Jedan stariji kolega rekao je da ukoliko turista neprestano završava na trgu nekog nepoznatog grada, to ne znači da je njegova poseta loše planirana, već da je upravo taj trg mesto koje predstavlja centar toga grada. Ne postoji tačka u Beogradu centralnija od palate Albanije. Ipak, retko ko danas bira ovo mesto kao tačku sastanka. Prosto, nekako nema mesta ni za čekanje ni za sastanak. Bolje je naći se kod Terazijske česme ili na Trgu. Nekada je bilo drugačije.
Albanija je bila mala i neugledna kafana podignuta 1873. godine. Srbija još nije bila ni nezavisna država. Izgled ove kafane nije odudarao od okolnih straćara. Obližnje Terazije takođe su još uvek sasvim neuređene. Kafana, iako neugledna isticala se upravo time što je bila na dobrom mestu. Gazda je odmah želeo da je proda, ali je precenio vrednost ove lokacije. Tražio je preveliku sumu, čak 5.000 dukata. U međuvremenu, kafana je postala stecište neke vrste srednjeg staleža. Ipak, bila je i omiljeno mesto beogradskih nosača. Krajem 19. veka u njoj se održavaju i karakteristični mali, porodični beogradski balovi. Porodica bi zakupila kafanu i pozvala svoje zvanice na izrazito skroman bal. Ispred kafane se nalazio podjednako neugledan sat, ali idealno mesto za sastajanje. Godine 1922. pisalo se o ovoj kafani kao olupanoj i oronuloj zgradi. Bila je to krajnja tačka korzoa. Parovi su ovde pravili krug, pa nanovo išli Knez Mihailovom. Novine su pisale da ova sjajna lokacija vapi za operom ili kakvom katedralom, ali se još tada procenjivalo da će mesto svakako biti žrtvovano kakvoj velikoj banci.
Posle Prvog svetskog rata, Moskva i Albanija bili su antipodi. Albanija je bila simbol svega starog, onog u nestajanju, a Moskva simbol nekog novog Beograda. Hipotekarna banka Trgovačkog fonda kupila je plac 1938. godine da bi naredne godine počela da zida svoju zgradu. Želela se monumentalna građevina, palata, čija spoljašnost treba da ulepša grad, ali i da svedoči o poslovnom uspehu. Plac na kome je bila stara kafana nije bio dovoljan, pa se želelo još. Pregovaralo se o kupovini još 500 kvadrata susednog placa, ali dogovor nije postignut. Da bi projekat ipak uspeo izvršena je regulacija, pa je od Kolarčeve ulice uzeto 19 kvadrata, dok je plac Albanije nešto umanjen na račun Terazija. Visina palate Albanija predodredila je i ulogu ove građevine u Drugom svetskom ratu. Dan pred konačno proterivanje Nemaca iz Beograda, 19. oktobra, partizani i Crvena armija vodili su najžešće borbe u Beogradu upravo za Albaniju. Žestoko je bilo i kod obližnje Moskve i Uprave grada. Prva proleterska divizija je tek nakon upotrebe tenkova i artiljerije osvojila ove građevine.
Albanija je danas, posle dugo vremena, dobila još jedan sloj značenja. Sve je počelo kao još jedan čin maltretiranja od strane vlasti. Zaposedanje najlepšeg mesta u gradu sa svojim obeležjem. Zatim se ispostavilo da se od nas traži da mirno gledamo skapavanje ptica. Na kraju, pokazalo se da je Aleksandar Vučić ne samo nesposobnost da prizna svoju grešku, već da on više nije ni u mogućnosti da je uvidi.
Neke ptice rešile su da izdaleka povremeno dolaze baš u sam centar Beograda. Gotovo kao u nekoj poučnoj priči za decu. Štaviše, kako je glumac Milan Marić odlično primetio, dolaze u grad koji ima za simbol pticu, vrapca. Priča bi u nekim idealnim okolnostima postala deo mitologije Beograda. Jedan lep detalj. U gradu u kome je vazduh često očajan, ipak mora da ima bar nešto što valja, ako su ove neobične i ugrožene ptice rešile da odaberu baš ovaj grad za mesto gde će gajiti svoje mladunce.
Šteta je već sigurno napravljena, ali Beograđani su radili šta su mogli. A to nije jedno ništa i to nešto vredi i znači. Beograd nema Spajdermena, ali je Savo Manojlović u subotu bio na visini zadatka. Možda se još ne zna koliko će kolona biti na izborima, ali se 30. maja pokazalo da se stvara jedno novo društvo, za dan posle, gde će biti više mesta i obzira, kako za ljude tako i za životinje. Ne znam da li su to mogli da vide nosači koji su se nekada skupljali kod Albanije ili bankari koji su maštali o reprezentativnojpalati. Ukoliko nisu, svakako su propustili nešto važno. Bio je to veliki dan za Beograd. Slika ljudi koji zajedno vuku kanap ne bi li strgli platno sada je deo istorije ovog grada. Kao što si u subotu morao da skineš svoj načeti transparent, tako ćeš morati i da raspišeš izbore, tako ćeš morati i da priznaš njihove rezultate.
Autor je saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Peščanik.net, 01.06.2026.
Srodni link: Svetlana Slapšak – Ćiju-ći
