Legalistički kraj državnog zločina

U organizaciji Fondacije Slavko Ćuruvija u Centru za kulturnu dekontaminaciju 10.3.2026. održana je tribina pod nazivom „Legalistički kraj zločina“. Govorili su Radmila Dragičević Dičić, sudija Vrhovnog suda u penziji, Dragan Kecman, policijski pukovnik u penziji, tužiteljka Bojana Savović, novinar Vuk Cvijić, Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava, Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara. Razgovor je moderirala Sofija Mandić iz CEPRIS-a, a učesnicima se obratila i ćerka Slavka Ćuruvije, Jelena Ćuruvija.

Posle odluke Apelacionog suda u Beogradu da se ukida presuda kojom su funkcioneri DB-a osuđeni na ukupno 100 godina zatvora za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije – oni su ponovo u sudnici. Ovoga puta oni tuže Fondaciju Slavko Ćuruvija za povredu ugleda i časti zbog komentara o nezadovoljstvu oslobađajućom presudom. Svaki od njih traži po pola miliona dinara odštete.

U ovoj zemlji nikakvu težinu nema presuda Vrhovnog suda Srbije da je Apelacioni sud višestruko povredio zakon kada je oslobodio krivice čelnike Državne bezbednosti Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Jelena Ćuruvija: Vrlo često imam osećaj da nisam mrdnula bukvalno ni korak u ovoj potrazi za pravdom i istinom. Dakle, mnogo godina je prošlo, danas smo tu gde smo da pričamo nažalost o ovoj vrlo konfuznoj pravnoj situaciji u kojoj se nalazimo kad je slučaj mog tate u pitanju, a nažalost i celo pravosuđe u Srbiji u ovom trenutku.

Na ovom putu srela sam puno ljudi kojima znači ovaj slučaj skoro isto koliko i meni. To je verujte retkost i vrednost. U tom smislu večeras ovde sa nama sede fantastični ljudi, ljudi koji su meni uzor. Velika mi je čast što mogu da otvorim ovu tribinu i što mogu da vas pozovem da učestvujete u razgovoru sa ovim fantastičnim ljudima i da nekako podelimo sa njima ovo situaciju koja nas je zadesila i koja će očigledno biti maraton, ali nekako ja kažem da da, to jeste maraton, ali mi smo spremni na taj maraton. Ja prva ga živim toliko godina i to će da traje očigledno još neko vreme. Ali ono što možemo da uradimo je da stojimo čvrsto na svom putu i da se okrenemo iza i da vidimo da sve više ljudi stoji i iza nas i pored nas i to je najveća vrednost, čini mi se, ovog puta, ako postoji ijedna vrednost. Hvala vam na podršci i na svemu što jeste. Izvolite.

Sofija Mandić: Večerašnja tribina i razgovor vodimo pod naslovom “Ubistvo Slavka Ćuruvije: državni zločin bez odgovornosti i sudski utvrđena konfuzija”. Namera nam je da pokrijemo večeras dve teme. Jedna je šta se to zapravo dogodilo. Jer nismo sigurni da javnost razume kako je moguće da su okrivljeni za ubistvo Slavka Ćuruvije oslobođeni, da u međuvremenu tuže Fondaciju Slavka Ćuruvija, evo u petak prošle nedelje je suđenje bilo održano; da ti ljudi polažu pravo na nakladu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i sve drugo što im pripada kao oslobođenim licima, a da sa druge strane Vrhovni sud kaže da su oni oslobođeni uz bitne povrede zakona. Dakle, naši sudovi kažu istovremeno da je sve po zakonu, a i da ništa nije po zakonu. Da pokušamo da damo odgovor kako je to zapravo moguće i šta se dogodilo.

I drugi deo razgovora bi smo voleli da, ili drugi segment razgovora, da bude ne toliko vezan za ovaj slučaj – koji naravno da je bitan i javnosti i porodici, ali ovo nije jedini slučaj državnog zločina, da tako kažem, njih je bilo i u prošlosti, neki su slučajevi aktuelni. I želimo da razgovaramo i sa stručnom javnošću i sa širom javnošću na temu šta mi možemo da uradimo da se ovakva jedna stvar više nikome ne ponovi.

Sa nama su kao gosti i uvaženi govornici Radmila Dragičević Dičić, sudija Vrhovnog suda u penziji i ne samo to, svašta je drugo radila, ovo je bila poslednja funkcija sa koje je otišla u Penziju. Bojana Savović, tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Dragan Kecman, policijski pukovnik u penziji, Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava, pravnik, i Vuk Cvijić, novinar. I mislim da, imajući u vidu da je Rada sudila i ubistvo Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, imala i ličnu ulogu u suđenjima u takozvanim slučajima državnog zločina. Šta se tokom ovih 25 plus godina promenilo, kad je u pitanju sudski tretman državnih zločina, da li vidimo neke pozitivne tendencije, da li su stvari krenule u rikverc? Dakle, iz tvog ličnog i profesionalnog iskustva, kakva je sada ta slika? Dakle, možda od Stambolića do Ćuruvije?

Radmila Dragičević Dičić: Počeću sa time, pa ću reći da je ubistvo Slavka Ćuruvije, koje već je suđenje trajalo nekih 26 godina, dok nismo došli do ove presude Vrhovnog suda Srbije, da kažem da je ubistvo Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. prvo od četiri takozvana državna politička ubistva – posle toga je pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, mislim negde juli 2000. godine, posle toga mislim da je avgust 2000. ubistvo Ivana Stambolića i konačno 12. marta 2003. godine ubistvo premijera doktora Zorana Đinđića.

