Probuđeni su duhovi. U sred bure rastućeg terora radikalskog režima nad građanima Srbije, isplivali su neki sasvim neočekivani strahovi. Nisu to strepnje za pohapšene, pregažene, polomljene i prebijene studente; nisu to čak ni jeze zbog produbljivanja i pojačavanja nasilja nad ljudima, posebno mladima, koji su svakodnevno na ulicama izloženi masovnim privođenjima, modricama, otpuštanjima… Ne!
Očekivalo bi se da je najveći bes uperen protiv režima koji preoblači kriminalce u policajce, funkcionere u fantomke i „novinare“ u provokatore. Logično bi bilo da se strahuje za budućnost pobunjenog školstva, od vrtića do univerziteta, koje jauče pod čizmom ucena i radikalskog prevaspitavanja nastavnika, učenika i studenata.
U vremenu kada je istinskoj pobedi nad primitivizmom, korupcijom i nasiljem potreban još samo jedan korak – zbijanje redova i apsolutna solidarnost u svakom segmentu aktuelnog društvenog previranja, neki akteri u našem društvu opiru se ovoj logici društvene i istorijske nužnosti. Oni bude duhove koji mogu voditi isključivo slabljenju borbe.
U svom tekstu Rastislav Dinić iznosi brojne strahove u vezi sa studentskim pokretom i budućom studentskom listom na izborima, ali iz sasvim specifične pozicije koja, moram to reći, ne služi na čast ni njemu niti stranci kojoj pripada. Iz ugla analitičara društva i političkih dešavanja, on sasvim tačno ocenjuje da se neki ljudi za koje se očekuje da će biti na studentskoj listi, ili su bili govornici na protestu 28. juna, nalaze ideološki na suprotnoj strani od one koja je njemu bliska, a moram priznati i meni. Ipak, nakon ove konstatacije, kolega Dinić i ja potpuno se razilazimo.
Dinić sebe predstavlja kao racionalnog kritičara građansko-studentskog pokreta, ali je ipak prilično jasno da povod i motiv njegovog teksta leže u strahu od budućih izbora. Svako ko je proteklih osam meseci živeo u Srbiji, a bogami i mnogi izvan Srbije, svestan je snage koju studenti imaju u mobilizaciji ljudi, što ovom pokretu daje ogroman i autentični legitimitet, do sada neviđen u našem društvu. Zna to i autor pa stoga i postavlja pitanja koja svedoče isključivo o izbornim brigama njegove stranke – trajanju buduće studentske Vlade Srbije, imenima poslanika i ciljevima Vlade. Na ovom mestu mogu utešiti kolegu budući da, pored imena oko kojih razvija opravdanu brigu, ja lično poznajem desetak njih koji su pozvani da budu na listi budućih poslanika, a koji pokrivaju levi ideološki spektar. Pored toga, dovođenje u red institucija države i oporavak pravde u našoj zemlji (radničkih i ljudskih prava), kao osnovni javno proklamovani ciljevi buduće vlasti, sasvim su dovoljni da svi zdušno stanemo iza predloga studenata u ovom istorijskom trenutku.
Ovde se zapravo radi o jednostavnoj dilemi – ili svoje ciljeve vidimo u javnom interesu i opštem dobru, što svakako i na prvom mestu jeste svrgavanje zla koje nam se nadvilo nad glavom, ili se brinemo za sopstvene mandate i stranački interes. Slušala sam u proteklim mesecima silne jadikovke opozicionih stranačkih funkcionera koji naglabaju o svojim žrtvama u protekloj decenijskoj borbi, o „krvavo zarađenim mandatima“, o neviđenom progonu i ostalim neprijatnostima. I sve to razumem. Nisam toliko dugo u formalnoj politici, ali jesam u političkom aktivizmu i dala sam svoj doprinos zajedničkoj borbi kroz mnoštvo modrica, privođenja i krivičnih i prekršajnih prijava. Naše protekle borbe i žrtve kumulativno su dovele do buđenja kojem sada prisustvujemo. Meni je to zadovoljavajuće saznanje i mogu mirno živeti s njim. To me čak i motiviše da nastavim svoje učešće u društvenom i političkom životu u nekoj budućnosti. Previše lako se sklizne u društvene devijacije da bismo odustali od buduće uloge čuvara pravde i slobode.
