Uvodno poglavlje iz autorkine knjige „Život tela. Politička filozofija Džudit Batler“, Akademska knjiga, 2020, povodom izlaska knjige na engleskom: „Judith Butler and Politics“, Edinburgh University Press, 2025.
Ono što čitamo oblikuje naše mišljenje, naše razumevanje stvarnosti, ali i naše ideje o tome šta je ispravno, šta rđavo, kako treba postupati u svetu, za šta se treba zalagati, u šta verovati. Ono što čitamo uvek nas nekako angažuje. Kad je reč o zgusnutoj, vijugavoj misli Džudit Batler, govorimo o tekstu koji nas može angažovati toliko – i ovo je takoreći citat nebrojenih čitateljki i čitalaca – da iz korena dovodi u pitanje ono što smo mislili da znamo, pokrećući nas da mislimo drugačije. U izvesnom smislu, to je ono što radi filozofija, budeći u nama začuđenost nad svetom i zapitanost koja nam ne dopušta da ostanemo isti. Kad filozofija teži promeni sveta izvan teksta, njen efekt mora biti još snažniji. Da bi se on razumeo, da bi se razumelo odakle i pomoću kojih sredstava nastaje, u ovoj će se knjizi višestruko iskušavati misao Džudit Batler, smeštena u prostrane okvire političke filozofije.
Ovim kratkim uvođenjem želela bih da naznačim razloge za taj i neke druge izbore kojim sam se rukovodila u sastavljanju ovog mrežastog teksta. Zašto filozofija? Zašto politička filozofija, čije pominjanje u podnaslovu knjige pre deluje kao bačena rukavica nego kao kratki opis onog što sledi? Kakva je njena veza s feminističkom teorijom posredstvom koje je najveći deo nas na postjugoslovenskom prostoru prvi put došao u susret s Džudit Batler? Zbog čega ova knjiga nosi gotovo kontraintuitivan naslov Život telā: kakav to život nastoji da imenuje i koja tela želi da registruje? Zašto je ono što angažuje, što menja i izaziva, neuhvatljiva nit koju tekst želi da smesti među korice?
To što se Batler čita na odsecima za studije roda pre no na katedrama za filozofiju nije domaći kuriozitet. Činjenica da njeni tekstovi retko ulaze u obaveznu literaturu na predmetima kao što su ontologija, filozofija politike, socijalna filozofija ili etika − nipošto ne opisuje samo ovdašnje prilike. Prema filozofskim odlikama njenog dela filozofi uglavnom neskriveno pokazuju uzdržanost. S druge strane, kad se njeni tekstovi tumače u okviru studija roda ili nekih srodnih interdisciplinarnih studija, oni se po pravilu predočavaju kao filozofski. Tako je jamačno bilo kod nas, na programima ženskih i rodnih studija, gde se misao Džudit Batler po izvesnom automatizmu smeštala u blok „filozofije“. No, ako o prirodi nečijeg teksta išta možemo izvesti na temelju institucionalnih aranžmana, onda za takav zaključak teško može biti automatskog opravdanja: Batler je takoreći čitav svoj radni vek provela na odseku za komparativnu književnost, a takvi odseci u američkom akademskom kontekstu već decenijama slove za mesta gde se izvode smeli teorijski eksperimenti čiji proizvodi izmiču granicama discipline, a uz to su često izrazito hibridni.
U duhu onog čemu sam učena, bilo na studijama filozofije ili na studijama roda, u ovoj ću knjizi zastupati tezu da je celokupno delo Džudit Batler u temeljnom smislu filozofsko. To se svakako odnosi na drugu fazu njenog pisanja, koju odlikuje vraćanje prepoznatljivo filozofskim izvorima, ali se odnosi i na prvu fazu, koja se uistinu opire lakom situiranju, kako zbog raznih disciplinarnih prelivanja i neujednačenih, disciplinarno izmešanih tekstualnih sagovornika, tako i zbog otvaranja prostora za nastanak nekih, dotad nepostojećih disciplina, kakve su bile kvir studije. Filozofiju, međutim, ne određuje stroga disciplinarnost, niti jednom zadat, ustanovljen skup problema koji definišu šta jeste filozofsko, već – otkako je filozofije – zapitanost nad svetom, nad stvarnim, nad našim mestom u njemu.