Ovde je moj kolega Mioljub Vitorović, koji je bio tužilac u predmetu za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića i njegovu završnu reč na tom suđenju svi pamtimo, ja ću samo reći jednu rečenicu, kada je rekao, ovde sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno jednom delu službe državne bezbednosti i da je ovaj sud sada jedina institucija u zemlji, koja može u ovom trenutku i mora nešto da uradi za ovu državu, za budućnost države, za budućnost naše dece. Mi koji smo bili u tom takozvanom specijalnom sudu, učestovali u tim suđenjima, ja sam učestovala u suđenju za ubistvo dr Zorana Đinđića, sada mi je žao što nismo uspeli, zato što je istraga bila takva kakva je bila i za ubistvo Ćuruvije – nismo stigli da obradimo, odnosno da učestvujemo u suđenju za taj predmet, jer ta suđenja za ubistvo Ivana Stambolića i ubistvo dr Zorana Đinđića su pored svih opstrukcija koje su bila pre svega u tom trenutku, osetljivom političkom trenutku, okrenute pre svega prema našem sudu.

Ali ta suđenja su trajala za sadašnje uslove neverovatno kratko. Primer, suđenje za ubistvo Ivana Stambolića, pokušaj ubistva Vuka Draškovića, od početka suđenja, pa do prvostepene presude trajalo je godinu i po dana. Za ubistvo premijera Zorana Đinđića trajalo je oko 3,5 godine. Uz sve opstrukcije, znači za to vreme, ako se sećate, izašao je predsednik veća Marko Kljajević iz suđenja zbog pritisaka koji su vršeni na njega, tako je rekao, i zbog hapšenja njegovog brata u slučaju predmeta stečajna mafija. Tužilac, izvanredni tužilac Maraš je izašao nakon što je uhapšen tužilac Radovanović koji je takođe postupao u tom predmetu zbog optužbi vezano za drugi postupak.

Zatim razne pretnje, ubijanje svedoka, svedok-saradnik Vukojević je ubijen, počinjanje suđenja iz početka… i kada je suđenje počelo od početka, kada je koleginica Nata Mesarović preuzela da bude predsednik veća, ja sam ušla umesto Marka Kljajevića kao član veća, mislim da smo za manje od godinu dana okončali taj postupak. Razmišljam šta je to drugačije – isti je politički trenutak da imamo upliv organizovanog kriminala u državne institucije, u politički sistem, imamo urušavanje institucija, pravosuđa, policije, to smo sve imali i tada, imali smo učešće struktura bezbednosti, gde mislim i policije, državne bezbednosti u vršenju krivičnih dela…

Ali nekako tada je to bio tako drastičan događaj, ubistvo premijera, da ta mobilizacija društva i nas sudija i tužilaca, koji smo dobrovoljno se tada prijavili da odemo u taj specijalni sud i, već sam to i govorila, potpisali smo izjavu da je država oslobođena odgovornosti za našu bezbednost i za naše živote, praktično, zato što je zemunski klan još uvek su bili na slobodi, bili su živi, pretnje su bile velike, ali smo osetili da je to prelomni trenutak zbog svega što se dešavalo u zemlji, da zaista jedino policija, tužilaštvo i sud, očišćena policija može da reši to i mi smo se tako samo zatvorili u taj sud i samo smo radili, zakazivali suđenja i nije bilo na primer kao danas da advokati kažu ‘ne možemo tada, možemo tada’. Mi samo kažemo suđenje je tad-i-tad, izađemo iz sudnice i tu nema nikakvog prigovora na sve to. Tako da smo zaista dali sve od sebe da ta suđenja tako prođu, verujući zaista da to radimo za budućnost zemlje i za našu decu.

Sofija Mandić: Deset godina je prošlo između tih slučajeva i slučaja Slavka Ćuruvije, jel, kada je u pitanju prvostepena presuda. Šta je moglo da se promeni u tih 10 godina, pa da, jel, ovde vidimo takvu neefikasnost?

Radmila Dragičević Dičić: Mislim da je opao je taj entuzijazam, opao je taj momentum koji je bio u to vreme i jednostavno mislim da se izgubio i integritet sudija i tužilaca, i osećaj da oni vladaju postupkom, da su oni glavni, da su oni ti koji upravljaju i mogu da koriste sve alate koje imamo u Zakoniku o krivičnom postupku. Da to pokažu u sudnici, da deluju, a da pri tome imaju podršku višeg suda ako odluče, na primer, da kazne advokate zbog nedolaska, zbog ovoga i onoga. Tako da… I možda istrage, tada je i policija i ti ostaci državne bezbednosti koji su se usmerili da rade na otkrivanju ovih zločina, radili efikasnije. Sada mislim da tu imamo velike opstrukcije, kao što smo svesni u ovim svim predmetima, da sad o tome ne pričam, o tome smo već pričali.

Dragan Kecman: Razlika postoji u ono vreme i ovo vreme, samo što je u ono vreme ipak postojao neki autoritet, i presuda je dovedena do kraja. I urađeno je sve kako je trebalo da se uradi, a sad imamo šta imamo, imamo oslobađanje. I u ono vreme, gospodin Vitorović se dobro seća, ovde prisutni, koje smo mi imali opstrukcije, znajući da je drugi čovek tužilaštva i drugi čovek BIA-e bio uključen u taj zemunski klan.

Znači ništa…

Radmila Dragičević Dičić: Da, imali smo i hapšenje tužioca.

Dragan Kecman: Imali smo hapšenje tužioca i tad kreću neke te stvari.. ali su sudije poput vas i ostali bili na visini zadatka i voleli su, koliko ja znam, tu zemlju i na kraju su došli do rezultata i do osuđujuće presude.

Sofija Mandić: Kada je u pitanju sadržina presuda, mi smo u presudi za slučaj Stambolić imali izričito pominjanje Slobodana Miloševića kao nalogodavca ubistva. Dakle, mi smo krenuli možda iz te tačke, pa smo sada došli do oslobađajuće presude. Dakle, mi smo tamo imali i osuđujuću sa nalogodavcem, a sad smo na terenu oslobađajućih presuda. Kako je sud tada imao snage da kaže i to, a da ovde nema snage da osudi službenike državne bezbednosti?