Ipak, svaka stranka, uključujući i Zeleno-levi front, mora biti, u konačnici, svesna svoje jalove uloge u neuspehu smene radikalskog režima. Nemam nameru da ulazim u ovu bolnu i mučnu analizu; samo želim da podsetim da uspeha nije bilo i da nas je sve kolektivno Vučić vukao za nos, uz namernu ili nenamernu pomoć pojedinih stranaka i njihovih lidera, sasvim svejedno iz trenutne perspektive. Svako ko se istinski bori protiv radikalskog režima mora spoznati gde mu je mesto sada, u ovom dramatičnom trenutku. Ako ste iskreni borci – deal with it!
Jedan od stranačkih argumenata za kritiku studentske liste jeste briga za budućnost političke scene u Srbiji. Šta će ostati od sadašnjih stranaka ako ne budu prisutne u parlamentu i zbog toga ne budu u mogućnosti da finansiraju svoje delovanje? Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da će ta budućnost zavisiti od toga kako se partije postave u ovom burnom vremenu. Sada smo svi na testu iskrenosti u širokoj borbi protiv režima. Konačno, možda je došlo vreme da poneko nestane, da se politička scena resetuje i preraste u nešto što u sebi sadrži istinski smisao politike. Deal with it!
Uvredljivo je od kolege Dinića to što u svom tekstu pribegava najprizemnijoj karikaturi neistomišljenika. Na prvi pogled, njegov tekst deluje kao poziv na razumnu, argumentovanu raspravu, ali se ne libi da koristi ironiju i poređenja sa religijskim verovanjima kako bi prikazao podržavaoce građansko-studentskog pokreta kao naivne vernike i apologete. Da li je mišljenje da studenti i njihova lista mogu biti pokretači promena izjednačeno sa fanatizmom i verovanjem bez dokaza? Da li se možemo složiti da je kritikovanje ovog pokreta izraz racionalnosti i superiornosti, kako to predstavlja autor? Ili je to svesno ignorisanje šireg političkog konteksta zarad značajno sitnijih interesa?
Kao naučnica koja se tokom cele karijere sukobljava sa dogmama i misticizmom, ne mogu se složiti sa autorovom konstatacijom. U nauci je empirijski pristup značajno sredstvo u saznavanju. Dovoljan je uvid u društvena dešavanja tokom proteklih osam meseci, kao i racionalno poređenje sa čitavom proteklom decenijom, pa da dođemo do nespornog zaključka da je nastala nova društvena snaga koja nam prvi put daje za pravo da imamo poverenje u procenu budućeg raspada radikalskog režima. Da li je moj pogled na ovu stvar deterministički? Odgovor je da – nije! Ne mogu uvideti sve tokove i tvrditi da će ishod biti baš onakav kakav priželjkujemo u ovom trenutku, ali je verovatnoća za uspeh veća nego ikada. Probabilistički, rezultat zavisi i od toga koliko će prepreka i rasturanja jedinstvenog fronta doći sa strane opozicionih stranaka. To su faktori koje ne možemo predvideti, ali imamo opravdane strepnje.
Jedinstveni društveni front u ovoj borbi presudan je za konačno oslobađanje Srbije. Demokratska stranka stoji na stanovištu da se ovo jedinstvo mora formirati oko studentskog pokreta koji ima najveći društveni legitimitet, da je zadatak svake opozicione stranke da ovom pokretu pruži resurse i svaku logističku pomoć i da ne razbija opoziciono biračko telo na manje liste. Tako se formira referendumska atmosfera – Ćaciji vs. svi ostali. Obrušavanje Dinića na Demokratsku stranku i maliciozno izjednačavanje DS-a sa mormonskom crkvom samo je pokušaj očuvanja sopstvenog stranačkog prostora po cenu zajedničke borbe.
Verujem da će se mnogi čitaoci složiti sa mojom konstatacijom – nije vreme za međustranačke sukobe! Probajte iskreno i pošteno, to ne boli.
Peščanik.net, 28.07.2025.
Srodni linkovi:
Branko Aleksić – Čega (treba da) se bojimo?
Rastislav Dinić – Ljudi koji znaju
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Kula kao predigra - 15/01/2026
- Vera ili empirija - 28/07/2025
- Hipoteza proganjanja - 18/01/2025
