Pretendent

Uvek sam voleo beogradske jeseni; one donose blagost i svežinu. Posle zažarenih letnjih dana i teških noćnih sparina, sve iznova oživi: povetarac za par dana sa ulica oduva ustajale letnje mirise; ljudi postaju raspoloženiji, pokretljiviji a drveće napokon uspeva da svom opuštenom i opasno izbledelom lišću vrati hlorofil i svežinu boje.

Tih ranih pedesetih godina mi smo stanovali u srednjem delu Šajkaške ulice, u kući broj 17. Preko puta „naše“ kuće danonoćno je brundala vojna pekara. Stanovali smo u prizemlju, u sobi sa dva prozora koja su gledala na ulicu. Naši prozori su imali zelene metalne šalone. Otac, majka i ja smo stanovali u visokom parteru, kako se to pre rata govorilo i zidalo među otmenijim ljudima. Tri su porodice, među njima i naša, zauzele jedan od stanova Bojke Đurišić. U to doba još nije bila završena nacionalizacija pa smo mi, mi takozvani novi stanari, navodno, samo iznajmljivali „naše“ zauvek osvojene sobe. Sve je bilo Bojkino, naše i državno: više državno nego naše i Bojkino. Bojka Đurišić je bila stara žena – stvorenje sićušnog rasta. Po govoru, po onom „zdravo dobro“ i „zdravo lepo“, moglo se zaključiti da je rođena na severu, u Vojvodini. Bojka Đurišić je bila udovica predratnog ministra. Sin joj je za vreme rata pobegao na Zapad, u Ameriku, u Baltimor. Kažu da je imao nešto više od dvadeset godina i da nije želeo da dočeka komuniste. U tim vremenima se često govorilo i raspredalo šta je ko bio „pre“ rata i šta je ko „sada“. Mogao si pre rata biti nekakav naš vojvoda od Kenta koji sada jede gloginje i prodaje svoje stvari po komisionima. Na prvom spratu su stanovale imućnije izbeglice iz Trsta: Gopčevići i Kovačevići. Dve starije žene i dve lepe i umiljate devojke. One su u Beograd došle još pre rata. Jedna od tih devojaka je radila u nekoj stranoj ambasadi u Beogradu a druga je nešto kasnije kidnula za Belgiju. Od Vesne, tako se zvala devojka koja je kidnula za Belgiju, dobio sam bioskop na sveću i staklene pločice sa crtanim filmovima. Ona se u Belgiji jako obogatila pa je čak i nama slala supe u kesicama od šarenog staniola. Musolini im je pozatvarao muževe i očeve. Taj isti Musolini im je oteo imanja, kuće, brodove i drugo koješta. Partizani su ih zbog toga mrzeli.

Bojka Đurišić je bila gluva kao top; za sobom je stalno zaključavala vrata, vukla je noge i zveckala debelim svežnjem ključeva. Kao i svi ostali i ona se bojala lopova. Svi su krali sve: sitniji sitnije, krupniji krupnije. Došljaci su ko u čudu bogoradali kako oni, po svojim dalekim i bezimenim selima, „tamo u bestragiji“, nikad nisu zaključavali vrata: čak ni za ključeve te poštenjačine nisu znale. Krali su sve što im se nađe pod rukom, ali za ključ i za zaključana vrata nisu imali pojma. Grad brzo kvari dobre ljude. Bojka Đurišić je čitala knjige štampane na nemačkom, francuskom, engleskom i italijanskom jeziku. Ona je imala veliku zbirku predratnih knjiga i dva velika polijeleja: dva crnca, oba u dimijama sa zlaćanim turbanima. Kao iz neke pesmice, ona je jednog zvala Mujo a drugog Ali. Ministarku smo zvali gluva Bojka, ređe baba, ali najčešće Ministarka. Zvanično: gospođa Đurišić. Svi su u kući znali da Ministarka nema penziju. Sirotinja je zbog toga nije sažaljevala. Ona je bila naša stanodavka. Tršćanke su joj pomagale; ona im je otvorila svoja vrata kada su došle u Beograd. Mislim da joj do svesti nikad nije doprla činjenica da ona, Bojka Đurišić, žena ministra Đurišića, više nije vlasnik svoje kuće. Umrla je u neznanju. Kao predratna buržujka, neželjen ostatak trule prošlosti, ovovremena prisilna stanodavka, takoreći rentijerka, nije primala pomoć od UNRA ali ni od Crvenog krsta; svi su dobro znali ko grabi inostranu pomoć, kome kaplje a ko duva u prste. Od propisane i simbolične stanarine Ministarka je nekako sastavljala kraj sa krajem. Jela je kao mačka; svoje ručkove je kuvala u sićušnim šerpama. Ja sam joj ponekad donosio ugalj iz podruma ili sam odlazio u bakalnicu da za nju kupim kifle, mleko i ostale sitnice. Uvek me je za te beznačajne usluge čašćavala ponekom paricom. Mi smo joj, negde posle prvog u mesecu, davali dogovorenu svotu novca za kiriju, vodu i struju. Ona bi novim vlastima odnosila njihov deo. Svi vlasnički papiri su se vodili na njeno ime ali to nije značilo baš ništa. Sem Bojke Đurišić niko u zgradi nije imao telefon; ona je imala predratnu liniju. Za gluvu ženu ta je stvarčica vremenom postajala sve beskorisniji izum. Ispod svog širokog starinskog kreveta Ministarka je čuvala puno dragocenih tepiha. Oni su nekada ukrašavali podove njene prostrane kuće. Baba je spavala iznad svog smotanog blaga.