Čak i onda kad je pojmovna građa kojom se ta pitanja postavljaju sastavljena od termina poput „pola“, „lezbejskog falusa“ ili „parodije“, mi se i dalje krećemo u polju filozofije – imajući na umu prirodu tela, njegovu poziciju u simboličkim porecima i mogućnost njihovog destabilizovanja. Premda je moguće da će u redovima filozofa biti onih koji će smatrati da takvi pojmovi ne priliče filozofiji, te da teme koje se njima uvode osporavaju filozofsku prirodu ove neobično naherene misli, tvrdiću da nešto spada u filozofiju čak i kad je neobično nahereno, ekscentrično (i kvir), kad izvodi svojevrsnu pojmovnu subverziju samog mišljenja, podrivajući registre onog što je dozvoljeno, dolično i primereno. Štaviše, moglo bi se pomalo šeretski reći da jedino takva filozofija ostaje dosledna filozofskom pozivu koji ju je davno izdvojio od ostalih formi mišljenja.
No, možda bi se ta naherena filozofija ipak nekako mogla specifikovati. Moglo bi se, na primer, reći da to što Batler izvodi spada u feminističku filozofiju. S obzirom na nespornu vezu sa studijama roda – teško da postoji katedra u ovoj oblasti na kojoj se o misli Džudit Batler ne promišlja makar uzgredno, a za mnoge je ona konstitutivna – možda bi Batler bilo ispravno predstaviti kao filozofkinju roda? Uprkos formalnom filozofskom obrazovanju i raznim feminističkim uticajima na njenu misao, Batler svoj rad nije svrstavala u feminističku filozofiju: taj oblik samoimenovanja nećemo naći ni u njenim tekstovima, ni u biografskim referencama na vlastiti rad, rasutim po intervjuima. Ja ću je u tome pratiti, nastojeći da pojmove i probleme koji su ponikli iz feminističke teorije ili studija roda integrišem u samo filozofsko tkivo teksta. Time uistinu želim da ukažem da za njih mora biti mesta u filozofiji – da je ona dovoljno prostrana i široka da im se otvori. Time, verujem, ostajem dosledna i duhu ranih feminističkih težnji, kojima je cilj bila transformacija znanja, a ne proizvodnja neke vrste rubne teorije. Ovom knjigom želim da pokažem zbog čega bi misao Džudit Batler morala pripadati svakom obuhvatnom projektu pisanja istorije filozofije, čak i ukoliko su stvarnosti koje dosledno promišlja, pa i politički zastupa, manjinske ili rubne stvarnosti.
Postoji, bez sumnje, i deo lične istorije koji je uslovio takve izbore. Put ka ovoj knjizi odlikuje slična dvojnost, dvokraki hod kroz filozofiju i feminizam, te odbijanje da se bilo kom kraku na duže dâ poseban primat. Na misao Džudit Batler naišla sam prilično rano, početkom dvehiljaditih godina, kao studentkinja filozofije u Beogradu. Za nju, međutim, ne saznajem na studijama filozofije, već tokom prvog susreta s feminizmom u okviru alternativnog programa Centra za ženske studije, što će se potom granati u feminističkim aktivističkim krugovima, koji su tada u sebi s lakoćom spajali antimilitarizam, antinacionalizam, kvir feminizam i alternativne demokratske vizije društva. U mom slučaju svakako se moglo govoriti o srećnom sticaju okolnosti: za razliku između pola i roda, a ubrzo i za nevolje koje je Batler unela u prostor između njih, saznala sam nedugo pošto sam se nezgrapno uhvatila ukoštac s Hegelom, koji će biti jedan od njenih najdugovečnijih sagovornika.
Ne mogu pouzdano reći jesam li tad išta razumela od onog o čemu je pisala, ali sam sasvim sigurna da me je taj mladalački gord a ljubopitljiv dodir s njenim tekstom iz temelja promenio i umnogome odredio ceo moj kasniji hod kroz teoriju. Takođe, u kolikoj se meri zbilja radilo o srećnom spletu okolnosti pokazali su brojni kasniji razgovori s prijateljicama, poznanicima, studentkinjama i studentima kod kojih se nije slučilo da se s njenom mišlju suoče raspolažući spremnom filozofskom aparaturom, budući da su joj na istim alternativnim studijama prilazili iz nekog drugog teorijskog zaleđa ili iz aktivizma. Dešavalo se čak da su, možda baš zbog toga, neki od njih odustajali od čitanja Batler, a neki i od „teorije“ uopšte.