Radmila Dragičević Dičić: Pa tužilaštvo je pre svega imalo snage to da kaže i mislim da je izvanrednost te presude za ubistvo Ivana Stambolića upravo u tome što je nalogodavac imenovan, Slobodan Milošević, koji je u međuvremenu i u toku suđenja, mislim 2006. godine preminuo. Pa je čak i u slučaju, pošto je to bio jedan predmet, pokušaja ubistva Vuka Draškovića, navedeno da je u obezbeđivanju helikoptera za let lica koji su pokušali da ubiju Vuka Draškovića, to omogućio general Pavković po nalogu Slobodana Miloševića. I sve to stoji i u izreci optužnice i u izreci presude. Znači morate da imate dobru optužnicu, sud je to prihvatio zato što je to tako bilo dokazano, a da to nije bilo u optužnici, sud to ne bi mogao da utvrdi. A što se tiče optužnice i postupka za ubistvo premijera, sad tu isto imamo – neću u to da ulazim – tu političku pozadinu koju imamo u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, ali smo videli da još pre podizanja optužnice, tužilac je odustao od gonjenja Ace Tomića, koji je bio tada direktor vojne bezbednosti, Bulatovića, koji je posle bio direktor BIA-e… Tako da ta konekcija i stalo se na Legiji i… da, i Šešelj je takođe bio negde u tim istražnim radnjama obuhvaćen.

Sofija Mandić: Kada je reč o ovoj presudi Vrhovnog suda koju smo videli negde početkom ove godine, da li može najprostijim mogućim rečima da se kaže, šta je zapravo rekao Vrhovni sud, gde je pogrešio Apelacioni sud kada je oslobodio okrivljene za ubistvo Slavka Ćuruvije?

Radmila Dragičević Dičić: To je sad ta pravno apsurdna situacija, koju ću ja pokušati sad što jednostavnije da objasnim, a to znači da po našem zakonu – Vladica će posle o tome detaljnije – ako imamo pravosnažnu presudu, znači to je presuda drugostepenog suda, kada ona dođe pred Vrhovni sud po vanrednom pravnom leku, ona ne može da se izmeni na štetu okrivljenog. Znači Vrhovni sud po zakonu nije mogao tu presudu da ukine, da je vrati, nije mogao da je promeni, mogao je samo po tom članu, mislim 493 – ispravi me ako je nešto pogrešno – ZKP-a da utvrdi povredu, odnosno nezakonito bitnu povredu. U ovom slučaju te bitne povrede koje su utvrđene su jako bitne, jako bitne, one govore o tome da je Vrhovni sud utvrdio da je drugostepeni sud, koji je otvorio pretres odlučujući o žalbi na prvostepenu presudu, Vrhovni sud je u stvari rekao: Apelacioni sud je napravio povredu koja znači da je obrazloženje presude nerazumljivo, da nije obrazloženje presude u skladu sa izvedenim dokazima, da je obrazloženje presude protivurečno, znači to što je zaključeno u presudi drugostepenog suda koja je oslobađajuća se ne slaže sa onim što se nalazi u izvedenim dokazima.

Primer je, na primer, izjava Milorada Ulemeka Legije, gde je Apelacioni sud u drugostepenoj presudi rekao da oni još četiri svedoka su u prvostepenom postupku, znači pred prvostepenim sudom i u postupku pred drugostepenim sudom, rekao je drugostepeni sud da nisu hteli da se izjašnjavaju u vezi toga što su ispričali pred tužilaštvom za organizovani kriminal, gde su dali svoj iskaz i teretili na neki način okrivljene u tom postupku, i da nije bilo omogućeno zbog toga što oni nisu hteli da se izjasne da branioci njima postavljaju pitanja, te drugostepeni sud uopšte nije cenio te iskaze koji su oni dali, to je, mislim, Legija, braća Simović i još 2-3 svedoka koji su dali pred tužilaštvom za organizovani kriminal. Znači Vrhovni sud je rekao nije tačno, to nije tačno što je drugostepeni sud utvrdio. Zatim, Vrhovni sud je rekao da drugostepeni sud se nije upustio u analizu dokaza koji se tiču izveštaja o telefonskoj komunikaciji koja se odvijala dva dana pre ubistva Ćuruvije i dva dana posle ubistva Ćuruvije, između Romića, Radonjića, Kuraka, tu je bila i kartica Markovića, tako da je i to kontradiktorno u obrazloženju drugostepenog suda. Drugostepeni sud kaže u oslobađajućoj presudi ‘da, taj dokaz je zakonit, taj izveštaj je zakonit’, da bi posle 10 strana rekao ‘nije po zakonu, ne može da se koristi’. Znači potpuno kontradiktorno.

Kako smo došli u tu situaciju ne znam, ali to su ozbiljne povrede i sada dolazimo do toga da po našem zakonu nema ispravke. Znači, i ako se utvrdi slučajno, imamo vanredni pravni lek koji se zove zahtev za ponavljanje postupka, koji u članu 473 kaže da se postupak može ponoviti ako se utvrdi da je sudija, član veća, tužilac ili sudski veštak da su učinili krivično delo, ali ne na štetu okrivljenog, samo u korist okrivljenog. Nikako da se presuda oslobađajuća promeni. I to je to ograničenje i ovde, znači kada bi se dokazalo da postoji eventualno krivično delo, vezano za donošenje drugostepene presude, opet po zakonu nema ispravke svega toga.

Sofija Mandić: Hvala Rado, ja bih sad postavila pitanje, ali možemo i kasnije, da li je uopšte moguće da se takve greške naprave omaškom, dakle da nisu namerne, ali možemo i kasnije u tome…

Radmila Dragičević Dičić: To krivično delo zloupotreba zakona od strane sudije i tužioca je delo gde bi moralo da se dokaže namera i sudije ili tužioca da se tako postupi.

Sofija Mandić: Dobro, i samo smo ostali dužni informaciju da je zapravo Vrhovni sud jednoglasno, dakle petoro sudija je jednoglasno stalo na ovo stanovište da je povređen zakon, kao što je Rada malo pre rekla. Prelazimo na tužilaštvo, odnosno na Bojanu, koliko je, pre svega mislim na današnje uslove, a nisu se mnogo promenili od trenutka kada je ova optužnica podignuta, koliko je teško tužiocima da taj zadatak obave?