S propisanim stanarinama Ministarka je otaljavala dane kao poslednja slepica. Dosta kasnije sam shvatio da je sa njom umirala stara ili predratna Jugoslavija: onako zgrčena, osiromašena i bespomoćna – zajedno sa nešto smotanih antikviteta u budžaku. Zbog veza sa Dvorom i zbog muževljevog ministrovanja u nekoj od predratnih vlada, niko od rođaka je nije obilazio. Kada je umrla, a to se zbilo četiri ili pet godina kasnije, po kući su se danima jatili njeni bliži i dalji srodnici. Sada im nisu smetale njene veze sa Dvorom. Bojka Đurišić je svoj život završila kao gluva kučka okružena mržnjom i prostotom: muž u grobu, sin u Americi a u Beogradu partizani.

Za pokoj njene duše – kao jedino muško dete u zgradi – ja sam od njenih naslednika dobio na poklon električno jastuče i knjigu „Ajvanho“. Tu knjigu je napisao Valter Skot. Voleo sam da čitam knjige u kojima pravda pobeđuje nepravdu ali sam dugo potom lupao glavu razmišljajući o tome kako je uopšte moguće da se neko zove Skot. Naslednici su iz naše sobe odneli brušeno ogledalo s pozlaćenim anđelčićima, mrežastu zavesu sa dva papagaja i drvenu vitrinu sa staklenim vratima. Najviše mi je bilo žao politirane nahtkasne koja je imala crnu mermernu ploču s jedva primetnim belim prugama. To je bila „moja“ nahtkasna, skrovište za moje drangulije.

Kada je u prisustvu advokata podeljeno i razneseno sve što se moglo odneti, na red je došla najvažnija stvar: metalna kasa, ne veća od pola vojničkog sanduka. Pošto je ključ od kase propao u zemlju, naslednici su se dogovorili da se ona obije pred svima. Kasa je odnesena u dvorište. Stavili su je kraj jedne velike jele. Žene su se odmah dohvatile baštenskih stolica a muškarci su stajali, šetkali i davali uputstva. Kapetan Kosta, oficir iz potkrovlja, ponudio se da on svojom sekirom i svojim partizanskim iskustvom obavi taj posao. Čova je želeo da pripomogne i usput vidi šta se tu krije. Možda je dobrodušić mislio na „kompromitujuće materijale“, vrag bi ga znao. Svi su očekivali zlatnike ili nakit ali o tome nisu govorili. U vreme nasilne nacionalizacije tapije na nepokretnu imovinu nisu bile sigurna vrednost. Zlato privlači ljude. Svi su se pravili ravnodušnim prema očekivanom sadržaju, samo sam ja, onako instinktivno, verovatno podbadan njihovom neukrotivom podsvešću, trčkao naokolo, skakutao, zagledao kasu kao da je lubenica, trljao ruke i neprestano klepetao: biće zlata, biće zlata!

Oficir je pretpostavljao da je obijanje kase lak posao. Tvrdio je da će on sve to okončati za par minuta. Njegova sekira je izgledala vrlo ubedljivo. Udarao je Kosta po njoj neko vreme, udarao pa se umorio. Morao je da predahne. Zatim je skinuo oficirsku bluzu, popio je čašicu domaće rakije, onako na iskap, i nastavio da mlati tvrdoglavu kutiju. Da skratim priču: kapetan Kosta se podosta nalio rakije jer je razvaljivanje kase trajalo duže od tri sata. Kada se kasa izobličila a vratašca napokon popustila, naslednička pohlepa je zasijala jačim žarom. Nažalost, svi su se mogli osvedočiti da je skrovište prazno, da u njemu nema ničeg vrednog ni kompromitujućeg: kasa je iza svojih debelih zidova čuvala četiri aluminijumska dinara proizvedena u kovnici nove Jugoslavije.

