Valjda iznerviran zvukovima i bukom naokolo, odnosno činjenicom da kao takoreći glavni gost događaja u UAE nije mogao dobiti niti salonče za intervju, bivši predsednik republike je brzo prešao iz sporog nabrajanja zasluga savršeno nepovezanih sa pitanjima u obraćanje u drugom licu sa uobičajenom formulom navedenom u naslovu. Ovoga puta stvar je uistinu bila toliko ogoljena/oguljena, da je posle izjave kako više nema vremena i kako je to zadnje pitanje, upitao novinarku da li je završila, i zatim imao uobičajen logoreični napad, dva puta duži od „intervjua“. Bilo bi gubljenje vremena komentarisati to – jedino što se građani pitaju jeste „dokle“ uz gledanje na sat.
No ipak su se tu ispilila još dva stava koji neumitno zahtevaju javno zgražanje sa gađenjem, reakciju svih državnih institucija i građana na očitu laž i možda neke zakonske sankcije, bar pre nego što pravnik-reformator i ponižavajuće bedni štrajkač glađu očisti sudstvo. Prvi je užasavanje nad srpskom umetnicom Bakutom, jednom od tri najbolje pevačice u istoriji Srbije (ubismo se od radoznalosti da čujemo koje su druge dve) i poraznom recepcijom njenog konceptualno bogatog performansa u Čačku („Šta radi policija, a?“). Bujna asocijativnost bivšeg predsednika odmah je ovaj zločinački čin dovela u vezu sa ekstremnim erotskim sadržajem kao što su jahanje popova i silovanje ženskinja unutar porodice, kao i sa nemerljivom surovošću u slučaju kralja Obrenovića, koji je bio slabovidan i time posebno ranjiv u vezi sa atentatom. Originalnost istoriografskog pristupa bivšeg predsednika primećena je od ranije, nije neko iznenađenje.
Mnogo značajnije je njegovo insistiranje da nikada nije bio četnik. Postmoderni četnici nisu kao takvi bili proganjani, naprotiv, njihovo učešće u ratu i posleratnoj politici i kulturi bilo je usmereno u reviziju istorije. Zašto bi onda bivši predsednik imao tako negativan stav prema četnicima, ako je i sam vidno i često učestvovao u revizionizmu, i to sa najviših političkih položaja? Prvo, nije reč samo o revizionizmu, već o potvrđenom učešću: bivši predsednik je zabeležen na obimnom filmskom i foto materijalu iz ratnog perioda, uvek u društvu najvišeg sloja četničkih odreda, u društvu vojvoda. Vojvoda koji je pouzdano i formalno bio njegov nadređeni nalogodavac odnedavno je pokojni, drugi vojvoda sa kojim je imao sličan odnos čest je gost u vučimedijima, a bivši predsednik uopšte se ne kloni njegovog društva – naprotiv. Ako je dakle potvrđeno da je u ratnom periodu bio u društvu ovih likova, onda nikako nije smeo izgovoriti tako očitu laž, da nikada nije bo četnik. Na snimcima nije vezan, što znači da nije bio zarobljenik četnika. Po nekim svojim izjavama, bio je tumač/prevodilac. Kako se neko, ko nikada nije bio četnik, dokopao ovako visokog i profitabilnog položaja? Zbog izuzetnog znanja engleskog jezika? To je već potrošen vic. Bivši predsednik DANAS ne bi hteo da je JUČE bio četnik: o razlozima za to nema smisla posebno raspravljati, ima ko da to radi nadležno i precizno. Ostaje međutim javna laž, koja bi mogla biti i kažnjiva obzirom na njegov položaj, prerogative i Ustav. I bez toga, ova laž je providna, repata i neverovatno gnusna, i svako ko je ćuteći prihvati treba da na svoje čelo napiše: ja sam budala. Vidi se i bez natpisa na vučimedijima, sa dodatkom: ja sam pokvarena budala.
Pa ipak, u krhotinama velikih laži ima i onih koje pokazuju kako je konkurencija među lažima još uvek itekako moćna: najveća, ona o beskonačnoj i jedinoj ljubavi prema Srbiji, pokazuje se kao zlobna strast prema što većoj šteti koja bi se Srbiji mogla naneti – prema ratu sa susedima. Sem Kosova i BiH, Hrvatske i EU, meta kvarenja odnosa je Crna Gora, odnosno položaj Srba u njoj. Drugi član ustava Crne Gore počinje ovako:
„Nosilac suverenosti je građanin koji ima crnogorsko državljanstvo.“
Srbi dakle nisu manjina, nisu konstitutivni narod, nisu ni poveća manjina. Nisu ništa, sem što su ono najvažnije, građani, a nacionalnost nije ustavna kategorija. Sem laži da nije nikada bio četnik, bivši predsednik nam je u mešanju u crnogorske državne poslove razotkrio i svoju najveću laž, da najviše na svetu voli Srbiju.
Ne, on je mrzi, prodao bi sve što može za semenke i kikiriki, jer i to mora da ima, uništio bi i cenzurisao sve što je ikada bilo dobro, i uvukao je u rat pre nego što se sam izvuče. Sram da vas bude!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
