Dejan Ilić mi je dao dobar šlagvort kada je u poslednjem tekstu pomenuo da svaka od opozicionih stranaka ima svoju ulogu u pobuni žitelja Srbije. Ja bih to proširila i rekla da svako ko želi promenu režima i bolju državu ima svoju ulogu u revoluciji. Moj problem je što verujem da na samom početku uloge nisu podeljene kako treba. A loš kasting, plašim se, vodi do lošeg filma. Ne mogu da se osvrnem na sve uloge u ovom našem filmu. Držaću se samo glavne uloge, studenata, i uloge koju sama igram, jedne od sporednih – uloge kritičarke iz tople fotelje.
Glavnu ulogu u ovoj našoj revoluciji igraju studenti. Da preciziram. Teško je odrediti ko su „studenti“, ali za potrebe ovog teksta, pod studentima podrazumevam sve što bi moglo da dođe pod okrilje studentskog pokreta, studentske liste ili studenata u blokadi na mrežama.
Sami su se izborili za glavnu ulogu, nametnuli se kao jedini koji mogu da je igraju i sada se suočavaju sa reakcijama. Oni su pokretači priče, od samog početka. Već vidim opozicione stranke (druga glavna uloga), kako se bune, jer oni su organizovali prve proteste nakon pada nadstrešnice, simbol krvave šake je njihov. Ali na toj audiciji nisu prošli dalje. Bez obzira na masovnost protesta i snažnu poruku, videlo se da nema dovoljno podrške da pobuna opstane. Na scenu stupaju studenti. Savršena audicija. Motivišu građane i građanke da izađu na ulice uprkos hladnoći, praznicima i pretnjama. Bude nadu kada je delovalo da je sve gotovo. Zahvaljujući njima okrećemo se budućnosti po prvi put nakon 12 godina. Jer budućnost je svakako njihova, a do tog trenutka smo živeli u ubeđenju da ne žele da se uključe u izgradnju te budućnosti. Pomogli su nam da jasnije vidimo glavne negativce. Nasuprot mladosti i nade, videli smo istrošene, bahate i besne vojnike režima. Znali smo ko su naši negativci. Znamo ih od devedesetih. Međutim, ovo suprotstavljanje je uperilo reflektor u njih i pokazalo sve ono što su jakom scenskom šminkom pokušavali i uspevali da sakriju od 2012. do pada nadstrešnice.
Nakon savršene audicije, studenti pokušavaju da jasnije definišu svoju ulogu. Do sada u tome nisu uspeli. Njihova uloga je trebalo da bude sporedna. Sporedna uloga gde za osam minuta pojavljivanja u filmu koji traje dva sata dobijete Oskara i godinama i decenijama nakon, svi pričaju samo o toj sporednoj ulozi. Zamislimo tu sporednu ulogu. U trenutku kada su svi krenuli da „podržavaju studente“ i „staju iza studenata“, studenti su mogli da se okrenu i da kažu – ne, ovo nije naša odgovornost. Vi ste ovo zakuvali, vi ovo rešavajte, a mi ćemo pomno da pratimo da rešavate na način koji je najbolji za našu državu, za našu budućnost, za nas kao građane i građanke. Da preuzmu ulogu korektora. Da naprave program daleko precizniji od Niškog edikta, program iza koga našminkani radikali nikako ne bi mogli da stanu, i da pozovu stranke opozicije da ga potpišu. Da nastave sa svojim šetnjama kroz Srbiju, razgovaraju sa ljudima, predstavljaju taj program i jasno stave do znanja da podržavaju stranke koje podržavaju taj program. Već sam pisala o tome, ali te šetnje kroz Srbiju i povezivanje ljudi je nešto što niko drugi na političkoj sceni Srbije nije mogao da uradi. U tom slučaju nema problema sa ideološkim određivanjem studenata. To nije trebalo da bude njihova uloga, to je uloga političkih stranaka.
