Pomilovanja – predsednikovo novo oružje

Štancovanjem pomilovanja AV štiti svoje pristalice i batinaše, a žrtve lišava pravde. Glavni cilj najnovijih pomilovanja je ponižavanje i razvlašćivanje pravosuđa. Na konferenciji za medije Beogradskog centra za ljudska prava koja je pod naslovom „Akti milosti ili razvlašćivanja pravosuđa?“ održana 7.8.2025. u prostoru „Miljenko Dereta“, govorili su advokati oštećenih Vladimir Beljanski i Jugoslav Tintor, Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava, Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i prof. dr Miodrag Jovanović.

Vladimir Beljanski: Prvo, mislim da je najvažnije da obavestimo javnost da sam kao punomoćnik Ane Vučak, koja je zadobila teške telesne povrede, i Konstantina Grujića, koji je zadobio lake telesne povrede, u postupcima u kojima je predsednik republike pomilovao optužene za izvršenje krivičnih dela, da je moja kancelarija zajedno sa Beogradskim centrom za ljudska prava podnela ustavnu žalbu našem Ustavnom sudu. To je postupak u kome ćemo dokazivati, u kome tvrdimo da je ovim aktima pomilovanja i sudskom presudom koja je usledila nakon toga, i kojom je postupak definitivno okončan, došlo do povrede ljudskih prava koja su garantovana i našim Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Radi se zapravo o tome da svaka država ima obavezu da se uzdrži od toga da povređuje telesni integritet, odnosno da bilo koga izlaže mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, i to je jedna vrsta obaveze. A sa druge strane, država ima obavezu da sprovede delotvornu istragu, u koju spada i sudski postupak, odnosno da ukoliko dođe do takvog slučaja, onda preduzme sve što je u moći i nadležnosti države da oni koji su izvršili krivična dela koja se odnose na povredu ovih ljudskih prava, to jest na telesni integritet, zaista budu izvedeni pred sud, i da odgovaraju u skladu sa propisima. Istovremeno ćemo, uz ustavnu žalbu koja je već predata, podneti predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, zbog toga što iz dosadašnje prakse našeg Ustavnog suda ne možemo da se oslonimo na to i da smatramo da je ustavna žalba delotvoran pravni lek, s obzirom na to da se godinama, i dalje čekalo i čeka na odlučivanje našeg Ustavnog suda, tako da će Ustavni sud svakako imati priliku da pokaže da li je sud koji može da dovede do zaštite ljudskih prava na teritoriji Republike Srbije ili kao što ja, kažem, u ovom trenutku smatram da ta instanca ne predstavlja delotvoran pravni lek, pa onda ne predstavlja ni uslov za podnošenje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava.

Tako da ćemo uraditi i ovaj drugi korak, znači podnećemo istovremeno i predstavku iz istih ovih razloga koji su navedeni. Da bih podsetio ukratko samo o čemu se zapravo radi, u pitanju je napad, kako su mediji to najčešće izveštavali, napad od strane aktivista Srpske napredne stranke, koji su iz stranačkih prostorija izašli i prvo napali jednu grupu studenata, a nakon toga seli u automobil, produžili tražeći druge studente, naišli na Anu Vučak, Konstantina Grujića i još nekoliko njih, istrčali iz automobila noseći u rukama palice, najverovatnije bezbol palice, Anu Vučak oborili na pod, udarali je palicama, rukama i nogama, dok je jedan od njih trčao za Konstantinom Grujićem koga je stigao, oborio ga na pod i udarao pesnicama.

