biti osporavan sledećih 20 godina, sve do konačnog raspada države. (…) Ukratko, ustavna revizija krajem 60-ih i početkom 70-ih, otvorila je srpsko nacionalno pitanje i rezultirala formulisanjem svesrpske nacionalno-političke platforme kao jedine prihvatljive alternative centralističkoj Jugoslaviji.

Danas, kada postaje sve jasnije da je zla sudbina liberalnog političkog projekta pretočena u zlu sudbinu čitavog naroda, fenomen srpskih liberala nameće se kao jedna od onih velikih tema čije rasvetljavanje predstavlja vitalni interes društva, jer upućuje savremenike na sadržinu jedne istorijske alternative koja je odbačena, a potom svesno i ciljano potisnuta u zaborav da bi oslobodila prostor mitovima i istorijskim falsifikatima.

Dimitrije Boarov – Čekajući rehabilitaciju

Stalno sam sebi postavljao pitanje, pa i sada postavljam pitanje: zašto se to razdoblje srpskih liberala ipak po nečemu dobrom pamti i posle 30 godina, mada se tim srpskim liberalima najčešće osporava čak i da su bili liberali u ozbiljnom smislu te reči, a prigovara im se i da nisu bili dovoljno srpski, to jest da nisu bili na strani dugoročnih srpskih nacionalnih interesa? Zašto se pamte ti liberali mada ni u posttitovskom dobu nikad niko relevantan ni u politici ni u nauci Srbije nije pokrenuo pitanje svojevrsne političke ili bar naučne „revalorizacije“, da ne kažem „rehabilitacije“, njihovog pokušaja da modernizuju Srbiju u okviru datih istorijskih okolnosti.

Možda taj pojam, pojam modernizacije, ma koliko sam po sebi neodređen, maglovit i neprecizan, sadrži ključ odgovora na pitanje koje postavljam. Nije li u pozadini mnogo puta demonstriranog straha Srbije od promena, dakle od modernizacije – straha na kojem se rađaju, žive i vladaju gotovo sve političke elite Srbije u poslednje tri decenije – ipak i jedna veoma snažna, gotovo podsvesna glad za modernizacijom u najširem sloju ovoga naroda. No, još uvek se ovde nije konstituisala kao dominantna ona politička snaga koja bi razbila taj gotovo nacionalni kompleks inferiornosti i uverila ljude u Srbiji da je liberalna ideja zapravo vodilja „održive modernizacije“ – da se izrazim pomalo „ekonomicistički“ – i da i Srbi mogu biti i liberali, a ne samo radikali ili komunisti. One „neodržive modernizacije“ imamo još kod kneza Mihaila Obrenovića, pa kod srpskih naprednjaka posle Berlinskog kongresa 1878, sve do komunističke „ekonomske modernizacije“ nakon Drugog svetskog rata i pokušaja „političke modernizacije“ u kratkom razdoblju o kojem govorimo, razdoblju posle privredne reforme 1965. i pada Rankovića 1966. godine – sve do „vremena bez događaja“, kako je Mijalko Todorović nazvao poslednju deceniju Titove vladavine.

Srpski liberali nisu baš spadali u najprilježnije Kardeljeve učenike i nisu se zanosili iluzijama da se može konstruisati bezkonfliktni sistem sveukupnog „udruženog rada“ u kome teorijski svako odlučuje o svemu (a na kraju uvek komitet), ali su prihvatili ideju samoupravljanja upravo zato što su osećali da se preko tog koncepta, kako-tako, svaki pojedinac motiviše ne samo na lojalnost komunističkom režimu, to jest na učešće u simuliranom javnom životu i doprinos privrednom napretku, nego i za lično usavršavanje, i materijalno i duhovno. I načelno, kako kaže Latinka Perović (oktobra 1970) „položaj čoveka, njegov interes, sigurnost i inicijativa treba da budu i polazna osnova i cilj promena u političkom sistemu“. (…) No, to je bilo vreme kada se tzv. „samoupravna filozofija“ još nije razmahala, od pojedinca do vavilonskih sizova (samoupravnih interesnih zajednica), pa su srpski liberali više i češće nego za samoupravljanje, zaštitu od neograničene vlasti političke birokratije tražili za radničku klasu okupljenu u preduzećima, dakle u privrednim jedinicama koje samostalno istupaju na tržištu. Uostalom, kada su liberali rušeni, oni su optuživani kao negatori radničkog samoupravljanja, tj. kao advokati tehnokratije i njenih posebnih interesa.