Bojana Savović: Ja stičem utisak da su danas tužioci, oni koji su odlučili da se bore za ispravnu stvar nekako ostavljeni sami, nemaju osećaj da je bilo koji deo državnog aparata ili društva iza njih i da je to kao neka njihova lična borba, krstaška borba, pa se nama često dešava da tužioci koji su predani poslu i pripreme se za posao, prva stvar koju vama okrivljeni kaže, šta vi imate lično protiv mene, ko vas je toliko napujdao da tako stručno i žustro radite svoj posao.

I to je zaista, ako vidite apatiju među tužiocima i sudijama i naiđe neko ko ne doživljava tako svoj posao, onda zaista s druge stane neko može da pomisli da je to lično. Predvorje nezavisnog suda i suda koji može donese neku dobru i sveobuhvatnu presudu jeste da imate hrabrog tužioca koji će pre toga reći i upustiti su to koja je pozadina nekog zločina, ko je nalogodavac, i jedino pod tim uslovima sud može o tako nečemu da raspravlja. Ovde u konkretnom slučaju Rada je isto rekla da je Vrhovni sud konstatovao sve ove strašne nepravilnosti koje smo mi svi videli, ali da bi Vrhovni sud to konstatovao mora da postoji, zamenik, vrhovni tužilac je to morao u zahtevu za zaštitu zakonitosti, Tamara Mirović, sve to da istakne i da napiše.

Dakle bez nje – to je jedan lanac – bez nje i njenog rada i ona koja konstatovala sve ovo ne bi se stvorili uslovi da Vrhovni sud sve to uradi. Dakle, mislim da i nju treba isto pohvaliti i ona je prosto predvorje ovoga što smo mi na kraju dobili ovom presudom. I onda sada na kraju neko ako bi izvršio kontrolu rada samo tužilaštva, bez ovih propusta koje je sud napravio, moći će da analizira sav uspeh ili neuspeh tog konkretnog tužioca.

To je ono što je važno sad opet u svetlu ovih promena, “Mrdićevih zakona”, gde tužioce vraćamo iz predmeta na predmet, gde na jednom predmetu postoji po 5-6 obrađivača, ne samo što gubimo vreme da se ljudi upoznaju sa tim predmetom i što ne mogu nikada da ga znaju onako dobro kao neko koje radio sve vreme s policajcima, u svakoj fazi tog postupka i tako dalje. Odgovornost za uspeh ne može se više vrednovati, ili za neuspeh, ako imate toliko promene ljudi na jednom predmetu.

Ja se slažem da je tada postojala veća odlučnost da kada se zakaže suđenje da svi moraju to da ispoštuju. Danas je potpuno normalno da vam oni kažu ‘imamo neko drugo suđenje, na odmoru sam’ i tako dalje. Tada su se dali termini, branioci moraju da dođu, ako ne mogu moraju da odrede zamenskog, kolegu koji ga zamenjuje, to se uopšte nije dovodilo u pitanje. Postoji mogućnost da bude i zamenski sudija prisutan tu, koji prati od početka sve i kada krene postupak od početka, iz nekih objektivnih razloga – može da bude penzija, napredovanje, zahtev… evo, ona je spomenula tužioce i sudije koji su otišli u advokaturu… Znači, država može da se postara za to da tih proceduralnih opstrukcija nema. Ali to smo videli da takva spremnost ovde ne postoji.

Sofija Mandić: Vidimo štaviše da se država postarala da se ljudi konstantno menjaju.

Bojana Savović: Da, tako je, da je baš intencija, upravo suprotna ovome što kažemo da je za predmete dobro.

Sofija Mandić: Položaj oštećenog, u ovom konkretnom slučaju oštećena je ćerka Slavka Ćuruvije, u našoj zemlji praktično nema nikakva prava, pa ćemo mi sada kasnije u nastavku razgovora pričati o tome na koji način ona mora da se dovija da eventualno ispravi ovu nepravdu. Dakle, šta bi, evo može da bude tri stvari koje bi mogle da budu naravoučenije iz ovog slučaja, zbog čega mi u budućnosti treba da promenimo položaj oštećenog u postupku?

Bojana Savović: Položaj i prava oštećenog i žrtava je više puta naglašavano da postoje propusti i problemi, ako je tužilac iz bilo kog razloga nestručan, nekompetentan, korumpiran – oštećenom su zatvorena vrata. Taj položaj oštećenog, taj bolji položaj oštećenog nije neka novina koja je bila samo u nekom kraćem periodu, naprotiv.

Kada se gleda naše zakonodavstvo unazad, veći deo perioda je bio taj kada je oštećeni imao mnogo veća prava i mnogo bolji pristup sudu nego što mu sadašnji zakon to dozvoljava. Mi imamo i jedan, pravo na prigovor koji se podnosi opet neposrednom višom tužilaštvu, na nepravilnosti u toku postupka. Ali nećete verovati ni taj prigovor, nema pravo oštećeni na njega, znači ima samo branilac i okrivljeni. Oštećeni opet ne može da prigovara na nepravilnosti. Te nepravilnosti mogu da budu i spor rad na predmetu, neadekvatno, neizvođenje nekih dokaza… dakle, i tu je oštećeni potpuno odsečen od tih njegovih prava.

Radmila Dragičević Dičić: Ja sam htela da dodam da mi ovde, međunarodna zajednica i u konvencijama koje smo mi ratifikovali u poslednjih 10 godina, ima veliki fokus na pravo žrtava koji su bile zapostavljene u svetlu prava okrivljenih. Toliko smo bili opčinjeni sa pravima okrivljenih, menjali zakonodavstvo, ali prava žrtava vezano posebno za pravo na život je nešto što u ovoj zemlji još uvek nije shvaćeno i nešto što je potcenjeno i u svesti i policije i tužilaca i sudija – to su jako visoka prava, visoko rangirana, posebno kada govorimo o ubistvu novinara, o političkom ubistvu, državnom ubistvu i sve ovo što se dogodilo, ova konačnica sada u ovom postupku, tužna, može da bude put za druge postupke gde imamo žrtve, za postupke Nadstrešnice, za postupak Jovanjica, Generalštab, gde možemo da imamo neku grešku drugostepenog suda koju Vrhovni sud može samo da konstatuje, a ne može da ispravi. A imamo i pomilovanja za teška krivična dela od strane predsednika države, gde takođe nema pravnog leka, naravno. Može samo Strazburu, možda nešto da se uradi. Tako da tolerancija na takve teške zločine…

Bojana Savović: Žrtva, koja je uži pojam od oštećenog, ima pravo prema međunarodnim konvencijama na delotvornu istragu, dakle to je neko pravo koji je zagarantovano, a koje mi ovde ne vidimo da se ostvaruje.