Ono što mislim da je bitno, to je da se naglasi da je termin koji je korišćen za Anu Vučak, da je zadobila dislokaciju vilice, to može tako da se kaže, ali to predstavlja jedan eufemizam onoga što se njoj zapravo dogodilo. Iz medicinske dokumentacije i iz onoga što se nalazi u sudskom spisu, vidi se da je zadobila višestruke teške, ali i lake telesne povrede, da je zadobila otvoreni trostruki prelom donje vilice sa leve strane, oštećenje više ulomaka u okviru vilice, zuba i tako dalje, i čitav niz drugih povreda koje su zadate tom prilikom. Ono što je očigledno, to je da su izvršioci ovog krivičnog dela pokazali jednu bezobzirnu upornost prilikom izvršenja krivičnog dela, jer je to stvar koja nije afektivne prirode i koja se nije dogodila tako da su reagovali smatrajući da otklanjaju bilo kakvu opasnost od neke imovine, sebe, da su oni dovedeni u opasnost ili da reaguju usled nekog grubog vređanja ili bilo čega sličnog.

Radi se o tome da je postojao duži vremenski kontinuitet od izvršenja prvog dela, krivičnog dela koje se odnosi na same prostorije Srpske narodne stranke, i onda na sasvim drugu grupu studenata među kojima su se nalazili i Ana i Konstantin, a gde ih nalaze znatno kasnije, prilaze automobilom i prestaju da udaraju Anu tek kada je jedna od žena izašla na terasu i počela da viče da taj događaj snima telefonom. Ona je zapravo na sreću izašla na terasu, ali na žalost, nije snimila ceo događaj. Ono što je još veoma bitno, to je da su i Ana i Konstantin tokom suđenja mogli da identifikuju po jednog učinioca krivičnog dela, i tvrdili da su među optuženima oni koji su im nanosili telesne povrede, ondosno koji su bili među napadačima. Podsetiću da je posledica celog ovog događaja i posredno priznanje, zapravo, svega ovoga o čemu sam ja sada govorio, i reakcija koja je usledila od strane tadašnjeg premijera odnosno predsednika Vlade, Miloša Vučevića, koji je podneo ostavku, i takođe gradonačelnika, koji su pretpostavljam bili upoznati sa tim ko se u tom trenutku nalazio u stanačkim prostorijama, i ko je na koji način reagovao.

Ono što je takođe vrlo indikativno, to je da je koordinator Srpske napredne stranke, Radomir Hadžibabić, dao podatke Tužilaštvu, a nije se pojavio na sudu, iako je više puta pozivan bez da je opravdan izostanak. Radi se o tome da navodno kamere, bezbednosne kamere na prostorijama Srpske napredne stranke baš u tom trenutku nisu radile, te nisu zabeležile ove napadače koji su kasnije optuženi. Ono što je za mene kao advokata nedopustivo, to je da se bilo koji oblik izvršne vlasti meša u pravosuđe, pogotovo u ovakvom slučaju, jer ne vidim nijedno opravdanje ni zašto bi ministar pravde inicirao postupak pomilovanja, ni zašto bi, kroz postupak koji je nakon toga usledio, došlo do pomilovanja od stranke predsednika republike. Nesporno je da to zakonsko ovlaščenje postoji, ali to zakonsko ovlašćenje, kao i brojna druga zakonska ovlaščenja, postoje da bi se primenila na zakonit način, bez povređivanja prava drugih. U ovom slučaju mi imamo drastičnu povredu prava na zabranu torture u procesnom smislu, i prava na pravično suđenje.

Jugoslav Tintor: Ja sam advokat Jugoslav Tintor, inače sam punomoćnik Kristine Vasiljević, devojke koja je u jednoj situaciji u kojoj ste verovatno, većina vas, imalo prilike da vidi, jer postoji snimak te situacije, ona je bila student redar u žutom prsluku, sa megafonom, gde je vodila računa o bezbednosti drugih studenata prilikom protestne šetnje, i u situaciji kada se suočila sa jednom vozilom koje nije želelo, vozač tog vozila nije želela da se, kao i sva druga vozila, pomeri u levu stranu kako bi kolona studenata prošla, ona je, s obzirom da joj je to i obaveza da vodi računa o bezbednosti svih koji su u koloni, stala ispred tog vozila tako što je praktično i svojim telom onemogućavala to vozilo da krene, gledajući, dakle, licem u lice vozača, dok je drugi kolega redar stajao suprotno, okrenut leđima, ali takođe svojim telom onemogućavajući vozača da krene napred. Ostalo ste mogli da vidite.