Studenti uporno pokušavaju da se smeste u glavnu ulogu, a da ne preuzmu odgovornost potpunog nošenja radnje. Dakle, oni bi da izađu na izbore, ali ne baš oni, nego ljudi koje oni izaberu. Ali ti ljudi su tajna, moramo da im verujemo da su dobro izabrali. Tajnovitost se brani zlom namerom negativca koji će napasti izabrane ljude kako samo negativac ume. Nema mnogo logike u ovome. Negativac će jednako iskoristiti dve nedelje i dva meseca za blaćenje. Tajnovitošću se negativcu prepušta glavna uloga i vođenje radnje.
Drugi problem sa tajnim ljudima na tajnoj listi je istrajnost. Predstavlja nam se kao velika prednost što će na toj listi biti ljudi koji nisu zainteresovani za bavljenje politikom. Oni samo žele da dođu, reše problem i odu. Politika i vođenje države je mnogo više od toga. Šta će se desiti ako ti ljudi shvate da su problemi koje treba da rešavaju mnogo teži nego što su očekivali? Lako može da se desi da odustanu. U tom slučaju, kako možemo da im prigovorimo bilo šta, nisu obećali istrajnost, obećali su da će pokušati.
I konačno stižemo do sporedne uloge – kritičar/ka iz tople fotelje. Ovde je kasting davno odrađen. Mi smo smatrači, kolumnisti, bedna piskarala. Neki od nas su poznatiji, pa se povremeno iz toplih fotelja ispred kompjutera nađu u toplim foteljama TV studija. Naša uloga je najsličnija ulozi hora u antičkoj drami. Pojavimo se povremeno i prokomentarišemo događaje uz dodatak kritike. Neki su oštriji u svojoj kritici neki manje, neki se više bave negativcima, neki pozitivcima. Naša uloga je sporedna, neće nam doneti Oskara, ali nije nevažna. Ono što nam se prigovara naša je najveća snaga. Mi stojimo sa strane i možemo da imamo bolji pregled situacije od samih učesnika. Grešimo, naravno, ali ko smatra taj i greši. Da su studenti preuzeli sporednu ulogu koja bi im najviše legla, ulogu korektora, bili bismo savršeni partneri.
Pošto studenti insistiraju na glavnoj ulozi, i u ovoj sporednoj dolazi do samoinicijativnog rekastinga. Oni čija je uloga da stoje sa strane, prate šta se dešava i trude se da što jasnije i bolje prokomentarišu događaje, pretvaraju se u hype men & women studenata. Još uvek stoje sa strane, ali sada samo uzvikuju „Bravo, studenti“. Neki ne odlaze toliko daleko, ali je dugo bio primetan trend preblagog tretiranja studenata i njihovih poteza. Kako se bliže izbori, taj trend se malo stišava, ali su se javili novi problemi. Postali smo društvo koje ne trpi kritiku. A društvo koje ne trpi kritiku ne može da se razvija i da postaje bolje. Nije svaka kritika dobronamerna, niti je svaka kritika, čak i dobronamerna, produktivna. Ali svaka kritika treba da se izvaga. Da se vidi da li može da se primeni i da doprinese poboljšanju.
Ja spadam u pesimističnije kritičarke iz tople fotelje. Vidim ovaj pogrešan kasting i plašim se da će rezultat biti loš film iz koga svi želimo da pobegnemo. Nadam se da grešim. Nadam se da ima prostora za pozitivan rekasting, nadam se da ima vremena da svako preuzme ulogu koja mu najviše leži i koju može da iznese do kraja. Mi, kritičari/ke iz toplih fotelja treba da nastavimo da kritikujemo. To je naša uloga. I da se ne libimo da kritički sagledavamo one sa kojima se slažemo. Jer valjda svi želimo da budemo bolji i valjda više očekujemo od onih na našoj strani.
Peščanik.net, 17.01.2026.
NADSTREŠNICA
