Poziv na dijalog navodnog predsednika države mogao je glasiti čak i pametno, pa bi opet doživeo isti odgovor u nekoliko minuta, jer nije reč o izjavama, već o potpunom razumevanju ponašanja, odnosno providnosti navodnog predsednika od strane publike: prvo ide do pet minuta uvoda u sporom tonu i sa glumom razuma, posle toga ide direktno obraćanje celokupnoj publici sa optuživanjem, i zatim sledi zapenušano bulažnjenje. Poziv na dijalog bio je samo prvi deo. Gluma razuma, kurioziteta radi, sadržavala je sledeće:
1. Želja za dijalogom
2. Želja za razumevanjem druge strane
3. Želja za pobedom u dijalogu
4. Želja da se lažno izjednače strane
5. Želja da se sve prikaže kao predsednikovo dostignuće
6. Želja da se spase kriminalni režim
Prva želja je providan mamac, nije vredna rasprave. Formiranje Ćacilenda, od logistike do ponašanja likova, na nivou činjenica i simbola pokazuje da je dijalog poslednja stvar koja bi pala na pamet navodnom predsedniku. Ispunio je prostor između Skupštine i Predsedništva telima, da bi izbegao svaku mogućnost dijaloga; u slučaju opasnosti, tela bi ga branila, što je manje verovatno, neko bi bio povređen, što je mnogo verovatnije, pa bi se dobila sveta žrtva.
Druga želja je laž na laž na laž: navodni predsednik navodno je posmatrao i izučavao svoje protivnike s pomoću službi i moćne tehnologije, ne bi li napisao o tome knjigu kojoj je garantovan svetski uspeh. Stavove otpora i pobune mogao je bez prestanka pratiti u medijima i na internetu, ima sve raspoložive podatke. Šta to dakle ima da sazna u dijalogu? On može da izmuva Beograd na vodi, Expo27 koji uveliko izmiče i svašta još, i hteo bi da čuje viziju druge strane? Da mu neko ipak otkrije, da je to vizija bez njega, i ne mnogo više?
Treća želja je autentična i potpuno nerealna. U svim svojim intervjuima pokazao je, posle prvih pet minuta, svoje bolesno svađalaštvo i uverenje da pobeđuje onaj ko se više dere i kome se niko ne sme suprotstaviti.
Četvrta želja je manipulacija u kojoj se mesto „drugoga“ stalno menja: kako mogu „misliti drugačije“ oni koji su na vlasti? Svakodnevno i masovno pokazuju da im je mišljenje nedostižna osobina, tako da ni „drugi“ ni „mišljenje“ ne stoje. Uz to, Srbija sistemske korupcije i zaglupljivanja nije ista lokacija kao Srbija probuđenih gradova i sela, starih i sasvim mladih, žena i svakoga ko se sa svojim mišljenjem i sa svojom drugošću sreo i samoprihvatio.
Svaka čast mostovima i putevima. Nekada davno, presecanje traka pratili su govori u kojima se hvalio narod koji je gradio, niko nije bio tako blesav da to pripisuje sebi. Kad je pala smrtonosna nadstrešnica, ljudi su se pobunili i protiv laži i nezamislive mreže korupcije. Ništa od posla tugovanja, raskrivanja i pripisivanja odgovornosti režim nije obavio u devet meseci, sem teorije zavere afatičnog drekavca od pre tri dana.
Želja da se nešto spase morala bi se platiti, pre televizijskog dijaloga: puštanje iz zatvora svih pritvorenih u pobuni; javno izvinjenje i ostavka ministra unutrašnjih poslova, otpuštanje notorno nasilnih policajaca, hapšenje nasilnika, posebno kriminalaca-povratnika; javno izvinjenje i ostavka predsednik/ce skupštine; ostavka celokupne vlade. Neizbežno, treća ili četvrta ostavka navodnog predsednika države, ovog puta stvarno. A tada televizijski dijalog više ne bi bio potreban. Stilski, predigru takvog događaja videli smo u Loznici, kada je besni narod oterao Karleušu i njene polugologuze scenske pratilje.
Umesto dijaloga „na svim našim televizijama“ možda bi priznavanje drugih mišljenja, napredak Srbije i pristojnost koju smo „pre toga imali“ bili brže i bolje osigurani ako bi se organizovao rijaliti sa trenutnom srpskom nomenklaturom i saradnicima iz „naših medija“, pa da ih gledamo kako vode dijalog neko vreme, alal im besplatna hrana – taman dok ne počnu suđenja i besplatna hrana na drugoj lokaciji.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