Sofija Mandić: Gospodin Kecman je u penziji, ali jednom policajac uvek policajac, tako se kaže. Vi ste rekli u vašim nastupima javnim – nije ih bilo mnogo, ali su bili značajni, rekla bih – “ubistvo Ćuruvije je za mene rešen slučaj”. Radili ste na ovom slučaju, ako sam ja dobro shvatila, preko deset godina. Ako je to tako, ako u fazi istrage vama kao policajcu koji je radio na tom slučaju, ovo bio rešen slučaj, kako je moguće da imamo ovakvu presudu?

Dragan Kecman: Pa vidite da je moguće. U ovoj državi sve je moguće pa i ovo. Što se mene tiče, jeste, znači rešena je ova krivična prijava i što se tiče policije mi smo zajedno sa tužilaštvom za organizovani kriminal, sa postupajućim tužiocem, radili svaki dan. Bez policije nema tužilaštva, i bez tužilaštva nema policije. Ja tužioca mogu dovesti u zabludu da od čistog slučaja napravim da nema slučaja, a mogu od nekog slučaja koji ne zavređuje pažnju da napravim pravi slučaj. Isto tako tužilac može da se ophodi prema nama, ali ako smo mi normalni i ako smo pošteni, časni mi ćemo izneti sve te činjenice na sto i pitaćemo tužioca, šta vi mislite gospodine tužioče, u kom pravcu može ovo da ide. Mi smo tako postupili. Za ovaj predmet, došli smo do motiva, videli smo neke stvari kako idu. Prva stvar koju smo mi u toj nekoj situaciji uspeli da dobijemo je famozni broj telefona jedne osobe. Verujte mi od tog broja kreće sve pozitivno u smeru rešavanja slučaja.

Do tad se sve pričalo, nagađalo, i svi su odustajali. Sve informacije do koje smo došli nismo krili kao grupa ta koja je bila formirana, mislim da je tu i gospodin Simonović, vidim da je tu. Prošli smo pakao, ali nije nam žao što smo prošli, opet bi prošli te neke stvari. Kad smo skupili dovoljno, po nama, dokaza… po meni, sve je skupljeno sem škorpiona s kojim je izvršeno krivično delo, čak mogu sad sa ovog mesta da kažem da sam došao i do broja škorpiona koji nedostaje na određenom mestu, i nisam mogao da ga nađem i kad smo došli kao radna grupa do čoveka kod koga je taj škorpion trebalo da je bio posrednik, taj čovek je nastradao u kafani. Sve te stvari do kojih smo mi došli, mi smo obavestili tužioca, tužilac je obavestio sudiju za prethodni postupak. Kad su se stekli svi elementi za podizanje krivične prijave, mi smo odradili šta smo odradili. Podneli krivičnu prijavu i mi smo procesuirali sve izvršioce. I nismo ostavljali tužioca i celu tu priču samu nego smo bili zajedno sa njima do kraja.

Prvi put kad sam video u izvođenju dokaza, da sudija koja je vodila postupak, čak prvostepenom, nije uzela DLT trake u razmatranje, i nije ih izvela kao dokaz u sudskom postupku, ja sam znao da će teškom mukom taj predmet da ide. A pogotovo kad je ona samo njoj poznata činjenica uvela NN lice u sudski postupak. Otkud NN lice u sudskom postupku kad ga nemaš u optužnom predlogu? I video sam onda da to ide u nekom pravcu, što smo i komentarisali na komisiji, što smo razgovarali i pričali da to ne ide u dobrom pravcu. Bitno je da su oni izbacili te ključne stvari, pored izjava svedoka, koje su jasno i glasno i rekli šta kako, da se ne ponavljamo sad ovde, i te DLT trake su bukvalno dokazale sve to što su oni pričali. Ali trebalo je izvesti dokaz kroz te DLT trake. I oni kažu da su te DLT trake nezakonito uzete, da sam ja te DLT trake toliko famozno tehnički sposoban odradio, namontirao i sve ostalo i oni su njih izdvojili iz spisa.

Pazite sad sledeću činjenicu: apelacija vraća te izdvojene DLT trake u prvostepeni i kaže da moraju da se uzmu kao dokaz u postupku, i ja sad očekujem u ponovljenoj na apelaciji, da će apelacija potvrditi, eventualno podići kaznu izvršiocima, ona jednostavno to kao rukom briše. Po zakonu, po naredbi tužioca i sudije, otvorile su se trake, zna se ko je otvorio trake, zapisao je to što se na trakama videlo i za 10. i za 11. mogli su otvoriti iz avgusta meseca. Treću neku ekspertsku komisiju naći vani ako ne veruje našoj ovde komisiji koja je radila ili toj instituciji koja je radila veštačenje i dati u Visbaden da oni na osnovu svih ovih parametara i programa urade i izvedu to što su trebali da izvedu, da vide dal smo mi to falsifikovali…

Radmila Dragičević Dičić: Izvinite ali to je rekao i Vrhovni sud…

Sofija Mandić: Upravo sam sad to htela da kažem, da ne mora čovek ni vama da veruje na reč…

Radmila Dragičević Dičić: …da su mogli da odrede veštačenje.

Dragan Kecman: I ja kad sam rekao sudiji, pa dobro nije problem, dajte vaš telefon, telefonski broj iz ’99. godine, za celu godinu ću vam reći sa kim ste razgovarali, s kim ste pričali, ko je vas zvao, koga ste vi zvali. Tajac.