Dakle, vozilo je krenulo u punom gasu, nabacivši telo Kristine Vasiljević prvo na haubu, a zatim je odbacivši na stranu, kojom prilikom je pala i udarila glavom o iviccu ivičnjaka, i tom prilikom zadobila teške povrede među kojima frakturu lobanje, nagnječenje mozga, izliv krvi između lobanje i tvrde moždanice.. nismo lekari, ali hoću da objasnim dimenziju povređivanja, jer je ovde važno negde podvući da se radi o krivičnim delima kojima se povređuju najvažnije vrednosti, i to je zaštita prava na život, zaštita prava na telesni integritet su esencija. Dakle, u svakom demokratskom društvu ne može biti zaštićenijih i manje zaštićenih, jer ukoliko se ta jednakost relativizuje na način kako je u konkretnom slučaju ovde učinjeno, otvara se jedna Pandorina kutija u kojoj se samo postavlja pitanje – a ko je sledeći koji će biti izvučen iz šešira.

Zato smo i ovde došli da blagovremeno alarmiramo na uzbunu, kako ovo ne bi postala jedna praksa sa kojom se javnost u Srbiji postepeno navikava da je normalno da predsednik države, kao nosilac izvršne vlasti, interveniše kao neka četvrta instanca sudske valsti, i on predstavlja navodni korektiv onoga što se radi u okviru pravosuđa. A ono što želim da kažem jeste da je ovaj postupak unekoliko bio vrlo, vrlo neuobičajen, obzirom da je policija, odnosno Uprava kriminalističke policije već na samom početku identifikovala da je ovo krivično delo teško ubistvo u pokušaju pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju. Za to delo je zaprećeno najmanje 10 godina zatvora, uključujući i doživotni zatvor. Nakon toga je čitava istraga vođena za tu pravnu kvalifikaciju, dakle teško ubistvo u pokušaju, i okončana istraga za tu kvalifikaciju, i podignuta optužnica od strane Višeg javnog tužilaštva za teško ubistvo u pokušaju, a podsetiću vas, postoji jedan isti ili sličan slučaj u Ruzveltovoj, gde je na jednak način, opet kažem, pritiskom na gas jedan drugi vozač oborio jedno drugo lice, kojom prilikom ga je isto prebacio preko haube i krova, pa je ta osoba zadobila takođe povrede, ne toliko drastične povrede kao Kristina Vasiljević, ali je sam čin jednako drastičan.

U konkretnom slučaju, ono što je ključno pitanje jeste šta se dešava nakon toga. Iako je Krivično veće vratilo na dopunu istrage, a Tužilaštvo trebalo dalje da postupa u pravcu dopune istrage, na neki volšeban način dolazi do kopernikanskog obrta u kome Tužilaštvo bez dodatnih radnji u istrazi, prvo, uzima se predmet iz rada postupajućem javnom tužiocu, koji je do tada postupao sve vreme, i predmet dodeljuje u rad drugom tužiocu, a zatim se od strane tog drugog tužioca ne preduzimaju neke druge istražne radnje, već se samo sačinjava optužni akt koji se potpisuje sa izmenjenom pravnom kvalifikacijom kao teško delo protiv opšte sigurnosti. Ono što je neobično jeste kako to isto Javno tužilaštvo, dakle, u dva navrata, na početku i na kraju istrage, prilikom optuženja, taj čin vidi kao teško ubistvo u pokušaju, a onda u jednom trenutku, bez nekih dodatnih istražnih radnji – saslušano je 9 svodoka očevidaca, saslušana je oštećena, postoji snimak, dakle sprovedeno je veštačenje od strane veštaka sudske medicine – ali, dakle, događa se situacija da se piše optužni predlog koji više ne predviđa krivično delo gde je najmanje 10 godina zatvora, već predviđa delo gde je zaprećeno godinu do 8.