Tokom godina je bilo i onih koje su mi u šali dodavali kako bi bilo dobro kad bih im je mogla prepričati. Baveći se teorijom Džudit Batler neposredno ili na bočan način, počela sam da verujem da već zaista dugo – prvenstveno putem predavanja i prevoda njenih tekstova na naš jezik – činim upravo to: prepričavam. Stoga bi se ova knjiga i mogla razumeti kao konačan pokušaj jednog takvog prepričavanja. Prepričavanje, naravno, ima i svoju rđavu stranu. Ono, hteli mi to ili ne, implicira uprošćavanje, neki ne baš kreativni čin u kom se od drugog pozajmljuju reči koje se tako potencijalno uvek rastaču. Naprosto, „prepričavanje“ je termin koji ne obećava ni originalnost ni autentičnost; i nužno ga prati sasvim legitimno pitanje – zašto bi se radije čitala tumačenja, ako na raspolaganju imamo izvorni tekst?
Takođe, uvek se može, a možda i mora, postaviti pitanje verodostojnosti tumačenja: da li se prepričava dosledno, ili se, čak i ako takva namera postoji, izvorni tekst iskrivljuje u pokušaju da se pojasni i učini dostupnijim? Svesna ovih zamki, rekla bih da Život telā predstavlja složeno nastojanje da se to vijugavo i gusto tkanje na nekim mestima poravna, ponegde razblaži, da se otkriju neke ne baš vidljive čvorne tačke, i da se objasne filozofski izvori pojedinih ideja koji su bili važni za razvoj ove misli, ali su ostajali skriveni pod talozima ponekad izrazito jogunastog i nepristupačnog teksta. Nadam se, najzad, da se prepričavanje ovde može razumeti i kao specifično uobličenje u lokalnom registru, kao izbor onog što je iz lokalnog konteksta proizišlo kao bitno i kao povratna pozajmica vlastitog idioma koji toj misli pruža okvir da se izrazi.
Upravo to namah upućuje i na drugu nezahvalnu dimenziju pisanja o nečijem delu. Specifični izbori ograničavaju delo u celini, ili ga možda pre navode da progovori na neki osobeni način, koji ne predstavlja izbor samog autora ili autorke. Da bi se tome bar donekle stalo na put, u pisanju sam se rukovodila težnjom da višedecenijski rad Džudit Batler predstavim na relativno obuhvatan način. Obuhvatnost referira na sistematičan pregled tekstova napisanih od sredine osamdesetih godina 20. veka do poslednjih predavanja, intervjua i novinskih članaka koji su nastajali u vreme kad je ova knjiga pisana. Međutim, ono što se u njoj konačno našlo obuhvata specifičan skup problema, koji se grupišu oko četiri pojmovne celine na čijem su temelju organizovana poglavlja, ali i u formi motivacija, okvira i specifičnih uglova iz kojih su te teme obrađivane.
Iako je o pojedinim aspektima njenog dela pisano odista mnogo, obuhvatni kritički osvrti na njega retki su i na engleskom jeziku (Salih 2002; Lloyd 2007; Loizidou 2007; Jagger 2008; Chambers and Carver 2008; Shippers 2014; u nemačkom kontekstu situacija je nešto drugačija, v. Villa 2003; Redecker 2011; Meißner 2012). Kad je reč o tekstovima na srpskom jeziku, o Džudit Batler pisalo se iznimno malo (Ilić 1999; Živić 2004; Artuković 2013; Milojević 2015; uz to treba pomenuti da je Batler često prisutno ime u člancima objavljenim u časopisu za feminističku teoriju i studije kulture Genero, iako se nijedan tekst nije bavio specifično njenim delom).
Premda se ona kod nas uglavnom dovodi u vezu s feminizmom, a njeno delo tretira kao kruna feminističke teorije – što se nekad tumači kao poslednji domet, ono najvažnije i najteže u feminističkoj misli, nekad kao kraj, impasse feminizma, nekad kao nešto passé što stoji na putu važnijim borbama – činjenica je da ovdašnja feministička teorija nije proizvela adekvatan kritički odjek koji bi opravdao razne, često paušalne ocene tog dela. Kad je reč o filozofiji pisanoj na srpskom jeziku, kritičkih tekstova o njenom radu gotovo da i nema (izuzeci, srećom, ipak postoje, v. Lošonc 2012). Ima li se u vidu da se njena dela prevode na ovdašnje jezike, premda svakako ne s poželjnom učestalošću, i budući da njen teorijski rad neprestano uspeva da proizvede učinke izvan ograničenog prostora teorije, to ne može a da ne iznenadi. Ova knjiga je pokušaj da se reaguje na to odsutno prisustvo.