Sofija Mandić: Da li biste vi rekli onda da upravo ovo što ste sada izneli, znači neizvođenje tih dokaza – što je zamerio i Vrhovni sud kao ključnu stvar – da je to zapravo jedna od tačaka, možda i najveća koja je dovela do ovog ishoda?

Dragan Kecman: To je ključna stvar. Da su oni izveli te dokaze, na ovom platnu iza nas, pokaže se 10. dan ko je gde stajao. Šta je suština? Što smo mi to sve krili? Rušenje alibija je ozbiljan materijalni dokaz. Bazna stanica, vezivanje nekih lica za neka lica, mesta, gde on kaže ‘bio sam tamo negde’ a nisi bio tamo negde i bio sam ovde. Znači to je nama bilo suština, sačuvati sve te dobijene podatke do kojih smo mi mukotrpno došli i sačuvali. Da se ne ponavljam da je čovek koji je dao meni te podatke ostao bez posla i pet godina nije imao hleba da jede, al smo ga vratili, zaposlili u sistem. Znači, to su te neke stvari koje su viđene i koje se dešavaju kroz ceo ovaj predmet. I suština je ovde, što je gospođa sudija rekla, pa ljudi, ne mogu ovi postupci da traju večno. Možda traje godinu, dve, tri maksimalno, znači da se uozbilji taj postupak, da se donesu presude, na kraju krajeva da se cene ti dokazi koji su izvedeni. Ja prvo ne bih dozvolio, i kolege ove koji su bile tu i tužilac taj, ne bi dozvolili da se napiše krivična prijava nekome da nismo bili ubeđeni i da nismo dobili dokaze da je to to. Jer smo došli do motiva zašto je to sve urađeno i zbog čega je to sve urađeno.

Sofija Mandić: Šta biste poručili policajcima koji su danas u službi, čije mi lice i glas nažalost ne čujemo i ne vidimo, a rade u ovim postupcima koje je Rada pomenula, i Generalštab i Jovanjica – mada tu vidimo kako su neki policajci prošli – i Nadstrešnica… Dakle, šta biste njima rekli, kako da postupaju danas?

Dragan Kecman: Pa teško je reći bilo šta, poručiti im da postupe. Ako postupe ostaće bez posla. Nema niko da ih zaštiti. U celoj toj priči. Nema niko da stane iza njih. Znači ovde treba kompletno menjati zakon i za oštećene i za žrtve i za sve ali da svi budu ravnopravni. Ne može samo da izvršioci ima ravnopravnost, da ga ne možeš više procesuirati. Nije to samo ovaj slučaj, imamo mi slučajeve neke i što zna gospodin Veran, što smo radili za drugog novinara i za ovo i za ono, kad se napišu neka rešenja od strane tužilaštva da ti više ne možeš ta lica pozvati na informativni razgovor, ne možeš ih procesuirati. Iako si izvršio dopunu krivične prijave shodno pronađenim materijalnim tragovima i shodno svedocima. Znači ja ću samo napraviti uporedbu tog vremena.

Mnogi su zaboravili ja mislim da gospodin Vitorović nije zaboravio, tad su hteli da ugase tužilaštvo za organizovani kriminal i sud, koliko se sećam, pa se srećom nije ugasilo, pa su onda ojačale te institucije pa su donele presudu. I tad je bila ozbiljna borba da se ta presuda okonča i da bude pravosnažna da to bude osuđeno… A šta sad imamo? Šta je još poražavajuće? I ovo ću da kažem, poražavajuće je i da je bila osuđujuća, da izvine Jelena, da je bila osuđujuća sad presuda da li bi bili pomilovani? Razumete? E to su neke stvari koje moraju detaljno, precizno, časno da se menjaju u ovoj zemlji, shodno ZKP-u, da može oštećeni ako nije zadovoljan da pokrene ponovno sudski postupak, uz određene neke stvari, na kraju krajeva da izvede ove dokaze o kojima sad pričamo i koji su…

Bojana Savović: I posle pomilovanja svi oštećeni imaju pravo u parnici, imovinsko-pravni zahtev, i to savetujemo sve oštećene da ta prava iskoriste i da baš naplate još više zato što nisu dobili satisfakciju u krivičnom postupku.

Vladica Ilić: Početkom januara kad sam video ovu presudu Vrhovnog suda prosto mi je kao i građaninu a i kao pravniku bilo nedopustivo da imamo situaciju gde će Vrhovni sud da utvrdi da je pet ključnih izjava svedoka netačno interpretirano. Da sad zanemarimo za časak pobude i da li je to namera, nije namera i tako dalje, i celu ovu priču sa ovim izveštajem o komunikaciji i da se na tome stane. I onda sam se setio i ranijih slučajeva da se tako završavalo i onda sam krenuo prosto da razmišljam i shvatio da naš zakon apsolutizuje to načelo, taj princip zabrane ponovnog gonjenja i suđenja, iako to Ustav ne zahteva, iako međunarodni ugovori i praksa relevantna, pre svega Evropskog suda za ljudska prava, govore o tome da taj princip ne treba da bude apsolutan, već da postoji jedan mali prostor u kojem se na uštrb te pravne sigurnosti i prava okrivljenog da mu se ponovo ne sudi, ipak može doći do otvaranja postupka.

Po međunarodnim standardima i po Ustavu, kad se utvrde neke bitne greške, odnosno neki, kako Evropski sud kaže, fundamentalni nedostaci postupka ili kad se utvrde nove činjenice i novi dokazi, u tim situacijama je dopušteno da se pravnosnažno okončan postupak ponovo otvori – da bi se taj bitni neki nedostatak otklonio. To ne znači da će on nužno dovesti do nekog novog, drugačijeg ishoda ali znači obavezu države da se u odnosu na tako bitne nedostatke ne ponaša nezainteresovano i da na njima stane. I da je zapravo u nekom idealnom scenariju Vrhovni sud trebalo da, u zavisnosti od toga kako oceni, da l’ su oni mogli da utiču, ukine presudu ili ako kaže, bilo je grešaka u odluci, ali te greške nisu mogle da utiču na ishod, u tom slučaju da se zadrži na utvrđivanju. A meni se čini da ovo nisu greške u odnosu na koje bilo ko može da tvrdi da bi se sve završilo kako se završilo, je li, oslobađajućom presudom.