Samim tim, što mi kažemo žargonski, kada ispumpate optužbu kroz redefinisan optužni akt, to posledično vodi automatksi i do ukidanja pritvora. Ova devojka, vozač, izlazi na slobodu, i nakon toga, što kaže, peru se ruke i predmet upućuje nadležnom tužilaštvu, Trećem tužilaštvu kao nadležnom, jer je kao tužilaštvo osnovne nadležnosti. Ono što zabrinjava jeste da pored ugroženosti života i tela same Kristine Vasiljević, u konkretnom slučaju je bio ugrožen i ovaj drugi momak koji je bio okrenut leđima, ali sva sreća, nije zadobio teške povrede, i bili su ugroženi svi u liniji kretanja tog automobila koji se zaustavio, po izveštaju policije, tek posle stotinak metara. Koga je sve taj auto mogao, hvala bogu da nije, da ozledi? Sad to možemo samo da nagađamo. Na kraju, sve je u rukama Tužilaštva, i nož i pogača, i tužilac određuje kako će se predmet procesuirati. Taj predmet je usmeren da nije više predmet Višeg tužilaštva, već Trećeg osnovnog javnog tužilaštva, ali opet, kažem, čekali smo da vidimo dalji tok.

A onda se dešava najava predsednika republike da on namerava da primeni svoja ovlašćenja u domenu pomilovanja u odnosu na taj slučaj, bez ikakvog opredeljenja šta je to što individualno, konkretno u tom slučaju opravdava čin pomilovanja, koje to okolnosti i specifičnosti tog slučaja daju osnov predsedniku da svoja ovlašćenja vrši u skladu sa ciljem zbog koga su mu poverena, jer to nije povereno nekom da može volunaristički da kaže: „Sada ću da pomilujem Tintora, ali neću da pomilujem Beljanskog“, nego mora da se opredeli u konkretnom slučaju šta čini opravdanim čin pomilovanja. Mi do dana današnjeg, ja kao punomoćnik to ne znam, a vidim da ni javnost Srbije to ne zna, i pored zahteva kojim se traži da se kaže šta je razlog pomilovanja, mi ne znamo, osim što se saopštava da je to volja predsednika. Dakle, jednakost pred zakonom je tekovina još, hajde da kažem, prepoznata još 1789. u Francuskoj revoluciji, kao jedna od 3 vrednosti zarad kojih je ta revolucija i vođena. Mi smo doduše tada imali Miloša Obrenovića, u neko vreme gde je on bio i gospodar i sudija.

Danas živimo u 2025. u kojoj imamo pravosudni sistem koji ne bi smeo da ima korektiv od strane izvršne vlasti, jer onda to obesmišljava pravosjuđe u potpunosti. Ako ovo zaživi kao praksa, ja ne želim da anticipiram kako će izgledati srpsko pravosuđe za godinu dana, u kojem će u narednih godinu dana biti pomilovano još 5, 17, 217 ljudi, ili koliko god, po kojima aršinima i kojim kriterijumima će do toga doći? Svi mi koji u pravosudnom sistemu delamo, dakle i mi kao advokati, branioci, punomočnici, tužioci, sudije, sve postoje relativizovano i u krajnjem slučaju dovodi se sve do ravni: radite vi to što radite, i radite dokle god vi mislite i kako god vi mislite da treba, al’ na kraju ako neko treći izvan pravosuđa misli da treba drugaćije, on može da dođe do drugaćijeg ishoda.

Sofija Mandić: Pre dva dana, na protestu koji je bio organizovan povodom poslednjeg pomilovanja, dakle pomilovanja Milice Stojanović, u slučaju u kom postupa gospodin Tintor, Kristina Vasiljević koja je povređena i koja je zadobila teške, kao što ste čuli, teške povrede glave, u tom slučaju, ona je na tom procesu rekla: „Pomilovanje nije akt milosti, kada se zloupotrebi, ono postaje oružje“. I ja mislim da, citiram je zbog toga što mislim prvo da je neverovatno šta su ti ljudi doživeli, u smislu napada na njihov život i telo, a i šta su doživeli kada im je saopšteno, praktično putem medija, da niko za to neće odgovarati.