Rečeno je da tumačenja, čak i kad teže obuhvatnosti, nužno uvode ograničenja u celinu nečijeg dela. Ta su ograničenja, međutim, upravo najkreativniji aspekt tumačenja. Cilj prepričavanja kojim se ova knjiga izdaje nije da prepriča sve. Sam izabrani okvir ispušta iz vida, ponegde i namerno, određene dimenzije rada Džudit Batler. Tokom jednog razgovora skrenula mi je pažnju na to da su na razvoj njene misli presudno uticala trojica „sagovornika“. Reč je o Hegelu, Fukou (Foucault) i Frojdu (Freud). I premda se prvoj dvojici u ovoj knjizi posvećuje dužna pažnja, treći ostaje u njihovoj senci, na jednak način na koji će u toj senci ostati i razni drugi važni uticaji koji su se s godinama umnožavali. Izbor da se ovde ekstenzivno piše o Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir), Gejl Rubin (Gail Rubin) i Monik Vitig (Monique Wittig), a ne i o, recimo, Juliji Kristevoj i Lis Irigare (Luce Irigaray), nudi se kao još jedan primer izabranih ograničenja.
Nadalje, Džudit Batler odlikuje izvanredno lutajuća misao koja već decenijama registruje razne događaje i kretanja u svetu, te ih preobraća, njenim rečima, u teorijske idiome. Odista se može govoriti o izobilju momenata koji su je „pokretali i zbunjivali“, da bi se potom razjašnjavali „teorijskim resursima koji su joj stajali na raspolaganju“ (O’Hana 2017). Selektivni ram ove knjige nužno izostavlja nepregledno mnoštvo rukavaca koje je ova misao proizvela. Najzad, reč je u bitnom smislu o aktivnoj, živoj misli. Batler i dalje registruje žustro i sa žarom, pišući, govoreći javno i često se kritički osvrćući na pojedine ranije teze. To osvrtanje je umesno, jer se njena misao menjala, budući da su se menjale i okolnosti u kojima je nastajala, kako one teorijske, tako i one koje pripadaju svetu izvan teksta. Menjale su se, uz to, i koalicije kojima je, voljno ili nevoljno, pripadala, što je ponekad, mada ne i presudno, zavisilo od njenih tekstualnih sagovornika.1
Najdublja promena svakako se odigrala 2004. godine, kad su objavljene dve knjige: Raščinjavanje roda (Undoing Gender) i Prekarni život (Precarious Life), od kojih je prva, bar za određeno vreme, stavila tačku na rasprave o rodu, kojima su, na ovaj ili onaj način, bile posvećene sve knjige, počev od Nevolje s rodom (Gender Trouble [1990]). Drugi rukopis, nastao kao reakcija na politiku Sjedinjenih Američkih Država posle 11. septembra 2001, uveo je razne probleme koji će oblikovati sve njene buduće tekstove – nacionalizam i rat, suspenziju i poništavanje građanskih i ljudskih prava, cenzuru i uticaj medija na oblikovanje poželjne slike sveta. S tim temama pojaviće se i naizgled sasvim novo pojmovno oruđe. Poduhvat u koji se odsad upuštala ta „druga“ Batler u međuvremenu je dobio nekoliko imena: etički zaokret, humanistički zaokret, pomak od performativnosti ka prekarnosti… Uprkos tome što ne podržavam tezu o jasnom i temeljnom prekidu – i to takvom da je političko nestalo pred etikom, da je u stari antihumanistički diskurs sasvim nenadano prizvano ljudsko i da je performativnost istisnuta za račun neke druge ontološke osovine – u ovom tekstu koristim to razgraničenje, pošto ono bar donekle olakšava kretanje kroz razgranato i višeslojno delo Džudit Batler.
Uzevši u obzir sva navedena ograničenja, valja naznačiti šta je to što ova knjiga zapravo želi da „prepriča“. Pre svega, cilj mi je da zahvatim ono što se u temeljnom smislu ne može prepričati – promenu koju tekst Džudit Batler izvodi nad onima koji je čitaju. Možda je otuda najsvojstveniji deo ove knjige jedan ekskurs gde se u pomoć prizivaju njene dragocene čitateljke s naših prostora, koje su pristale da podele iskustvo vlastitog prvog susreta s Nevoljom s rodom. Taj ekskurs, a implicitno i knjigu u celini, valja razumeti kao inscenaciju misli koja ima svojevrsnu transformativnu moć. Iako bi ovakav iskaz mogao delovati preterano i odveć metaforično, mislim, kao i toliki drugi, da njen tekst ima snagu da nas duboko izazove, da nas privoli da mislimo drugačije, a možda i da delamo drugačije. Pitanje koje lebdi nad stranicama ove knjige naizgled je jednostavno: kako je to moguće? Šta je to u ovom tekstu što ima snagu da nas menja, da nas angažuje iznutra ili prema svetu izvan nas?