I sad dolazimo do tog krajnjeg apsurda, zamislite sutra, ja ne prejudiciram ništa ali i kad bi se utvrdilo da su ga sudije donele zato što su primile mito, navijale za te ljude iz nekih nečasnih pobuda, mi ćemo možda te sudije osuditi, a presudu ćemo ostaviti. I to je presuda neke države, je li, takva presuda bi opstala pa i sa takvim epilogom.

Sofija Mandić: Ako Ustavni sud nekada, ikada u budućnosti, donese odluku da ovo nije u skladu sa Ustavom i konvencijom, moglo bi da dođe do eventualne promene, odnosno vraćanja, ponavljanja postupka, vraćanja postupka u neku prethodnu fazu. Ali to je jedan ovako, što kažu, long shot, na koji je primorana porodica Ćuruvija, imajući u vidu da država Srbija ne vodi računa o tome kako izgledaju propisi.

Vladica Ilić: I da Ustavni sud isto tako ne vodi računa ni o tome koliko neko dugo odlučivanje može da ima uticaj na ishod postupka. Plan B i realnija opcija je da Ustavni sud, nažalost, ne donese neku odluku ili donese odluku koja nije, po našem mišljenju, u skladu sa pravima Jelene Ćuruvije i uopšte Ustavom i Evropskom konvencijom. U tom slučaju nama preostaje obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava, gde bi taj sud mogao da utvrdi povredu Konvencije u odnosu na Jelenu Ćuruviju.

Sofija Mandić: Disciplinska odgovornost. Šta stoji u prijavi?

Vladica Ilić: Pa sa disciplinskom odgovornošću… dakle, podneto je protiv troje sudija iz tog veća, disciplinske prijave i zbog kašnjenja u izradi presuda… Pa vi se sećate da je ta presuda doneta, beše u aprilu neke godine, pa je tek sedam-osam meseci kasnije… Sad je pitanje gde je ta presuda bila sve to vreme, ali problem tog postupka je i problem što disciplinska odgovornost sudija zastareva i što je i to nešto što me ne bi iznenadilo da se desi u ovom slučaju. S druge strane krivična odgovornost sudija i uopšte to pitanje da li su ovakve greške mogle ili nisu mogle da budu načinjene slučajno, je li, i samom omaško. Moje lično mišljenje je da je to vrlo teško, ali da se na kraju krajeva i namera u svakom krivičnom postupku zaključuje posredno, a ne tako što vi vršite lobotomiju na nečijoj i utvrđujete sada tu nameru, dakle, nego na osnovu niza činjenica koje onda isključuju jednu razumnu mogućnost da je neko to, neki propust ili neko delo, učinio bez neke pobude. E sad ovde da vi kod svih pet ključnih izjava ih pogrešno interpretirate i to baš na štetu istrage, odnosno na štetu okrivljenog (?) i da baš isto tako još jedan bitan dokaz, pravite taj veleslalom, jeste dokaz nije dokaz, pa nije dokaz zato što nije pouzdan, a ne naložite to veštačenje… To su po meni vrlo jake okolnosti koje ukazuju i na nameru, ali ja ne bih prejudicirao, o tome postoje organi koji bi trebalo, to da što mi slutimo, se o tome izjasni.

Sofija Mandić: Šta si ti u tom dugom i temeljnom posmatranju zaključio kao novinar je l’ možda si zaključio nešto drugačije u odnosu na ovaj niz pravnika?

Vuk Cvijić: Ovo ubistvo je bilo jasno da je državno ubistvo, pa, čim se desilo, ali ubrzo Ibarska magistrala u oktobru, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. I potpuno je bilo jasno da je to država i kada je donešena presuda za ubistvo Ivana Stambolića – to i atentat na Vuka Draškovića u Budvi, to je jedna presuda – bilo je jasno i ko su nalogodavci: bračni par. Ono što se očekivalo je da to bude razjašnjeno tada. Međutim, to se nije dešavalo. Prvo je bila formirana grupa Poskok koju je vodio Mile Novaković, koji je vodio tu istragu i oni su na suđenju – nažalost i on je pokojan – govorili kako su ugroženi i kako su imali opstrukciju državne bezbednosti, pre svega. To isto je doživeo i inspektor Kecman kad je preuzeo 2006. kada je jedan, koji je saslušan kao svedok, koga je saslušavao inspektor Kecman, odmah otišao i da referiše pre svega Branku Crnom, a Branko Crni je, kada je počeo slučaj da se odvija, od 2014. pred sudom, bio funkcioner SNS-a – što će možda biti, a ja verujem da je jako bitna činjenica i za razvoj i za okončanje ovog postupka, ovako kako je sada.

On je referisao šta se dešavalo i neko – to je bio presretnuti, prisluškivani razgovor – je rekao kako treba skinuti glavu Kecmanu. Ispostavilo se da je to rekao Miroslav Kurak. Miroslav Kurak je prvi put ušao u sud nedavno, pre nekoliko dana – prvi put ikada povodom ovog ubistva, iako je bio optužen kao neposredni ubica – u ulozi tužitelja Fondacije Slavko Ćuruvija. Do tada se krio. 2014. godine je bilo ono što je, osim nalogodavaca, kako je taj slučaj izgledao i bilo je jasno kada su se pojavila tri svedoka čije su imena saopštena kada je održana konferencija, to je bilo u januaru odmah nakon njihovog svedočenja, Milorad Ulemek Legija i dvojica pripadnika  Zemunskog klana. Svi su oni pravosnažno osuđeni. Oni su potvrdili njegovu priču. Tu su vrlo bitni bili dokazi, bazne stanice koje su stavljale okrivljene na lice mesta, bazne stanice mobilne telefonije. Međutim, tu već počinje opstrukcija jer, kada je saslušavan Rade Marković i kada su išli oni koji su ovlašćeni da ga saslušavaju – to je, između ostalog, inspektor Kecman – tamo se pojavljivao, sasvim u čudnoj ulozi, savetnik tadašnjeg predsednika, sada je on pokojan, Oliver Antić – to je onaj ambasador kod koga je izgleda, prema Sky komunikaciji, u ambasadi u Portugalu skrivan kokain.