Ta optužba o negiranju samoupravljanja najviše je u vezi sa osporavanjem motiva borbe tadašnjih komunista-liberala da preduzeće postane zaista slobodan subjekt na tržištu, što je, opet, povezano sa liberalnim načelom slobode privređivanja. Ona sadrži strah stare komunističke elite da se samoupravljanje ne otrgne kontroli i da pojedinac ne pokuša da, umesto svog ličnog, bar štiti svoj najuži kolektivni interes, onaj u preduzeću u kome radi, od spoljne arbitraže komunističke partije.

Danas se najviše govori o stavu srpskih liberala oko redefinisanja jugoslovenske federacije (1968-74) i o njihovom nedvosmislenom otporu (veliko)srpskom nacionalizmu, tj. posebnoj odgovornosti Srbije i Srba za očuvanje „jedinstva Jugoslavije“. Klasični liberalizam (…) u suštini je tekovina Velike francuske revolucije sa kraja 18. veka koja je, može se to slobodno reći, promovisala i ideju nacionalne države – pa je dakle, i kolevka nacionalizma. Taj klasični liberalizam, već i zbog toga nije proklamativno suprotstavljen nacionalizmu, ali već sama činjenica da ističe prava pojedinca, da lansira načelo lessez faire, da ekonomsku igru posmatra i u kontekstu svetskog tržišta itd, ukazuje na objašnjenje zašto su se nakon 19. veka („veka nacionalizma“) ove dve ideologije „razdvojile“, pa mogu reći kasnije i „posvađale“.

Kod prvih komunista koji su internacionalisti po definiciji, muka s nacijom bila je drugačije vrste, jer je trebalo uskladiti direktno suprotstavljene pojmove – parolu da „proleteri nemaju domovine“ sa parolom „nacionalne ravnopravnosti“, jer se bez „rešavanja nacionalnog pitanja“ nije moglo doći na vlast u „nacionalnim državama“. U stvari, da bi se politički iskoristio ogroman „energetski potencijal“ svakog nacionalizma, svi vodeći boljševici i komunisti bavili su se nacionalnim pitanjem, pa i jugoslovenski, koji su na načelu nacionalne ravnopravnosti formulisanom, ne slučajno, u paroli „bratstva i jedinstva“ i obnovili Jugoslaviju posle međunacionalnih pokolja tokom Drugog svetskog rata. Ostao je problem što je bilo više prisilnog jedinstva nego interesnog bratstva, tj. problem „umetanja“ nacionalne emancipacije u strategiju „socijalističkog razvoja“.

Srpski liberali su po tom pitanju bili veoma oprezni. (…) Opreznost će kasnije prerasti u dosledno opredeljenje protiv svakog naleta srpskog nacionalizma, dakle nacionalizma u sopstvenom narodu, dok je kritika tuđih nacionalizama ostavljena razumu njihovih nacionalnih elita.

Taj stav dostojan svakog poštovanja, lučonoše srpskog nacionalizma nikad nisu oprostili liberalima. Možda je to i razlog potonjeg kontinuiranog prećutkivanja njihovog razdoblja, ali istovremeno i jedan od razloga što oni ostaju u našem političkom pamćenju. Uostalom, zar ne zvuče gotovo proročki Nikezićeve reči sa sednice CK SKS 21. aprila 1971. godine: „U Jugoslaviji srpski nacionalizam prvo bi Srbiju ugušio, ne samo SK i svaku stvarnu levicu, nego i šansu moderne Srbije. U Srbiji bi prvo potčinio radničku klasu i narodnosti, zatim ostale. A u Jugoslaviji, ako se ne bi mogao nametnuti, on bi se zatvorio. Zato je dobro rečeno da su srpski separatisti – razočarani hegemonisti. Srpski nacionalizam bi mogao, za trenutak, imati i pakt o nenapadanju sa drugim nacionalizmima. Ali to bi bio samo predah između dva sukoba“.