Sebi neću umeti da odgovorim na pitanje da li se taj događaj sa kasom, ključem naslednicima i aluminijumskim dinarima sme svesti samo na jednostavno tumačenje o vešto izvedenoj prekogrobnoj osveti jedne povređene i napuštene žene. Ako joj je išta od toga prolazilo kroz glavu, a čvrsto verujem da jeste, onda je tu ponajmanje reč o pakosnoj šali na račun bezosećajnosti i poznate rođačke pohlepe. Mislim da je ona želela da bez pridika i pametovanja urazumi one koji nastavljaju život: reč je o šamanskoj metafori, o pitijskim novčićima, o nemuštom šapatu mrtvih usta upućenom ludoj deci. Ona umire, ona obrće logiku stvari i živim ljudima u usta stavlja aluminijumski obol – eto, da im se te bezvredne bele parice nađu u zubima dok budu plovili zemaljskim Aherontom, možda neizvesnijim i strašnijim od onog kome ona sada hita.

Ukoliko odbacimo mračna i ne baš lako potkrepljiva mudrovanja o samrtnim mislima gluve babe i sve prepustimo jarkoj svetlosti zdravog razuma, doći ćemo do onog šta bi to zbitije, upriličeno na raskršću između života i smrti, uistinu moglo biti: kraj, usamljenost, tišina, smrt, predaja, predvidljiva završnica, dokrajčen otpor, slomljena kičma, naprosto, nemilosno stanje bede i bespomoćnosti.

I, na kraju, ako postoji besmrtna mudrost, ili nešto slično tome, ako je čovekova volja kap vode bez koje ipak ne bi bilo uzburkanog mora, onda možemo pomisliti da je taj smešni prikaz iz Šajkaške broj 17, jedna od onih zamršenih poruka predaka, narodski rečeno, „vrgnuta prilika“, čiji smisao nikako da dopre do našeg uma – čak ni danas kad sve, iz istih starih razloga, ponovo tone u zlo, grabež, licemerje i bezumlje osvetničkog pokolja.

***

Meni se činilo da je tog jutra moja majka bila zvanična, ozbiljna i užurbanija nego obično. Čak je uspela da do deset sati napravi i kolač: koh od griza. Koh je ispao tanak, prepečen i natopljen previše zaslađenim mlekom. Ja ne pamtim da smo ikad jeli sladak koh pre podne, pogotovo ne za doručak.

Mama je sklonila gomilu mojih stvari sa stola, iz šifonjera je uzela čist i ispeglan stolnjak, skinula je kecelju, potom je isekla koh na četvrtaste komade i svima je u tanjir stavila po dva parčeta.

Predložio sam da kolače jedemo plastičnim viljuškama koje smo dobili uz paketić urmi – poklon od tetka Vere iz Pariza. Debela tetka Vera je bila mamina prijateljica, a njen brat je bio obućar u Parizu; ona nije bila moja prava tetka. Mama mi reče da se skrasim i da ne izvodim besne gliste jer niko na svetu ne jede koh viljuškom, pogotovo ne viljuškicama sa dva kraka koje služe samo za nabadanje francuskih urmi. Sanjao sam da otputujem za Pariz jer se tamo lepo živi. Pariz je mesto gde se jedu najbolje francuske urme. Mislio sam da bih urme mogao da jedem svaki dan i to obavezno plastičnim viljuškicama boje slonove kosti.

Kada je završila sa posluženjem kolača majka je zaključala vrata naše sobe – što obično ne čini – a ocu je usput dobacila da prestane da pilji u novine jer ona ima nešto važno da nam saopšti.

„Dobro, da čujemo šta je danas na dnevnom redu?“ – reče otac sklapajući novine i praveći od svog ušiljenog lica smešno-ozbiljnu masku građanina sviklog na onaj dosadan komad zvan radno sastančenje.

„Budi ozbiljan. Ako ti je do zavitlavanja idi pa pevaj Ministarski na uvo. Ako te baš jako zanima, danas je na dnevnom redu naše poreklo“. Mama je bila kao ljuta, ozbiljna i uznesena. Umesto svoje „Niške Morave“ kupila je skupe ženske cigarete marke „Minjon“. „Šta vi mislite dragi moji“, zapita ona, „ko smo mi, odakle dolazimo, šta smo mi po poreklu?“

„Mi smo Zemljani, dolazimo sa planete Zemlje“, uskliknuh misleći da će mama razumeti smisao sudbonosnog odgovora koji je Flaš Gordon uputio jednom ni malo miroljubivom i dobro naoružanom Marsovcu sa hiljadu muvljih očiju u glavi.