Kako je već naznačeno, to bi moralo biti ono što radi filozofija. Nagoneći nas da se zapitamo nad nekim najosnovnijim iskustvima koja imamo suočeni sa svetom, filozofija prekida životne poslove, zaustavlja nas u njihovom središtu, prinuđuje nas da stanemo i ostanemo u pitanju. Političko nas, s druge strane, pokreće, goni nas na delanje, ubrzava svet života, smeštajući nas usred mnoštva i uvek među druge. Tu paradoksalnu istovremenost stajanja i kretanja, dvostruki angažman ka onom unutrašnjem i ka svetu, pokušava da zahvati podnaslov koji obećava političku filozofiju. Stavljena u taj okvir, ova knjiga, međutim, ne želi da uhvati samo naše pojedinačne promene u susretu s tekstom, već nastoji da razume i daleko šire pitanje koje je on u stanju da pokrene – pitanje društvene transformacije.
Ono što politička filozofija Džudit Batler radi najtemeljnije je povezano s performativnošću. Jasno, performativnost je ključni pojam njenog teorijskog poduhvata, prva reč koja dolazi na um kad se na njega pomisli. Međutim, ovde je reč o jednoj sasvim specifičnoj dimenziji performativnosti, o izvođačkom aspektu samog teksta. Tekst izvodi: svaki njen tekst je svojevrsni performans u jeziku (i moglo bi se tvrditi da je upravo to ono što njene tekstove čini tako zavodljivim i rasplesanim, ili frustrirajućim i parališućim). Središnja teza ove knjige jeste da politička filozofija Džudit Batler izvodi pobunu u ravni ontologije (PL, 33), izvodeći to kao zahtev koji se čitaocima upućuje, koji nas izaziva. Tekst nas nagoni da se zapitamo šta je stvarno, je li to sve što jeste i može li se stvarno misliti nekako drugačije – štaviše, može li se nešto učiniti da stvarno postane drugačije. Nešto se u tekstu, i u nama zajedno s njim, buni. Budući da svaka pobuna ima političku narav, političko iskrsava iz samog teksta i angažuje in medias res. Njen tekst ne nudi objašnjenja pobune, on nije ni njen opis, ni njen propis. Pa ipak, zahvaćeni tom tekstualnom pobunom u ravni stvarnog, postajemo zatečeni u činu koji nas otvara, koji nas inicira u promenu koja nam se zbiva sad i ovde. Knjiga nosi naslov Život telā zbog toga što se na nekom neizrecivom nivou pobuna doživljava kao neizbežna, kao nešto čemu se ne možemo odupreti jer je ulog previsok: ulog je sâm život.
Oni koji bar donekle poznaju delo Džudit Batler jamačno će zastati kod reči „telo“. Nije li se zamašan deo kritike njenog dela organizovao oko pretpostavke da se telu nikad nije poklanjalo dovoljno pažnje? Nije li takoreći opšteprihvaćena teza da teorija performativnosti i njeno specifično uobličenje roda i pola staju na put onom što se uobičajeno određuje kao stvar tela? Zar se subjekt performativnosti ne javlja kao neumoljivo zapreten u diskurse? I nije li upravo on simbol gotovo potpunog odsustva materijalnosti, takav da postoji jedino kao lingvistička stvar, u govornom činu? Premda bi se moglo reći da uvođenjem prekarnosti Batler stavlja značajniji naglasak na tela čime kao da unekoliko koriguje svoje početke, moja će tvrdnja biti da je telo nesvodivi subjekt njene političke filozofije, te da je telo ono što u bitnom smislu spaja performativnost i prekarnost, odnosno ranu i kasnu fazu njenog rada. Život tela je ono što nas čini društvenim bićima, ono što uslovljava da jedina ljudska stvarnost bude društvena stvarnost. Kako „izmeniti“ stvarno tako da ne postoje životi koji će biti manje življivi, a samim tim i manje ljudski – pitanje je koje će, prvi put nedvosmisleno formulisano u Okvirima rata (Frames of War [2009]), postati na specifičan način vezano za polje socijalne ontologije.