I mislim da je Kristina vrlo kratko, jasno i precizno, kada je rekla da ovo nije akt milosti već oružje, zapravo svima nama rekla da je to ne napad samo na njih troje koji su žrtve ovih krivićnih dela, već mi ovde sada tu priću proširujemo, tvrdeći da zapravo to jeste napad i na žrtve i na pravosudni sistem u celini. Poslednje pomilovanje za koje smo saznali u subotu, pomilovanje Milice Stojanović, došlo je kao relativno, rekla bih, otvoreno upozorenje sim tužilaštvima da su njihovi napori uzaludni i da je dovoljen samo jedan dupli pas između Ministra pravde i predsednika republike da bilo koji okrivljeni, uključujući i one koja je trenutno goni Tužilaštvo za organizovani kriminal, bude oslobođen tog krivićnog gonjenja.

Mi smo se danas okupili ne samo zbog ovog poslednjeg, osamnaestog, da još jednom podvučamo, datog pomilovanja od januara ove godine koje je dao predsednik republike, već i da ukažemo na zabrinjavajuću i realnu opasnost od normalizacija ovakvih odluka i možemo da vidimo da javnost u poslednjem slučaju, dakle u slučaju pomilovanja Milice Stojanović, već daleko blaže reagovala u odnosu na pomilovanje četvorice batinaše iz Novog Sada, koje se desilo samo pre mesec dana. Dakle mi već vidimo da se javnost polako navikava na to da predsednik republike može bez ikakvih posledica da u ovakvim slučajima napada na život i telo oslobađa bilo koga, a i u svim drugim slučajevima koji su na bilo koji način važni za izvršnu vlast.

Smatramo da je neophodno da Visoki savet sudstva, a naročito Visoki savet tužilaštva, jer su ove odluke zapravo direktno napad na tužilaćki sistem i na samostalnost tužilaštva, da oni moraju hitno da reaguju, da prepoznaju zloupotrebu pomilovanja kao oblik neprimerenog uticaja na pravosuđe. Kao što ste već donekle čuli, pripremne radnje u slučaju poslednjeg pomilovanja izvršio je glavni javni tužilac viši javni tužilać u Beogradu, Nenad Stefanović, koji je u slučaju napada automobilom u Novom Beogradu bez osnova odozeo predmet postupajućoj tužiteljki Jeleni Belopalović, zatim ga je takođe protivpravno dodelio svojom prvom zameniju, Miodragu Markoviću.

Marković je zatim ublažio kvalifikaciju, to ste takođe čuli, sa pokušaja teškog ubistva na krivićno delo protiv opšte sigurnosti, odustao od predloga za određivanje pritvora i izricanje mere bezbednosti, a onda na televiziji Informer, Marković je u svojstvu praktično agenta okrivljene pozvao na očigled svih građana predsednika republike da tu sirotu devojku, koja je okrivljena za napad u Novom Beogradu, koja je već propatila mnogo u pritvoru, dakle zamolio je predsednika i podržao ga u tome da je pomiluje. CEPRIS, odnosno Centar za pravosudna istraživanja, sa još preko 200 naših kolega, pravnika, sudija, tužilaca i drugi kolega iz strukovnih udruženja, će u toku današnjeg dana podnati disciplinsku prijavu Visokom savetu tužilaštva protiv upravo postupajućeg tužiocca Miodraga Markovića.

Mi smatramo da su ovo odvojena pitanja, dakle da je pitanje osnovanosti, odnosno očigledne neosnovanosti pomilovanja jedno, jedna stvar, a da je to kako je postupajući tužilac ispumpavao ovu kvalifikaciju i na koji način je pripremio javnost za pomilovanje druga stvar, i da on za to treba da odgovara. Sve ovo zajedno, još jednom želimo da podvučamo, ukazuje na to da predsednik republike, koji je odgovoran Ustavu i Zakonu, prilikom pomilovanja ne može da se ponaša kao srednjovekovni despot.