Latinka Perović – Ni tabu ni mit

Kao i sve reformatorske struje u komunističkim partijama, i srpski liberali javili su se u okviru mogućeg, to jest u okviru Saveza komunista koji je imao politički monopol. Iako nisu podrazumevali neposrednu promenu glavnih principa sistema, ortodoksna većina u Partiji u njima je nepogrešivo prepoznala one koji vode upravo toj promeni.

Zaista, u koncepciji srpskih liberala bilo je dovoljno elemenata (tržišna privreda; samoupravljanje kao način širokog angažovanja umesto direktne vlasti Partije, odnosno njenog aparata, i nad stvarima i nad ljudima; autonomija institucija kao protivteža autokratskoj vlasti; dosledni federalizam u državi, ali i u Partiji; insistiranje na činjenici da se Jugoslavija nalazi u Evropi) da se ona označi kao liberalna, prozapadna, moderna. Odnosno – ideološki kontrarevolucionarna i politički subverzivna. U tom kontekstu je i nastala metafora o srpskim liberalima kao trojanskom konju u Partiji. Ali, za većinu u Partiji, koja je Jugoslaviju videla samo sa posebnom ulogom Srbije u njoj, koncepcija liberala bila je, u najmanju ruku, sumnjiva i sa čisto srpskog stanovišta.

Jedan deo srpske komunističke elite video je u Četvrtom plenumu šansu za Srbiju i Jugoslaviju, proboj u policijsku državu i utiranje puta jednoj generalno demokratskoj orijentaciji. Zato je smenu Aleksandra Rankovića interpretirao kao događaj koji nema reperkusije samo za državnu bezbednost, već za autokratske pozicije na svim nivoima. Ali, imao je svest o tome da ova interpretacija ne odgovara stvarnosti. Zato je trasirao promene u Partiji. Formirana je posebna komisija koja je izradila i objavila Teze o reorganizaciji i daljem razvoju SKJ. Tito je javno dezavuisao Teze. Okarakterisao ih je kao diringovštinu i rekao, uostalom sasvim tačno, da one vode razvlašćivanju Partije.

Drugi deo srpske komunističke elite video je Četvrti plenum kao udar po Srbiji, kao uvod u promene karaktera jugoslovenske države i pozivao je Srbe na okup. Dobrica Ćosić je, još u toku Četvrtog plenuma, uputio pismo Titu u kome je od njega tražio da ne uklanja Aleksandra Rankovića.

Šanse pomenutih orijentacija zavisile su od rezonance svake od njih. Da je otpor Četvrtom plenumu u Srbiji bio dublji i širi nego što je na površini izgledalo pokazali su izbori 1967. godine. Među više kandidata za narodne poslanike, koji su svi bili članovi Saveza komunista, u više izbornih jedinica pobedili su penzionisani srpski generali. Iako ih je prethodno ražalovao, Tito ih je ohrabrio da se kandiduju.

Srpski liberalizam 70-ih godina ne treba da budu tabu. Ali, od njega ne treba stvarati ni mit. Treba ga kritički posmatrati ne samo u kontekstu pokušaja reformi u komunističkim partijama istočno-evropskih zemalja, nego i u kontekstu iskustva sa jedina dva politička programa koje je Srbija imala u svojoj modernoj istoriji. Programa razvoja u dubinu, unutrašnje modernizacije, odnosno evropeizacije, otvorenosti prema drugim južnoslovenskim i balkanskim narodima i – programa stvaranja etničke države koje je podrazumevalo teritorijalnu ekspanziju i ratove. Otuda i potreba za pozicijom najjače vojne sile na Balkanu. Ova dva programa su se pokazala kao inkompatibilni. Da bi mogao da preovlada, drugi program je morao biti lišen alternative. Ona je smatrana izdajom zavetnog cilja – ujedinjenje srpskog naroda u jednu državu. To je srpskoj političkoj kulturi dalo totalitarni karakter, čime je srpskom liberalizmu dat karakter incidenta, a 80-ih godina 20. veka omogućilo savez državnog socijalizma i nacionalizma.

Izvodi iz knjige „Prelom 72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine“, zbornika izlaganja sa okruglog stola „30 godina od pada srpskih liberala – pouke i poruke za budućnost“ održanog 26.10.2002.

Peščanik.net, 26.10.2022.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)