Kad postoje zamašne razlike između faza nečijeg dela, tumači se po običaju svrstavaju u jedan od dva tabora: prvi nastoje da što snažnije naglase ono što se razlikuje, drugi traže sličnosti i veze, nekad i tamo gde ih je teško naći. Spadam u ovu drugu grupu, svesna da time zanemarujem savet koji je Batler ponudila za čitanje onoga što je pisala: „u načelu ne nastojim da povežem ranija i novija dela… Nikad mi nije bila namera da proizvedem sistematičan ili interno koherentan sistem mišljenja“ (Zaharijević i Batler 2016, 106). Knjige koje je Džudit Batler napisala, na prvi pogled, potvrđuju ovaj iskaz. Uistinu je izazovno konstruisati intrinsične veze između rasprava o rodu i rasprava o prekarnosti i međuzavisnosti, isto kao što je neobično pod jedan kišobran smestiti Valtera Benjamina (Walter Benjamin), Džoan Skot (Joan Scott), Emanuela Levinasa (Emmanuel Levinas) i Melani Klajn (Melanie Klein). Njeno delo zbilja nema odlike sistema, a pojedine putanje u šumi pojmova kroz koju se kretala mogu postati vidljive samo prilježnom rekonstrukcijom. Takve rekonstrukcije otkrivaju i da nešto što se u izvesnom trenutku otvorilo kao rukavac kasnije postaje središnji problem (tako se, primera radi, dogodilo s pojmom žaljenja koji je, uz melanholiju, nasumično iskrsavao kroz rane tekstove, da bi se rasplamsao na rubovima rasprave o Antigoni i potom postao jedan od stožernih pojmova čitave pozne faze), kao i da su neki pojmovi koji se često tretiraju kao međaši njene misli sasvim iščileli iz kasnijih razrada (valjan primer za to jeste pojam subverzije).
Uprkos tome što sistema nema, cilj mi je da pokažem da u razradi raznih, divergentnih i nepreklopivih problema postoji jedan impuls čije prisustvo ni u jednom trenutku ne jenjava. Taj je impuls ono pokretačko, ono što nas nagoni na političku imaginaciju, ono što nas angažuje, ponekad i u svetu izvan teksta. On se ukratko može sažeti u formuli-pitanju koje će varirati kroz čitavu knjigu: kako je moguće da se neki životi ne računaju kao životi? Na to se pitanje nadovezuje niz drugih koja oblikuju političku filozofiju Džudit Batler: ako ima života koji se ne računaju, koji nemaju vrednost, kako ta računica nastaje? Kako se proizvodi i održava diferencijalna vrednost životā? Kako je moguće živeti (ljudskim životom) ako se ne uračunavamo, ako se može ne računati na nas? Najzad, kako misliti život – život tela, društveni život – tako da se svi računaju? Impuls o kojem je ovde reč u poslednjoj knjizi Sila nenasilja (The Force of Non-Violence [2020]), dobija ime: on postaje zahtev za radikalnu jednakost.
Da bi se taj impuls izneo na videlo, u ovoj se knjizi prate četiri ose koje kao skriveni ili eksplicitni motivi oblikuju opus Džudit Batler, iako će prva dva biti snažnije vidljiva u prvoj, druga dva u drugoj fazi. Odluka da pratim baš te četiri ose omogućava da se zadržim na vezama, a ne na prekidima, te da ustvrdim da, uprkos tome što je faze zbilja moguće i potrebno razlučiti, performativnost i prekarnost idu ruku pod ruku, da etičko nikad nije odmenilo političko, niti je političko ikad bilo lišeno etičkog, a da janusovska figura ljudskog ima svoje kompleksno mesto u delu koje nastoji da ga zadrži upravo kao takvo, janusovsko.
Četiri ose na temelju kojih se izvodi podela na poglavlja možda bi mogla iznenaditi čak i najodanije čitatelje i čitateljke njenog dela. Performativnost, moć delovanja, življiv život i nenasilje ne spadaju u pojmove koji se rutinski dovode u vezu s delom Džudit Batler, izuzme li se, dakako, onaj prvi. Namera mi je, međutim, da pokažem da se sama srž ove misli prolama kroz ta četiri pojma. Tu srž – ono što je vitalno, a ne okoštava – možemo odrediti i kao angažovanost. Batler spada među mislioce koji su dovodili u pitanje i temelje i suštine, koji su insistirali na fragmentarnosti i otvorenosti, koji nisu gradili sisteme, niti su nudili čvrste vizije sveta i dalekosežna rešenja za njegovo uređenje. Ova četiri pojma – koji teško mogu funkcionisati kao suštine, još teže kao temelji; koji podstiču fragmentarnost i ne nude zatvaranje, dovršetak; koji više odgovaraju duhu militantno melanholičnih sit-inova iz vremena AIDS aktivizma i nenasilnih okupacija, gde se dela sada i ovde s nevelikim lokalnim ciljevima, nego strateškom mišljenju iz akademske fotelje ili ćelijskom sastanku visokih zvaničnika partije – zahvataju upravo tu neuhvatljivu angažovanost.