Vladica Ilić: Žrtvama ostaje da vode građanske postupke za naknadu štete, ali ti postupci ne samo da neće dovesti do njihovog potpunog zadovoljenja njihovih prava, već i događaje koji su povod za sve ove postupke pretvarjaju iz nekih javnopravnih događaja u privatnopravne događaja. Svode ih na neke imovinske odnose, a gonjenje i vršenje nekih krivićnih dela svakako to ne zavređuje. I mi se danas sa ovog mesta pitamo, a mislim da smo dali gomilu informacija, da li mi kada izađemo iz ovog prostora možemo da pročitamo informaciju da je pomilovano, ne znam, koliko ministara i drugih funkcionera protiv kojih sada Javno tužilaštvo za ogranizovani kriminal vodi posuke, pa su im i sudovi odredili pritvore, i ko su sve ljudi u odnosu na koje će predsednik republike da doskoći pravosuđu, pod znacima navoda, i da pomilovanje.

Predsednik ne sme pomilovanje da koristi kao svoj lični bunt protiv pravosuđa, a ja ću podsetiti da je predsednik tvrdio da će on dati ovo poslednje pomilovanje i da će nastaviti da daje pomilovanja, zato što on želi da štiti nedužne od nepravde koju nanose naše sudovi i naša tužilaštva. Takav predsednik, zbog takve izjave, bi u svakoj demokratskoj državi. zasnovanoj na vladavini prava, bio razrešen. Ta njegova izjava bi bila već dovoljna za razrešenje, a kamo li akti koje nakon toga doneo.

Vladimir Beljanski: Postoji krivićno delo zloupotreba službenog položaja, a koju vrši službeno lice koja je zloupotrebom svojih oblašćenja nekome pribavlja korist ili pričinjava štetu. U ovom slučaju ja vidim da je oštećenima pričinjena šteta. Očigledno je okrivljenima u sudskim postupcima pribavljena korist, i ostaje pitanje da li se radi o zloupotrebi prava ili prekračenju ovlašćenja koje neko ima, konkretno ovde sada govorimo o ministru i predsedniku. Mislim da treba posmatrati u široj slici, to je šta se ovim postiže.

Mi i dalje, kao što je više puta ovde rečeno, nismo dobili obrazloženje tog pomilovanja, odnosno tih svih pomilovanja. Imamo ih 4 u jednom slučaju i još jedan sada u ovom najnovijem slučaju. Osim javnih izjava o tome da se radi o, kako je rečeno, mislim da je to predsednik izgovorio ili Vučević, „naši prijatelji“, tako ih je nazvao, pa su bili nazivani herojima, pa su bili nazivani momcima i dečacima, junacima. Mislim da poruka koja zapravo stoji iza svega toga, jeste poruka da postoje njihovi, koje oni nazivaju svojima, koji će biti ekskulpirani od odgovornosti ako postupaju u skladu sa onim što bi vrh izvršne vlasti, konkretno predsednik, želeo, očekivao ili što smatra da je dobro. Ja sam shvatio da on smatra da je celo ovaj događaj zapravo potpuno beznačajna stvar, ako ne čak i dobra stvar, zbog toga što je u jednom trenutku izjavio da su oni štitili neku imovinu, što je čista izmišljotina, jer to nije tačno.