„Tebi sam već rekla da se ne izmotavaš. Jedi koh i ćuti. Ti se u te stvari ne razumeš. Pitam se da li makar tvoj otac zna šta sam ja i šta je on po poreklu? Ako on ne zna, a sigurna sam da ne zna, ja ću mu odmah reći: mi smo plave krvi.“

Ja sam čuo da postoje ljudi plave krvi, da im je krv plava kao mastilo, ali nisam znao da moja mama i moj tata imaju plavu krv. Doduše, mamine su žilice po rukama zaista bile plavičaste ali kad god bi se posekla tekla bi joj crvena krv. Znao sam da na planeti Oksar žive ljudi, žene i deca plave kože i da se princeza te planete, princeza Omi, strašno zaljubila u doktora Zarkova. To je bila ljubav na prvi pogled. Doktor Zarkov joj je uzvratio ljubav. Šetali su terasom i zajedno gledali oksarijanske planine i oksarijansko nebo puno zvezda. Malo je falilo pa da se oni venčaju. Uslov je bio da Zarkov ostane na Oksaru. Bio bi bogat, imao bi princezu za ženu i sigurno bi nasledio njenog oca, starog kralja. Kralj nije imao sina ali je zato imao dugu bradu i bio je vrlo mudar. U znak prijateljstva on je Zarkovu poklonio neuronski bič. Pošto su u ta posleratna vremena svemirski piloti stalno kuburili sa gorivom, Flaš Gordon je Zarkova upozorio da su mali izgledi da oni ponovo svrate na Oksar. Ako on tamo ostane, makar i kao kralj, nikada više neće videti planetu Zemlju. Pred tom nedoumicom doktor je bio na strašnim mukama. Ipak je pobedila ljubav prema Zemlji. Ispraćeni od plavih oksarijanskih dostojanstvenika, naši piloti krenuše u raketu. Pravac: Zemlja. Pitao sam se šta bih ja uradio da sam bio na njegovom mestu? Kakva bi bila naša deca? Plava? Bela? Možda bi bila šarena kao naši mačići koje sam čuvao u dvorištu. Da li Oksarijanci jedu palačinke sa orasima? Nešto mi se steglo u grudima kad sam pomislio da se više nikad neću vratiti u Šajkašku ulicu, da više nikad, baš nikad, neću videti oca, majku i moje drugove iz ulice. Bio sam jako tužan. Tako sam naučio šta znači nikad ali i neke druge stvari.

„Ženo božija, ti si poblesavila! Ko ti je zavrteo glavu da smo ja i ti plave krvi? Niko od nas nije plave krvi, ti najmanje. Seljanka sa periferije, žandarska kći, umišlja da je aristokratkinja“. Otac to reče, ne baš ljutito, ali ipak tonom koji je nagoveštavao da mama prekine sa ludovanjem i kaže to što je naumila da saopšti.

Da ne bi gubio vreme oko pojedinosti izneću samo najbitnije stvari, glavni tok događaja, začinjen kohom, mojom dosadom, očevim zaprepašćenjem i dimom cigarete marke „Minjon“.

Sudbina se kao nečujni tornado vrtela oko naše kuće; vrtela se ona oko sebe, oko Šajkaške ulice i cele Palilule, privlačeći, drobeći i odbacujući sve ono što bi samlela u svojoj zavitlanoj utrobi. Čekala je, verovatno, samo njoj znan trenutak da nam se sruči na glavu. Za to vreme, mi smo bezbrižno, onako mirne duše, jeli mamin koh i slušali njene maštarije. Zaista nismo čuli urlanje vetra i lomljavu prozora; zaista nismo videli kako on čupa drveće, odnosi ljude i čitave porodice.

Mama je doznala – najverovatnije u mutavim razgovorima sa gluvom Bojkom Đurišić, ili preko njenih prijateljica koje su se pre rata motale po beogradskom Dvoru – da smo mi deo srpske kraljevske loze. Mama je, naime, celu stvar tako razumela. Ministarka je bila vrlo ugledna i učena žena. Znala je nekoliko stranih jezika. Imala je vilu u Niškoj banji i stan u Dubrovniku. Putovala je po celom svetu, kockala se u Monte Karlu, živela je svetski, pa je tako značajnoj osobi bilo teško ne poverovati na reč. Ja sam svojim očima video njene fotografije sa plaže u Nici. Sedela je u pletenoj stolici, pravila se kao da čita neki časopis, dok se Miša, njen sin, igrao u pesku sa još nekom, meni nepoznatom decom. Baba mi je rekla da u Nici svako može za male pare da iznajmi stolicu i da se u njoj sunča ceo dan. Meni se činilo da je prava ludost iznajmljivati za male pare lepe pletene stolice. Fotografije su bile male ali veoma oštre. Koliko znam Bojka nije sarađivala sa Nemcima jer bi se, sasvim sigurno, drugačije provela.

Da bi se uverila u istinitost maglovitih slutnji i iz primamljivog đubreta rekla-kazala iščeprkala bisere istine – ako ih je tamo uopšte i bilo – mama je bez ičijeg znanja, u dubokoj konspiraciji, onako na svoju ruku, počela da istražuje naše porodične rodoslove. Koliko se ja sećam, nisu se primećivala neka njena duža i neobjašnjiva odsustvovanja od kuće niti je zanemarivala domaće poslove. Leti smo odlazili kod raznih rođaka ali te posete ja nisam shvatao kao njena naučno-istraživačka putovanja.