U prvom poglavlju podastiru se osnovni okviri ove knjige. Napisano u polemičkom tonu, ono tematizuje kritička mesta iz kojih se, i u sporu s kojima se, misao Džudit Batler granala. U njemu se razlaže pet osnovnih teza koje bi se mogle postaviti u formu svojevrsne rešetke za „hvatanje promene“, što je, kako je naznačeno, osnovni cilj ovog poduhvata. Te se teze, redom, odnose na pobunu i mogućnosti; političko sada i ovde; život telā; radikalnu jednakost i otvorenu ideju ljudskog. Svaka od njih potanko se razmatra u poglavlju koje stoga i nosi naslov „Ontologija i politika“, a potom, u svojim raznim uobličenjima, i kroz čitav tekst.
Poglavlje o performativnosti predstavlja svojevrsnu genealogiju izvođenja u njenom delu. Budući da nije reč o jednoznačnom i lako odredivom pojmu, on se ovde raskopava iz filozofskih motiva koji ga formiraju, iz ontoloških i političkih dilema koje otvara i omogućava, ukrštajući se sve vreme s rodom uz koji se razvija. Performativnost je kategorija koja u bitnom smislu govori nešto i o stvarnosti i o načinu na koji se ona uspostavlja za nas, i o našoj ulozi u uspostavljanju baš takve stvarnosti koja generiše nejednakost i nasilje. Otud „teoriju performativnosti“ pokreću sledeća pitanja: šta jeste i šta postaje? Šta se postajanjem izvodi i kakva je uloga ponavljanja u izvođenju? Je li izvođenje nužno, ili se pak zasniva na nekakvim kontingentnim temeljima? Kakve se mogućnosti oblikuju izvođenjem i jesu li jednake mogućnosti svima na raspolaganju? U kojim se sferama izvođenje odigrava i kako to sa svoje strane formira stvarnost naših života? Kakva je uloga prinude i odakle ona potiče? Za teoriju performativnosti centralan je odnos tela i normi, te ovo poglavlje treba da pokaže kako je naša jedina stvarnost, nas kao telesnih (i otud uvek rodno oblikovanih) bića, društvena stvarnost oblikovana normama. Pitanje koje odatle proizlazi jeste kako načiniti više mogućnosti za naše telesne živote.
Time se na obuhvatan način bavi poglavlje o moći delovanja. Iako se tome retko poklanjala pažnja, Batler je svoj rad odredila kao teoriju moći delovanja, dok je teoriju performativnosti definisala kao njeno tumačenje. Namera mi je da razložim tu očito intrinsičnu vezu, iako se to u tekstu čini njenim cepanjem, u formi razdvojenih poglavlja. Zbog toga predlažem da se poglavlje o moći delovanja shvati kao palimpsest poglavlja o performativnosti, jer performativnost uvek predstavlja dvostruko kretanje – i činjenje koje je neizabrano i pod prinudom, i činjenje koje uvek, kao neukotvljeno i kontingentno, može biti i drugačije. Ta dvostrukost složena je tema čitave celine za koju je od osobitog značaja da se očuva istovremenost ontološkog i političkog. Ako poglavlje o performativnosti iznosi na videlo kako tela saučestvuju u proizvodnji stvarnog, onda ono o moći delovanja obrađuje sâmo činjenje i njegove kapacitete za proizvodnju mogućnosti, za nastanak nečeg novog, normi koje bi mogle biti manje nasilne, koje bi mogle proizvesti egalitarniji društveni svet. Moć delovanja uslov je mogućnosti promene u ustanovljenom poretku stvarnog.
Poglavlje o življivom životu nudi odgovor na pitanje zbog čega bi do takve promene trebalo da dođe. Stoga tvrdim da je taj neobični pojam u samom srcu političke filozofije Džudit Batler i da ga je, iako on u strogom smislu pripada drugoj fazi njenog dela, iznedrila teorija performativnosti kao teorija moći delovanja. Ako postoje tela za koja je potrebno načiniti mogućnosti pošto u stvarnom kakvo jeste ona na neki način ostaju nemoguća, onda smo usred situacije u kojoj se živi, iako se ona uistinu ne može živeti. Ta „situacija“ zahvata se sintagmom neživljivog života, koja se u ovom poglavlju propituje kroz različite figure u kojima se javljala u delu Džudit Batler. Ovi životi koji se žive mada se u suštinskom smislu ne mogu živeti, pošto u postojećim – političkim i društvenim – konstelacijama nema mogućnosti da budu življivi, funkcionišu kao međaši nejednakosti. Zbog toga je ideja o življivom životu centralni normativni pojam jedne socijalne ontologije koja se zalaže za stvarnost u kojoj svako telo ima mogućnost da istrajava i napreduje.