A i da je tačno, ne bi bilo dozvoljeno takvo ponašanje, naravno. Prema tome, ja vidim da se tu radi, zapravo, iako bi abolicija morala da se odnosi na ličnost, zbog određenih okolnosti, karakteristika i tako dalje, ja mislim da se ovde odnosi na slučaj; da, zapravo, sva četvorica koja dobijaju aboliciju je dobijaju zato što su članovi Srpske napredne stranke, ili kako oni kažu, aktivisti, simpatizeri i tako dalje, ja bih iskoristio jedan drugi termin koji sam iskoristio i u ustavnoj žalbi, a to je da bih rekao da je to jedna vrsta privatne policije koja je bila angažovana za ovakvu akciju, da se radi o ciljanom pomilovanju da bi se poslala poruka, a ta poruka je ohrabrenje za napade na one koji nisu njihovi, znači na studente, na građane, na one koji protestuju, na one koji se bune, i da je to u redu, i da to u buduće može da prolazi. Ako se dokaže da je ovo što ja tvrdim tačno, u tom slučaju bi se radilo o zloupotrebi službinog položaja, i u tom slučaju sam siguran da će biti utvrđene povrede prava, čak i bez ovog drugog dela, znači ako ne pričemo o izvršenju krivičnog dela.

Jugoslav Tintor: Vi imate u slučaju kolekvijalno rečenog gaženja, imate jedan predmet, Ruzveltova, gde imate da je jedna osoba išla na gaz i da je trenutno optužnica za teško ubistvo u pokušaju u Višem sudu, pred Višim tužilaštvom i Višim sudom u Beogradu, potvrđena i sudi se na glavnom pretresu za tu kvalifikaciju. A imate Jurija Gagarina identičnu situaciju u odnosu na drugu osobu, gde isti Viši sud i Više javno tužilaštvo, dakle, ima neki drugi aršin. Ne samo da je druga kvalifikacija – teško delo protiv opšte sigurnosti – već i preporuku predsedniku da, ako može, pomiluje tu osobu. To su strašno opasne stvari, jer običan laik, koji nije u pravosuđu, vidi da se radi po duplim aršinima i onog trena kada se vidi nejednako postupanje u jednakim slučajevima, to je esencija nepravde. I nema dalje. Možemo dalje raspravljati šta god. Onda se pita: a ko je uzrok toga? Ko je doveo do toga? Mi smo svedoci dosta nepravičnih situacija i u okviru pravosuđa, pa se s time bori samo pravosuđe, to je muka živa, ali ovde je čak uzrok nekoj izvan pravosuđa ko čak, po slovu Ustava, ne bi ni smeo da interveniše u vršenje pravde. A ovde je dao sebi za pravo da to čini. Opet kažem, ono što je za nas nepoznanica: dajte nam razloge zbog čega. Recite, recite, šta je razlog da u slučaju Kristine Vasiljević bude pomilovanje, a u slučaju ovoga u Ruzveltovoj, da se tom vozaču sudi za teško ubistvo u pokušaju.

Sofija Mandić: Mi smo ranije imali različne druge pritiske, da li su to pritisci preko medija, zvanja telefonom, ucenjivanja funkcijama i tako dalje. Mi sada prvi put imamo nokaut pravosuđa direktno, bez rukavica, bez ikakvog okolišanja, dakle, sve vam uzimam predmete, ja odlučujem i smatram to neverovatno opasnim. Za sada smo se, kažem, o svojom jadu zabavili. Mi smo prvo misleo da ovo može da se spreči, pokušali smo preventivno da delujemo. Evo sada smo spremili ovo disciplinsku prijavu protiv postupajućeg tužioca, koji je pristrasno postupao. Može će biti krivićne prijave, ja se takođe slažam da ima elemenata za zloupotrebu službenog položaja, da to samo treba dovoljno dobro se obrazloži, a onda idemo dalje. Znači, ja mislim da samo jedna stvar ne sme da se desi, a to je da mi kažemo: Okej, to je sad nova normalnost.