Vraćam se na Branka Crnog, funkcionera SNS-a, koji dolazi i dok se vodi istraga počinje da zapravo napada retke ljude iz DB-a koji su neke stvari otkrivali. On se pojavljuje kao svedok odbrane i od tada neki ljudi počinju da pate – iz DB-a, koji su bili važni svedoci – od iznenadne, ničim izazvane amnezije. Vidimo da su sami svedoci, ovi glavni kao što su Legija i braća Simović, na suđenju govorili da su životno ugroženi. To se prenebregava, nikada ta istraga nije vođena – kao što nije vođena ni istraga o ugroženosti, u nekoliko navrata, ugroženosti inspektora Kecmana. I vidimo tu opstrukciju koja je konstantna i vidimo zapravo da ceo sistem štiti ljude koji su počinili, ili su optuženi u tom trenutku da su počinili zločin, a napada ljude koji su vodili istragu. Sudija koji je bio u tom veću, a nije predsedavao, sada je predsednik Višeg suda u Beogradu, Dragan Milošević, ispitivao je inspektora Kecmana kao da je on optuženi, ne dozvoljavajući mu da završi neke rečenice, da objasni do kakvih je dokaza došao i šta zna. To je, recimo, ovaj sudija koji je formirao veće da se iz pritvora puste Momirović i Vesić u slučaju Nadstrešnica.

Sofija Mandić: Kako je sve čudno povezano, jel da?

Vuk Cvijić: Pa kada dođemo do vrha vlasti i do ministra informisanja iz ’99. – čoveka koji je rekao da će se osvetiti Slavku Ćuruviji – i sadašnjeg predsednika, pa kada dođemo do ministra zdravlja, za koga svedoci – što je prihvatio… tada su bile tri instance, znači dva puta u Vrhovnom sudu i prvi put prvostepeno u Specijalnom sudu – tri instance su morale da prihvate presudu, znači, Zlatibora Lončara koji je, za koga svedoci kažu i to svedočenje je prihvaćeno kao dokaz, da je ubijao svedoke. Kada dolazimo do ovih ministara sila, Bratislava Gašića koji, evo, inspektori su hteli da ga hapse, njegov bliski saradnik, nađeno je pet tona marihuane u Konjuhu; Vulina, koji se nalazi na međunarodnim sankcijama zbog saradnje između ostalog i sa organizovanim kriminalom… Pa da li je bilo realno da takva vlast reši ovaj slučaj? Nažalost, ne. Bilo je realno upravo da ovi ljudi sakriju ono što su radili ‘90-ih.

Sofija Mandić: Dakle, postavlja se pitanje da li je sama državna bezbednost, pa kako god da je menjala imena kroz vreme, sprovodila tu opstrukciju da bi zaštitila svoje ljude ili zaista ta opstrukcija dolazi iz najviših delova izvršne vlasti. Ja bih sad rekla da bi ti možda pre odgovorio da je ovo drugo ali ispravi me ako grešim…

Vuk Cvijić: Ja bih rekao i jedno i drugo, jer se sad ta državna bezbednost i vlast izmenjala, Branko Crni je funkcioner SNS-a. To je i jedno i drugo. Mi u ovom trenutku ne vidimo razliku između vlasti i organizovanog kriminala

Dragan Kecman: Samo nešto da kažem, ja bih želeo samo da pozdravim Verana i da kažem da je svetla tačka u ovom sistemu i velika podrška od nas za ovu svu borbu koju vodiš i koju ćeš voditi i dalje i dalje.

Veran Matić: Ja moram da kažem da porodica Slavka Ćuruvije, da porodici dugujemo jedno veliko izvinjenje, kao društvo. Iako smo nas nekoliko desetak godina svog života posvetili rešavanju ovog slučaja… Ne mislim da smo, da nismo uspeli, mislim da u Srbiji svi znaju ko je ubio Slavka Ćuruviju. Svi koji žele da znaju. Velika je sramota Srbije u kojoj živimo da svakog dana možemo da očekujemo da neko novi bude ubijen. Dakle, takva je atmosfera sada kao te ’98. o kojoj sada pričamo. Taj nivo satanizacije, targetiranja, blaćenja, ide to mere da smo mi šetajuće mete i da u centru Beograda imamo najveći broj ubica i nasilnika po kvadratnom metru ja mislim u Evropi danas. Ono što je meni jako krivo tokom ovih 10 godina, što nije bilo dovoljno društvene pažnje vezane za suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije. Veoma često, u sudnici nas je bilo samo nekoliko.

Vuk, ljudi iz Cenzolovke, Slavko Ćuruvija Fondacije, i dvadesetak pripadnika državne bezbednosti i pripadnika porodica optuženih. Nije bilo stvaranja društvenog konsenzusa oko toga da je apsolutno neophodno da optuženi budu i osuđeni. Nije bilo društvenog konsenzusa, jednog suočavanja sa našom užasnom prošlošću na tim simboličnim bar primerima ,ako ne sveukupnom našom prošlošću. Ja mislim da je jako važno da se borimo. Jako je važno da budemo na svim suđenjima, da budemo sa KRIK-om, u petak je to izgledalo zastrašujuće kada imate situaciju da sedite u istoj prostoriji sa onima koji su donedavno bili osuđeni na 100 godina zatvora i da pratite izlaganja kao da su najveće žrtve naše novije istorije i da su samo oni patili i niko drugi nije patio. I to je onako, gledate tu Hanu Arent i njenu definiciju banalnosti zla uživo, i to prolazi tako i postaje na neki način nova normalnost. To nije nikako normalno i tome moramo da se suprotstavimo i to moramo da savladamo kako god znamo i umemo.

Peščanik.net, 12.03.2026.

SLAVKO ĆURUVIJA