Grebnuvši ovde, pročešljajući onde, pitajući ovog, raspitujući se kod onog, mama je uspela da napabirči hiljade raznih imena i prezimena; skupila je stotine važnih, manje važnih pa čak i sporednih grančica na kojima su često visili ljudi za koje je bilo teško proceniti da li su nam pravi rod ili samo „razvodnjeno vino“, kako bi glasila njena surova stručna ocena. Pojava mnoštva imena i razgranatost rođačkih veza, silna prava i vanbračna deca, lutanja po svetu, prerane smrti, usahli potoci i novi brakovi, umeli su da uspore pa, na mahove, i da prekinu njena istraživanja. Povratak na glavni put, izvlačenje iz šikare, zahtevalo je vreme i slonovsko strpljenje. Neki rođaci su nam skončali u Belorusiji, drugi su živeli na francusko-švajcarskoj granici, treći u Pančevu, Nišu, Kragujevcu, Skoplju, Mačvi i ko zna gde još.

Ukratko, mama je ipak, uz dosta amaterske sreće ali i sa onom urođenom spretnošću, uspela da skupi, složi i shvatljivo poveže pravu šumu porodičnih drveta sva načičkana rodbinom, pradedovima, prababama, čukundedovima i čukunbabama i nijhovim čukunčukunbabama, iznoseći na svetlo dana, tačnije rečeno, sred svoje grozničave osame, vojnike, popove, sitne provincijske političare, demagoge ili advokate, trgovce, rabadžije, imućne i naskroz upropašćene seljake, šumarske inžinjere školovane u Rusiji, sobarice, služavke koje bi naprasno postajale belosvetske guvernante, kamenoresce, muzičare, učitelje, kafedžije, ustanike, gospodu, razbojnike, kočijaše, pandure. Iz njenih bezazlenih priča, čestu međusobno protivrečnih, bleskastih, ili uverljivih koliko mogu biti verodostojna komšijska ogovaranja, izranjale su žive, prave ličnosti, sa svojim mnogostrukim ljudskim osobinama, sa imenima, prezimenima, vrlinama, manama i porocima; ona ih je slikala, možda neveštim ali uvek s ljubavlju povlačenim potezima; svi su oni odreda imali svoje živote, svoje žene, muževe, dobru ili raspusnu decu, odela primerena vremenu, prilikama i zanimanju, ovakve ili onakve glasove, oružje, skele, konje, zemlju, kuće, imanja, novac, svoje lepe i bogougodne dane ali i zle i naopake sudbine u prečestim ratnim metežima. Mama je bila maštovita žena; Ministarka je rekla da je ona clairvoyant. Onako hrabra srca, bez predrasuda nad golemim zadatkom, s odvažnošću i s ohološću Jakova koji se rve sa Bogom, tražeći da mu taj nabusit prikan, kako zna i ume isposluje svoj blagoslov, tako je i ona, uzdignuta nosa, kao stručnjak koji šeće kraj poznatih slika, špartala rodoslovima nemačkog, ruskog, rumunskog, grčkog i engleskog plemstva, tražeći, zašto ne, među tom gospodom neku našu cvećku.

Da je kojim slučajem u rukama imala dobro ispečen zanat, da je nakupila primerenije obrazovanje od onog stečenog u srednjoj ženskoj zanatskoj školi „Car Dušan“, da je posedovala stručnu literaturu, pomoćno osoblje, bistra trčkarala, pristup arhivama, više novca ili makar više slobodnog vremena, siguran sam da bih i ja jednog dana – u njenim sveskama – osvanuo kao rođak kraljice Viktorije ili makar kao sestrić ruskog cara.

Zalazeći u prošlost, tamo gde su likovi bivali bleđi, događaji razuđeniji i manje shvatljiviji, mama je prejezdila imena, prezimena pa i nadimke nekih vođa ustanka iz 1804, a potom i imena njihovih sve usamljenijih predaka razasutih duž reke Morave tokom 17. i 18. veka. Žena i ženske dece kao da tu nije ni bilo.

Crne, sjajne i ponosite mermerne grobnice s pozlaćenim slovima, sa elipsastim slikama u porcelanu i metalnim ogradama – proizvod veštih ruku porodice Bertotto – smenjuju grubi, porozni peščari, klesani samoukim dletom priprostih seoskih klesara, a njih, na kraju, ne trule drvene krstače, pa ni humke bez belega već puste ledine, možda stratišta, sa po kojom tužnom lojanicom što treperi il’ gasne u plitko iskopanoj zavetrini, kraj trule jabuke i crne marame.