Miodrag Jovanović: Samo jednu stvar mislim da je važno takođe i zbog javnosti, a čini mi se da bi ojačala argumentaciju. Ovo što je Sofija rekla je jako važno, da su stvari zapravo na neki način pokrenute onog trenutka kad je napravljeno tih prvih 13 slučajeva. I sad sam nešto guglao, podsećajući se na izjave i pronašao izjavu Vučićevu, da je tad rekao da se plaši da će time biti otvorena Pandorina kutija. I kao da je negde nagovestio šta sve može da se dogodi. I, naravno, kod najšire javnosti stvar je prosta: ako je mogao u 13 slučajeva da ekskulpira studente, profesore i tako dalje, što ne bi mogao i sada. Znači, jako je važno obrazložiti zašto nije reč o istim slučajevima. I tu sad dolazimo na teren ove nesrećne terminologije zakona, koji obaška što je zastareo, već koristi tu reč pomilovanje koja za ove slučajeve je potpuno neadekvatna.

Jer se ovde radi o klasičnim slučajevima aboliranja, odnosno abolicije. A ako idemo sad, to su, naravno, teorijske distinkcije, ali aboliranje je po pravilu uvek reč o nekakvim političkim krivičnim delima. Kod ovih slučajeva, em je reč o tome da zapravo nema tih političkih okolnosti, em je reč o slučajevima teških krivičnih dela, dakle nasrtaja na telo, na fizički integritet, na kraju krajeva, na život, na život ljudi, i to je ono što pravi razliku. Mislim da je važno da možda još malo posvetite pažnje toj razlici između prvih 13 i ovih 5 slučajeva, jer čini mi se da je to narativ s kojim se ide: kad smo jedno mogli, što ne bismo… A naravno, kad smo mogli protiv ovih koji su nasrnuli na život, pa što ne bismo i protiv ovih koji su, možda nešto, 115 ili koliko već miliona zloupotrebili.

Ali ono što čini snagu sudske odluke, to je njeno obrazloženje. I uvek kada budemo zabezeknuti nekom odlukom kažemo, čekaj, kao pravnici, čekaj da vidimo šta je rezon, šta su u stvari argumenti za takvu odluku. Mi ovde imamo da je reč o jednoj odluci koja nema apsolutno nikakvo obrazloženje, i to je ono što ostavlja jedan prazan prostor da mi sad ovde raspravljamo u bilo kom okviru o tome šta su mogli biti razlozi koji su nekoga motivisali da takvu odluku donese, i drugo, šta bi mogli biti potencijalni razlozi, i da sada anticipiramo moguće situacije, šta još može da se desi.

To otvara jedan prazan prostor jedne potencijalne potpune pravne nesigurnosti, u kojoj i pored postojanja zakonskih normi mi ne znamo, niti možemo kao profesionalci da projektujemo, ishod postupka na bilo koji način, s obzirom na to da je ishod uvek neizvestan, jer može da se interveniše u ishod od strane nekoga izvan pravosuđa. Ja znam da unazad, hajde da kažemo 10, 20 godina, 30 godina, je ovaj instrument korišćen izuzetno restriktivno, bukvalno u pojedinačnom slučaju, ako je jedan slučaj u 10 godina bio. Govorim o pomilovanju od krivičnog progona.

Ovo sada potencijalno prepoznajemo, zato i zvonimo na uzbunu da do toga ne dođe, jer ako bismo se našli za 3 meseca, džaba, onda je već uzelo maha. Mi smo imali, recimo, u vreme nakon okončanog NATO bombardovanja je bila situacija amnestije u odnosu na sve, za neodazivanje vojnoj obavezi. Ali amnestija u biti u sebi sadrži jedan element, hajde da kažem, i pravičnosti, jer se odnosi na sve građane u odnosu na ta krivična dela. I onda je u odnosu na svakog isto. Ali pomilovanje je mnogo, mnogo problematičniji čin, pogotovo, kažem, abolicija kao pomilovanje od krivičnog progona, jer ti nekome daješ svojom voljom da bude izuzet od principa jednakosti građana pred zakonom, iako ne znamo ni šta bi bio tok, ni šta bi bio ishod tog postupka. Dakle, on je izuzet milošću izvršne vlasti.

Peščanik.net, 08.08.2025.

NADSTREŠNICA