Sva su tela na radikalan način jednaka u svojoj prekarnosti. Nejednakost među njima je proizvedena društvenom organizacijom uslova kojima se prekarnost pojačava, čime nastaju velike razlike u načinu na koji živimo našu elementarnu ranjivost. Nasilje je sastavni deo postojeće društvene organizacije uslova naše prekarnosti. Iz odbijanja da se uvaži društvena veza koja temeljno oblikuje naše pojedinačne mogućnosti – razni životi tela naprosto bivaju pušteni da padnu. Pitanje je li moguć život bez nasilja leži u osnovi čitavog dela Džudit Batler, iako ono tek poslednjih godina dobija posebno obličje, upleteno s ključnim idejama međuzavisnosti, kohabitacije i pluralnosti. Poglavlje o nenasilju predstavlja pokušaj da se razloži i s različitih strana razmotri društvena veza koja oblikuje živote tela, i to tako da se radikalna jednakost stavi u prvi plan i da se politički podrži, umesto da joj se stane na put.
***
Tekst ove knjige pisan je na nekoliko lokacija. Započet je u Parizu, iste nedelje kad su na ulice prvi put izašli „Žuti prsluci“, nastavljen u Beogradu, u periodu u kom se nasilje nad zdravim razumom ubrzano pretvaralo u jedinu svakodnevicu, a završen u Berlinu, usred globalne krize izazvane pandemijom virusa korona. Iako se on može razumeti kao filozofska studija koja u prvi plan istura socijalnu ontologiju – zamršen i najpre nepraktičan pojam – ovaj tekst uistinu odgovara na svet koji proizvodi demonstracije protiv neživljivih uslova, koji nagoni na otpor nasilju i traži da uvažimo vlastitu ranjivost i značaj društvene mreže ruku i pre no što nas na to na ubitačan način podseti biće koje ne poznaje granice tela.
Berlin i Beograd 2020.
Peščanik.net, 26.11.2025.
FEMINIZAM
________________
- Na tom polju, međutim, treba koračiti s oprezom i ne izvoditi prebrzo zaključke o tome šta je čemu prethodilo i šta je šta uslovilo. Ponudiću jedan ilustrativan primer. Ako se oslanjamo isključivo na svedočanstvo teksta, reklo bi se da je „rana“ Batler svoju misao gradila u teorijskom krugu takozvanih francuskih feministkinja, i možda presudno oko Monik Vitig (Karhu 2016; Hemmings 2009, 132). U takvom društvu, koje je otvorilo prostor za sasvim nova razumevanja feminizma i za prva definisanja kvira, niko ne bi očekivao Hanu Arent (Hannah Arendt). S pravom. Naime, Arent u njenom delu postaje značajnije zastupljena tek od 2007. godine, to jest od knjige Ko peva nacionalnu državu? (Who Sings the Nation-State?), a posebno od Razdvajanje puteva (Parting Ways [2011]), gde se opipava mogućnost jevrejske misli koja se protivi izraelskom cionizmu. Jednostavno bi se, drugim rečima, reklo da Arent dolazi kasnije, da je deo novih problema, te da nije doprinela stasavanju mlade Batler. No, u tekstu „Ethical Ambivalence“ iz 2000. godine, pomalo biografizujući svoj odnos prema pitanju etičkog, Batler izgovara nešto što u tom trenutku ne može delovati drugačije nego kao uspela šala: „Od svoje četrnaeste godine čitala sam jevrejske mislioce i pisce [poimence se pominju Majmonid (Maimonid), Spinoza, Buber, Benjamin, Arent i Šolem (Sholem)], i ako treba da budem iskrena, o njima verovatno znam više nego o bilo čemu što je danas napisano u oblasti kvir teorije“ (Butler 2000, 16). Jedan takav podatak unosi zabunu u naizgled uredni raspored koji mišljenje deli na pre i posle, na faze u kojima nema preplitanja, kao da se one međusobno ne uslovljavaju na neke neočekivane načine.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Adriana Zaharijević (see all)
- Džudit Batler i politika - 26/11/2025
- How to restore democratic hope - 06/02/2025
- Ko se boji udžbenika „Biologija 8“? - 04/09/2024