Dalje se, bar njenim metodama, nije moglo. Vođena instinktom starinskih istraživača koji više veruju zvezdama, urođenicima i svojim nosevima nego knjigama, herbarijumima i sumnjivo sklapanim kartama, ona je rešila da se zaustavi. Obzir joj nije dozvoljavao da prekorači sunovratni prag pred kojim zastaje stručnost, pouzdanost i istinoljubivost a počinju senoviti predeli nagađanja, nesigurna narodna predanja, izmišljena sećanja blagoglagoljivih staraca i, kako sama reče, „nenaučna lupetanja“. Ona je išla za istinom a ne za šarenom lažom. Kada je sabrala sve što se u nepovoljnim posleratnim okolnostima dalo sabrati, kada je povezala sve ono što zdrav razum prihvata kao ispravno i verodostojno, došla je do frapantnih i neoborivih dokaza iz kojih se kao na dlanu moglo videti da su ona i moj otac, njen venčani muž, svako sa svoje strane, važni članovi dve međusobno zakrvljene kraljevske dinastije.

„Eto, tatice, sada si se uverio da mi nismo pritka ni tikva bez korena. Shvataš li sada ko smo mi i odakle dolazimo? Naš sin konačno ujedinjuje dve zavađene loze. On je pretendent kakvog nema u celoj Srbiji. Gde je perje? Gde su trube? Gde ti je hajdučko srce? Pripašite svijetlo oružje! Smrt crvenim zlotvorima!“ Završivši tiradu mama pobedonosno pljesnu dlanom o dlan, protrlja obraze kao da se budi iz sna i svojim suvim usnama, suvim od govorancije, poljubi me u čelo. Našu bednu sobetinu punu tuđih, predratnih starudija, ispuni ukočen trijumf razbaštinjenog plemstva.

Ja sam ćutao i blenuo u mamino blistavo i uzvišeno lice; blenuo sam u njenu tamno kestenjastu kosu koja mi je sada ličila na nakostrešenu konjsku dlaku na šlemu spartanskog junaka koji u Termopilima dočekuje razularene horde azijskih varvara. Demokratija je u opasnosti! Stegoh pesnice i rekoh: „Borićemo se u hladovini“. Uistinu, ništa nisam razumeo od onoga što nam je ona ispričala. čak ni ono pretedent ili pretendent nisam znao što znači a kamoli da tu praskavu reč izgovorim lako, onako bez zamuckivanja. Neko mi je tih dana ponudio gas-masku ali nisam imao čime da je platim. Zapravo, nisu je baš meni ponudili ali sam ja voleo da je imam.

Otac je bio bled kao kreč. Ličio je, kako se to kaže, na čoveka kome je tog časa doturen papir na kome piše: smrtna kazna. Legionari su u stroju. Puške su im na gotovs. Vetar im u lice šiba pustinjski pesak. Moj otac odbija da mu se preko očiju zaveže marama. Oni se plaše više nego on. Poručnik legije stranaca, neobrijani Hromi Daba, vadi iz bluze zlatnu tabakeru. To nije Dabina tabakera, to je naša tabakera. Na njoj je izgravirano R.T. sa krunom. Daba nudi mog oca cigarom; tata se smeška, pogled mu bludi negde vrh duna i sa zadovoljstvom uvlači velike dimove svoje poslednje „Havane“.

Tata je šokiran; on je šokiran gomilom najrazličitijih i verovatno s mukom pribavljenih podataka; zaprepastili su ga crteži, mamino istraživanje u potaji, njen iznenadni duhovni uzlet koji nije tražio pomoć sa strane, a možda i zvučnost titula. Njihova krvna veza sa evropskom aristokratijom ličila mu je na sanjarenja ili na trabunjanje kakve beogradske šiparice zaljubljene u Rudolfa Valentina. Ne, on nije bio kukavica ali je osećao da su te žvrljotine opasne. Ne ustajući sa stolice, valjda u strahu da mu ne izmakne tlo pod nogama, tata skide svoj polovno-šućmurast i već hiljadu puta prepeglan sako. Rukom mesečara on poče bez reda da prebira po papirima koji su ležali razbacani između tanjira za koh i ulubljene mesingane pepeljare „Radio Philips“ pune pikavaca. Pokušavao je makar mehanički da prati zamršene žile rodoslova, sricao je godine kao što deca sriču udžbenik istorije, osećao je miris zlaćane gumiarabike ali nije bio sposoban da dokuči smisao tananih i vešto izukrštanih snopova životnih prepleta. Zurio je u nerazumljivu kaligrafiju pisanu nepoznatim i pratećim znacima. Ma šta god da je ispisano na tim papirima – pomisli on – velike istine ili obične gluposti nezrele osobe, valja ih uništiti jer su opasni.

Sve je u njemu govorilo jedno veliko ne i ne! Ono u šta je bio sto posto siguran, jeste da je sve to crtano i ispisivano čitkim, oblim i ujednačenim rukopisom njegove žene. Pripalio je maminu cigaretu ne hajući ili ne osećajući slatkasto hladni dim sa ukusom mentola.

„Ženo ti ne znaš šta radiš. Ti si načisto skrenula s uma. Ovi će nas proglasiti za monarhiste!“

Te su reči iz mog oca izlazile kao bolno stenjanje a ne kao pridika zapanjenog muža koji kori svoju šaškastu ženu.

Odmah posle ručka, još uvek pod snažnim utiskom maminih bajki o našem aristokratskom poreklu, uprtio sam torbu na leđa i krenuo u školu. Pošao sam čitav sat ranije. Morao sam da prisustvujem redovnom sastanku selenita. Rad naše selenitske organizacije – a o tome ste sigurno slušali na radiju – sastojao se u pripremanju dece za odlazak na Mesec ali i u širenju ljubavi prema međuplanetarnim letovima. U školi nismo imali teleskop, karte Mesečevih površina, niti bilo kakve druge instrumente, knjige i učila, iz kojih bi nešto više doznali o svetu koji smo naumili da osvojimo i naselimo. To nas nije sprečavalo da raspravljamo o predstojećim putovanjima, o Mesecu, o Zemljinoj teži, o raznim poslovima u kosmičkom prostoru, o ishrani i sl. Svi smo naučili da pevamo selenitsku himnu. Himnu smo pevali sa uverenjem da je naše putovanje na Mesec pitanje dana, možda posle školskog raspusta, možda dogodine. Čim odrasli slete, čim osmotre kako je tamo, sledećom raketom stižu deca, budućnost čovečanstva; prvo mi, seleniti.

Odnekud se proneo glas da se dele putne karte za Mesec i da nije zgoreg da i seleniti škole „Vuk Karadžić“ pripreme spiskove sa imenima dece spremne za put. Nisam znao kako, verovatno nepojmljivom igrom slučaja ili odlukom Proviđenja, moje se ime i prezime našlo na vrhu selenitskog spiska. Video sam tu listu. Bio sam putnik br. 1. Nisam gazio preko leševa; nikom nisam zabio nož u leđa, podmetnuo nogu ili došljaka uputio u pogrešnom smeru; o ulizicama, podmitljivcima i tatinim sinovima imam najgore mišljenje. Njih su školski lekari slali na more da smršaju a nas, sirotinju, slali su u šumu, u Prilički Kiseljak, da poboljšamo krvnu sliku. Posle sam shvatio da moja plemenita sirotinjska etika ima slabih strana: važi do prve zgodne prilike. Ipak, sudbina me je kušala. Čekala je da vidi kako ću se ja poneti pred izazovom budućnosti, pred prvom olako stečenom doboš tortom. Jasno sam razaznavao prvi stepenik moje karijere. Mama mi je isčeprkala krunu i slavnu prošlost, a društvo mi nudi skafander i uzbudljivu svemirsku budućnost. Od tada je prošlo skoro pola veka ali je taj selenitski spisak ostao prvi i jedini zvanični papir u kome se moje uvaženo ime pominje na čelu kolone putnika na Mesec. Onog dana, tačnije, onih dana, kada su me bez velike buke, prvo skinuli sa spiska, a onda bez mog znanja izbacili iz selenitske organizacije, beše mi jasno da ja nisam njihovo društvo i da sa njima više neću deliti selenitske snove. Sebi sam uvrteo u glavu da sam ja nešto posebno, da sam izuzetak, miljenik Sudbine, a da su svi ostali, čak i moji dobri roditelji, obični seleniti kojima se smeši selenitska karijera – naravno na Mesecu. Ukratko, ostao sam bez krune i skafandera, bez prošlosti i budućnost, sa drvenim mačem u ruci.

Danas kada znam koliko je malo selenita uspelo da sleti na Mesec i da se prošeta površinom prekrasne Lune, kada znam koliko su novca Amerikanci uložili u ta veličanstvena putovanja – ne izuzimajući iz troškovnika ni skorašnje slanje sonde „Galilej“ na Jupiter – nekako mi dođe manje krivo što su me naši selenitski rukovodioci izbrisali sa slavne selenitske liste. Ako bolje razmislim, šta bih ja, onakav kakav sam bio, sem pukog paradiranja i selenitske himne, zaista korisnog mogao da učinim za čovečanstvo, skakutajući sablasnim predelima mrtvog zemljinog satelita?

Moja škola, osnovna škola „Vuk Karadžić“, nalazi se na uglu Takovske ulice i 27. marta. To je jedno veliko zdanje zidano prema austrougarskim uzorima. Vuk Karadžić je bio jezikoslovac; on je od slepaca sakupljao narodne pesme i nekako mu je pošlo za rukom da preobrazi naš jezik. On je napisao srpski rečnik. Pre njega mi smo zvanično govorili staroslovenski a posle njega smo počeli da govorimo našim narodnim, svinjarskim jezikom. Mi smo govorili, pisali i čitali najsavršenijim jezikom na svetu. Kad neko piše tim savršenim jezikom sve ispadne dobro. Svi nam zbog toga skidaju kape. U školi sam prvo naučio da pišem i čitam ćiriličnim pismom a potom i latiničnim. Vuk Karadžić je bio ćopav starac sa štakom; Vuk je imao velike brkove, nosio je crveni fes sa kićankom i sa porodicom je živeo u Beču, kao emigrant. On je poznavao Getea. Gete je bio sklon maštanju pa je zato zavoleo naše narodne pesme. Vuk je znao i braću Grim koji su, kao i slavni Andersen, pisali bajke za decu. Dok su naši stari Turcima sekli glave a ovi njih zbog toga nabijali na kolje, dotle je Andersen pisao o nekoj devojčici, ubogoj sirotici, koja je po ciči zimi lutala naokolo i palila šibice da bi se ugrejala. Ovde lete glave, ljudi umiru na kolju a njegova sirotica zvera u tuđe stanove i troši šibice. Ministarka me je tešila. Rekla mi je da se ne sekiram jer i mi nemamo pečenu ćurku za Novu godinu, pogotovo ne za Božić. U poverenju mi je rekla da je Vuk Stefanović Karadžić na srpski jezik preveo Sveto pismo, ali da se to namerno prećutkuje. Kao, on je veliki čovek, naš reformator, narodnjak, pa mu ne priliči da se bavi pobožnim stvarima. Ministarka mi je rekla da Bog postoji, da je nevidljiv i da ima veliku belu bradu. Ako je Bog nevidljiv kako je Ministarka doznala da on ima veliku belu bradu?

Da bih od kuće, duž ograde Botaničke bašte, stigao do škole, trebalo mi je manje od deset minuta. Nisam imao ručni sat ali sam se kod odraslih stalno raspitivao koliko je sati. Ako bih usput sreo nekog prijatelja ili šutirao kamenčiće, onda je na putu do škole moglo da proleti i dobrih pola sata. O Ajnštajnovoj teoriji sveopšte uslovnosti doznao sam mnogo kasnije.

Kada sam stigao u školsko dvorište video sam učiteljicu kako se igra sa učenicima i kako im nešto objašnjava mašući rukama.

Moja učiteljica je bila vrlo mlada žena. Mislim da nije bila udata. Imala je gustu, svetlu i kratko podsečenu kosu. Imala je veliko belo čelo, gotovo nevidljive obrve, svetle oči boje zelenkastog grožđa i crvene usne. Nije nosila šminku ili ja to nisam primećivao. Neka deca su tvrdila da ona ima vodene oči i da ume da te gleda kao zmija. Ona nije bila ni bucmasta ni debela; pre bi se moglo reći da je ona jedna visoka, krupna i veoma lepa učiteljica. Imala je belu kožu kao da se nikad nije sunčala i kao da po kući ne radi ništa drugo već se od jutra do sutra umiva sapunom i toplom vodom. Prava čistunica!

Učiteljica je primetila kako ja u lažnoj žurbi, kao zadihan, ulazim u školsko dvorište. Nešto je pokazala okupljenoj deci a onda se uputila pravo ka meni. Prišla mi je veselo, spustila je svoju čistu belu ruku na moje rame i rekla:

„Zdravo druže. Gde žuriš? Seleniti se sastaju tek u tri. Nego – zasta ona za trenutak – ti si sada ozbiljan đak. Ideš u ozbiljnu školu. Šta će ti ta drvena sablja za pojasom?“

„Drugarice učiteljice“ – počeh ozbiljno, ne obazirući se, lude glave, na Sudbinu koja mi se kikotala iza leđa. Dakle, rekoh:

„Drugarice učiteljice, ovo nije sablja. Sablja je kriva i oštra samo sa jedne strane. Ovo je dvosekli mač. Krenuo sam da posečem crvene zlotvore.“

Sigurno sam još mnogo toga nesuvislog, pretpostavljam nebitnog izbrbljao o prednostima dvoseklog mača i o mojim daljim namerama.

Sutradan, rano izjutra, dok smo mi doručkovali, tri čoveka grunuše u našu sobu. Tatu su odmah pitali da li poseduje vatreno oružje, pištolj ili nešto slično tome. Tata im je odgovorio da on nema nikakvo oružje. Dok je jedan od njih čuvao vrata, ostali su preturali po stvarima. Neko je prdnuo. Kada su završili sa pretresom, tati su naredili da se spremi i pođe sa njima u miliciju. Usput su pokupili naše kraljevske rodoslove, zatim jednu prepotopsku zemljopisnu kartu i jednu knjigu („Gusari Melarskog jezera“) koju sam ja uzeo na čitanje iz dečje biblioteke. Kroz poluotvorene šalone sam video kako se tata saginje i ulazi u auto. Mama je plakala. Posle je prestala da šmrče. Obrisala je suze i sela za sto. Idioti su nam ukrali slanik i upaljač.

„Dragi Bože – zavapi mama – zašto slanik?“

Raša Todosijević, 9.2.1996, Beograd

Peščanik.net, 03.12.2025.